Wednesday, April 17, 2019

Lezbejke pričaju kako se hrabro nose sa životnim preprekama:



„Ono što mi prvo pomaže jeste disanje i osluškivanje sopstvenog tela i njegovih potreba“


Koja je to neprijatna situacija koja ti se desila baš zato što si lezbejka?
Oh, kad bi bila jedna neprijatna situacija (smeh). Prvo što mi sada pada na pamet jeste ta nemogućnost nekog slobodnog života, a to podrazumeva onako sve - od iznajmljivanja stana i svog tog sakrivanja, sklanjanja fotografija, onako nekako sva ta neka pitanja tipa ''Jel imate dečka?'', ''Koliko vas dve živite zajedno i zašto?''. I to me onemogućava da javno istupim kao lezbejka jer se prosto bojim da bismo ostale bez stana. Meni i partnerki je vrlo problematično da nađemo stan zbog broja životinja i onda je to nešto što mi izaziva jako veliku neprijatnost, što moram stalno da se krijem iako smo obe autovane porodicama i svim prijateljima i ja sam i potpuno autovana i onda je sada ovo ostala neka sfera koja izaziva jako puno neprijatnosti jer me sprečava da živim slobodno.  
To je prvo što mi sada pada na pamet. Pretnje na ulici, dobacivanja i sve to, ne mogu da kažem da sam na to oguglala, ali ovo je ipak moj dom i moja kuća koju ja plaćam bez obzira što nije moj i onda tu moram stalno da budem u grču. Ta nemogućnost da u sopstvenoj kući budem do kraja sigurna, to mi je sad glavni problem.  

Koji su to mehanizmi koje koristiš, a da ti olakšaju trenutnu situaciju?
Trudim se da ne mislim, iako provale da smo nas dve u vezi pa šta će onda, da nas izbace? Ali i dalje me kopka što je to kao dom u kome se osećam neprijatno i nesigurno, stvara mi neprijatnost. Ono što mi pomaže je da o tome razgovaramo i da ona i ja to javno iznosimo jedna drugoj, a ne da svaka svoju muku drži u sebi. I onda bude lakše kad nekako podeliš pa znaš da nisi sama u tome. 

Na koju svoju osobinu možeš da se osloniš u ovoj situaciji?
Na moju rezilijentnost. 

Šta to tačno znači, ako možeš malo da nam pojasniš taj termin?
Pa rezilijentnost bi bila najjednostavnije objašnjena kao otpornost, međutim to je više onako jedna osobina ličnosti koja će u svakoj situaciji da uspe da nađe najbolji mogući ishod za sebe i da preživi. I  to je nešto što mi je pomoglo da preživim i nasilje u kome sam živela kao mala i seksualno zlostavljanje koje sam preživela. Pa onda svaki novi teret ili neka predstojeća trauma, za koje ne mogu da kažem da sam navikla i da očekujem - moja mi rezilijentnost pomaže da odmah nekako prikupim svoje snage i da ih iskoristim u najboljem mogućem pravcu za sebe. 

Pored toga što pričaš sa partnerkom da li tražiš podršku ljudi oko sebe, od drugarica?
Jeste, tražim podršku prijateljica i povremeno i od svoje teraputkinje. Terapija mi je inače mnogo pomogla.

Koja su to osjećanja koja ti se javljaju tokom ovog perioda?
Ljutnja, ovo sve me čini ljutom, ono što je nekako moj problem i dalje jeste što socijalizacijom nekako nisam naučila da budem ljuta i dalje se učim da budem ljuta. Jer kako krenem da osećam ljutnju meni se automatski ljutnja pretvara u tugu i onda ide u ono neko osećanje ''nije fer, nije fer'' i onda nekako vrlo lako upadnem u tu neku autostigmu. I onda se trudim, zaista se trudim, da ostanem u osećanju ljutnje zato što mislim da je ono adekvatno i da ne bežim u tugu i samosažaljenje, nego da vidim šta ja iz te ljutnje mogu da izvučem. I kako mogu i sebe da zaštitim i šta mogu da uradim sa tim, a da ne brkam osećanja i da ne pravim sebi problem u svom telu zato što određena osećanja potiskujem i prebacujem u druga. 

