Wednesday, December 20, 2017

Trauma i praznici: kako da vežbamo da vratimo radost



Praznici mogu biti teški za one koje su živele sa traumom. Za vreme praznika dosta toga nas može podsetiti na pređašnje traume ima dosta tzv. „okidača“. Možemo početi dan u dobrom raspoloženju i onda odjednom čuti poznatu pesmu na radiju i biti katapultirane u vremensku mašinu.  Mirisi, pogled na svetleće lampice ili stres koji se javlja kad smo pod pritiskom da sve stignemo i sve učinimo srećnim takođe nas mogu vratiti u prošlost.

Ako su naši praznici u detinjstvu bili srećni, možemo vrlo brzo zbog tih srećnih sećanja iz prošlosti da se prepustimo prazničnom raspoloženju. Ali ako su nam praznici bili nesrećni, ako smo tada preživljavali ili prisustvovali nasilju ili su nama bliske osobe iz okruženja bile neraspoložene, onda nas okidači mogu odvesti direktno u takvo stanje- iako nam je sadašnje okruženje pozitivno.

Ako želimo da izlečimo praznične traume, ključno je da stvaramo nove konekcije u mozgu i telu. Naš mozak ima veoma utabane načine kako povezuje određene delove, a ono što nama treba jesu nova povezivanja i neka sećanja koja su van tih okvira. Ovde su izložene neke prakse koje nam mogu odstraniti stare konekcije, napraviti nova povezivanja i nova sećanja. Ne samo da možemo preživeti praznike, nego se možemo i bolje zaceliti u toku praznika.

1.     Stvaranje novih rituala- nešto što nam je blisko a ne podseća nas na prošlost, ili ako nas podseća onda da je to u vezi sa pozitivnim sećanjima. Možda ćemo svake godine birati po jednu lezbejsku seriju ili serijal filmova. Možda ćemo odlučiti da učinimo nešto za druge - biti solidarne i podeliti sa onima koji imaju manje mogućnosti za praznike. Novi rituali mogu nas uvesti u radosna iskustva koja ćemo sa radošću iščekivati.

2.     Budimo svesne da je prošlost prisutna i u sadašnjosti. Treba prestati  sa očekivanjima da će „sve to proći“ i prepustiti se onome što se dešava najbolje što možemo. Svesnost je najbolji lek u odnosu na želju da napustimo sebe. Ako možemo biti svesni sadašnjeg trenutka i prisebni, onda paradoksalno tako stvaramo nova iskustva za stara sećanja. Trauma je zapravo usko povezana sa osećanjem bespomoćnosti. Svesnost je kada možemo da prihvatimo da šta god se dešava u tom trenutku nismo bespomoćni već pravimo svesnu odluku da ostanemo tu i sada. To je moćan lek protiv bespomoćnosti. Kada smo istrigerovani nečim što nas podseća na prošlost, dobro je da udahnemo duboko i pogledamo unaokolo. Šta može da nas vrati u sadašnjost? Šta možemo da dodirnemo ili vidimo a da nam to donosi mir, radost i lepotu? Ne mora to da bude nešto veliko. Možda možemo da posmatramo kako pada sneg ili kako mačka spava. Bilo koja slika ili zvuk koji pomažu našem mozgu da oseti radost ili mir je od koristi. Šta god da je nova pozitivna misao, to će ometati staru poveznicu između okidača i traume i stvoriti nove konekcije sa okruženjem.

3.     Praviti predahe. Ako se setimo da je trauma povezana sa osećanjem terora i bespomoćnosti, važno je da se podsećamo da je trauma završena, da smo je preživele i da smo sada u sadašnjosti - više nismo primorane da živimo u zastrašujućoj i bespomoćnoj situaciji. Problem je što trauma može da stvori utisak da je u sadašnjosti prisutno to staro iskustvo u telu i mozgu - što je zapravo emotivni „fleshback“. On se može opisati kao da se davimo u bazenu i snažno se odupiremo samo što nemamo svest da nam je voda samo do kolena. Zato kada vas obuzmu praznični okidači- treba da se podsećamo na sadašnjost tako što ćemo praviti predahe – recimo odlučimo da prošetamo na svezem vazduhu i dišemo duboko. Glavno je da se prekine aktivnost na kratko i da omogućimo sebi predah.


Izvor: https://www.trauma-informedpractice.com/



Tuesday, December 5, 2017

Svaka žena može biti lezbejka ~ II deo Da li je političko lezbejstvo i dalje potrebno ~ Angela C. Wild

Svaka žena može biti lezbejka Angela C. Wild

Moć ideje da je heteroseksualnost društveno konstruisana i politički sprovedena na ženama kroz prinudu i propagandu predstavlja opasnost za patrijarhalnu moć kao i za pojedinačne muškarce. Ova ideja ukazuje da je heteroseksualnost naučena i da samim tim može biti odučena, raskrinkana, dovedena u pitanje, te 
da se seksualnost može slobodno izabrati. 


