Wednesday, April 5, 2017

Tuesday, March 21, 2017

Adrienne Rich ~ ŽENE I ČAST: BELEŠKE O LAGANJU



Ove beleške se bave odnosima između žena. Kada kažem "lični odnos" mislim na odnos između dve žene. U tekstu će biti jasno kad govorim o ženskim odnosima sa muškarcima...


Laže se rečima, a i ćutanjem.
Žena koja laže u svojim ličnim odnosima može ali i ne mora da planira ili izmišlja svoje laži. Ona čak ni ne mora da proračunato misli o onome što čini.
Pokrenuta je tema koju žena koja laže želi da izbegne. Ona mora hitno da ode da ne bi platila kaznu za parkiranje. Ili treba da telefonira, što je trebalo da učini još pre jedan sat.
Postavljeno joj je, direktno, pitanje koje može da odvede u bolan razgovor: "Kako se osećaš zbog onoga što se događa između nas?" Umesto pokušaja da opiše svoja protivrečna i konfuzna osećanja, ona pita: "Kako se ti osećaš?" Ona druga, zato što pokušava da stvori osnovu za otvorenost i poverenje, počinje da opisuje svoja osećanja. Shodno tome, žena koja laže sazna više nego što sama ispriča.
Ona takođe može i sebe da laže: kako se više brine o osećanjima one druge nego o sopstvenim.
Ali žena koja laže brine za sopstvena osećanja.
Žena koja laže živi u strahu od gubljenja kontrole. Ona čak ne može ni da želi odnos bez manipulacije jer biti ranjiva u odnosu na drugu osobu za nju znači gubitak kontrole.
Žena koja laže ima mnogo prijatelja/ica. Ali živi u velikoj usamljenosti.

***

Žena koja laže pati od amnezije. Amnezija je ćutanje nesvesnog.
Lagati iz navike, kao način života, znači izgubiti kontakt sa nesvesnim. To je kao uzimati tablete za spavanje, one omogućavaju san ali zamračuju snove. Nesvesno želi istinu. Ono prestaje da govori onima koji nešto drugo žele više od istine.
Pričajući o lažima neizbežno stižemo do problema istine. Ne postoji ništa jednostavno ili lako u vezi sa ovom idejom. Ne postoji "apsolutna istina", "pojedinačna istina" – istina nije jedna stvar, čak ni sistem, ona je kompleksnost koja se uvećava. Šema šara na tepihu je površina. Kada se bliže zagledamo, ili kada postanemo tkalje, saznamo za mnogobrojne male niti koje se ne vide u celovitoj šari, za čvorove na donjoj strani tepiha.
Zato je napor da se govori pošteno tako značajan. Laži su obično pokušaji da se stvari učine jednostavnijim – za osobu koja laže – nego što u stvari jesu, ili treba da budu.
U laganju drugih završimo time sto lažemo sebe. Poričemo značaj nekog događaja, ili osobe i time sebe lišavamo dela svog života. Ili koristimo jedan deo prošlosti ili sadašnjosti da zaklonimo neki drugi. Time gubimo veru čak i u sopstveni život.
Nesvesno želi istinu, kao i telo. Složenost i plodnost snova dolazi od složenosti i plodnosti nesvesnog koje se bori da ispuni tu želju (potrebu, čežnju). Složenost i plodnost poezije su proizvod iste borbe.

***

Jedan častan ljudski odnos – to jest onaj u kojem mi imamo pravo da koristimo reč "ljubav" – je proces, delikatan, žestok, često zastrašujući za obe uključene osobe, proces pročišćavanja istina koje možemo da razmenimo.
Ovo je važno raditi zato što razbija ljudsko samoobmanjivanje i izolaciju.
Ovo je važno raditi zato što čineći to činimo pravdu sopstvenoj složenosti.
Ovo je važno raditi zato što možemo računati na toliko malo ljudi koji će sa nama krenuti ovim teškim pravcem.

