Friday, September 21, 2018

Čarna Ćosić (1974-2006) - poezija



" Čarna Ćosić je rođena u Novom Sadu 1974. godine gde je proživela značajniji deo svoga života. Nekoliko godina boravila je u inostranstvu (Nemačka, Mađarska) i po povratku kratko živela u Beogradu i na Fruškoj Gori da bi poslednje godine svog života proživela u svom rodnom gradu. Čarna Ćosić je završila Karlovačku gimnaziju, kratko studirala najpre književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, zatim teologiju na Teološkom fakultetu u Beogradu i potom filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U Budističkom manastiru u Mađarskoj izučavala je tibetanski jezik, tehniku slikanja na svili, budističku psihologiju i fizičke vežbe za izoštravanje koncentracije. U Ženskim studijama i istraživanjima završila je obrazovni program Ženskih studija i istraživanja gde je učila o ženskim i lezbejskim pravima, feminističkoj teologiji i aktivizmu. Bila je samouka pesnikinja, slikarka i performerka i svojim stvaralaštvom obojila svoj aktivizam. Učestvovala je u osnivanju Novosadske lezbejske organizacije, bila njena prva predsednica, rukovodila je prvim inicijativama i doprinela formulisanju misije i otpočinjanju zvaničnog rada Novosadske lezbejske organizacije. Čarna Ćosić nije umirala od raka, Čarna Ćosić je aktivno živela svaki svoj dan i poslednje godine svog života posvetila NLO." ¹

LUTKICE ZA DEVOJČICE

Zovem se lezbača
muškarača
pederuša
ćelava
dlakava
frustrirana
nepokorna
neposlušna
nelojalna

veštica
ojađena
ozlojađena
gnevna
za revoluciju spremna

Zovem se ciganka
šiptarka
sidašica
rakašica

Zovem se plaćenica
izdajica
prznica
drznica
alkoholičarka
zavisnica
zavidnica

Zovem se uvek govorim glasno
Zovem se ljubi me strasno
Zovem se volim da me žene jebu
Zovem se volim da me žene jedu
Zovem se živim u tvome gradu
vrata do tebe

Zovem se silovana
Zovem se miris ustajale krvi
Zovem se umetnica
nemam posao
nemam penziju
nemam muža
ne želim decu

Zovem se ožiljak
Zovem se imam veliko dupe
male sise
Zovem se ne jedem meso
dok ne padne mrak
imam crno pod noktima
jake mišiće

da, pušim i marihuanu
ne, ne verujem u naciju
vozim bicikl
i traktor i kamion

Zovem se proleterka
Zovem se ljudi su jednaki
i moraju imati jednako

Zovem se bol
Zovem se povraćam od emocija
ne verujem u porodicu
u državu
u civilizaciju
u toplu vodu
i centralno grejanje

Zovem se mogu sama
Zovem se najviše volim sama
Zovem se sa mnom je teško biti
Zovem se od mene se nemaš gde skriti
Zovem se beži dok nije postalo ozbiljno
jer meni je uvek ozbiljno

Zovem se žalim žene na štiklama
i u mini suknjama
Zovem se nosim udobnu obuću
i staru odeću

sere mi se od političke korektnosti
pravaša, krivaša
teorija, praznih priča
opipljivog nasilja
uniformi zakona
nauke medicine

Zovem se svinja mi je majka
ne znam ko mi je otac
Zovem se volim žene
crne, crvene i žute žene

Zovem se muzika tutnji
zemlja tutnji
srce tutnji

Zovem se poplava
kuga, grom, pogrom

Zovem se kraj sveta
Zovem se preživljavanje

Zovem se podržavam
ne omalovažavam
ne mogu nikoga da izdržavam

Zovem se kada me povrediš
videćeš krv
ne cveta cveće
ne dolazi proleće
a onda ćeš najebati
Zovem se skučena
u glavu opaučena

Zovem se ne igram vaše igre
niste moji gospodari
ne možete mi ništa prišiti
ne kupujem novine
televizor koristim kao saksiju

Zovem se nepravda me uvek boli
Zovem se niko me ne voli
Zovem se za sebe ustani

Zovem se ne podnosim licemerje
ne tolerišem laži
Zovem se nemoj da me smiruješ
jer može se desiti da te pljunem