Beskompromisni antiesecijalistički stav političkih lezbejki, ugrožava slobodan seksualni pristup koji muškarci imaju u odnosu na žene, i poziva žene da napuste kućno i seksualno ropstvo kako bi se pridružile drugim  ženama u borbi i ljubavi.

 Ima nekih žena, feministkinja i lezbejki takođe, koje smatraju da je seksualnost urođena, i na taj način se približavaju potencijalno konzervativnim, patrijarhalnim ideologijama. One takođe zastupaju stav da Lezbejstvo ne predstavlja opasnost za patrijarhalni sistem. Muškarci kao deo patrijarhalnog sistema znaju da je Lezbejstvo opasnost i čine sve kako bi sprečili  žene da izaberu ljubav prema ženama. Krajem 80-ih u Velikoj Britaniji, usvojena je klauzula 28 koja je  zabranjivala je promociju homoseksualnosti i “ takozvane porodice” (čitajte Lezbejke koje su majke) u osnovnom i srednjem obrazovanju. Ovo je usledilo nakon sredine80-ih kada je Lezbejski feminizam bio na vrhuncu, kada se dovodila u pitanje prinudna heteroseksualnost mejnstrim politike  lokalnih vlasti u Londonu.

Ako Lezbejstvo ne predstavlja pretnju, ako ne postoji prinudna seksualnost, zašto se onda uvodio uopšte taj zakon?

Danas bi se moglo reći da su kampanje i taktike gej pokreta tokom kasnih 80-ih pobedile. Homoseksualni parovi, sada zakonski priznati u većini zapadnih zemalja, imaju pravo da budu ravnopravni sa heteroseksualnim parovima i mogu skopiti brak. Ovo predstavlja neupitnu pobedu za neke, ali samo ako zaboravimo da je pokret za oslobođenje homoseksualaca kao i pokret za oslobođenje žena bio protiv braka.

Osim toga, liberalno priznanje “neki ljudi su gej” i da svi treba da “pomirimo s tim” zapravo ne pomaže borbi žena širom sveta a svakako ne pomaže ni lezbejkama. Liberalno stanovništvo u Velikoj Britaniji sad je prihvatilo homoseksualce i garantuje im jednaka prava na osnovu toga da je homoseksualnost urođena i da zbog toga ne predstavlja opasnost. Biti lezbejka ili gej je uspešno depolitizovano i deradikalizovano: sada nas predstavljaju kao da smo slični konvencionalnim heteroseksualnim bračnim parovima. 

Kada se pitamo da li je političko lezbejstvo i dalje relevantno, treba da se prvo upitamo da li je patrijarhat otišao? Da li je prinudna heteroseksualnost oslabila pritisak? Da li su muškarci prestali da siluju i ubijaju njihove partnerke  čineći da dom postane najopasnije mesto na svetu za žene (posle bordela), a da heteroseksuanost bude najsmrtonosnija institucija za žene?

Više nego ikada, u vreme ekstremnog nazadovanja, presudno je da političke Lezbejke budu prisutne i vidljive kako bi žene videle da su alternative moguće.

*Angela C. Wild je radikalna feministkinja lezbejka i angažovana umetnica.

Tuesday, November 28, 2017

Angela C. Wild "Da li je političko lezbejstvo i dalje relevantno" 1.deo



Tokom 2012, kada sam bila heteroseksualna i trudna, učestvovala sam u organizovanju radikalno feminističke konferencije u Londonu. U specijalnom fokusu konferencije bio je Lezbejski feminizam. Sećam se da sam tada razmišljala kako to nije relevantno za mene “jer ja nisam lezbejka”. Uopšte nisam bila u pravu.  Nisam imala predstavu da je lezbejski feminizam važan za mene i da svakako može biti važan za bilo koju ženu.

Na konferenciji sam slušala govor Šile Džefris (Sheila Jeffreys) o lezbejskom feminizmu. Podelila je sa nama kako je bilo 70-ih kako su  ona i  hiljade žena propitivale svoju seksualnost i heteroseksualno uslovljavanje, napuštajući sve - muškarce, porodice, zajednice, ponekad decu- da bi prigrlile  seksualnost koju su slobodno izabrale, da bi svoju pažnju, ljubav, energiju usmerile  ka sebi i drugim sestrama. Slušala sam apsolutno šokirana tim otkrovenjem. Neuroni u mom mozgu su sve vrlo brzo povezivali, pred očima se odvijao čitav moj život. Moć istine radikalno feminističke politike prožmala me je istog trenutka.  Pogledala sam po prostoriji i zapitala se koliko je žena doživelo isto otkrovenje. Sve mi je bilo kristalno jasno. Tada, u toj sobi odlučila sam da će muškarac sa kojim sam tad bila biti poslednji. Deklarisala sam se lezbejkom u 2013. godini.

