Thursday, September 30, 2021

Kako profesionalna atletičarka Edi Brejsi podržava LGBTQ+ zajednicu

 

                                 Fotografija Edi Brejsi preuzeta sa Women's Healt web stranice

 

Edi Brejsi zagovara prava LGBTQ+ zajednice. Kao profesionalna trail atletičarka i konsultantkinja za mentalnu izdržljivost, ona je sa svojom partnerkom Kori Koner osnovala inicijativu OUTrun u maju 2019. Ova inicijativa potekla je iz zajednice kako bi povezala i podržala LGBTQ+ osobe kroz trčanje. Za samo 15 meseci, inicijativa se proširila iz Denvera u Kolorado, uključujući 25 ambasadora koji stvaraju inkluzivne, podržavajuće prostore za LGBTQ + zajednicu širom zemlje. Sada Brejsi implementira njenu ekspertizu putem Atletičarske alijanse.

Svet trčanja: Kojim pitanjima nameravate da se bavite kao ambasadorka Atletičarske alijanse?

Brejsi: jedno od stvari kojima želim da se bavim je povezivanje LGBTQ osoba. To je moć udruživanja i osnaživanja, kad znate da niste sami. Drugo je kreiranje prostora za trčanje tako da postaju više prijateljski. Zajednica atletičara je već uveliko sjajna i čine je divni ljudi, a drugo mislim da je većina negativnih stvari nenamerna, i prourokovana je navikom da se stvari rade na ustaljen način. Mi se konkretno fokusiramo- pred toga što okupljamo zajednicu u različitim gradovima širom zemlje- na rad sa organizatorima trka i možda u nekom trenutku sa brendovima kako bismo bil svesni njihove prezentacije i marketinške poruke.  Pitamo: „Da li promovišete vašu trku ili brend na inkluzivan način?“ To bi se moglo postići putem registracije, rodno identiteskih formi transrodne politike i svega što može poručiti da su svi  dobrodošli. Mislim da se podizanje svesti u sportu može sagledati kroz dugoročne ciljeve.

OUTrun postoji više od godinu dana kakve su bile reakcije i šta ste naučili iz dosadašnjeg rada?

Znali smo da ce doći do promene. Ali reakcije koje smo dobile i količina elktronske pošte  koja je pristizala, pisma u kojima su ljudi delili svoja iskustva i zahvaljivali se na našoj vidljivosti, prevazišla je naša očekivanja.

„Želimo da se ljudi ohrabre da budu u potpunosti svoji u zajednici čiji su već deo, a možda do sad nisu mogli da pokažu taj deo sebe“

Ono čega  smo Kori i ja svesne je da mi možemo da odlučimo da li ćemo biti aut ili ne. To nije moguće za ljude koji imaju drugu boju kože ili invaliditet. Mi možemo odlučiti da ne pričamo o tome. Kada smo osnovale organizaciju, odlučile smo da nećemo prikrivati naše identitete tokom trka. Neka pisma stigla su i od učesnika ultra trka. Ako bih je videla na mestu gde se pruža pomoć trkačima ja bih prišla i poljubila je. Neki od sportista pisali su nam svoje utiske nakon što su videli ovaj poljubac „Ja nikad ne bih ni pomislio da uradim tako nešto. Uvek sam mislio da to nešto što treba da krijem“ Mi smo shvatile da ako se krijemo da zapravo uvećavamo problem krijući ga. Kad ljudi vide nekoga sa kim se identifikuju, to čini da se osećaju dobrodošlo i da su ohrabreni da budu to što jesu. Broj mailova koji smo dobile nagnao me je da pomislim da je broj LGBTQ+ ljudi medju trkačima mnogo veći i da samo nisu autovani. Želimo da se ljudi ohrabre da budu u potpunosti svoji u zajednici čiji su već deo, a možda do sad nisu mogli da pokažu taj deo sebe.

Zašto je podržavanje LGBTQ atletičara za tebe važno?