Kada uspiješ da ostaneš u toj ljutnji, šta onda radiš sa tijelom, da li šetaš ili nešto drugo radiš?
Pa najčešće krenem da duboko dišem i da budem u kontaktu sa sobom i da dok dišem zatvorim oči i onako dišem stomakom. Onda osluškujem sebe i svoje misli, najčešće prvo što uradim jeste da zapišem te misli, jer misli su te koje nas nekako skrenu u određeno osećanje. I čim krenu te misli vezano za tugu, ja ih onda zaustavljam i vraćam da se dozovem da sam u stvari ljuta, a ne tužna. Tako da mi je to disanje i obraćanje pažnje na telo koje često počne da se trese, i to mislim da se trese zbog nekog određenog straha, od eto gubitka doma, u stvari to me sve podseća na nasilje zato što meni kuća nikada nije bila bezbedno mesto. I kada je sada konačno postala bezbedno zbog ljudi i životinja sa kojima živim, na nekom drugom nivou nije bezbedna zato što ne mogu da budem svoja. Tako da mi se svašta tu nešto meša, ali ono što mi prvo pomaže jeste disanje i osluškivanje sopstvenog tela i njegovih potreba.   

Kako uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?
Hm, ono što mi daje tu neku energiju jesu drugi ljudi koji me prihvataju onakvu kakva jesam i to mi je nešto što, kada me uhvati ona neka autostigma na koju mislim da još uvijek nisam potpuno imuna, gde mi onako bude važno da se čekiram da sam okej u očima drugih i onda mi je to nekako značajno. Kada vidim da se neko raduje zato što devojka i ja planiramo venčanje, što mogu slobodno o tome da pričam sa svim bliskim ljudima, da sada ne postoji ni jedna osoba u mom okruženju do koje je meni stalo, a koja je na bilo koji način homofobična ili ima tako neke maliciozne komentare. Eto to mi je ono što me čini srećnom, što mogu svoju radost vezanu za moju ljubav da podelim sa drugima. Eto to je. 

Kako voliš sebe?
Jao, ima mnogo načina (osmeh). Volim sebe tako što tokom dana uradim za sebe makar jednu stvar, makar ona bila sitnica mala koja će da udovolji nekako mojim trenutnim potrebama. Volim sebe tako što sebi kupujem knjige, tako što se obrazujem, tako što dalje učim i napredujem. Sad sam konačno počela da se bavim samo psihoterapijom i onda tu nekako moja ličnost može da dođe do punog izražaja, što vidim da sam podrška ljudima. Većina mojih klijenata su iz LGBTIQ populacije i onda nekako vidim da i njima znači što smo mi iz iste populacije, da kažem da su uglavnom lezbejke klijentkinje i to mi je nekako super, što su one našle sigurno mesto kod mene. Ne mogu da kažem da je to jednostrano jer i ja imam sigurno mesto tu, jer to je posao koji obožavam. Važno mi je da mi više niko ne sedi nad glavom, da sam nekako sama svoja i sama upravljam i svojim vremenom i svojim poslom i svojim intervencijama koje sprovodim. Prosto sam konačno slobodna da uradim po svom osećaju onako kako mislim da treba, a ne da moram da pišem sad tamo neke razne izveštaje za finansijere, već sam sad potpuno slobodna da radim onako kako mislim da treba.

Martina, 33 godine, radnica, Beograd

Wednesday, April 10, 2019

Lezbejke pričaju kako se hrabro nose sa životnim preprekama:


„Čini me sretnom da mogu da budem ono što jesam


Koje je to neprijatno iskustvo koje bi podjelila sa nama?
Ja nisam imala puno neželjenih iskustava, a razlog tome je što se uglavnom krećem u sigurnim krugovima i pokušvam da izbjegnem što više mogu te neugodne i nasilne momente.
Ima jedna situacija koja je meni bila više psihički neugodna. To je bilo prije 3 - 4 godine. Sa jednom svojom bivšom partnericom sam šetala Darivom, to je jedno šetalište pored Sarajeva gdje uglavnom izlaze porodice i parovi da šetaju. Mi smo tako šetale i držale se za ruku i apsolutno ništa problematično nije bilo u toj lijepoj slici. Kada smo bile gotovo pred kraj tog šetališta, gdje uglavnom malo ljudi bude, taman kad smo se vraćale baš smo se nešto bile zapričale i uopšte nismo razmišljale o ljudima oko sebe. Pored nas su džogirala dvojica muškaraca i stala su i kao: ''Hej djevojke, možete li malo stati?''. Stale smo, mislim da su bili pripadnici Selefijskog pokreta, ali ne mogu sa sigurnošću tvrditi. Pitali su nas kao koliko je sati i rekla sam: ''Jedan''. Nije bilo više, popodne, baš llijep i sunčan dan. I sad smo nas dvije nastavile da idemo i kako smo krenule jedan je stao ispred nas, a jedan iza nas i rekao ''Izvinite da vas još nešto pitam'', al' ono nekako baš onim neprijateljskim glasom, ne još uvijek agresivno, ali baš osjetiš neprijateljsko pitanje: ''Jeste li vas dvije lezbejke?''. I sad vidim ja koliko je sati i nikog apsolutno tu nema, ja šutim, šuti i ona, neće ništa da kaže, neću ni ja, šta imam sad tu ulaziti u diskusiju s njima. On počinje baš ono agresivno: ''Recite mi jeste li ili niste, odgovorite mi na pitanje!'' i krenuo meni da se unosi u facu i kao ''Ako mi ne odgovoriš ubiću te!''. Baš je bilo jezivo, meni su se noge odsjekle. I  ja kažem: ''Nismo''. I on samo nastavi u drugom pravcu od našeg. Nas dvije smo samo nastavile hodati i znaš onaj momenat kad ne znaš šta te je snašlo, šta se desilo. Jedna lijepa nedelja se pretvorila u nešto najcrnje i ne znam u tom trenutku je li mi bilo gore što sam rekla da nisam lezbejka ili bi mi bio gori momenat da sam rekla pa da sam dobila batine.
I ono mislim, u taj prvi momenat krivo ti je da je uopšte moralo da dođe to toga, zato što ti je to uništilo jedan lijepi dan. A onda kontaš, ako nije sada desilo bi se nekad, šta sam trebala da se ne vodim za ruku, to sebi neću nikad da dozvolim. Mislim da mi u tim situacijama najgore pada što analiziram da li sam nešto trebala ili nisam, što je prestrašno, jer nisam ništa loše uradila tim činom što smo se držale za ruku. Užasno smo se osjećale i ja i bivša partnerica. Prvo, noge su nam se odsjekle u tom trenutku. Interesantno je što smo nekoliko dana prije toga mi iz SOC-a skontali da bi bilo dobro da svi sebi kupimo peper sprej i baš smo imali prije ovog dogadjaja na mjesec, dva neku radionicu o samoodbrani i svemu tome. I sjećam se kako sam tada rekla da bi mi trebali vježbati to korištenje peper spreja da bih ja mogla u tom trenutku da nešto poduzmem. I eto, nakon mjesec, dva se desi ovo i ja sam imala peper sprej uz sebe, ali mi nije pao na pamet, znaš ono kad nemaš u svojoj praksi treniran mozak da se sada braniš. I to mi je bilo krivo, kao zašto nisam uzela i poprskala ga (osmjeh). Mrzim te trenutke kada si počneš postavljati masu tih pitanja zašto ovo, zašto ono?
Mislim da je u ovakvim situacijama važno birati manje zlo, jer ipak su u pitanju naši životi i trebamo se zaštiti kada znamo da će svakako biti neko zlo, pa pokušati nekako iznaći što manje zlo. Mi smo bile poprilično mirne u toj situaciji, nismo htjele ulaziti u diskusiju, ali svejedno mislim da je užasna situacija koja se desila samo zato što smo mi dvije žene koje su se držale za ruke. 

Kako ste se vas dvije osjećale poslije toga, da li ste se čule, da li ste pričale o tome?
Jesmo, naravno, pričale smo cijeli dan o tome i analizirale sve što se moglo izanalizirati. Ali generalno ja godinama nisam, mislim da je to specifično za sve nas, ne radimo nešto mnogo na tome da se posvetimo našem psihičkom zdravlju i da nekako izbacimo iz sebe sve te strahove koje doživimo kroz te naše nasilne situacije koje doživljavamo. Nisam apsolutno ništa radila sa tim osim tog razgovora sa njom. Bar ja imam taj momenat da sve mislim da sam okej do nekad nekog trenutka. A budući da sam bila puno mlađa tada, imala sam i mnogo više energije. Ali recimo sada imam osjećaj da bi se nakon takvog jednog užasnog događaja raspala. Jer zapravo toliko godina skupljamo u sebi sve te neke negativne scene, ružne poglede, jako teške riječi, napade, prijetnje i u jednom trenutku ni naše tijelo više ne može da nosi sve to. Tek se sad u suštini brinem o sebi, tek sad nalazim mehanizme brige o sebi, kad osjećam da mi i fizički na tijelo utiče sve što preživljavam svakodnevno. 