***

Vraćam se na pitanje ženske časti. Istinoljubivost se nije smatrala važnom za žene, sve dok bi ostajale fizički verne muškarcu, ili čedne.
Od nas se očekivalo da lažemo telima; da budemo blede, rumene, da ispravljamo ili kovrdžamo kosu, čupamo obrve, brijemo pazuha, nosimo umetke na raznim mestima, ili da se oblačimo u čipku, sitno koračamo, lakiramo nokte na nogama i rukama, nosimo odeću koja naglašava našu bespomoćnost.
Od nas se tražilo da govorimo različite laži, u zavisnosti od toga šta je muškarac tog vremena trebalo da čuje. Viktorijanska supruga ili bela južnjačka dama, od kojih se očekivalo da nemaju senzualnost, da "mirno leže", "slobodna" žena dvadesetog veka od koje se očekuje da glumi orgazme.
Od nas se istina o našim telima krila ili iskrivljavala; držane smo u neznanju o svojim najintimnijim mestima. Naši instinkti su bivali  kažnjeni: kliterodektomija za "pohotne" kaluđerice, ili za "teške" supruge. Bilo je takođe teško razlikovati laži našeg saučesništva od onih kojima smo verovale.
Laži o "srećnom braku", o ljubavi prema domu – u kojima smo bile saučesnice, kreirale su fikciju o dobro proživljenom životu, sve do dana kada budemo svedočile na sudu o silovanjima, prebijanjima, psihičkim maltretiranjima, javnim i privatnim ponižavanjima.
Patrijarhalne laži su manipulisale ženama kako svojom netačnošću, tako i ćutanjem. Činjenice koje su nam bile potrebne, bile su nam nedostupne. Lažni svedok je upotrebljen protiv nas.
I tako, moramo uzeti za ozbiljno pitanje istinoljubivosti žena i istinoljubivosti među ženama. Kako prestajemo da lažemo svojim telima, kako prestajemo da uzimamo zdravo za gotovo ono što su muškarci rekli o nama, ne nastaje li tako istinski ženska ideja o časti?

***

Žene su bile prisiljavane da lažu muškarce da bi opstale. Kako da se žene oduče laganja među sobom?

"Žene su uvek lagale jedna drugu."
"Žene su uvek šaputale istinu jedna drugoj."
Oba aksioma su istinita.

"Žene su uvek bile podeljene jedne protiv drugih."
"Žene su uvek bile u tajnom dosluhu."
Oba aksioma su istinita.

U borbi za opstanak reći ćemo laži. Šefovima, čuvarima zatvora, policiji, muškarcima koji imaju moć nad nama, koji zakonski poseduju nas i našu decu, ljubavnicima kojima smo potrebne kao dokaz njihove muškosti.
Postoji opasnost kod ljudi bez moći: da zaboravljamo da mi lažemo, ili da laganje postaje oružje koje potom prenosimo u odnose sa ljudima koji nad nama nemaju moć.

***

Želim da ponovim da kada pričamo o ženama i časti, ili o ženama i laganju, pričamo u kontekstu muškog laganja, laži moćnih, laži kao veštačkog izvora moći.
Žene moraju da promisle, da li želimo, u našim međusobnim odnosima, onu vrstu moći koja se stiče kroz laganje.
Žene su zaluđivane, izluđivane, ućutkivane vekovima, time što nam se odricao doživljaj i naši instinkti u kulturi koja vrednuje samo muške doživljaje. Istina o našim telima i umovima bila nam je mistifikovana. Prema tome, naša primarna obaveza jedne prema drugoj je: ne potkopavati osećaj realnosti zarad celishodnosti; da ne ućutkujemo jedna drugu.
Žene se često osećaju ludima kada su razdvojene od istine svog doživljaja. Naša budućnost zavisi od duševnog zdravlja svake od nas, i imamo dubok interes, van granica ličnog, da radimo na opisivanju naše stvarnosti onoliko otvoreno i potpuno, koliko možemo jedna drugoj.