Zovem se na mene vredi čekati čitav život
a ne jebenih pola sata
Zovem se više volim da posmatram ljude
nego da idem u zoološki vrt

Zovem se ne piškim u krevet
i imam tikove
ne nisam žrtva
ne tražim da me spaseš
ne pokušavaj
odjebi

Zovem se sijam
od pretrpljenog nasilja
Zovem se da me niste mučili
ne bih znala koliko sam jaka

Zovem se pod plaštom noći
Zzovem se nema mi pomoći

Zovem se izuću svaku čizmu
koja me tlači, dajte da vam vidim lice
i menjaću ovaj usrani svet
a vas ću šutati u dupe
dok ne prestane vaša ravnodušnost

Zovem se možete me ubiti
ali me ne možete ućutkati
jer ja sam zlokobni osećaj
koji vam čuči na dnu utrobe



LESBIAN BLUES

I

Zažalih kad te ugledah
što ne mogu provaliju da preskočim
na tanko te navučem
u prkos te poljubim
i tamo ti uvek ostanem
severne zvezde ti pokažem
usne u Uuuu izvijem
i dugo ti Aaaaaa izmamim

II

Od straha ukočena
u tebe se zagledam
krilata zmija
u usta mi uleće
i hoće da te zaboravim
a meni teško
preteško
što nemam ruke
za zagrljaj
da ti ponudim
na trgu vekovima
vetrometini
te čekam
priželjkujem
da nikada više tuda
ne promakneš
da mogu na miru
u sveobuhvatnoj žalosti
da uginem

III

Tvoj miris u pore mi prodire
i čeznem da te dotaknem
a prozirna sam
nemam snage da ruku podignem
ne ostavljaj me u ovom bespuću
nestani zauvek
volim te
a ne smem
nemam pravo
guram te u voz
za daleko
nekoj drugoj
dok odlaziš
puca mi kora kao
prezreloj lubenici

IV

Srce ko limun zasecam
i cedim reči opore
za meleme moje stvorene
gde si
kako te samo hoću - neću
ko voda iz usta kiselu voćku
Ozari me svojim prisustvom
a onda u žurbi
zađi za oblake
i ostavi me u ovoj agoniji
da se nadam
ljubavi
smrti

V

Ako mi daruješ
orah
da njegovim uljem
lakoću svoju smučim
znaj
tako ne može
jer nema do mene nikoga
ko bi mi glavu pridržao
U pustinji od svakog drznika
duže traju njegove kosti
da žegu ugoste
al’ tugu nikada ne premoste

VI

Da li je prošlo
uljudno dugo
da načnem
ljubav zrelu pomorandžu
i stavim te u paniku
toliko mi je do tebe stalo
da jedva čekam
da nestaneš
i ne ostaviš
nijedan trag
Zašto si tražila
da te prepoznam
izronila i kao
beba ajkula
zagrizla
dovoljno da mi nogu
otkineš
zauvek ubogaljiš
al’ slaba da ubiješ
Ne daj da te moje suze
u tome ometaju

VII

Tek izniklo klasje
mramorno ljubi
poljupci za smrt
neka ga nek sluti
al’ moj se pogled više ne muti
Bila preko mene prešla
sada si prošla
Neka na tome ostane


IN LOVE WITH YOU

Volim način na koji ustaneš
pošto si pala
neobavezno otreseš
prašinu i nastaviš dalje
dok se izvijaš pod mojim prstima
kad se plašim
kad se užasno plašim
Volim te između dva zalogaja
ulične svetiljke se gase
da spasu naš poljubac
Volim te dok me boli
tvoje odsustvo
na vrhu grada
u srcu grada
dok plivam u noći
i molim se da
svetlost tvojih krila
izjede tamu
do poslednje čestice


NA LEZBOSU

Golubica bela
Grančicu mira u kljunu donela
U bespuću mora
Najzad kopno
Sigurna kuća
Oči mojih sestara
Duboke, tamne
Nit među nama
Tajna i trajna
Jedemo sočno voće
I volimo se kad nam se hoće
Ostrvo bez bedema
Bez mačeva, kurčeva
I ostalih trica i kučina
A kad se digne oluja
gnevnih falusnih bogova
plutamo držeći se za ruke
iako…iako nas razdiru njihove kuke


