Wednesday, November 20, 2019

Znam da postoji ta neka unutrašnja snaga




Koja je to situacija koju si preživjela zato što si lezbejka?

Sigurno je bilo mnogo takvih situacija, sada pokušavam da se setim šta bih izdvojila, možda ovaj na poslu. Tamo sam imala neke situacije gde se jednostavno nisam osećala dovoljno sigurno u tom okruženju da otvoreno da kažem ko sam, i ne samo to, bukvalno sam imala pritisak da upadam u taj neki normativ koji se očekivao od mene u poslovnom smislu, a koji je bio u suprotnosti sa mojim lezbejskim identitetom i onim što sam ja izabrala. Znači od ponašanja, oblačenja, ne znam... Pošto sam se bavila poslom koji je zahtevao dosta sastanaka, prezentacija i javnih nastupa, a ja sam nekako uvijek furala taj svoj stil, a od žena u firmi se uvijek nekako očekuje da odu na sastanak pa da one sad tu nešto zabavljaju te ljude,  da flertuju, da budu simpatične saradnicima koji bi nam ostavili pare, koji su nam klijenti ili šta već. Meni je to bilo baš grozno, mislim meni niko nikad nije rekao da ti sada moraš da izgledaš ovako, moraš da budeš našminkana, moraš da pokažeš grudi ili šta već, ali nekako znaš kroz kontekst da se to od tebe očekuje i to mi je bilo užasno nelagodno. Iako deluje banalno, ali kada je to konstantno to već počinje da bude neki hronični pritisak, a koji nije direktno u vezi sa tim da li sam ja njima rekla da sam lezbejka ili ne, već više sa tim nekim očekivanjem koje je njima podrazumevajuć, a apsolutno nije u skladu sa mojim lezbejskim identitetom i onim što sam ja izabrala da budem. Tako da to mi je dosta bilo u poslednje vreme upečatljivo.

Da li si još zaposlena tu?

Ne nisam više, to je bilo pre dve godine. Bila sam zaposlena tu oko dve godine i jednostavno mnoge stvari se tu nisu poklopile i više ne radim tamo.
Kako si se nosila sa tim da preživiš te dve godine dok si radila?
Pravila sam kompromise, često sam izlazila iz svojih granica da bih se prilagodila i onda sam se osećala jako loše zbog toga i skontala da ne treba to da radim i da jednostavno kažem ''ne'' tome i da ne pokušavam da budem to što se od mene očekuje.

Kako su onda oni reagovali?

Pa nije tu bilo nikakve reakcije, sva ta situacija se prilično odigrava samo u mojoj glavi, ja nikad nisam otvoreno razgovarala sa kolegama o tome, ali je moglo u nekim situacijama da se vidi da oni to ne podržavaju, da i dalje imaju ta očekivanja od tebe. Mislim, to sada dosta djeluje apstraktno i slojevito, ali je zapravo bilo uvek prisutno iako se nikad nije pričalo o tome direktno.

Da li si pričala sa drugaricama o tome?

Pričala sam sa drugaricama, ali vrlo retko zapravo, možda sam sa jednom ili dve drugarice to podelila. Nije sada to neka tema o kojoj sam pričala, jer uvek nekako imaš utisak da postoje bitnije stvari, postoje druga polja na kojima smo diskriminisane, postoji nasilje, uvek mi je taj moj problem delovao malo u odnosu na druge, kao da nije vreme da se o tome govori jel? Tek kada sam se malo izmakla iz tog okruženja gde sam radila, kada je prošlo neko vreme, potpuno sam se izmestila iz te situacije i danas znam da sigurno ne bih ostala tamo ni dva dana, a ne dve godine. Ali u tom trenutku mi je to delovalo kao nešto mizerno. Onda uvijek nalaziš neka opravdanja - pa dobro oni su okej, plaćaju ti na vreme, niko te ne smara, fleksibilni su i onda zanemaruješ te neke stvari koje su ti podjednako bitne za kvalitet tvog rada i tvog života, da se prosto osećaš okej tamo gde radiš.

Koje su tvoje unutrašnje snage da se nosiš sa takvim situacijama?

Nekako to što sam navikla da sve to procesuiram sama i, ne znam, pronađeš tako neke načine da to prevaziđeš. Mislim, ne znam ni ja kako da to definišem, znam da postoji ta neka unutrašnja snaga čim sam izašla iz toga, možda je to bila neka sposobnost da se snađem, da dam otkaz, da krenem dalje, bez obzira na to što je to bio neki siguran posao itd. I definitivno taj osjećaj - time što ne pristaješ i time što se buniš ćeš uraditi nešto dobro ne samo za sebe već i za nekog drugog i samim time staviti i tom nekome do znanja da ne može tako da ima očekivanja. Možda je to taj unutrašnji drajv, ako ćutimo nikad se ništa neće promeniti, ajde da se pobunimo koliko ko može u datoj situaciji i u datom momentu.

Kako si to procesuirala?

Da, pa idem na terapiju i pričala sam dosta o tome i terapija mi je baš, baš pomogla u tom poslovnom smislu da se ostvarim. Prvo da odem iz te firme, a drugo da počnem da radim nešto drugo što me više ispunjava. Definitivno je pshioterapija bila tu najveća podrška. Nisam o tome pisala, ali umem i da kroz pisanje, ne dnevnika, već više beleški, kad mi dođe neka emocija da je izbacim.

Koje si sve emocije osjećala tada?

Bio je uvijek prisutan taj osjećaj da nisam dovoljno dobra, bez obzira što te stvari koje su kor tvog posla obavljaš dobro, pod tim prećutim pritiskom kojeg sam dobijala iz tog okruženja sam uvijek imala osećaj da nisam dovoljno dobra, da ne zaslužujem to mesto, da treba da budem zahvalna što sam tu. Znaš kao potpuno obrnuto neko shvatanje,  onda sam osećala dosta da sam nekako zarobljena, da ne mogu da izrazim to što sam, a imam ogromnu potrebu da tako bude tj. da bude to neko zdravije okruženje koje bi meni odgovaralo. Onda jednostavno ne znaš kako to da uradiš zato što nailaziš svakodnevno na gomilu komentara, preporuka kako to sve treba. Ništa to nije bilo direktno upućeno meni, ali kroz te neke svakodnevne situacije skontaš da se odnosi između ostalog i na tebe. To je taj neki osećaj da si zarobljen i da nikada nećeš moći da se izmestiš iz toga, to jest da prevaziđeš i to da si nedostojna tog mesta na kome si. Nekako zanemariš sve svoje zasluge i sve svoje kvalitete zbog tog pritiska koji konstantno osećaš jednostavno ne vidiš ništa drugo.

Kako uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?

(osmeh) Pa družim se sa drugim lezbejkama. Primetila sam da sam sve više ujedinjena sa tim identitetom lezbejke i da sve više govorim o tome i samim tim što pričam sada sa tobom ovde i to mi je kao jedan od načina da podelim tu radost i taj ponos zato što sam lezbejka. Primećujem da se sve više družim sa lezbejkama i sve više uviđam koliko smo genijalne i da upravo te zasluge koje same sebi često ne dajemo - treba da počnemo to da radimo da i jedna drugoj to dajemo, a i same sebi ta neka priznanja. Sada recimo iz ove perspektive gledam na to kao na neko super iskustvo, iako mi tada nije bilo uopšte prijatno na poslu. Sada to gledam kao super, naučila sam mnogo stvari, dobro sam radila svoj posao, ponosna sam na to što sam negde uspela da se oduprem tim pritiscima i ostanem to što sam. Neke lezbejke, na žalost, zauvek ostaju u tome, to sam viđala milijardu puta i na poslu i u porodici. Udaju se da bi udovoljile mami i tati, rađaju decu da bi udovoljile mami i tati. Sada iz ove perspektive sam nekako baš sretna što se sve to tako odigralo i verovatno je trebalo tako da bude.
A što se tiče priznanja važna je ta solidarnost  koja treba da postoji među nama i definitivno treba to češće da radimo jedna drugoj, da se međusobno solidarišemo i podržavamo i da kad neka uradi nešto dobro joj se stavi do znanja. To je užasno značajno jer ti kao lezbejka trpiš ogroman celoživotni pritisak samim tim što živimo tu gde živimo, pa još plus sve ostalo, i te neke male stvari koje dolaze od poznanica, prijatelja i prijateljica mogu baš mnogo da znače.

Kako voliš sebe?

Mislim da najviše volim sebe tako što radim na sebi, što idem na psihoterapiju i što se trudim da budem nežna prema sebi i prema drugima. Mislim da je to nekako to što je najvažnije meni da na taj način brinem o sebi. Mogla bih da prestanem da pušim. Eto recimo to bi isto bilo korisno.

Selena Jović, 31 godina, radnica, Beograd



Tuesday, November 12, 2019

Kada znate ko ste, koga i zašto volite, srećne ste.






Koja je to situacija koju si preživjela zato što si lezbejka / voliš žene?

Preživela sam odbacivanje porodice i ogromne sukobe sa istom upravo zbog moje seksualne orijentacije. Puno porodičnog nasilja je isplivalo zbog seksualne orijentacije i mog identiteta, koji je suštinski bio drugačiji još od malih nogu.             
Kako si se nosila sa tim da preživiš taj događaj?

Jako teško. Do izgovaranja, odnosno do autovanja, tretirana sam kao neko sa kime se porodica ponosila. Nakon autovanja nastale su totalne promene u odnosu - nipodaštavanje, omalovažavanje, kontrola i pokušaji da budem "konvertovana" kontinuiranim pritiskom. Takav tretman vam stvara ogromnu nesigurnost i manjak samopoštovanja i ljubavi prema sebi.   
  
Da li si pričala sa drugaricama o tome?

Moji najbliži prijatelji su bili uključeni u ove probleme i najvećim delom su mi pomogli da izađem čvršća i jača iz cele situacije koja se u porodici desila.   
  
Koje su tvoje unutrašnje snage da se nosiš sa takvim situacijama?

Mogućnost da komuniciram osećaje, da ih verbalizujem i to da sam oduvek bila svesna svog identiteta.     

Kako si to procesuirala?

Uz prijatelje lako, mislim pre svega na odnos spram porodice. A kada je reč o mojoj orijentaciji, stvari su bile nesporne od malih nogu.  

Koje su ti sve emocije bile prisutne tada?

