Aliks Dobkin, 1994.
Aliks Dobkin, pevačica i autorka pesama i lice s legendarne
fotografije sa parolom „Budućnost pripada ženama“ na majici, mirno je preminula
u snu od aneurizme i šloga 19. maja, okružena svojom porodicom. Imala je 80
godina.
Aliks Dobkin rođena je u Njujorku 1940. godine u jevrejskoj
porodici punoj ljubavi. Detinjstvo je provela slušajući muziku Pola Robsona (koji
je jednom prilikom posetio njenu porodicu),Pita
i Pegi Siger, Lidbelija, hor Crvene armije, kao i omiljene pesme iz brodvejskog
muzičkog pozorišta. Njeni roditelji su bili članovi komunističke partije
Amerike iz koje su se iščlanili kad je ona bila tinejdžerka. Aliks je od roditelja nasledila strast za
ljudskim pravima i društvenom pravdom.
Iako je studirala slikarstvo u Tajlerovoj školi likovnih
umetnosti pri Univerzitetu Templ, ljubav prema muzici bila je na prvom mestu.
Po završetku studija uzela je svoju gitaru i počela da nastupa po klubovima u
kojima se svirala folk muzika širom Filadelfije i Njujorka.
U Njujorškom folk klubu pod nazivom „Plinska lampa“ Aliks je
upoznala svog muža, Sema Huda, koji je bio suvlasnik tog kluba. Otišli su iz
Njujorka da bi otvorili ogranak tog kluba na Floridi; kasnije, 1970. godine,
otvarili su folk klub „Slon“ u Vudstoku, u državi Njujork. Tog leta je rodila
se Edrijen Hud, njihova kćerka. Uskoro su se preselili u Njujork gde je Sem
radio kao producent u klubu „Meksov
Kanzas Siti“, a Aliks se brinula o bebi.
Krajem 1970. godine, Aliks je saznala za Pokret oslobođenje
žena, zbog čega joj se život iz korena promenio. Naime, jedne noći, dok je
ležala u krevetu i slušala intervju s Džermejn Grir na radiju shvatila je da će taj pokret postati okosnica njenog života.
Pridružila se jednoj grupi za podizanje svesti, napustila muža i započela samostalan
život. Ponovo se vratila gitari i napisala pismo producentkinji, koja je
uradila veoma inspirativan intervju, u kome je zamolila da odsvira nešto u
njenom programu. One noći kad je Aliks svirala uživo u emisiji, Aliks i ja
(producentkinja programa) smo se zaljubile i ubrzo posle toga počele da živimo zajedno,
sve s Aliksinom kćerkom Edrijen koja je tada imala 11 meseci. Aliks je tad bila
Lezbejka, sa velikim L.
Njena genijalnost odlikovala se u ideji da moze da stvara
muziku samo za žensku publiku, i tako je postala osnivačica žanra sad poznatog
pod nazivom Ženska muzika. Nedugo zatim upoznala je izvođačicu klasične muzike,
Kej Gardner, s kojom je osnovala bend Lavender Džejn. Pošto nijedna
producentska kuća koja je izdavala albume nije smatrala interesantnim da
investira u neku ženu koja je želela da stvara muziku samo za žene, Aliks je osnovala sopstvenu produkcijsku kuću
pod nazivom Ženske voštane figure. Ta kuća je producirala prvi snimljen album
lezbejske muzike pod nazivom „Lavender Džejn voli žene“ 1973. godine na kojem
su radile isključivo žene, od muzičarki do tonkinja i onih koje su objavljivale
ploče. Na albumu je bila ilustracija koji je Aliks nacrtala, a njene
prijateljice su par noći lepile kopije tog crteža na omot ploča.