Da li si pričala sa drugaricama ili na poslu o tome?
Ma da, jesam, ali na tome se sve nekako završava. Sa kolegama i kolegicama na poslu se ispričam i nešto tu prokomentarišemo, naravno svi su ogorčeni, znaš ono svi mi tu imamo nešto i to je super i bolje imati makar to, ako nemamo ništa drugo, ali bojim se da nam to ponekad nije dovoljno. 

Na koje sve svoje osobine možeš da se osloniš kada se nađeš direktno u takvim situacijama? Šta je ono što ti već imaš u sebi?
Pokušavam da se oslonim na svoj aktivizam, ipak sam aktivistkinja i kad smo aktivistkinje znamo nekako i navikle smo biti okružene ljudima koji nas mrze, pa smo nekako pripremljenije, ja bih rekla. Oslanjam se na svoje znanje kako sve ono što sam kroz aktivizam naučila - na koji način treba da se ponašaš, da ostaneš mirna u takvim situacijama, ne ulaziš u diskusiju, pokušaš da smiriš situaciju. Mislim, sreća pa postoji aktivizam i sreća pa postoje sve one radionice koje smo radile godinama da bismo makar te osnove imali negdje u svojoj glavi usađene da se izborimo s tim. Ja se ne mogu osloniti, ako dvojica ogromnih muškaraca stoji ispred mene, na svoju fizičku spremu, jer je naprosto nemoguće. Oslanjam se najviše na te momente da ću uspjeti ostati mirna i da ću nekako razgovorom doprinijeti da ne eskalira. 

Kada bi fantazirala sada tu situaciju, kako bi voljela da si reagovala, a nisi tada?
Oh, pa najviše bi voljela da sam upotrijebila taj peper sprej i na jednom i na drugom i da sam nazvala policiju. Stvarno smatram da je važno prijaviti policiji, bez obzira da li će oni reagovati ili neće. Mislim da što bude više prijavljenih slučajeva policiji mi nekako možemo, kao organizacije civilnog društva koje lobiraju i zagovaraju i bore se sa ovim sistemom, više da doprinesemo našoj zaštiti. Voljela bi da se to tako desilo, na kraju ja nisam otišla u policiju ni prijavila ni nakon toga. Kao da se nije ni desilo, a zapravo se desilo. Zabilježen je kroz moju organizaciju jer mi bilježimo takve slučajeve, ali eto nisam ni ja u tom trenutku otišla da prijavim. 

Kako koristiš podršku drugih oko sebe, da li je tražiš u takvim situacijama?
Uvijek (osmijeh). Imam sreću da imam veliki krug vrlo bliskih prijateljica i prijatelja i aktivistkinja koje su tu i koje mogu nazvati u bilo koje doba dana ili noći i koji će uvijek biti tu da saslušaju i da pomognu na sve načine. To mi je uvijek nekako prvi korak, uvijek nazovem svoju najbolju prijateljicu pa izbacim sve iz sebe i onda, ako mi treba pomoć dalje, idem dalje. Ja uopšte nemam problem sa tim da tražim pomoć. Sreća pa nemam, jer je to vrlo važno, ali i to je došlo kroz godine i bavljenje aktivizmom i radionice i nekako sazrijevanje da tražiš pomoć. Mi često imamo taj momenat da mislimo da smo jake i da možemo. Čak ima i taj momenat, to mi je sad na um palo, što mi mislimo ''ma nije to ništa strašno, ima i gorih stvari''. A sad mislim da jeste strašno, svako iskustvo na ovom nivou koje jeste negativno jeste strašno.   

Da li i kako se tvoje ponašanje nakon toga promijenilo, da li si prestala da držiš cure za ruke?
(Osmijeh) Nisam, imam ja taj momenat da tad u meni proradi taj aktivistički duh, izazove mi revolt i ne dam da me pokoleba nešto tako, čak mi i da više energije da se jače, glasnije i vidljivije borim. Ne, apsolutno nikad sebi nisam dozvolila da se ograničavam i nastavila sam se i sa tom djevojkom dalje držati za ruke kad bih išla tim putem, a i sa drugim partnericama sam se držala za ruku.
Desila mi se još jedna slična situacija, ne toliko strašna, ono, vrlo glupa i neugodna situacija, ali mislim da nikad neću odustati zato što nekome ne odgovara što se držim za ruku sa osobom koju volim. 