Dok su stvari bile akutne sa porodicom, u vama se talože slojevi tihe i glasne anksioznosti. Svaka ima svoju dubinu i težinu. Potrebno je ogromno vreme na razbijanju predrasuda da u porodicama postoji bezuslovna ljubav i prihvatanje i da zapravo "porodice" koje se biraju i zajednice koje gradite imaju i nose više ljubavi za vas od primarnih porodica. Patrijarhalni kontekst, ma koliko da ste obrazovani i svesni istog, ostavlja duboke tragove svojim kulturnim upisom i kontrolnim mehanizmima da su vam potrebne godine razgradnje tih istih.

Kako uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?

Jednostavna činjenica da znate ko ste i da znate koga i zašto volite, čini vas srećnim.

Kako voliš sebe?

Bolje i kvalitetnije sada nego li što sam u primarnoj porodici bila naučena.



M.L., 35 godina, kulturološkinja, Zrenjanin




Wednesday, November 6, 2019

Lezbejke pričaju kako se hrabro nose sa životnim preprekama



"Dve drugarice feministkinje su mi bile velika podrška"

Koja je to situacija koju si preživjela zato što si lezbejka / voliš žene?
Činjenica da sam majka koja se autovala posle tridesete godine čini moju situaciju specifičnom, jer okolina obično pretpostavi da sam strejt, čime sam pošteđena homofobije ako odlučim da se ne autujem. Ipak, upravo je takva okolina doprinela da moj proces autovanja sebi i drugima duže traje – iako sam dugo bila aktivistkinja i sve znala u teoriji, tek kada sam se preselila u Beč sam nekako u sebi (i spolja) završila proces autovanja i potpunog prihvatanja svog identiteta, iako sam ranije mislila da to nije tako. Nesvesna internalizovana homofobija, posledica društvene klime, me je bukvalno ubijala. Zbog toga sam imala mnogo problema sa zdravljem, bila u dugogodišnjoj depresiji, imala psihičke i srčane probleme, koje do danas saniram. Iskusila sam i generalni nedostatak ljubavi prema samoj sebi, za koji mislim da je glavna posledica odrastanja u homofobnoj sredini. Osim zagrljaja i poljubaca u kosu, sa devojkom nisam bila intimnija u javnosti, nisam se ljubila i držala sa njom za ruku, što je samo po sebi jedna specifična situacija koja negativno utiče na kvalitet života svake osobe.
Negativne situacije koje sam doživljavala (napadi, agresija u govoru i postupcima, negiranje prava da postojimo) su se u mom slučaju odnosile pre svega na politički aktivizam, tj. na reakcije desničara na naše aktivnosti.  

Kako si se nosila sa tim da preživiš taj događaj?
Imala sam devojku koja mi je bila velika motivacija i bivšeg partnera, koji je istovremeno prolazio kroz sopstveni proces autovanja. Zajedno sa drugaricama oni su mi u Srbiji bili glavna podrška, iako je bilo mnogo problema u svim tim odnosima. Mislim da je samo autovanje vreme kada se mnoge veze formiraju i menjaju oblik, jer je izuzetno stresno. Formalni uslovi za poboljšanje mog položaja su se stekli preseljenjem u Beč, jer sam tu dobila potrebnu lekarsku pomoć, kao i finansijsku osnovu za poboljšanje života, tada sam počela aktivnije da radim na sebi. Rekla bih da sam u Srbiji samo preživljavala. 

Da li si pričala sa drugaricama o tome?
Jesam, dve drugarice feministkinje su mi bile velika podrška, sa njima sam pričala o svemu i od njih tražila da mi spolja ukažu na neke momente kojih možda nisam uvek bila svesna. Njihova podrška je nešto najvažnije za mene jer mi je njihova ljubav dala snagu da i sama sebe zavolim. Na početku sam od sebe odbila svoje strejt drugarice jer sam mislila da ne mogu da razumeju kroz šta prolazim, kasnije sam ih ponovo uključila i one su takođe jako važne za moj interni ''reality check'' i stalnu dozu ljubavi i podrške.

Koje su tvoje unutrašnje snage da se nosiš sa takvim situacijama?
Kada sam se autovala svojoj ćerki, mislim da me je strah od osude drugih napustio. Pokušavam da radim stvari koje volim i da ugađam sebi te da iz uživanja u životu i u odnosima sa ljudima koje volim nađem snagu da sebi pomognem kada mi je teško. Bavim se svojim psihičkim zdravljem i time da sebe podržim u smislu da živim što puniji život.

Kako si to procesuirala?
Jedna od mojih bliskih drugarica je istraživala uticaj strukturne homofobije na živote lezbejki, gejeva i bi osoba, njeni uvidi su mi pomogli da razumem uticaj sistema na sve nas. Posle sam počela da prepoznajem te situacije u svom životu, tako sam lakše osvestila kada treba sebe više da volim i da sebi dam slobodu koju možda nekad sama sebi uskraćujem i da težim da ostvarim sve, koliko god delovalo nerealno. Pošto nije bilo lako i ne uvek moguće, bilo je teško. 

Koje su ti sve emocije bile tada?
Bila sam jako uplašena samom promenom iako uopšte toga nisam bila svesna, štaviše, internalizovanu homofobiju sam doživljavala kao veliku uvredu za mene, osvešćenu aktivistkinju. Ipak, kod obe je bila izuzetno jak “rušilački faktor“. J  Sa svojom devojkom sam na početku veze raskidala svakih nedelju dana zbog gluposti, ona je znala šta je razlog, ali me je pustila da sama to shvatim. Iako više nismo zajedno, hvala joj što je tad ostala pored mene. Posle sam imala mnogo krivice i mnogo ljutnje prema sebi i drugima. Dugo mi je trebalo – osam godina od trenutka kada sam ušla u vezu sa ženom do danas, kada mislim da sam mirna u svim svojim identitetima.

Kako uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?
Polako se uključujem u aktivizam u Beču. Pošto sam dobila diplomu za obrazovanje odraslih (starijih od 16 god), ideja mi je da volonterski organizujem radionice za mlade lgbt+ ljude, posebno one koji/e ne govore dobro nemački, mislim da njima treba posebna podrška jer uglavnom dolaze iz zemalja gde je homofobija jaka i bore se istovremeno sa mnogo demona. Idem na lezbejska mesta, instalirala sam tinder i aktivno radim na tome da ovde gde živim upoznam žene s kojima ću imati nešto zajedničko, u nadi da ću se brzo zaljubiti. J Čitam lezbejsku literaturu i gledam filmove o ženskoj ljubavi, to mi je mnogo važno. I doktorat mi je vezan za tu temu, ali u smislu pink washinga i  licemerja koje u odnosu na reprezentaciju lezbejki i bi žena vlada u srpkom medijskom i političkom diskursu. Sa ćerkom sam išla na Prajd (iako on ovde ima festivalski karakter), otvoreno pričam sa njom o seksualnosti i svojoj potrebi da ponovo imam ljubavnu/emotivnu vezu. Mislim da na sve te načine i sama sebe ojačavam.   
          
Kako voliš sebe?
Zbog odnosa sa svojom porodicom i zbog svog lezbejskog identiteta, dugo sam učila kako sebe da zavolim, na kraju sam se naučila da sebe tretiram kao što tretiram svoju ćerku, da sama sebe tako branim i da se za samu sebe isto toliko jako borim. To, kao i ljubav bliskih ljudi, mi je pomoglo da se izvučem sa tog mesta neljubavi i mazohizma na kom sam dugo bila.             

 Nataša, 44 godine, aktivistkinja, Beč / Beograd

Wednesday, October 30, 2019

Istraživanje i tišina: zašto je mučenje lezbejki nevidljivo?


Moji politički tekstovi obuhvataju različite oblasti uključujući feminizam i ekologiju, biodiverzitet, mir i rat, lezbejska ljudska prava i kulturu, globalizaciju, klimatske promene, vodu, pravo na intelektualnu svojinu, slobodnu trgovinu, nasilje nad ženama, feminističku ekonomiju, i druge.


Utorak, 27. jun 2017.


Istraživanje i tišina: zašto je mučenje lezbejki nevidljivo?

Suzan Hotorn[1]

Tekst je objavljen u Zbirci eseja i prezentacija: Zbornik radova s konferencije Udruženja za ženske studije (Novi Zeland), Univerzitet Mesi, Severni Palmerston: 64-72, 2003.
... nijedan trening me nije pripremio za bol ovog intenziteta... moju bol... bol koji nisam sama odabrala... ovoliku otuđenost, ovaj prazni vakuum..., moje telo, moj um, moja bol... ovo se ne dešava... ja sam samo tačkica u univerzumu... kom univerzumu?... svet više nije... ja se.... raspadam... deo po deo.... urlik po urlik... elektrodu po elektrodu... Bol.... sva ova bol tu i tamo, čak dole u mojoj vagini... agonija... gde sam? Gde je moje ja? (Rivera-Fuentes i Birke 2001: 655;[2])

Gde je moje ja?

Ovo je ključno pitanje za svaku istraživačicu koja proučava dokaze i razloge mučenja lezbejki. Gde je moje lezbejsko ja? Gde je središte mog lezbejskog bića? Gde je iskustvo mene kao lezbejke zapisano, a gde prepoznato? U proteklih više od trideset godina feminističke naučnice su ukazale na mnoge aspekte nasilja nad ženama. Međutim, kada sam odlučila da na tu temu nadovežem nasilje nad lezbejkama suočila sam se s ozbiljnim nedostatkom istraživanja tog fenomena.[3]
Ovaj esej nudi pregled dosadašnjih istraživanja na temu mučenja lezbejki – kako u prošlosti tako i u sadašnjosti – koja su izuzetno fragmentarna i teško dostupna. Čak i organizacije koje se bave takvim istraživanjima osećaju potrebu da „preruše“ identitet lezbejki koje su preživele mučenje jer strahuju za njihovu bezbednost.
Istraživanja koja tematizuju mučenje lezbejki obično se bave dobro poznatim istorijskim primerima istog, uključujući i primere kobnih sudbina lezbejki u nacističkoj Nemačkoj (mada su i o tome retka istraživanja), a ne bave se proučavanjem iskustava lezbejki koje doživljavaju mučenje u mnogim savremenim režimima. Takođe, istraživanja o mučenju lezbejki se obično poistovećuju sa, odnosno pridodaju, istraživanjima o mučenju gejeva.
Istraživačice se pitaju da li mi kao aktivistkinje treba javno da govorimo o mučenjima lezbejki i da li bi posledice takvog javnog govora bile izuzetno negativne po one koje su pretrpele nasilje. Za ovaj problem je vezana i erotizacija mučenja kao jednog od izvora seksualnog uzbuđenja. Internet pretraga o „lezbejkama i nasilju“ iznedruje ogromnu količinu pornografskog, a ne materijala koji se bavi temama nasilja nad lezbejkama i mučenja lezbejki. Ozbiljna istraživačica, stoga, mora da se zapita da li sadomazohizam dovodi do prihvatanja političkog zlostavljanja? Ovo poslednje pitanje je obrađeno u drugom eseju.
Konačno, kako istraživačica treba da se nosi s problemom čitanja između redova zabeleženih iskaza o mučenju u potrazi za podacima koji bi se odnosili na mučenje lezbejki? Kao da neka može da se usudi da ostavi zvaničan iskaz o pretrpljenom mučenju kad je mržnja prema lezbejkama i dalje prisutna čak i u relativno otvorenim društvima.