NISAM LEPA

Oči su mi crvene
ruke premalene
kao Venera
na vetru stojim
al' ne čekam
već blenem u sunčano jutro
i veselu pticu
Ućuti!
Tvoje reči kvare mi tišinu
Iako nisam lepa
nisam ni očajna
za tebe prilepljena


CRVENE PROPOVEDI

Ne dozvoli da ti kradu
već sama daj
i budi lepa
budi snažna
Ne steži slabije
i ne povlađuj jačima
Neka nebo bude jedina
zemlja u kojoj ćeš stati
odahnuti i mir naći
Ne zaustavljaj se pre toga
i ne misli da je dosta
ljubavi
i dosta hleba
toliko je nevoljenih
toliko gladnih
a ima za sve
ima za sve


CREDO

Verujem u ženu koja ustane
i koja ne kinji kada je moćnija
i koja je pešak maratonka
Verujem u zajednicu takvih žena
obavezno različitih
i u njihovu moć da promene stvari
A iznad svega verujem
U toplo naručje zemlje koja još uvek
Čeka da joj se vratimo


FILOZOFIMA

Šta ako je kosmos
Veliko srce koje voli boli
i prašta
a ne reč i ne zakon
Ko će uzeti gumicu
sve vas izbrisati
i ponovo nacrtati
nasmejane

¹Mitro,Veronika, Stanković, Biljana, Lutkice za devojčice, životna priča Čarne Ćosić (1974-2006), 2008., Novi Sad, NLO.

Wednesday, August 15, 2018

Mere opreza (drugi deo)




Možda malo ekstreman primer mera opreza, ljudi skloni kritikama bi rekli. Veče pred Prajd, pa šta ćeš drugo nego da se paziš nabrijanih klinaca koji su svi do jednog velike srbende, patriote i pravi vernici? Pa ne baš. Mislim, da, svakako je sasvim na mestu pripaziti (još uvek mi je negde u sobi flajer o bezbednosti na Prajdu), ali nije kao da se tek sad učimo oprezu.
Pusti joj ruku jer nam u susret ide njen gazda, a pre mesec dana je izbačena iz već drugog stana pravo na ulicu zato što je lezbejka. Po kiši. Sa tri putne torbe torbe, cegerom punim posuđa i koferom knjiga i rokovnika za fakultet.
Izbegavaj kontakt očima sa glasnim navijačima u autobusu, na ulici, u redu za menjačnicu, u pekari, prodavnici.
Kada ti neko dobaci „Hej! Jesi ti muško ili žensko?“ gledaj pravo ispred sebe i produži. Isto važi i za „Lezbačo!“, „Pederu!“, „Trandžo!“, za pitanja o seksualnoj orijentaciji, polu, rodu, genitalijama, načinu na koji se „zadovoljavamo“. Pogotovo ako ih dotična osoba, tj osobe dovikuju, ako pitanja i izjave prate psovke ili pretnje, ako ih ima više od dvojice.
Na pitanja „Brate, šta je ono?“ ne odgovaraj. Mi ih svakako sve slabije registrujemo. Šta ti je stvar navike.
Pravi se da ne poznaješ osobu sa kojom praktično živiš i sa kojom provodiš 24 sata, 15 dana, svakog meseca, u sijaset situacija. Da je ne bi izbacili iz stana, da njeni ne provale, da baka ne doživi blaži nervni slom kad shvati da možda neće doživeti da vas vidi kako ulazite u bračnu zajednicu sa nekim koga volite, da ne dobijete batine, da ne doživite neprijatnosti u gradskom prevozu, da ne bi pet puta očitavali vašu bus plus karticu (koju vam otac uplaćuje uprkos vašem pokušaju da bojkotujete prokletinju, a vi opet uplaćujete njoj da ne bi dobila kaznu pošto čeka da dobije državljanstvo) iako im je sasvim jasno bilo i prvi i treći put da ste je očitali kada ste ušli u bus.
Pričaj u muškom rodu ili izbegavaj da pričaš u bilo kakvom rodu jer te je neko već pet puta nazvao „momak“ i bilo bi previše čudno da uradiš bilo šta drugačije po tom pitanju.
Naglasi da si žensko jer misle da si peder.