Osmehujem se dok ovo pišem jer moć tog izbora, najstvarnijeg  koji sam ikada napravila, još uvek odjekuje u meni. Imala sam zaista dosta sreće da sam poznavala nekoliko žena koje su takođe političke lezbejke[1]. Njihova podrška, strpljenje i diskusije koje smo vodile, učinili su da sve to za mene postane moguće i zauvek ću biti zahvalna zbog njihovog prijateljstva i smernica koje su mi dale. Sigurna sam da većina žena koje propituju svoju uslovljenu seksualnost nemaju ovakvu podršku i uglavnom se oslanjaju  na društvene mreze. Nažalost, takva vrsta  podrške nije uvek dostupna na internetu,  što sam ubrzo saznala kada sam počela  objavljujem  vizuelne  postove u vezi sa političkim lezbejstvom na sajtovima društvenih mreža kao što je Tumblr. Rezultat moje mini kampanje bio je otrežnjujući. Znala sam da je političko Lezbejstvo kontroverzna tema- kako da ne bude! Reći ženama da se sklone od muškaraca i da vole žene neće biti podržano u patrijarhatu! Nije bilo podržano 70-ih,  a pogotovo ne danas!


Nije me iznenadilo,  ali sam bila nespremna na to da obična slika može da izazove takvu lavinu napada. Na hiljade Tumblr korisnika nazvali su me homofobičnom (bilo je i raznih drugih uvreda) jer sam se usudila da predložim da je seksualnost društveno konstruisana, a ne urođena. Ono što me je najviše pogodilo je što su žene bile te koje su pisale uvredljive komentare. 

Bila sam ponovo pogođena retorikom koja me je i držala podalje od lezbejstva: da bi bila lezbejka moraš se roditi kao lezbejka. Ovaj diskurs je moćan i smatra se apsolutnom istinom u mnogim kvir i LGBTQ krugovima, u feminističkim, pa čak i radikalnim isto kao i u hetero okruženju. Ovaj diskurs je problematičan i opasan jer se zapravo tako  žene drže zarobljenim u heteroseksualnosti.
Važno je da znamo odakle ova ideologija potiče. Prvobitno su  viktorijanski seksolozi započeli tu teoriju/propagandu da seksualnost mora da bude etiketirana. To znači da se žena ili muškarac koji su u seksualnom odnosu sa istim polom nazivaju homoseksualnim. Ovo je konstruisalo seksualno ponašanje kao esencijalni deo ličnosti, svojstvo sa kojim se rađamo. Pre tog perioda nije bilo potrebe da se označi seksualno ponašanje; ono nijje etiketiralo osobu. Ali da bi se objasnila homoseksualnost, bilo je potrebno da se heteroseksualnost uspostavi kao norma, što je homoseksualnost svrstavalo u biološku izopačenost (perverziju). Seksolozi koji su sledbenici viktorijanske ideologije i dalje neumorno rade kako bi locirali “gej gen”. 

Mnogi gejevi i lezbejke feministkinje propitivali su seksizam70-ih, polne uloge i prinudnu heteroseksualnost, odbacujući ideju da je seksualnost urođena što su prepoznali kao patrijarhalni koncept. Pokret za oslobođenje homoseksualaca je tada doneo stratešku odluku će tvrditi suprotno. Zauzimanje esencijalističkog stava o seksualnosti trebalo je da pridobije mejnstrim/hetero simpatije na osnovu toga da ako je seksualnost urođena onda homoseksualci treba da budu prihvaćeni jer ne mogu da se promene. Lezbejke feministkinje suprotstavile su se tada ovom potezu tvrdeći da taj stav ne reprezentuje njihovo iskustvo; da je to antifeministički i kontraproduktivan stav.

[1] Pod političkim lezbejstvom iz pozicije radikalnog feminizna  se podrazumeva da žena donese  svesnu i namernu odluku da napusti heteroseksualnost  i svoj život preusmeri ka ženama.  U Srbiji ovaj termin se drugačije koristi za heteroseksualne žene koje se u svom radu zalažu sa poštovanje i sticanje lezbesjkih prava.

*Tekst  "Da li je političko lezbejstvo i dalje relevantno" objavljen je u
časopisu "Rain and Thunder", 2016.