Seksualnost, tajnost i tišina

Temom mučenja lezbejki počela sam da se bavim pre dvanaest meseci. Odmah na početku mi je bilo jasno da ću morati pažljivo da pregledam veliki broj istraživanja koja se ne odnose isključivo na lezbejke, budući da se lezbejska egzistencija često brka sa životima gejeva ili se podvodi pod opšte, neadekvatne termine kao što su homoseksualnost, kvir ili LGBTI. Upotreba ovih termina istovremeno uključuje i isključuje lezbejke. Termin skorijeg datuma – istopolna privlačnost – ne drži vodu iz istih razloga. Upotrebom pomenutih termina, lezbejke koje su bile izložene mučenju, nestaju.
U istorijskoj literaturi postoje zapisi o mučenjima lezbejki u okviru institucije inkvizicije. Mogućno je da su lezbejke kao veštice podvrgavane mučenju u doba tzv. renesanse, što su bila baš muška posla. Takav je bio slučaj Filipe de Souze koja je 1592. godine živela u portugalskoj koloniji Brazilu. Pošto je rimokatolička inkvizicija osudila zbog „groznog i gnusnog zločina sodomije“ na osnovu njenog priznanja o stupanju u seksualne odnose sa ženama „osuđena je na izgnanstvo i okrutno bičevanje na ulicama Salvadora kako bi služila kao primer drugima“ (Zločini iz mržnje 2001: 10). Postoje i navodi o ubijanju lezbejki pod nacističkim režimom zbog toga što su smatrane „asocijalnim,“ veoma fleksibina etiketa koja se odnosila kako na prostitutke, počiniteljke zločina, beskućnice, nezaposlene, Ciganke – uključujući i Romkinje i Sinti žene – tako i na lezbejke (Šopman 1996: 21). Ono što je, međutim, izvesno je da su lezbejke bile, a i dalje su, podvrgavane mučenju. One doživljavaju mučenje u najrazličitijim represivnim režimima: u post-komunističkoj Rumuniji, u Čileu nakon prevrata iz 1973. godine, u Iranu pod fundamentalističkim režimom Ajatolaha Homeinija, na turističkim Karipskim ostrvima kao i u Zimbabveu i Ugandi. Zemlje u kojima postoji mučenje lezbejki pripadaju sasvim različitim političkim formama, od socijalističkih do fašističkih, od sekularnih do fundamentalističkih.
Lezbejke podvrgavaju mučenju samo zbog toga što postoje. U viktorijanskoj Engleskoj parlament je doneo odluku da je najbolje da se postojanje lezbejki ignoriše (Džefris 1997). Iako se samo po sebi ignorisanje ne može poistovetiti s mučenjem, svojim negiranjem lezbejske egzistencije ono doprinosi održavanju tajnosti kojima su lezbejke okružene. I tako, iako je u maoističkoj Kini lezbejska egzistencija definisana kao nepostojeća, Anči Min (1994) je u svojoj autobiografiji pokazala da je lezbejska egzistencija postojala uprkos „prevaspitavanju“ u radnim logorima tokom Kulturne revolucije u kojima je društveno i kulturno saobražavanje s jedinstvenim idealom bilo na vrhuncu.[4]
Jedan od osnovnih elemenata lezbejske egzistencije u patrijarhatu je njena ranjivost u pogledu zahteva za tajnošću, tišinom i nepostojanjem. Slično drugim marginalizovanim i obezmoćenim društvenim grupama, lezbejke su često zarobljenice „kulture ćutanja“ (Freire 1972: 48). Slično pojedinkama i pojedincima iz drugih obezmoćenih društvenih grupa i kod lezbejki se represija ponekad usmerava ka sebi pretvarajući se u neki oblik samo-nasilja koje se u pojedinim slučajevima završi suicidom. Spolja gledano, ova samo-represija može rezultirati u dijagnozi koju neki medicinski autoritet uspostavlja kao „bolest“ ili se može prevesti u optužbu nekih verskih autoriteta o delanju u suprotnosti s božijom voljom, ali može dovesti i do osuda na telesnu ili mentalnu kaznu u vidu mučenja, pa čak i pogubljenja, kakav je slučaj u pojedinim državama.
Ovde bih ukazala na neke od paralela između lezbejki i drugih društvenih grupa kojima je političko priznanje uskraćeno. U Argentini, gde su „nestale/nestali“ bile/i od ključnog značaja za nastanak klime iz koje se izrodio pokret otpora, moć da se odredi ko su one/i koje/i postoje, a ko one/i kojih nema predstavljala je sastavni deo vladine strategije zastrašivanja stanovništva (Partnoj 1986; Valensuela 1985). U Južnoafričkoj Republici je za vreme Aparthejda „crnačka egzistencija“ proglašena kao protivna zakonima osvajača (Milet 1994: 117). U Avganistanu je pod Talibanom ženska egzistencija na sličan način osporavana, osim u slučaju nošenja burke kojom ne samo da se žena sakriva od pogleda muškarca već se i svodi na status „predmeta“. Ne treba zaboraviti ovde ni da iako prostitutke bije loš glas, one istovremeno sačinjavaju sastavni deo muške vojne mašinerije (Enlou 1983: 18-45). Slično tome, budući definisane kao ne-osobe, generacije australijskih starosedelaca suočavale su se s raznim nedaćama (Atkinson 2002: 69). Džudi Atkinson smatra da je ova praksa rezultirala kulturnim genocidom. Pod ovim konceptom Atkinson podrazumeva internalizovanu samo-mržnju i sveobuhvatni i rastući osećaj bezvrednosti među Aboridžinima koji zbog njega postaju i progonitelji i progonjeni, pa čak i izvršitelji kazne[5] (Atkinson 2002: 72).
Sve navedene političke okolnosti su relativno prisutne u dominantnim političkim analizama. Ipak, izloženost lezbejki traumi nestanka i negiranja je u velikoj meri i dalje nepriznato. Lezbejska egzistencija je u patrijarhatu nepriznata, čak i nelegalna. Lezbejke postaju vidljive jedino u otvorenoj političkoj atmosferi dok u represivnim, odnosno reakcionarnim vremenima nestaju. Slično starosedelačkom stanovništvu čija kultura nije priznavana, a koje je kroz dugotrajni politički aktivizam uspelo da uobliči i održi svoje društvene mitove i osećaj ponosa na svoje zajednice, lezbejske feminističke aktivistkinje su se od kraja 1960-ih našle u sličnom političkom procesu. I pored toga, ja i dalje srećem ljude koji tvrde da lezbejska kultura ne postoji.[6] Slično crnačkoj egzistenciji pod Aparthejdom, lezbejska egzistencija unutar neprijateljske teritorije patrijarhata se doživljava kao otvoren napad na hipermaskulinitet. Kad konformizam postane norma, kad se muška moć učvrsti i kad vlade dopuste kršenje ljudskih prava ili se oslanjaju na mučenje među žrtvama će se uvek naći i lezbejke.
Postavlja se, dakle, pitanje zašto se lezbejke toliko retko pominju u literaturi koja tematizuje mučenje. Odgovor možemo naslutiti u sledećoj izjavi jedne lezbejke iz Perua:

Kad počnem da govorim o pravu na svoju kulturu i jezik kao starosedeteljka svi mi to pravo priznaju. Ali kad počnem da govorim o svom drugom identitetu, o sebi kao lezbejki, o svom pravu na ljubav i samo-opredeljenje u pogledu seksualne orijentacije niko ne želi da me sasluša (ILSI Bilten 1994: 13).
Ovo uskraćivanje političke podrške drugih, koji sebe možda čak i smatraju progresivnim, je osobeno za lezbejsku egzistenciju. Lezbejke su podržavale i borile se zajedno s čitavim nizom različitih ljudi za priznanje njihovih političkih prava, ali kad, u retkim prilikama, zatražimo podršku otkrijemo da su „samo druge lezbe ponosne na lezbe“ (Henskam 1992). Takve reakcije su postale očigledne posle recentnog saopštenja australijske Ujedinjujuće crkve da će zvanično dozvoliti rukopoloženje autovanih lezbejki i gejeva, odnosno posle odluke Episkopalne crkve Sjedinjenih Američkih Država da prvi put u svojoj istoriji dozvoli izbor Džina Robinsona, autovanog geja, u čin biskupa. Neverovatno je bilo videti reagovanja običnih ljudi, koji sebe uglavnom smatraju etičnim, a koji se nisu uzdržali od toga da javno iskažu svoje mržnjom ispunjeno mišljenje. Takvo mišljenje većina ljudi verovatno ne bi javno izgovorila da su u pitanju bile rasa ili kultura, etnicitet ili regija (ali bi sigurno bilo onih koji bi pokazali mržnju i u tim slučajevima).
Gajim nadu da bi diskusijama na temu mučenja lezbejki u kojima bismo imenovale/i i identifikovale/i različite strategije kojima se razgovor o mučenju lezbejki izbegava možda u nekom trenutku mogle/i da doživimo da Amnesti internešenel pokrene kampanju u kojoj ne bi u centru bila deca, muškarci, žene ili opšta grupna kategorija GLBTIK, već lezbejke. Ovo predlažem zbog toga što je Amnesti internešenel jedna od retkih organizacija koje su sprovele istraživanje o mučenju lezbejki, mada je njihovo istraživanje tog problema obojeno tendencijama o kojima je već bilo reči u ovom tekstu: bilo da je u pitanju stidljivo i usputno pominjanje lezbejki u istraživanjima koja su se mahom bavila gejevima (ali i osobama biseksualne orijentacije) i transeksualnim osobama (Prekidanje tišine, 1997; Zločini iz mržnje, konspirativna tišina, mučenje i zlostavljanje na osnovu seksualne orijentacije, dok. br. ACT 40/016/2001),[7] bilo da je pominjanje lezbejki bilo još ređe zastupljeno u okviru istraživanja koja su se bavila ženama (Slomljena tela, razorene duše – Mučenje i zlostavljanje žena, dok. br. ACT 40/001/2001).
Izbegavanje otvorenog razgovora na temu mučenja lezbejki se pravda na više načina, među kojima su i zanemarivanje, odnosno nevidljivost mučenja lezbejki. Kao jedan od razloga za to navodi se mogućnost daljeg zlostavljanja lezbejki, odnosno žrtvi mučenja, u zatvoru. Dalje, postoji problem osetljivosti javnosti. Poznato je da je teško izazvati simpatije javnosti za neku lezbejku koja je preživela mučenje. Ipak, navedeni razlozi su dobro poznati feministkinjama koje se suočavaju sa sličnim otporom prema javnim raspravama na temu seksualnog zlostavljanja dece. Dugoročno gledano, podizanje nivoa svesti javnosti o ovom problemu je i dalje bolje od toga da ga prekriva veo ćutanja. Prema rečima Kejt Milet: „Mučenje je pokazatelj neslobode“ (1994: 307). Po svoj prilici, pred nama je dug put koji treba da pređemo kako bismo ostvarile slobodu za lezbejke. Dok su lezbejke i dalje izložene mučenju na koje se niko ne obazire čitavo društvo je kako posredno uključeno, tako i komplicitno s ovom vrstom nasilja.
Izveštaj pod naslovom Zločin iz mržnje organizacije Amnesti internešenel nalaže da „bitku za ljudska prava LGBT osoba treba da vodi svaki pojedinac u društvu“ (Zločin iz mržnje 2001: 28). Slažem se s tim, ali i verujem da je došlo vreme da se sastavi izveštaj koji će biti fokusiran isključivo na lezbejke.[8]


„Ćutanje, posle ćutanja, posle ćutanja“[9]

Preko je potrebno istaći ćutanje. Lezbejke su dugo bile izložene ćutanju, negiranju, nepostojanju u okviru dominantnog heteroseksualnog diskursa. Lezbejke izložene mučenju suočavaju se s višestrukim slojevima ćutanja. Prvi muk obavija lezbejsku egzistenciju. Drugi je sloj pravne tišine, prisutan u značajnom broju zakonodavnih sistema: umesto da se propisuje na direktan način, kazna se provlači neformalno a ponekad je sprovodi država, ponekad članovi porodice žene a ponekad zajednica. U slučajevima neformalno sprovedenih kažnjavanja teško je prepoznati da je reč o kršenju lezbejskih ljudskih prava ili mučenju. U takvim slučajevima mučitelj zapravo ne odgovara za počinjen zločin jer „niko nikada neće saznati, niko te nikada neće čuti, niko nikada neće otkriti“ (Milet 1994: 300).
Vrisak lezbejke koja je podvrgnuta mučenju u porodici, zatvoru, ustanovi za mentalno zdravlje niko ne čuje. U svojoj boli, ona ponekad moli druge za pomoć, ali nju niko ne čuje jer niko i ne sluša. Retko ko se usudi da je čuje. Gotovo niko o tome ne progovara. A ja bih dodala da gotovo niko ne haje za mučenje kojem je ona izložena zbog toga što se usudila da bude lezbejka.
U nastavku ovog eseja želim da prekinem ovo ćutanje i ispričam priče lezbejki koje su doživele mučenje u različitim zemljama sveta tokom proteklih trideset godina. Prekid s praksom ućutkavanja lezbejki kao grupe bi moralo da se postigne zaustavljanjem ućutkavanja lezbejki koje su doživele fizičko i psihičko, ali i socijalno i političko mučenje. U nastavku navodim kratke odlomke, dok se duže verzije tekstova nalaze u citiranim izvorima.

Zaključali su me u sobu i dovodili su ga svakog dana da me siluje kako bih zatrudnela i bila primorana da se udam za njega. To su mi radili sve dok nisam zatrudnela... (Maćida 1996: 123).

Tina Maćida je lezbejka iz Zimbabvea koja danas živi u Harareu. Njeni roditelji su sredinom 1980-ih izložili Tinu silovanju u pokušaju da je „izleče“ od njene lezbejske egzistencije.
U obližnjoj Ugandi Kristin i Noru zlostavljala je vojna policija, kao što je bilo i sa trojicom gej aktivista 1999. godine. Politički gledano, Uganda je levo usmerena zemlja, ali predsednik Joueri Museveni, slično Mugabeu u Zimbabveu, nema vremena za homoseksualna prava. Tamo se na gejeve i lezbejke gleda kao na „podljudska bića“ (Zločini iz mržnje 2001: 6; vidi i Tiripano, 2000). A u Namibiji, Ministar unutrašnjih poslova Džeri Ekanđo je podstakao policiju da „eliminiše“ gejeve i lezbejke „s lica Namibije“ (Zločini iz mržnje 2001: 6). U Zambiji su aktivističke organizacije nelegalne (Zločini iz mržnje 2001: 28).[10]
Kristin je rekla, „Vezali su nam crne krpe na glave i odveli nas do kola“. Kako je zabeleženo u izveštaju:
Kad su nam skinuli vreće, Kristin je shvatila da se nalazi u tajnom zatvoreničkom centru. Skinuli su je do gole kože i tukli, a vojnici koji su je držali su pretili da će je silovati. Zatim su je odveli u drugi zatvorenički centar gde su je ispitivali o ljudskopravaškoj grupi koju su pokrenuli njeni prijatelji, kao i o njenoj seksualnosti. „Pitali su me zašto nisam udata. Rekla sam da me brak ne zanima. Pitali su me da li znam da je homoseksualnost tabu u Africi. Ćutala sam. Rekli su da je to kriminalna radnja za koju sam mogla da dobijem 10 godina zatvora ili doživotnu kaznu. Usred svega toga jedna policajka je ušla i rekla 'Čujem da je ovde lezbejka, je l' možeš [meni] da radiš ono što radiš s ženama?' Nisam pognula glavu, a ona me je ošamarila“ (Zločini iz mržnje 2001: 4).
Kasnije su je silovala trojica zatvorenika. Kako se seća:

Kad se približila ponoć, rekli su 'pokazaćemo ti nešto'. Skinuli su me i silovali me. Sećam se da su me dvojica silovala pre nego što sam se onesvestila (Zločini iz mržnje 2001: 4).
Njenu prijateljicu Noru odveli su na drugo mesto, u vojne barake. Ona o svom udesu ima da kaže sledeće:
Držali su me u maloj, prljavoj sobi sa slepim miševima na plafonu. U toj sobi sam provela oko pet sati sama, a onda su došla trojica i počela da me ispituju. Ti muškarci su bili veoma surovi i zastrašujući, bilo je nepodnošljivo... Oni su me  tukli i seksualno i fizički zlostavljali. Strgali su odeću s mene dok nisam ostala gola. Pravili su gadne komentare o tome kako bi trebalo da me kazne zbog toga što muškarcima uskraćujem ono što im po pravu pripada i ko to ja mislim da sam kad radim ono što predsednik smatra pogrešnim. Čak su predlagali da mi pokažu šta propuštam tako što bi se izređali na meni (Zločini iz mržnje 2001: 5).
Ipak, Afrika nije jedino mesto gde su lezbejke bile, i još uvek su, izlagane mučenju. Moram da naglasim činjenicu da mučenje lezbejki i dalje postoji zbog toga što mnoge pojedinke i mnogi pojedinci veruju da lezbejke više nisu izložene maltretiranju, ponižavanju i sramoćenju zbog sistemske diskriminacije, a još manje mučenju.
Marijana Četiner je uhapšena u oktobru 1995. godine zbog „pokušaja zavođenja žene“. U junu 1996. godine osuđena je na tri godine zatvora u skladu s Članom 200 Krivičnog zakona Rumunije.
Čuvarke u zatvoru su se prema meni ophodile veoma loše jer su u Rumuniji osobe koje su bile u istopolnim vezama neprihvaćene. Još gore od toga, čuvarke... su me tukle i vređale. Više poštovanja ima za žene koje su počinile zločin nego za žene koje su bile u vezi s drugim ženama.... I tako, zbog te homoseksualne, odnosno lezbejske stvari... mene su tretirale kao poslednji ološ (Zločini iz mržnje 2001: 11).
Za vreme odsluženja zatvorske kazne Marijana je uputila žalbu na način na koji su je zatvorske vlasti tretirale, nakon čega su je lisicama vezali za radijator i primorali da stoji 11 sati u „poziciji Isusa Hrista“ bez hrane (Zločini iz mržnje 2001: 11).
Još kasnije, kad su je ponovo uhapsili radi odsluženja pune zatvorske kazne nakon što je sud odbacio njenu validnu žalbu na presudu upućenu januara 1997. godine:
Marijana Četiner je prebačena u drugi zatvor gde je smeštena u ćeliju pod specijalnom nadzorom namenjenu nasilnim zatvorenicama gde su je tukle i čuvarke i druge zatvorenice. U jednom takvom incidentu slomljena su joj rebra. Kad je zatražila da je odvedu lekaru poslali su je na 10 dana u samicu (Zločini iz mržnje 2001: 11).
Svođenje lezbejske egzistencije na psihijatrijsko stanje nije nova pojava. Lečenje onih koje su smatrane ludim, nestabilnim, neprihvatljivim bilo je, a i dalje je, razlog ne samo za sprovođenje reforme, već i za rušenje sistema i definicija koje pojedine osobe primoravaju da žive živote koje niko od nas ne bi želeo da vodi. Slična sudbina i dalje očekuje mnoge lezbejke u zemljama u kojima je lezbejstvo i dalje klasifikovano kao mentalni poremećaj. To je specijalan način na koji se porodice odnose prema neposlušnim mladim ženama.
Ala Pičerskaja, lezbejka iz Rusije, optužena je za „huliganizam“ (Zločini iz mržnje 2001: 20). Dugoročno prinudno zatvaranje u institucije za mentalno zdravlje je konačno ishodište za mnoge mlade žene [11] te je, kao što je bio slučaj s Alom Pičerskajom, njena devojka takođe „prinudno držana u psihijatrijskoj instituticiji“ (Zločini iz mržnje 2001: 20). Zločin koji je Ala Pičerskaja počinila sastojao se u istrajnom radu u lezbejskoj organizaciji za mlade.
Za mučenje lezbejki je, između ostalog, uobičajeno da se usmerava protiv aktivistkinja. To nisu one lezbejke koje sede kod kuće i uživaju u blaženstvu svog doma a da nikada ne imenuju svoju seksualnost, žene koje su svojom seksualnošću ućutkane jer zbog nje mogu biti podvrgnute mučenju (mada ja tvrdim da je takvo ćutanje zapravo vid psihičke pretnje). U pitanju su one žene koje protestuju protiv nasilja prema drugima, uključujući i lezbejkama. To su one žene koje glasno imenuju svoju lezbejsku egzistenciju. One koje uspevaju da savladaju strah i samo-ućutkavanje. One trpe mučenje za sve ostale koje i dalje ćute i kriju se.
Ovakva zlostavljanja nisu nepoznata ni u zemljama Zapada. Zatvorenicama svugde i bez obzira na razlog zbog kog su se našle na odsluženju zatvorske kazne preti veća verovatnoća da će biti podvrgnute torturi i zlostavljanju. Zatvorenice koje su lezbejke, a naročito one koje završe u zatvorima koje dele s muškarcima ili imaju čuvare a ne čuvarke izložene su većem riziku od podvrgavanja zlostavljanju i lošem tretmanu zbog toga što krše pravila koja regulišu način na koji žene treba da se ponašaju. Dakle, veća je verovatnoća da će lezbejke trpeti nasilje samo na osnovu svoje seksualne orijentacije, samo zbog toga što su/smo lezbejke.
Robin Lukas se našla na odsluženju zatvorske kazne zbog zloupotrebe kreditne kartice u Kaliforniji 1995. godine. Kako je zabeleženo u izveštaju:
Jedne večeri u septembru 1995. godine tri zatvorenika su otključala njenu zatvorsku ćeliju, vezali je lisicama i silovali je. Robin Lukas je pretrpela ozbiljne povrede vrata, ruku, leđa i područja vagine i anusa. Napadači su joj rekli da drži jezik za zubima i pripretili da će je ponovo silovati ukoliko se bude žalila. Čuvari koji su bili povezani s ovim incidentom su samo premešteni u drugi zatvor; disciplinarne mere nisu preduzete ni protiv koga. Nijedan zatvorenik ni čuvar koji su bili umešani u ovaj incident nikada nisu optuženi za počinjen zločin. Godine 1998. Robin Lukas je dobila građansku parnicu na osnovu čega joj je isplaćena kompenzacija (Zločini iz mržnje 2001: 18).
Ima mnogo zemljama u kojima lezbejke žive pod direktnom pretnjom zatvorske kazne, među kojima su i Alžir, Burkina Faso, Etiopija, Maroko, Tunis i Bahami, Trinidad i Tobago, Antigua i Barbuda, Barbados, Oman i Rumunija. Krivično gonjenje, međutim, postoji i u mnogim zemljama u kojima biti lezbejka nije protivzakonito u teoriji, ali jeste u praksi. Takav je slučaj s Kolumbijom, Nikaragvom, Šri Lankom, Brazilom. U pojedinim zemljama, kao što su Avganistan, Bahrein, Iran, Kuvajt, Mauritanija, Katar, Saudijska Arabija, Čečenska Republika, Sudan, Tajvan i Jemen, postoji smrtna kazna za lezbejstvo (Amnesti internešenel 1997: 77-90). U Iranu su metodi izvršenja smrtne kazne svirepi, bolni i uključuju „vešanje, kamenovanje, bacanje s visoke litice ili zgrade, ili streljanje“ (Rajnfelder 1996: 12). Postoje i zapisi koji ukazuju na to da su lezbejke „vešali ili kamenovali do smrti“ (ibid: 12). Pod fundamentalističkim režimima mučenje lezbejki se čak opravdava time što muškarac na taj način obavlja svoju svetu dužnost. Takođe, termin „mučenje“ je teško dovesti u vezu s činom heteroseksualnog silovanja koje se smatra kao nešto normalno. Međutim, to je primarni vid mučenja kojem lezbejka može biti podvrgnuta.
Godine 1994. je u Limi (Peru) policija uhapsila i prebila sedamdeset pet lezbejki. Zabeleženo je, takođe, i da prostitutke „veoma loše prolaze u zatvoru“ (Amnesti Internešenel Velike Britanije 1997: 24) mada, kako se dodaje:
...lezbejke prolaze još gore. Lezbejke su podvrgnute prebijanju zbog toga što ma koliko da je prostitucija ponižavajuća i dalje se smatra normalnim ponašanjem, dok se lezbejstvo percipira kao ozbiljna pretnja statusu quo“ (ibid: 24).