Seti se kako ide ona poluga koju si vežbala sa ocem i pokušaj da baš ne slomiš ruku onom liku koji ti je upravo gurnuo ruku pod košulju da „proveri šta imaš ispod“.
Kada starija gospođa u gradskom prevozu stane tom istom liku u odbranu uz argument „ti nas sve ugrožavaš jer moramo da se pitamo šta si“, daj sve od sebe da ne izgubiš sve preostale živce nakon smene tokom koje si zaradila 2 evra (iako nećeš nikad videti ni tih 2 evra ni 30 za probni rad).
Kada, zahvaljujući uplitanju u raspravu sa gorepomenutom gospođom, onaj lik sa početka uspe da se oslobodi tvog stiska, izbegni udarac u glavu. Stoički podnesi udarac u stomak i kada te pribije uz šipku.
Kada ti kaže da će „proveriti i šta imaš dole“.
Seti se šta te je otac naučio kad si bila klinka: oči, grlo, između grudi, prepone, kolena.
Seti se šta ono beše kaže zakon kad su ove stvari u pitanju. Gurni ga, kad ti priđe nemoj da se odmakneš. Udari ga i izađi na sledećoj stanici.
Diši duboko.
Izbroj do deset.
U poslednjih 7 godina od kako se srećem sa malo ozbiljnijim nasiljem, navikla sam se na neke stvari.
Da razmišljam u stresnim situacijama. Da procenim ljude. Da procenim situaciju. Da ih u glavi rangiram na skali od 1 do 10. Da onda trenutnu skalu uporedim sa realnom skalom čisto da skinem strah i pritisak koji stvaraju stresne situacije.
Da znam kad je vreme da odgovorim, a kada da stavim ponos na stranu i ćutim.
Da se u glavi prisetim svih pravila u samoodbrani koje znam.
Da dišem. Da brojim.
Poslednjih 6 meseci imam super tehniku disanja koju koristim za napade panike, ali se može primeniti i u situacijama kada, primera radi, mojoj devojci i meni u susret ide grupa navijača koji očigledno dobijaju neku novčanu nadoknadu za dobacivanje glupih komentara koji se odnose na našu seksualnu orijentaciju (obično misle da smo pederi), jer ja stvarno drugi motiv tu ne vidim.
Udišeš dok ne izbrojiš do 7.
Držiš dah dok ne izbrojiš do 4.
Izdišeš vazduh dok ne izbrojiš do 8.
Repeat.
Mere opreza, mere koje te štite od ludila. U krug i u krug i u krug.
Zagrljaji takođe pomažu. Ali sve je to individualno.
Vremenom naučiš da razdvojiš šta ti kad pomaže. Nekad trčanje, nekad vežbanje, nekad dugo, dugo tuširanje, nekad spavanje. Ponekad se desi da prođu meseci pre nego što odgledaš neku dobru dramu. Držiš se komedija. Predah od aktivističkih tekstova, filmova i emisija na internetu.
A ne možeš da prestaneš sa tim, jer želiš tu promenu. I onda pišeš o tome, pričaš o tome, čitaš o tome.
Ponekad izađeš na kafu sa drugaricom, dotaknete se toga, pa se previše zagreješ dok pričaš, nesvesno podigneš ton i uplašiš pola kafića. Dešava se.
Često si napeta. Razmišljaš kako edukovati ljude, kako rešiti problem nasilja, kako napraviti promenu.
Pokušavaš da podigneš svest o nasilju pričajući o tome sa ljudima, ali, iako svi prepoznaju taj problem, većina nije preterano voljna da uradi nešto po tom pitanju.
Dešava se da ljudi ne mogu da shvate neke stvari, da se trude da filozofiraju kad su u pitanju jako jednostavne stvari i komplikuju do bola. To ti, takođe, ide na nerve.
Čovek nikad ne bi rekao, ali ti znaš dosta o problemima. Mada realno, koga briga za to?
Imaš dvadeset godina, tvoje iskustvo je nebitno. Šta je to tako strašno moglo da ti se desi? Uči ti za fakultet, nemaš ništa od te detinjaste borbe za pravdu i promenu. Kada malo odrasteš, videće
š kako stvari zaista stoje. Da bi ti bilo lakše da se suočiš sa svim sranjima, uplešćeš se u razne teorije zavera koje će se sve do jedne završiti sa zaključkom da je to na nekom višem nivou koji samo jako retki ljudi mogu da pojme a niko ne može da utiče na to. Provešćeš svoj život odbacujući iskustva mladih i poletnih ljudi, ubeđivaćeš ih kako treba da gledaju sebe, a ne da se bakću tim „aktivizmom“. Haha. Kako strašno smešan pojam. "Aktivizam".
Aktivizam ne postoji. Okani se toga, idi negde gde je lepše, gde se niko za to nije izborio nego im je jednostavno dodeljen taj status „daleko i bolje“. Znate, da budu bolji, uspešniji, civilizovani. Srbija je tokom tog dodeljivanja statusa izvukla deblji kraj.
Srbija ne zna za promenu.