***

Postoje fraze koje nam pomažu da ne priznamo sebi da lažemo: "moja privatnost", "sopstvena posla". Izbori koji su u osnovi ovih fraza zaista mogu biti opravdani; ali bi trebalo da mislimo o punom značenju i posledicama takvog jezika.
Ženska ljubav prema ženama je bila predstavljena gotovo potpuno ćutnjom i laganjem. Institucija heteroseksualnosti je prisilila lezbejku da se pretvara, da bude etiketirana kao perverzna, kriminalka, bolesna ili opasna žena itd. Lezbejka je, tada, često bila prisiljena da laže, kao i prostitutka ili udata žena.
Da li život u ćutanju o lezbejskoj egzistenciji – laganje o sebi, možda neophodno, šefovima, stanodavcima, klijentima, kolegama/inicama, porodici zato što su zakon i javno mnjenje zasnovani na laži – da li ovo može da se proširi i u privatni život, tako da laganje (opisano kao diskrecija) postane lak način da se izbegnu konflikti ili komplikacije. Može li strategija postati toliko ukorenjena da se koristi i među bliskim prijateljima i ljubavnicama?
Heteroseksualnost kao institucija je takođe utopila u ćutnju erotska osećanja između žena. Ja sam proživela pola veka u laži tog poricanja. Ta ćutnja nas sve čini do nekog stepena varalicama.
Kada žena kaže istinu, stvara mogućnost za više istine oko sebe.

***

Žena koja laže vodi život neizrecive usamljenosti.
Žena koja laže je usamljena.
Ali mi smo sve usamljene; bez straha mi postajemo manične, ohole, samodestruktivne. Koji je to poseban strah koji opseda ženu koja laže?
Ona se plaši da njene sopstvene istine nisu dovoljno dobre.
Ona se plaši, ne toliko zatvorskih čuvara ili šefova, već nečeg neimenovanog u njoj.
Žena koja laže boji se praznine.
Praznina nije nešto što je stvorio patrijarhat, ili rasizam, ili kapitalizam. Neće izbledeti sa njihovim nestankom. Ona je deo svake žene.
Virdžinija Vulf ga je imenovala kao "tamno jezgro", pišući o svojoj majci. Tamno jezgro. Ono je iza ličnosti, iza onog ko nas voli i ko nas mrzi.
Mi krećemo od lišenosti, od tame i praznine. To je deo ciklusa koji razumeju samo paganske religije, a koju materijalizam poriče. Iz smrti, ponovno rođenje; ni iz čega, nešto.
Praznina je creatrix, materica. Ona nije samo šupljina i anarhija. Kod žena ona je izjednačena sa nedostatkom ljubavi, neplodnošću, sterilnošću. Terane smo da popunimo svoju "prazninu" decom. Od nas se ne očekuje da se spustimo u tamu jezgra.
Ipak, ukoliko možemo da podnesemo tako nešto, ono što se rodi iz ništavila je početak naše istine.
Žena koja laže u svom strahu želi da ispuni prazninu, bilo čime. Njene laži su poricanje njenih osećanja, način da se održi kontrola.

****

Zašto se osećamo pomalo lude kada shvatimo da su nas u nekoj vezi lagale?
Toliko mnogo stvari na svetu uzimamo zdravo za gotovo. Ti mi kažeš: "1950. sam živela na severnoj strani ulice Bikon u Somervilu." Ti mi kažeš: "Ona i ja smo bile ljubavnice ali smo sada već mesecima samo dobre prijateljice." Ti mi kažeš: "Napolju je 70 stepeni farenhajta i sunce sija." Zato što te volim, zato što ne postoji čak ni pitanje laganja među nama, sve ove činjenice uzimam na poverenje: tvoju adresu od pre 25 godina, tvoju vezu sa nekim koga znam samo iz viđenja, jutrošnje vreme. Bacam nesvesne udice verovanja, kao tanke zelene niti, izjavama kao što su ove, izjavama koje su tako nedvosmisleno date, bez tona ili senke ispitivanja. Ugrađujem ih u mozaik svog sveta. Dopuštam svom svetu da se promeni u minuti, na značajne načine, na osnovu stvari koje si mi rekla, na osnovu mog poverenja u tebe.
Takođe imam poverenja u tebe da mi govoriš stvari koje bi trebalo da znam; da ne kriješ činjenice od mene trudeći se da poštediš mene, ili sebe bola.
Ili u najmanju ruku, da ćes reći, "Postoje stvari koje ti ne govorim."
Kada otkrijemo da nekome kome smo verovali više ne možemo da verujemo, prisiljene smo da ponovo ispitamo svoj svet, da preispitamo ceo instinkt i koncept verovanja. Neko vreme potisnute smo na istu ogoljenu, izbočenu ivicu, u mraku kroz koji prodiru plamenovi vatre, ugašene nanosima kiše, u svetu pre nego što srodnost, imenovanje, ili nežnost nastanu; približavamo se bezobličju.