Bekstvo od mučenja: lezbejke kao izbeglice
U okviru 6. Međunarodne interdisciplinarne svetske ženske konferencije održane 2002. godine u Kampali ja sam govorila o temama vezanim za lezbejke na jednom od poslednjih panela na konferenciji. Tom prilikom mi je prišla jedna žena da mi kaže da se lezbejke u Ugandi suočavaju sa brojnim problemima kao i da je dobijanje statusa izbeglice izuzetno komplikovano za lezbejke. Čini se da je ovakva praksa toliko učestala da pojedine/i autorke/i tvrde da dokumentovanih navoda o lezbejkama ni nema (Mekgi 2003; Magardi 2003).
To se dešava uprkos slučaju dve lezbejke o kom je bilo reči ranije u ovom tekstu – Kristinom i Norom – a koje su bile podvrgnute mučenju 1999. godine. One su toliko strahovale za svoju bezbednost da su izbegle u susednu zemlju. Lezbejska egzistencija u toj zemlji je takođe bila kriminalizovana tako da njih dve nisu bile u mogućnosti da zatraže izbeglički status. Provele su „nekoliko meseci krijući se i pokušavajući da pronađu način da dobiju izbeglički status“ (Zločini iz mržnje 2001: 5).
To nam govori da iako se čini da postoje dokazi o postojanju lezbejki izbeglica ono ostaje nevidljivo.[12]
Ala Pičerskaja je iz Rusije prebegla u SAD zatraživši zahtev za azil nakon što su joj upućene pretnje zbog navodnog „huliganizma“ i aktivizma. Taj zahtev je prvo bio odbijen s obrazloženjem da je „kao naveden razlog za prinudno zatvaranje u psihijatrijsku ustanovu bila želja za 'lečenjem' odnosno 'izlečenjem' a ne kazna, te da se stoga nije radilo o 'progonu'“ (Zločini mržnje 2001: 19).
Monika Rajnfelder primećuje da je 1990. godine vlada Nemačke odobrila azil lezbejki iz Irana „koja bi bila osuđena na smrtnu kaznu kada bi bila primorana da se vrati u Iran“ (1996: 18).
Nevidljivost lezbejki koje su izbeglice je problematična. Iako u pitanju nije veliki broj slučajeva, oni postoje i moraju postati vidljivi. Rajnfelder piše:
„Mnoge vlade smatraju da se nejasno formulisan zakon (npr. protivprirodni seksualni čin) odnosi samo na muškarce. Time ostaje nepriznato da zakon omogućava stvaranje represivnog konteksta u kojem nasilje nad lezbejkama postaje uobičajena pojava. Udruženo s mržnjom prema lezbejkama koja i dalje postoji u većini zemalja sveta, ova pojava onemogućava mnoge lezbejke koje se u svojoj zemlji suočavaju s pravnim progonstvom da se prijave za izbeglički status koji bi im bio dodeljen na osnovu seksualne orijentacije“ (Rajnfelder 1996: 18).
Mnoge lezbejke stoga traže azil u trećoj zemlji navodeći političko progonstvo kao razlog. Međutim, to može dovesti do toga da ne budu u mogućnosti da dokažu potrebu za dobijanjem izbegličkog statusa, budući da su one bile izložene zlostavljanjima najgore vrste upravo zbog toga što su lezbejke. Kad se ova činjenica prikrije, zahtev za dodelu azila gubi na težini.[13]
Ono na šta navedene priče o mučenjima lezbejki jasno ukazuju jeste to da se tortura lezbejki javlja u svim političkim režimima i na svim društvenim nivoima. U nekim slučajevima porodica snosi odgovornost za mučenje sopstvene ćerke silovanjem (Mačida 1996), odnosno za zatvaranje mladih žena koje smatraju neposlušnim, van kontrole, u institucije za mentalno zdravlje. Ponekad i političari koji naginju levici izdaju naloge za mučenje lezbejki; pod okriljem fundamentalizma mučenje postaje sveta dužnost. Do mučenja katkad dolazi kad lezbejke zlostavljaju zatvorenici s kojima dele zatvorski prostor; drugim rečima, lezbejke nisu bezbedne čak ni među autsajderima. Jedna od osnovnih zajedničkih karakteristika zlostavljanja lezbejki jeste da do mučenja lezbejki dolazi u okruženjima koje definiše hipermaskulinitet (u vojsci, zatvoru ili ustanovama za mentalno zdravlje, gde važi stroga podela moći). S druge strane, mučenje predstavlja vid prisvajanja, kad se muškarci koji se smatraju nemoćnim u pokušaju osvajanja moći svete lezbejkama (zatvorenicama s kojima dele zatvorski prostor). Poreklo mučenja je fascinantno. A takozvana „zapadna civilizacija“ obiluje primerima mučenja najmarginalizovanijih. Pejdž du Boa, tako, tvrdi da je mučenje intimno povezano s istorijom ropstva i potragom za neuhvatljivom istinom.
Mučenje, ropstvo, žene i istina
„Čudnovata naprava [bila je]… kruškastog [o]blika, od drveta ali s metalnim dodacima i umetnutim drvenim šiljcima. Prema opisu predmeta, mučitelj bi napravu stavio u vaginu zatim bi je širio u telu žene dok ne bi pukla“ (du Boa 1991: 3). 
Ovaj artefakt evropske istorije svedoči o tome koliko je istrajna bila mržnja prema ženama, kao i prakse koje su tu mržnju održavale u životu.
U antičkoj Atini i renesansnoj Firenci – oba istorijska perioda Zapada smatraju se vrhuncem procvata navodnih „sloboda“ – mučenje se primenjivalo kao sredstvo za dobijanje dokaza (du Boa 1991; Lapjer 2001). Mučenje se slavilo kao najbolji način za izvlačenje istine iz svedoka/svedokinje. Najčešće žrtve u tom procesu bile/i su ropkinje/robovi. Ove stvari pominjem zbog toga što je važno uvideti da su nasilje nad ženama i mučenje žena utkani u istoriju Zapadne kulture, čak i u – odnosno, možda najpre u – „navodno“ najblistavijim trenucima te istorije. Podseća nas na to da mučenje nije nešto što tamo neko, ko nije „mi“, čini lezbejkama. Ovo je podsetnik da se mučenje dešavalo – ali i da se dešava i dalje – širom sveta i u naizgled civilizovanim zemljama. Ovo je podsetnik da su ove naizgled civilizovane zemlje učiteljice mučitelja u zemljama preplavljenim konfliktima, sukobima i građanskim nemirima. Koliko američkih, koliko britanskih, a koliko francuskih mučitelja je podučavalo nasilnike u Čileu, Južnoafričkoj Republici, Iranu, Alžiru? Ovo je podsetnik da će one žene – dakle lezbejke – koje iskorače iz patrijarhalnih i heteroseksualno normiranih oblika ponašanja biti kažnjene. Kako du Boa tvrdi, logika Zapadne filozofske tradicije „gotovo neizbežno vodi ka zamišljanju tela kao drugosti, kao mesta koje može da proizvede istinu, te primeni sile, ukoliko je to neophodno, da bi se istina izvukla“ (1991: 6). U filozofskoj tradiciji Zapada lezbejke epitomizuju „drugost“ tako da je lezbejsko telo sasvim jasno označeno kao svet „drugosti“. Kao što sam ranije pisala (Hotorn 2003), nepostojanje i brisanje lezbejki iz heteroseksualnog diskursa je ključno za normativnu strukturu našeg društva. Ono što lezbejke dele s mučenjem je negiranje postojanja.
Iako se negiranju obično ne pridaje veliki značaj, svako ko je ikada bio žigosan ili ima iskustvo pripadnosti nekoj prezrenoj društvenoj grupi može da posvedoči patnji koju negiranje određene egzistencije, odnosno negiranje iskustva, sobom nosi. Mučenje potire žrtvu. Zatvorenica ne može da odredi trenutak prestanka mučenja, čak i kada istinito i iskreno odgovara na postavljena pitanja.
Lezbejka u svakodnevnom svetu takozvanih „progresivnih“ društava može da iskusi sličan, doduše blaži, oblik samo-potiranja. Do toga dolazi svakodnevnim redukovanjem njenog identiteta – na formalan ili neformalan način – putem negiranja njene egzistencije, kroz nelegalnost i kažnjavanje, kao i tajnovitošću. Opseg i intenzitet samo-potiranja zavisi od političkih i društvenih okolnosti u kojima neka lezbejka živi. U zemlji u kojoj je lezbejstvo kažnjivo zakonom uticaj samo-potiranja može biti veoma toksičan ukoliko se ne ublaži osećajem pripadnosti zajednici, slično drugim društveno odbačenim osobama. U liberalnijim društvima pojedinke ponekad i dalje pate pod prisilom na saobražavanje s normalnim, a koja može dolaziti iz porodice, poslovnog okruženja, religioznih ili kulturoloških ubeđenja. Lezbejka je u mogućnosti da doživi afirmaciju sopstvenog identiteta jedino u radikalnim krugovima, mada ni to nije uvek slučaj.
Psihičko povlačenje je jedno od ishodišta negiranja lezbejske egzistencije. Kejt Milet to naziva „igzil“. Kada je javni život nepodnošljiv, povlačenje u unutarnji svet služi kao traženje utočišta. Milet zaključuje da „u današnjem 'jednosvetu' nema kuda da se ode“ (1994: 307).[14] Ovaj „jednosvet“ koji predstavlja patrijarhat je dugo uticao na živote lezbejki definišući ih kao degradirane, kao žene koje nisu prave žene, koje su bolesne i protivprirodne, kao opasne i antisocijalne društvene elemente i, u najboljem slučaju, kao izdajnice i buntovnice.[15]
„Odnos“ između mučitelja i zatvorenice prikazan je „dijalogom“ koji se odvija između njih. Dok islednik pitanja postavlja rečima, zatvorenica odgovara telom. Reči ne samo da nisu potrebne, one su i nemoguće. Ilejn Skeri je zabeležila način na koji sveobuhvatna bol sakriva svet, rastvara svet, uništava jezik.
U imaginaciji lezbejke koja strahuje od kažnjavanja, žigosanja ili negiranja takvo isleđivanje može da se odvija interno, kao zamišljeni razgovori s onima kojih se plaši. Od naročitog su značaja interna isleđivanja koja se odvijaju između bivših zlostavljača i njihovih sadašnjih lezbejki žrtava, odnosno između onih koji su javno pokazali antipatiju prema lezbejkama u poslovnom, porodičnom, religioznom ili drugom neposrednom društvenom okruženju. Iz toga proizilazi duboka tišina.
Dalje, budući da bol ne može da iskusi druga osoba, čak ni ona koja je emotivno ili psihološki bliska žrtvi, on u sebi sadrži nerealnost sopstvene egzistencije, potiranje aktuelnosti značaja za osobu koja proživljava bol. Skeri piše da se prilikom mučenja dihotomija između egzistencije i negiranja iste „uvećava,“ te da je „bespogovorno prisutna... dok je istovremeno kategorički negirana“ (1985: 56). Ontološki govoreći, ovo je sasvim blisko iskustvu lezbejke kojoj je egzistencija negirana, čak i onda kada je ta egzistencija „bespogovorno prisutna“ u svesti svih osoba koje je poznaju.
Priča o Konsueli de Rivera-Fuentes, Čile 1970-ih
Ova priča tiče se događaja koji su se odvili pre gotovo trideset godina. Ovo je savremena priča sačinjena od istorije političkog lezbejskog i feminističkog aktivizma. Autorke teksta čitateljki nude jedinstveni uvid u jedno iskustvo koje je, kako se na početku teksta kaže, više performans nego svedočenje. Priča je takođe značajna i zbog toga što je namenjena za čitanje publici koja se bavi ženskim studijama. Članak, čije su autorke Konsuelo Rivera-Fuentes i njena partnerka Linda Birke je objavljen 2001. godine u Međunarodnom forumu ženskih studija (24)6: 653-668.
Članak je delimično nastao da bi ispitao razlog zbog kog se dotadašnja feministička literatura sa svim naglaskom na telu toliko minimalno bavila telom koje trpi bol, a još manje telom koje je izloženo mučenju. Postoje i izuzeci. Nudim tri reference koje su mi zagolicale misli: Ilejn Skeri i njena knjiga Telo koje boli: stvaranje i razaranje tela (1985), dela Pejdž du Boa Mučenje i istina (1991) i Kejlt Milet Politika svireposti: esej o literaturi o političkom zatvaranju (1994). Primetila sam da je odnedavno poraslo interesovanje za proučavanje traume među feminističkim naučnicama, što je tema donekle povezana s mučenjem iako studije traume imaju tendenciju da se fokusiraju na psihološku, a ne telesnu bol, zbog čega bol koju telo doživljava ostaje neistražena. Prema rečima Rivera-Fuentes i Birke:
Telo se priseća iznova i iznova... i iznova... Telo se priseća tako da bol postane sastavni deo i snova i noćnih mora jer nemamo drugi ventil kroz koji bismo mogle da otpustimo ta sećanja. Telo želi da ponovo bude telo, da ima svest... telo želi dušu (Rivera-Fuentes i Birke 2001: 657, kurziv i interpunkcija kao u originalu).
Među poteškoćama s kojima se suočava svako ko je izložen mučenju jeste i način na koji se može predstaviti iskustvo boli unutar tela. Ilejn Skeri smatra da sam po sebi bol „uništava jezik“ (1985: 19). Lezbejki je ovaj zadatak još teži jer heteronormativni diskurs društva nije stvoren da razume iskaze lezbejki. Prilično je teško navesti ljude da razviju empatiju i razumevanje prema osobama iz drugačijih kultura i političkih režima, nepoznatih zemalja. Ako se tome doda perspektiva lezbejske egzisencije i lezbejske kulture zadatak je dodatno otežan. Ovo svesno govorim kao da se obraćam heteroseksualnom auditorijumu. Lezbejski auditorijum će ovu priču najverovatnije čuti na sasvim drugačiji način.
U okviru heteroseksualnog disursa lezbejska epitomizuje neobuzdano telo. Lezbejsko telo je telo lišeno kontrole u patrijarhalnom smislu reči, to jest telo kojim ne upravljaju patrijarhalna pravila. Za mučitelja telo zatvorenika/zatvorenice takođe postaje telo lišeno kontrole gde se nedostatak kontrole ispoljava pri svakom nanošenju bola.
...sve je talas za talasom struje, nema kontrole... gubim kontolu nad sopstvenim sopstvom... ne mogu da zaustavim svoja govna, pišanje, suze, trzaje, urlike (Rivera-Fuentes i Birke 2001: 655; kurziv i interpunkcija kao u originalu).
Ilejn Skeri piše o zatvorenicinom nedostatku kontrole i načinu na koji se odgovornost za taj nedostatak prebacuje na samu zatvorenicu:
Uprkos činjenici da je u realnosti on [sic.] lišen svakog vida kontrole nad, a samim tim i odgovornosti za, svoj svet, svoje reči, svoje telo, on je primoran da uvidi da je njegovo priznanje, odnosno način na koji će ga drugi razumeti, zapravo čin samo-izdaje (1985: 47).
Postoji određen razlog zbog kog je baš seksualna orijentacija smeštena izvan regulativnog domena Ujedinjenih nacija za ljudska prava i zašto je lezbejkama izbeglicama toliko teško da budu prepoznate, saslušane, priznate kao „prave“ izbeglice. U pitanju je samo-izdaja tela. Prateći tu liniju argumentacije, ukoliko je lezbejska egzistencija stvar izbora, onda se lezbejka lako može da se opredeli da ne bude lezbejka. Problem je u tome što je njeno telo odaje. Način na koji kao lezbejka govori shvata se kao neka vrsta samo-izdaje. Shvata se tako, a ne kao problem patrijarhata i tlačitelja. To je primer onoga što Meri Dejli naziva „preokretom“, kada krivica pada na žrtvu umesto na počinitelja.
...ono što oni nikada neće razumeti je da te volim upravo zbog toga što nisi muškarac (Rivera-Fuentes i Birke 2001: 656; kurziv i interpunkcija kao u originalu).
Kroz pomenuti proces mučitelj se oslobađa svake vrste krivice, svake vrste odgovornosti za bol koji je naneo osobi koju muči. Njegova savest je mirna. To je sve njena krivica. Umesto da je radila ono što je najbolje za nju. On će joj, ustvari, pomoći time što će je silovati jer će joj tako pokazati šta pravi muškarac može da učini za nju, njoj bar treba „pravi muškarac da je pojebe“ (Rivera-Fuentes i Birke 2001: 656). Moja tvrdnja je da je upravo ovo izvor umnožavanja muških seksualnih fantazija o mučenju lezbejki. A ako i dalje sumnjate u to, ukucajte u gugl pretraživač reči „mučenje + lezbejka“ ili „lezbejka + mučenje“ i videćete da će vas preplaviti sajtovi stvoreni da opsluže tu fantaziju. Ova pojava ide dotle da negira i umanjuje stvarno mučenje lezbejki, budući da pomenuti sajtovi šalju jasnu poruku da lezbejke „uživaju“ u mučenju. Muškarac koji o tome mašta takođe se rešava osećaja krivice koji prebacuje na lezbejku koja je objekat njegovih fantazija.
Izložen ukratko, moj argument glasi da se osoba podvrgnuta mučenju doživljava kao ona koja je izvan kontrole. Lezbejka koja je podvrgnuta mučenju je čak dvostruko izvan kontrole (a u društvima koja lezbejku definišu kao mentalno obolelu osobu ona je trostruko izvan kontrole). Budući tako jasno izvan kontrole odgovornost za sve što je zadesi se pripisuje upravo njoj, jer da je izabrala da se ponaša drugačije ne bi morala da bude podvrgnuta mučenju. Mučitelj/muškarac sa seksualnim fantazijama/pornograf je stoga lišen svakog osećaja odgovornosti za svoje radnje i uverenja o lezbejkama. U njenom je interesu da je on muči, da je siluje, da joj pokaže koliko je dobar. Prema rečima Ilejn Skeri: „Svako oružje ima dva kraja. U pretvaranju patnje druge osobe u svoju moć mučitelj proživljava čitav događaj isključivo s nepovređujućeg kraja oružja“ (1985: 59).
Patrijarhalna metodologija
Moj zaključak je da postoji patrijarhalna metodologija za koju je mučenje od centralnog značaja. Ova se metodologija u klasičnom razdoblju Atine primenjivala na robove, odnosno varvare (grčki: βάρβαρος). Za Atinjanina/Atinjanku iz doba klasicizma rob/inja je predstavljala nespoznajno drugo. Rob/inja predstavlja skrivenu istinu. Kako primećuje Pejdž du Boa:


... skrivena istina, ona koja izmiče subjektu, mora biti otkrivena, razotkrivena, odmotana, a uvek je moguće locirati u mraku, iracionalnom, nepoznatom, u drugom. A ta istina će mamiti mučitelja, seksualnog zlostavljača, koji će u drugom – ženi, robu, revolucionarki/u – pronaći nečujan, ili onaj koji to nije, tajni, ili onaj koji to nije, privid istine koja se mora uloviti, izvuči, iščupati mučenjem (1991: 47).
Lezbejka – robinja, žena i revolucionarka – je za muškarca u mučitelju nemisliva,[16] tajna egzistencija koja je uvek nedostižna i nedostupna zbog toga što upravo njega isključuje – i to ga isključuje u njegovom primarnom polju dominacije (u onom što ga uokviruje), seksu i nasilju. Patrijarhalna metodologija se primenjuje radi održanja institucije heteroseksualnosti.[17] Lezbejka predstavlja odbačenu osobu, izbeglicu koju niko neće saslušati zbog toga što njena „nacija“ ne postoji, nije priznata, nema geografskih granica, nema istoriju ni lozu.
Da li lezbejke moraju da prizivaju svoju egzistenciju ni iz čega? Da li će druge društvene grupe podržati potrebu lezbejki za sopstvenom kulturom? I to zbog pukog imenovanja lezbejske egzistencije?
Ovde se zapravo radi o značaju koji imaju sredstva i ciljeve. Izostanak lezbejki iz opsega reformi za postizanje šire društvene pravde ugroziće građanska i politička prava svake osobe u društvu. Dugoročno gledano, političke reforme koje se najteže sprovode su ujedno i najvažnije jer nam otkrivaju granice sopstvene spremnosti da živimo etično. Ako neka osoba nije u stanju da strahuje za život i dobrobit onih koji su najrazličitiji, ona je ujedno i nesposobna da odbrani koncept pravde za svakoga/svaku – čak i na najelementarnijem nivou – među koje spada i pravo na udruživanje, pravo na ljubav.

 Bibliografija:
Amnesty International [Amnesti internešenel]. 1997. Breaking the Silence: Human rights violations based on sexual orientation [Prekidanje tišine; krišenje ljudskih prava na osnovu seksualne orijentacije], London: Amnesty International United Kingdom.

Amnesty International[][Amnesti internešenel]. 2001. Crimes of hate, conspiracy of silence, Torture and ill-treatment based on sexual identity [Zločini iz mržnje, konspiracija tišine: mučenje i zlostavljanje na osnovu seksualnog identiteta] ACT 40/016/2001.
Amnesty International [Amnesti internešenel]. 2001. Broken bodies, shattered minds —Torture and ill-treatment of women, AI Index: ACT 40/001/2001 [Slomljena tela, razorene duše – Mučenje i zlostavljanje žena, dok. br. ACT 40/001/2001].
Atkinson, Džudi. 2002. Trauma Trails, Recreating Song Lines: The transgenerational effect of trauma in indigenous Australia. Melbourne: Spinifex Press.
du Boa, Pejdž. 1991. Torture and Truth [Mučenje i istina]. London: Routledge.
Enlou, Sintija. 1983. Does Khaki Become You? The militarisation of women’s lives. [Kako ti stoji kaki boja? Militarizacija ženskih života] London: Pluto Press.
Frenk, Liz and Elizabet Khaksas. 1996. Lesbians in Namibia. In Reinfelder, Monika (ur.) Amazon to Zami: Toward a global lesbian feminism [Amazon Zami: ka globalnom lezbejskom feminizmu]. London: Cassell: 109-17.
Grejem, Di. 1995. Loving to Survive: Sexual terror, men’s violence and women’s lives. [Ljubav za preživljavanjem: seksualni terror, muško nasilje i ženski životi]New York: New York University Press.
Hanskom, Džilijan. 1992. Sybil: The Glide of Her Tongue. [Sibila: Klizeći po njenom jeziku]Melbourne: Spinifex Press.
Hotorn, Suzan. 2002a. Wild Politics: Feminism, Globalisation and Bio/diversity. Melbourne: Spinifex Press.
Hotorn, Suzan. 2002b. Fundamentalism, Violence and Disconnection. In Susan Hawthorne and Bronwyn Winter (eds,). September 11, 2001: Feminist Perspectives. Melbourne: Spinifex Press: 339-359.
Hotorn, Suzan. 2003. From The Lesbian Body to Same-Sex Attracted: The Depoliticising of Lesbian Culture. Australian Women’s Studies Association Conference. University of Queensland, Brisbane. 15 July.
ILIS Newsletter [Ilsi [Internacionalni lezbejski servis za informacije] bilten] 15 (2) 1994.
Žarden, Elis A. 1985. Gynesis: Configurations of Woman and Modernity [Džajnesis: Konfuguracije žene i modernosti] . Ithaca and London: Cornell University Press.
Kuomo, Kris. 2003. Lesbian and its Synonyms: (An essay for all feminists). U Kuomo, Kris. The Philosopher Queen: Feminist Essays on War, Love and Knowledge. Oxford: Rowman and Littlefield Publishers: 105-125.
Lapjer, Aleksandra. 2001. Artemisia: A novel. New York: Grove Press.
Mačida, Tina. 1996. Sisters of Mercy. In Reinfelder, Monika (ur.) Amazon to Zami: Towards global lesbian feminism [Od Amazonki do Zami: ka globalnom lezbejskom feminizmu]. London: Cassell: 118-129.
Magardi, Šeldon. 2003. ‘Is the applicant really gay?’ Legal responses to asylum claims based on persecution on account of sexual orientation. Agenda: Women, the Invisible Refugees [Agenda: žene, nevidljive izbeglice] (55): 81-87.
Mekgi, Derek. 2003. Queer Strangers: Lesbian and gay refugees. Feminist Review: Exile and Asylum  (73): 145-147.
Min, Anči. 1994. Red Azalea. London: Victor Gollanz.
Milet, Kejt. 1994. The Politics of Cruelty: An Essay on the Literature of Political Imprisonment [Politika svireposti: esej o literature o političkom zatvaradnju]. London: W.W. Norton.
Partnoj, Alisia. 1986. The Little School House: Tales of disappearance and survival in Argentina. San Francisco: Cleis Press.
Rajnfelder, Monika. 1996. Persecution and Resistance. In Reinfelder, Monika (ed.) Amazon to Zami: Toward a global lesbian feminism. London: Cassell: 11-29.
Rivera-Fuentes, Konsuelo and Linda Birke. 2001. Talking With/In Pain: Reflections on bodies under torture. Women’s Studies International Forum 24, (6): 653-668.
Skeri, Ilejn. 1985. The Body in Pain: The Making and Unmaking of the World [Telo koje boli: stvaranje i razaranje sveta]. Oxford: Oxford University Press.
Šopman, Klaudija. 1996. Days of Masquerade: Life stories of lesbians during the Third Reich. Translated by Allison Brown. New York: Columbia University Press.
Tiripano, Cici. 2000. “Fighting for Lesbian and Gay Rights in Zimbabwe”. Off Our Backs. Vol. 30, No. 4. April. 1, 6-7.
Valensuela, Luisa. 1985. Other Weapons. In Other Weapons. Hanover, NH: Ediciones del Norte: 103-135.