U svakom slučaju, šta god radila u životu, kada sam na ulici, mere opreza su obavezne.
Tome me niko nije naučio, niko mi nije pokazao kako da reagujem u takvim situacijama, nisam pročitala nijedan flajer sa savetima. Samo je nekako došlo. Neprimetno, moj ceo život je postao duboko disanje i brojanje.
Udahneš, izdahneš, usput stigneš i da brojiš do 10, 20, 100. A najlepši deo je što uopšte nema potrebe da razmišljaš ili da se prisećaš. To je strogo zabranjeno. Disanje, kao neka brzinska meditacija da ne bih izgubila razum i eventualno razmišljanje o budućnosti ukoliko mi u tom periodu nije preterano stresno da razmišljam o tome.
Mada htela ne htela da se prisećam tih stvari stresne situacije to obično izvuku na površinu. Mini film bola i poniženja ispod mojih kapaka. Stalno tu da me podseća da ne smem dozvoliti da se bilo šta od toga ponovi. Mere opreza, mere opreza. Stalno tu da me podsećaju da moja devojka nije nikad doživela mnoge od tih stvari, i da nikad ne smem da dopustim da sazna kako je to. Mere opreza, mere opreza.
Ceo život dubokog disanja i brojanja.


Kristina Kastelec - aktivistkinja LGBT pokreta

Monday, July 30, 2018

Mere opreza (prvi deo)






Mera opreza
imenica
mno
žina: mere opreza
  • Mera koju unapred preduzimamo kako bismo sprečili da se desi nešto opasno, neprijatno ili nepogodno.

Septembar. Moja devojka i ja idemo sa torbama punim stvari do grada. Plan je da prespavamo kod koleginice volonterke kako ne bismo sutradan morale da ustajemo u cik zore da stignemo na „molitveni doručak“ volontera. Izlazimo iz 706ice na Zelenom vencu i odmah primećujemo gomilu ljudi u crnom kako stoje nalakćeni na zidić pored Meka. Nas dve razmenjujemo poglede i odlučujemo da ipak ne čekamo 65icu na Zelenjaku, nego da podzemnim prolazom dođemo do menjačnice i onda peške do Makedonske. Svakako će tamo biti manja gužva u busu, a i lepo ćemo prošetati. Sve je kul.

Mera opreza 1

Stojimo kod menjačnice u nikad dužem redu, kad čujemo umilno navijačko pevušenje. Ljudi u crnom aka Dveri kreću ka Trgu. Dođavola, zašto se nismo ranije setile da su zakazali okupljanje tamo?
„Skidaj te bedževe.“ govori mi strogo.
Spušta pogled ka bedževima na mojoj jakni.
„Ali nisu gej.“ zbunjeno odgovaram „Piše feminism is the old black, to je feministički bedž. A rozi trougao svakako niko tamo ne bi ni skontao.“
„Kristina, koji strejt lik bi još nosio feministički bedž sa tumblr cvetićima?“
„Ali ja nisam strejt lik.“ Sad sam još više zbunjena i samo trepćem dok zaštitnički držim šaku preko bedževa. Jakna mi je strašno dosadna bez njih.
„Pre ćeš proći kao strejt lik nego kao devojka. Skidaj ih.“
„Hej!“ pravim se uvređena „Hoćeš da kažeš da nisam ženstvena?“
Umesto odgovora, udara me po ramenu dok uzima novac i račun iz menjačnice.