***

Žena koja laže može se opirati suočavanju, poričući da je lagala. Ili može da koristi drugi jezik: zaboravnosti, privatnosti, nečije zaštite. Ili hrabro može da se proglasi kukavicom. Ovo joj dozvoljava da nastavi sa laganjem, jer je to ono što kukavice čine. Ona ne kaže, bila sam uplašena, jer bi ovo otvorilo pitanje čega se zapravo plaši.
Mogla bi da kaže, nisam htela da prouzrokujem bol. Ono što ona u stvari nije htela, je da se nosi sa bolom drugih. Laž je prečica kroz tuđu ličnost.

***

Istinoljubivost, čast, nije nešto što u plamenovima izranja sama iz sebe; ona mora da nastane između ljudi.
To je tačno u političkim situacijama. Kvalitet i dubina politike koja nastaje od grupe ljudi velikim delom zavisi od njihovog razumevanja časti.
Veći deo onoga što je usko definisano kao "politika" izgleda da počiva na čežnji za izvesnošću čak i po cenu poštenja, jer analize koje su jednom uspostavljene ne moraju više biti preispitivane. Takav je ćorsokak – za žene – marksizam našeg vremena.
Istinoljubivost svuda znači povećanu složenost. Ali to je pokret u evoluciji. Žene tek počinju da otkrivaju sopstvene istine; mnoge od nas bi bile zahvalne za malo odmora u toj borbi, bilo bi nam drago da legnemo sa krhotinama koje smo tako bolno otkrile, i budemo time zadovoljne. To često osećam kao iscrpljenost u sopstvenom telu.
Politike koje vredi imati, veze koje vredi imati zahtevaju da kopamo još dublje.

***

Mogućnosti koje postoje između dvoje ljudi, ili u grupi ljudi, su neka vrsta alhemije. One su najinteresantnije stvari u životu. Osoba koja laže neprekidno gubi iz vida ove mogućnosti.
Kada su veze određene manipulacijom, potrebom za kontrolom, one mogu da poseduju tužnu, svađalačku dramatičnost, ali prestaju da budu interesantne. One se neprekidno ponavljaju; udar ljudske mogućnosti prestaje da odjekuje kroz njih.
Kada mi neko kaže deo istine koja mi je bila prećutana, a koja mi je bila potrebna da bih videla svoj život jasnije, to može doneti akutni bol, ali takođe i hladnu, oštru plimu olakšanja. Često ovakve istine dolaze slučajno, ili od stranaca.
Ne zato što, da bih imala časnu vezu sa tobom, moram da razumem sve, ili da ti kažem sve odjednom, ili moram unapred da znam sve što treba da ti kažem.
To znači da veći deo vremena ja čekam, čeznem za mogućnošću da ti kažem. Da ove mogućnosti mogu da mi izgledaju zastrašujuće, ali ne i destruktivne. Da se osećam dovoljno jakom da čujem tvoje ispitivačke i oprezne reči. Da obe znamo da sve vreme pokušavamo da proširimo mogućnosti istine među nama.

Mogućnosti života među nama.


Prevele Milica Minić i Nataša Milenković
Iz: Adrienne Rich: Women and Honor: Notes on Lying, Duxford Press, 1978