Apendiks: smernice za službenice/službenike koji intervjuišu lezbejke izbeglice[18]
·         Ne treba gajiti predubeđenje da žene koje podnose zahtev za azil to čine samo zato što njihov muž ili drugi muški član porodice radi to isto; možda one same imaju pravo na azil, i iz sasvim razlličitih razloga, među kojima je i gonjenje zbog seksualne orijentacije.
·         Ipak, neke žene mogu biti žrtve progona zbog veze s muškarcem kojeg gone. Ukoliko je takva žena lezbejka, nivo opasnosti u kojoj se nalazi je viši.
·         Ne treba unapred smatrati da udata žena nije lezbejka. U nekim zemljama brak je primarni vid zaštite koju lezbejka može sebi da obezbedi.
·         Izvesnije je da su lezbejke koje traže azil politički aktivne; ipak, čak i lezbejke koje nisu politički aktivne su izložene opasnostima u pojedinim zemljama.
·         Ne treba smatrati da ukoliko žena ne upotrebi termin „lezbejka“ ona to nije. Možda je za nju predugo bilo izuzetno opasno da izgovara reč „lezbejka“ (odnosno, ekvivalentnu reč u njenom jeziku) naglas.
·         Ne treba smatrati da zbog nepostojanja reči „lezbejka“ u određenom jeziku u tom društvu ili jezičkoj grupi nema lezbejki.
·         Ne treba smatrati da žena koja dolazi iz zemlje u kojoj biti lezbejka nije nelegalno ne može podneti zahtev za azil na osnovu mučenja, odnosno pretnje mučenjem i telesnim povređivanjem.
·         Ne treba nužno smatrati da je osoba koja konsekutivno prevodi intervjue sa azilantkinjama otvorena da čuje iskustvo svake žene. Konsekutivna prevoditeljka/prevodilac su ponekad neprijateljski raspoloženi prema zahtevu azilantkinje.
·         Lezbejkama koje su iskusile mučenje je teško da pričaju o tom iskustvu. Teško je pričati s nepoznatom osobom, čak nemoguće ako je osoba koja obavlja intervju muškarac. Muškarac u uniformi može biti okidač za ponovno proživljavanje iskustva mučenja.
·          Kao posledica pretrpljene traume, nekim lezbejkama je teško da bilo šta ispričaju o mučenju koje su iskusile ili deluju odsutno i bez emocija. To ne treba da se uzima kao dokaz o lažnom iskazu.
·         Lezbejke izbeglice ponekad mogu biti u opasnosti u odnosu na članove porodice, a naročito muških članova porodice. Stoga članove njene porodice ne treba ispitivati o njenoj seksualnoj orijentaciji; to bi samo ugrozilo poverljivost podataka dobijenih prilikom intervjuisanja date žene.




[1] Dugujem zahvalnost lezbejki iz Ugande koja bi verovatno želela da ostane anonimna zbog toga što mi je 2002. godine skrenula pažnju na nepravde koje su trpele lezbejke u njenoj zemlji; Konsueli Rivera-Fuentes i Lindi Birke (2001) na čiji članak sam slučajno nabasala ubrzo posle toga; anonimnim istraživačima/istraživačicama Amnesti internešenela (AI) čiji izveštaji o mučenjima lezbejki obiluju materijalima dobijenim iz prve ruke i Lari Ferguson koja mi je poslala dokument Amnesti internešenela pod naslovom Zločini iz mržnje [Crimes of Hate]; Klaudiji Rajnfelder čija knjiga Od Amazonki do Zami [Amazon to Zami] (1996) takođe sadrži materijale iz prve ruke; neimenovanoj prijateljici s kojom sam nadugačko diskutovala o njenim iskustvima mučenja. Njoj se zahvaljujem na vremenu i velikodušnosti da sa mnom podeli ekstremno bolno iskustvo kroz koje je prošla.
[2] Citati lezbejki koje su iskusile mučenje navedeni su u kurzivu. U slučaju citata iz teksta Rivera-Fuentes i Birke, originalna priča Rivera-Fuentes je i tamo data u kurzivu. Citati iz drugih izvora nisu dati u kurzivu.
[3] U ovom tekstu se bavim isključivo mučenjem lezbejki. Ovaj tekst se ne bavi mučenjem gejeva, biseksualnih, transeksualnih i interseksualnih osoba. Iako postoje zajedničke karakteristike, meni je u fokusu istraživanje koje tematizuje lezbejke, a za koje strahujem da polako nestaje.
[4] U aprilu 2001. godine Kinesko psihijatrijsko udruženje odlučilo je da homoseksualnost ukloni sa liste mentalnih poremećaja na Kineskoj listi mentalnih poremećaja treće vrste (Zločini iz mržnje 2001: 20).
[5] Visok procenat suicida, naročito izražen u adolescenciji, među gejevima i lezbejkama ilustruje primer usmeravanja mržnje prema sebi. U ovom tekstu ja se ni na koji način ne bavim temom suicida.
[6] Za podrobnu raspravu na ovu temu vidi Hotorn 2003.
[7] Postoji značajan pomak u broju slučajeva koji je između 1997. i 2001. godine prijavljen organizaciji Amnesti internešenel. Razlozi za to su razni: 1.) povećana spremnost AI da istražuje mučenje lezbejki; 2.) porast broja slučajeva mučenja lezbejki; 3.) intenziviranje izveštavanja o mučenjima lezbejki; 4.) kombinacija ovih i drugih činilaca.
[8] Predlažem da se naprave različiti izveštaji za svaku pojedinačnu grupaciju koja potpada pod akronim „LGBTI“ budući da se svaka od njih susreće sa različitim i specifičnim uzrocima problema. Krajnje je vreme da se jasno ukaže na nijanse među problemima pomenutih grupacija umesto što se, kao dosad, poziva na inkluzivno zajedništvo tih grupacija. Potonja strategija je, dugoročno gledano, donela štetu svakoj od pomenutih grupacija, a naročito lezbejkama.
[9] Citat je preuzet iz Rivera-Fuentes i Birke (2001: 656).
[10] Za više informacijama o lezbejkama u Namibiji vidi Frenk i Haksas (1996: 109-117).
[11] Pokušajte da se prisetite svih lezbejki koje poznajete, a koje su zatočene i proglašene ludim. Razmislite o tome kakvom su „lečenju“ podvrgnute. Šta je to elektrokonvulzivna terapija? Koja je razlika između toga i šokova koji se daju zatvorenicama/zatvorenicima podvrgnutim mučenju? Šta ćemo s lekovima? Koja je razlika između njih i čitavog dijapazona drugih tehnika ućutkivanja koje koriste mučitelji? U najvećem broju slučajeva razlika postoji jedino u imenu institucije u kojoj se to dešava; u nekim slučajevima, razlika postoji i u intenzitetu, odnosno u činjenici da se „pacijentkinjama/pacijentima“ elektrošokovi daju dok su u nesvesnom stanju. Vidi Milet (1994) za raspravu o sličnostima. Rivera-Fuentes in Birke takođe razmatraju ulogu doktora na mestima gde se odvija mučenje (2001: 658-660).
[12] U izveštaju Zločini iz mržnje zabeležen je još jedan slučaj lezbejke koja je zatražila azil: „Irina, lezbejka iz Rusije, zatražila je azil u SAD-u po osnovu mučenja, odnosno zlostavljanja kojima je izložio određen broj ljudi, uključujući zaposlene u policiji, privatne istražitelje i članovi/članice njene porodice. Irina je detaljno ispričala kako su tokom 1995. godine njene sestre počele da zahtevaju od nje da se odrekne satarateljstva nad svojim sinom i zatraži psihijatrijsku pomoć kako bi se „izlečila“ od homoseksualnosti. Majka joj je pretila da će vlastima prijaviti njenu seksualnu orijentaciju ukoliko se ne bude odrekla sina. Irinini roditelji su angažovali dvojicu privatnih istražitelja kako bi saznali što više o njenom načinu života. Istražitelji su, zatim, počeli da tvrde da poseduju video snimak Irina dok vodi ljubav s partnerkom i zapretili joj da će predati policiji ukoliko im ne bude isplatila veliku sumu novca. Irina je sa svojom ljubavnicom otišla u policiju s namerom da prijavi ovaj pokušaj novčane ucene; policajac im je obema uzvratio seksualnim harasmentom. Jednog dana, istražitelji su je oteli gurnivši joj nož pod grlo i prisilno je odveli u njen stan. Uz učešće još jednog muškarca njih dvojica su je silovali ne bi li joj „očitali lekciju“ i „preorijentisali“ njen seksualni identitet. Irina je odlučila da silovanje ne prijavi, s obzirom na to kakvo je iskustvo već imala s policijom“ (Zločini iz mržnje 2001: 22).
[13] U apendiksu na kraju ovog teksta nalaze se neke od smernica za ophođenje prema lezbejkama koje podnose zahtev za azil na osnovu svoje seksualne orijentacije.
[14] Ovde neću dalje diskutovati homogenizujući efekat globalizacije i rastuće moći vojno-industrijskog kompleksa. O ovim temama sam detaljno promišljala u Hotorn 2002a; 2002b.
[15] Svrstane među druge antisocijalne elemente u okviru nacističkog poretka, lezbejke su morale da nose crne trouglove, isto kao i druge osobe koje su bile etiketirane kao „asocijalne“: to je bila široko postavljena etiketa koju su nosile i prostitutke, počiniteljke zločina, beskućnice, nezaposlene, Ciganke – ukljućujući i Romkinje i Sinti žene – i lezbejke (Šopman 1996: 21).
[16] Elis Žarden u Džajnezisu smešta „žene na marginu nerazumljivosti“. Ako su „žene“ kao grupa nerazumljive, koliko su to, tek, lezbejke? Nerazumljivost opravdava upotrebu mučenja kao načina za pronalaženje puta do skrivene istine. Kris Kuomo se u svom radu kratko osvrće na taj aspekat: „Lezbejke su istinogovornice ženskih tela“ (2003: 125). 
[17] Takozvani „stokholmski sindrom“ gde se žena koju su oteli zaljubljuje u svoj otmičara predstavlja koristan model za normativnu heteroseksualnost s kojom se saobražava ogroman broj žena u patrijarhalnom društvu (Grejem 1995).
[18] Ideja za ovu listu nastala je po ugledu na sličnu listu smernica datoj u Agenda: žene, nevidljive izbeglice (55).