Mera opreza 2

Bedževi zveckaju u mojoj torbi dok se nas dve truckamo u krcatom busu koji smo uhvatili na Zelenjaku. Što je sigurno, sigurno je.
Kada se autobus isprazni kod Makedonske, sednem ispred nje. Neki klinci nas čudno gledaju i komentarišu. Znam da nagađaju šta smo, na to smo se odavno navikle, jer je ista priča svaki put kad izađemo bilo gde gde ima ljudi. Još uvek su mi previše živa sećanja na mnogo nesrećnije vožnje autobusom, kada je nekim drugim klincima dosadilo da samo nagađaju. Registrovale smo obe da nas gledaju, ali znamo da ne treba zadržavati pogled previše jer se to često protumači kao poziv na (neprijatan) razgovor.
Sutra bi trebalo da bude Prajd. Bolje je ne rizikovati previše, sad su svi zagrejani da iznose svoja mišljenja o Bogu, životu, biologiji, sociologiji, istoriji i ostalom. Mrak je i vidim u odrazu stakla da i ona gleda kroz prozor. Sve je ok. Udahnem duboko da se opustim. Pravimo se da se ne poznajemo. 
Okrećem se samo da joj stavim do znanja da treba da siđemo na ovoj stanici (iako sam nas slučajno odvela stanicu dalje, ali nema veze). Odahnemo kada shvatimo da smo iz autobusa izašle samo mi i tri devojke koje su previše zauzete pričom o nekom užasno teškom ispitu.

Mera opreza 3

U tom trenutku to nismo znale, ali sutradan, nakon uspešne šetnje će biti mnogo lakše voziti se autobusom. Valjda te ponese ta frendli atmosfera. U svakom slučaju, nećemo žuriti kući. Otići ćemo po stvari, otpratićemo malo koleginicu volonterku, svratićemo da se pozdravimo sa drugaricom iz Moldavije, onda prošetati do Meka na neki nezdravi has da se počastimo i lagano do Batajnice. Moji nas čekaju da im pričamo kako je bilo na Prajdu. 


Kristina Kastelec - aktivistkinja LGBT pokreta


Tuesday, June 26, 2018

Iz lezbejske arhive~ Govor Tijane Popivode na Lezbejskom maršu u San Francisku 28. jun 2008.


Zdravo, prelepe lezbejke!
Pravo da vam kažem, moja devojka je predložila da vas oslovim kao seksi lezbejke.... Bila je u pravu!

Veoma sam uzbuđena dok gledam vaša predivna lica, osećam ovu neverovatnu lezbejsku energiju, govorim pred svima vama ovog prelepog dana, u ovom lepom gradu. Hvala vam na vašoj upornosti, hvala što protestujete na ulicama toliki niz godina. Vaša vidljivost, nama, lezbejkama iz Srbije, daje snagu da stvaramo sopstvenu vidljivost. Sva vaša dostignuća nas osnažuju u našim snovima i daju nam nadu da su oni ostvarivi.

Pitanje vidljivosti je pitanje naše lezbejske egzistencije.
U zemlji u kojoj živim, kao i na mnogim drugim mestima na svetu, vidljivost može značiti da njome rizikujemo svoje živote. Vidljivost može značiti da smo izložene uvredama ili fizičkom napadu na javnim mestima. Ne postoje zakoni koji štite naše pravo da živimo lezbejsku egzistenciju, psihijatri i religijske vođe nas i dalje osuđuju i govore nam da smo bolesne. Sa homofobijom se susrećemo na svakom koraku koji načinimo u našim životima.

Želela bih da vam pričam o strahu od vidljivosti, i da vam pričam o lezbejkama iz jednog manjeg grada u Srbiji – gde se, kada žele da gledaju lezbejske filmove, zaključavaju u jednu sobu, dok su suprug, deca i unuci u drugim delovima kuće.