Kako uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?
Mislim, možda bi mogla to povezati sa svojim lezbejskim identitetom tako što ću reći da mene usrećuje da ja mogu da živim u ovome društvu kao autovana lezbejka, uprkos svemu što društvo pokušava da nametne i što pokušava da nas gurne u četiri zida. Mene usrećuje činjenica da ja imam veliki krug prijatelja i prijateljica sa kojima ne moram izmišljati neke druge priče samo da ne bih pričala o tome ko sam i šta sam. Čini me sretnom da mogu da budem ono što jesam. 


Lejla Huremović, 31 godina, 12 godina živi u Sarajevu, završila novinarstvo i odnose sa javnošću, osam godina radi u Sarajevskom otvorenom centru



Wednesday, April 3, 2019

Lezbejke pričaju kako se hrabro nose sa životnim preprekama



„Svakim danom sve više aut i sebi i svetu oko sebe“


Koja je to neželjena situacija koju si preživjela zbog toga što si lezbejka?
Generalno imam i nemam problema sa majkom, autovana sam joj već skoro godinu dana i ona je na momente jako razumna i prihvata, dok u drugim momentima uopšte nije. Nisam načisto sa tim koliko je ona mene prihvatila ili nije, stalno se dešavaju situacije koje pokazuju da me nije još uvek prihvatila kao lezbejku.   

Koje su to situacije, na primjer? Opiši nam jednu?
Posle jednog mog raskida ona je videla da ja nisam ok i pitala me je šta nije u redu. Ja sam joj rekla šta nije u redu i ona je to skroz negirala rečima: ’’Ma nema veze, ti uopšte nisi lezbejka, to ti je faza, tebe će to proći, to uopšte ne treba da te brine i da budeš tužna oko toga, to je sve bezazleno’’. 

Kako si se ti osjećala tada?
Pa možda izdano, jer sam ja u tom trenutku mislila da je ona okej sa mojim identitetom i onda je ispalo da uopšte nije i da se samo folira. Mislim, to se i dalje dešava, bude donekle okej i onda se opet desi tako neka situacija gde nije ok. 

Kako si se ti brinula poslije toga za sebe, a da se osjećaš dobro? Šta si radila da se osjećaš dobro?
Ono što meni zaista pomaže i gde najviše radim na sebi je psihoterapija. Pored toga gledam da imam razumevanje i za mene i za nju i nekako, iako mora biti lično, pokušavam da stavim to po strani i da nam dam obema vremena verujući da će to da se promeni.  

Šta ti još pomaže u takvim situacijama?
Jedna velika stvar koju radim za sebe je što idem na sport rekreativno, dva puta nedeljno. Super mi dođe da se istrčim i da radim bilo šta što ima veze sa fizičkom aktivnošću. I imam drugaricu sa kojom pričam i koja me razume jer prolazimo kroz neke slične situacije.  

Na koje svoje osobine možeš da se osloniš u takvim situacijama?
Možda ta neka hrabrost ili snaga koju imam, sposobnost da razumem i mene i nju, da umem nekako da ne pravim od toga još veću svađu, već da smirim sebe u tom trenutku i da posle kad se ohladim probam da to posložim prvo sa sobom, a onda sa njom. Mislim da se tako izbegava još veći konflikt. 

Kako bi još željela da reaguješ u takvoj situaciji, a nisi pokušala?
Možda da joj se konfrontiram odmah, ali mislim da to ne bi imalo nekog pozitivnog uticaja. Mislim da je okej ovako za sada. 

Da li tražiš podršku ljudi oko sebe u takvim situacijama?
Pa da. Imam nekoliko ljudi oko sebe sa kojima sam otvorena i razgovaram i oni mi daju neku bazu i sigurnost. 

Kako voliš sebe nakon takvih situacija?
Zatvorim se sama u sobu na možda jedno pola sata, da smirim sebe i svoje emocije ili da procesuiram celu situaciju kako bi meni bilo lakše.  

Kako uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?
Tako što sam svakim danom sve više aut i sebi i svetu oko sebe.

Anđela- 22 godine, studira i živi u Beogradu

Wednesday, March 20, 2019

NA KOJE SVE NAČINE OKOLINA REAGUJE NA ŽIVOT NAS LEZBEJKI




Kako se naša uža ili šira porodica  ponaša  prema nama s obzirom na činjenicu da smo lezbejke?