Motivisana sopstvenom odlukom da piše pesme za žene Aliks je
komponovala na desetine pesama koje su i danas poznate po dirljivom i duhovitom
tekstu, kao i umešno sastavljenim rimama. Oslanjajući se na iskonsku povezanost
s folk muzikom, brodvejskim muziklima i tradicionalnim vokalnim pesmama s
Balkana, Aliksine pesme su predstavljale svojevrsno pripovedanje i prizivanje
različitih trenutaka ne samo iz njenog, već i iz života žena čije priče je
slušala tokom svojih putovanja. Jedna od najpoznatijih i najpopularnijih njenih
pesama je „Lezbejski kod“
u kojoj navodi reči kojima lezbejke žargonski
nazivaju druge lezbejke. Aliks je zapisivala te nazive na putovanjima širom sveta
a često i u sred koncerta dok su oduševljene lezbejke iz publike dobacivale nazive
za lezbejke popularne u toj sredini. Aliks je uzimala beleške i zapisivala u
malo blokče sa spiralnim povezom. Govorila je da je to bilo njeno istraživanje
iz oblasti lezbejska antropologija.
Još jedan hit bila je obrada abecedne pesme „A— kao Apsolutno
obožavana“ koju je ona preradila u „A—kao Amazonka“ . Na
jednom koncertu Aliks je saznala od obozavateljke da je originalnu pesmu
napisao njen gej ujak što je Aliks
oduševilo, te je kao poslednju stvar na svakom koncertu svirala „Amazonsku
abecedu“ i prepričavala tu priču.
Kako se muzika koju je Aliks izvodila razvijala tokom
1970-ih i 1980-ih razvijao se i žanr Ženske muzike uporedo sa feminističkim
kafićima, klubovima, muzičkim distributivnim kućama, ženskim knjižarama,
izdavačkim kućama, diskografskim kućama i festivalima koji su se održavali
širom Sjedinjenih Američkih Država. Aliks je učestvovala na svim festivalima
zbog čega je i stekla nadimak „glavna lezbejka “. Tih godina snimila je još pet
albuma i organizovala redovne turneje po Sjedinjenim Američkim Državama,
Kanadi, Australiji, Engleskoj, Velsu, Irskoj, Novom Zenlandu, Italiji, Danskoj
i Nemačkoj, i uvek je nastupala pred dominantno ženskom publikom. Bila je
poznata ne samo zbog svoje muzike već i kao duhovita pripovedačica. Iako je
njen osnovni muzički žanr bila folk muzika, Aliks je bila spremna da
eksperimentiše i s drugim muzičkim formama kao što su Jidiš pesme, ali i pop,
disko i rep muzika.
I dok se ženski pokret razvijao, a Aliks je nastavila je da
nastupa, ali je sve više vremena je
posvećivala obavezama koje je imala kao članica upravnog odbora i jedna od
osnivacica grupe koja se bavila javnim zagovaranjem pod nazivom „Starije
lezbejke organizuju se za promene“ (skraćeno „OLOC“). Godine 2009. izdavačka
kuća Alison („Alison Books“) objavila je memoare Aliks Dobkin pod naslovom
„Moja crvena krv“ („My
Red Blood“) u kojima je opisala svoje odrastanje kao „bebe u crvenim
pelenama“u komunističkoj porodici, kao i pocetke u muzickoj karijeri.
Poslednje godine je provela radeći za OLOC, ponekad
nastupajuci i pomažući oko troje unučadi koje je mnogo volela.
Kad je zivela u Vudstoku, država Njujork, Aliks su zvali i „baka
Aliks“. Ljudima koji su je poznavali, Aliks je bila dragocena osoba koju će
pamtiti po njenim šetnjama gradom sa slušalicama vokmena na ušima, pevanju i
sviranju gitare, ali i po razvijanju testa za picu kao najpopularnija „baka
koja kuva“ u produženom boravku vudstočke škole. A nekoliko njih imalo je cak
sreće da prisustvuje njenom izvođenju pesme „Bugi ugi ugi“ na nedavno održanoj
školskoj priredbi.
Među ožalošćenima su njena ćerka Edrijen Hud, zet Kris
Lofaro, unuci Luka, Marli i Semi, brat Karl Dobkin i snaja Pet Dobkin, sestra Džuli Dobkin i dve
sestričine, bivše partnerice i mnoštvo prijateljica i fanica.
Autorka teksta je Liza Kauen, umetnica, dizajnerka i onlajn
trgovkinja. Ona je i bivša urednica kvartalnog časopisa „DAJK“ („DYKE, A Quartely“).
S engleskog prevela Ivana Pražić
Tekst je objavljen 19 maja
Izvor:https://www.feministcurrent.com/2021/05/19/alix-dobkin-head-lesbian/
No comments:
Post a Comment