Jedan od načina stvaranja vidljivosti su svakako lezbejske/gej parade i lezbejski marševi. Evo nekih činjenica: u svim zemljama istočne Evrope, desnica je jaka, a nacionalizam i religijski fundamentalizam jačaju. U istočnoj Evropi ne postoje lezbejski marševi, a oni su retki i u ostatku Evrope. U pojedinim zemljama, LGBT parade ponosa ne postoje, jer ne postoje bezbednosni uslovi za njihovo održavanje. Postoji druga kategorija zemalja, u kojima se parade održavaju, ali uz ogromno prisustvo policije, najčešće iz specijalnih službi. Daću vam jedan primer – u Bukureštu, u Rumuniji, 24. maja ove godine, Parada ponosa je održana sa oko 200 učesnica/ka i više od 1000 policajaca koji su na ulicama bili kako bi zaštitili učesnice/ke. Na zemlje koje su bliže Evropskoj uniji se vrši pritisak da Parade ponosa prođu bezbedno, iako najčešće ne postoji dovoljno političke volje za tako nešto. Mi, aktivistkinje, imamo dilemu: da li treba da održavamo parade, da slavimo našu ljubav, kada su na ulici pored nas homofobični policajci? Šta to zapravo znači?

Takođe, važno je da se podsetimo da živimo u patrijarhalnom svetu, a živeti kao žena i lezbejka u njemu je težak zadatak. Mi žene bi naročito „trebalo“ da se plašimo vidljivosti. Vidljivost nas izlaže nasilju. Strah je glavni mehanizam kontrole koji je patrijarhat stvorio.  

Zato je, za moju politiku i preispitivanje sveta, jako važno stvarati veze između feminističkog i lezbejskog organizovanja. 
Sve lezbejske organizacije iz istočne Evrope su osnovane od strane feminističkih grupa, ali u svim zemljama nije bilo moguće izgraditi feministički pokret. U gotovo svakoj zemlji postoji bar jedna LGBT organizacija, ali lezbejske organizacije, ukoliko i postoje, nisu dovoljno vidljive.

Lezbejke! Danas, sve zajedno delimo nešto veoma dragoceno. Evo mog plana:
Hajde da ovaj dan završimo nekim novim saznanjima za nas.
Pogledajte oko sebe, pogledajte ženu ispred sebe. Pogledajte ženu iza sebe. Kakav je osećaj biti sa njima? Sada, pogledajte duboko u sebe, šta vam vaše telo govori? Koji je najjači osećaj koji ćete poneti sa sobom iz ovog dana?
Ja osećam lepotu, osećam neverovatnu lezbejsku energiju – toplu i isceljujuću. Osećam uzbuđenje, ples u mom srcu i u celom telu.
Sve imamo neko saznanje i emocije koje ćemo poneti sa ovog marša, možemo ih zadržati i vraćati im se svakog narednog dana – sutra, prekosutra, i svakog dana nakon toga, možemo podsetiti sebe na snagu koju nosimo u nama.     

I zapamtite, danas, sve zajedno stvaramo promenu samo što smo ovde - u nama, za nas i za sve druge lezbejke na svetu. Danas, mi definitivno nismo nevidljive! Zato, sačuvajmo ovu snagu za buduće dane!

I na kraju, želela bih da podelim sa vama da je dolazak ovde, prisustvo na ovom maršu, dosta dugo bio moj san. Prethodnih godina, često sam sa svojim  prijateljicama lezbejkama gledala video materijale sa lezbejskih marševa u SAD, naročito onih iz San Franciska. I gledala sam ih uvek iznova i iznova i iznova...


Volela bih da svoj govor završim jednim predivnim citatom, rečima koje sam čula u kratkom dokumentarcu koji su 2002. napravile Keti Kejd i Džejn Kleland, a koji prikazuje fantasti
čne momente i lezbejke sa Lezbejskog marša u San Francisku. Jedna od žena koje govore u ovom filmu, žena koja se zove Kim, zamenica šerifa San Franciska, izgovorila je ove predivne reči:

Nadam se da ćemo nastaviti ovako zauvek
Jer nam je to potrebno
Želim da nastavimo dok ne postanem čestica prašine u parku
I onda ću i dalje duhom biti tu.


* Tijana Popivoda je aktivistkinja lezbejsko-feminističkog pokreta. Trenutno živi u Zagrebu i spoljna je saradnica Konsultacija za Lezbejke
**Fotografiju na kojoj su Tijana Popivoda i Lepa Mladjenović na bini pre početka Dajk marsa slikala je Keti Kejd, poznata lezbejka fotografkinja