Mi sve živimo u svetu koji stalno stvara netrpeljivost prema ženama, posebno prema onima koje nisu heteroseksualne, a naročito prema onima koje ne pripadaju većinskom narodu, tako da Romkinje, Albanke, Bošnjakinje u Srbiji mnogo teže prolaze u životu. Takođe,  zapostavljene su i one koje imaju poteškoće u kretanju ili druge zdravstvene smetnje.  Nakon mnogobrojnih intervjua, i razgovora prilikom rada u grupama, i susreta u  kafićima, sastavile smo spisak raznih sistema reakcija ljudi iz naše okoline kojima je poznata činjenica da smo lezbejke. 

Ovo su najčešće reakcije  članova naše uže  ili šire porodice.

Da li bi ti zaokružila neka od ponuđenih, ili bi dopisala svoja iskustva?
 

  • TO JE BOLEST - Ne prihvataju činjenicu da smo lezbejke. Preporučuju lečenje kod psihijatra da bi nas  ‘’pasili’’.

  • IZBEGAVANJE – Neće da čuju, ne žele da se o toj  temi priča, skreću razgovor na neku drugu temu samo da se o tome ne  govori. ‘’Samo što sam počela da pričam o devojci, a tetka počinje da priča o svom sinu, iako dobro zna da sam sa devojkom već tri godine.’’

  • TOTALNO ĆUTANJE – Nikad ništa u vezi sa tim ne sme pred njima da se spomene. Ignorišu naše postojanje. ‘’Niko me, od moje šire porodice, već deset godina ništa ne pita o mom ljubavnom životu.’’ 

  • NEGIRANJE – ‘’Nisi ti lezbejka, znam ja tebe od kad si imala mladića.’’  ‘’Tebi se to čini jer je to sad u modi, nisi ti lezbejka.’’ ‘’To radiš iz hira ili od besa.’’

  • PROLAZNA FAZA – ‘’Mlada si proći će te.’’  ‘’Svi smo mi imali razne faze u životu, išli smo u disko...’’

  • KONSTANTNO PITAJU ZA MOMKA – ‘’Jesi li našla mladića?’’  ‘’Šta čekaš?’’ ‘’Vreme je.’’

  • NE GUBE HETEROPATRIJARHALNU NADU -  ‘’Moji veruju da ću se jednog dana ipak vratiti na hetero život.’’  ‘’Moji su mi kupili poklon koji će mi biti potreban jednog dana kad se ipak budem udala, iako sam im  već sto puta rekla da se to neće dogoditi.’’ ‘’Brojala sam, sedam puta sam se outovala svojoj majci. Svake godine makar dva puta joj ponovim: Mama ja sam lezbejka.’’

  • INSISTIRAJU DA JE TO GREH ILI ZLOČIN – ‘’Toga nema u Bibliji.’’

  • ‘’VI NEMATE PROBLEMA’’ – ‘’Kakva vi to prava tražite kad imate ista prava kao i svi’’, ‘’Vidiš kako je ona uspela da bude poznata pevačica.’’  ‘’Niko nema ništa protiv njih.’’  ‘’Šta tebi fali?’’

  • “VI SPOPADATE ŽENE” – Imaju strah da će ih lezbejke spopadati. ‘’Ona će me ‘’muvati’’.’’

  • SKLANJAJU SVOJU DECU OD NAS – Ponašaju se kao da je ljubav prema ženama zarazna, i da će preći na njihovu decu ako se druže s nama.

  • ‘’NISI NAŠLA PRAVOG’’ – ‘’Više puta su mi nabacili da ipak treba da probam sa momcima jer sigurno nisam našla pravog.’’

  • AKO NEMAŠ DEVOJKU – NISI LEZBEJKA – ‘’Otkud ti znaš da si lezbejka, kad nemaš devojku.’’

  • ‘’TOGA NEMA U NAŠOJ KULTURI’’- ‘’Pusti to, toga nema kod naših (Bošnjaka, Roma, itd.).’’

  • ‘’VIDI NA ŠTA LIČIŠ’’- ‘’Takva i onako ne bi mogla da nađeš dečka.’’ (U slučaju drugačijeg fizičkog izgleda ili invaliditeta.)

  • ‘’NEKO TI JE NEŠTO UČINIO’’- ‘’To je neka crna magija, neko ti je nešto podmetnuo.’’ ‘’Je li te neka sekta uvukla?’’