Trčanje je važno za mene, kao i što mi je važno to što sam deo LGBTQ+ zajednice, a živela sam dugo smatrajući da ove dve stvari ne mogu da se preklapaju, jer često i nisu preklapale. Nije bilo mnogo vidljivosti tada. Kada sam bila u srednjoj školi nisam bila autovana, a trčanje mi je dosta pomoglo. Trčanje je pomoglo da se dobro osećam.  Članovi tima sa kojima sam se povezala su me podržavali i ohrabrivali. Da nisam imala tu podršku, bilo bi mi mnogo teže u to vreme.

Trčanje ima potencijal da učini da se ljudi osete delom zajednice i da su cenjeni. Ali ne uključuje mnogo različitosti. Ja bih htela da uključim što više ljudi i da im  poručim „ Ovo je mesto za sve.“

Koje iskustvo te je nagnalo da počneš da se zalažeš za LGBTQ + trčanje ?

Moja priča sa Kori i to kako smo se upoznale deo je moje motivacije. Upoznale smo se mnogo pre nego što smo postale par, ali tada nismo bile aut, pa nismo ni znale da obe volimo žene. Samo igrom slučaja smo se opet povezale. Dugo godina nisam upoznala nikoga ko bi predstavljao ono što sam i zato tada nisam bila aut. Sad želim da budem vidljiva,  da budem primer drugima, što pomalo zvuči pomalo arogantno, da ohrabrim one koji misle da ne mogu istovremeno da budu deo obe zajednice.

Koji je tvoj krajnji cilj zagovaranja?

Želim da se svi osećaju dobrodošlo u sportskom okruženju.  Samo zato što niste aktivni učesnici diskriminacije, ne znači da svojom pasivnošću ne doprinosite ovom problemu. Treba da imate  aktivan stav protiv diskriminacije. Taj razgovor sam ja vodila i sa sobom. Želim da ovi prostori budu prijateljski i otvoreni za sve, da aktivno ohrabrim druge da budu to što jesu, jer mislim da ne treba mnogo da bi se to postiglo. Već ima puno sjajnih ljudi u sportu, zašto se ne bi taj prostor otvorio, kako bi i drugi mogli da se priključe.

Šta je za tebe trčanje? Na koji način misliš da ti trčanje pomaže u zagovaranju i kako pomaže zajednici za koju se zalažeš?

Trčanje je za mene sve. Dugi niz godina sam se skrivala i to je definitivno imalo uticaja na moje mentalno zdravlje. Ali mislim da me je trčanje uvek osnaživalo. Bez obzira da li je u pitanju trčanje na duge staze ili planinsko trčanje, trčanje uvek pruža dobar osećaj o sebi. Trčanje mi je takođe obezbedilo mogućnost da pripadam zajednici koja je mnogobrojna. Mislim da je svako ko mi je bitan na neki način povezan sa trčanjem.

„Ali mislim da me je trčanje uvek osnaživalo. Bez obzira da li je u pitanju trčanje na duge staze ili planinsko trčanje, trčanje uvek pruža dobar osećaj o sebi“

Ne smatram da sam slavna, ali kada sam pomislila da mi je broj godina u sportu ograničen, shvatila sam da želim da to bude bolje mesto nego ono koje sam zatekla kada sam ulazila u sport. Koristim vreme koje još imam da doprem do što više ljudi i da im prenesem poruku.

Zašto si odlučila da postaneš ambasadorka Atletičarske alijanse?

Misija alijanse se donekle poklapa sa onim što mi već radimo. Mislim da se fokusiramo na pozitivno, u smislu da promovišemo inkluziju. Pri tom ne možete zanemariti izazove, a bezbednost je svakako jedna od njih. Ja sam imala sreće da mi se nisu dešavale takve neprijatnosti, ali znam neke koji su doživeli tako nešto. Pitanje bezbednosti za žene je već velika stvar, ali kad na to nadodate druge različitosti, rizik da se nešto dogodi se uvećava.

Odlično je da se zalažemo za pozitivne promene, ali moramo se usredsrediti i na realne pretnje i izazove koji nažalost i dalje postoje.

Koja su tvoja nadanja u vezi sa Atletičarskom alijansom?

Želim da žene nikada ne moraju da brinu ni očemu kad idu na trčanje. Najbitnije je što mi je i OUTrun pokazao je da postoji kolektivno osnaživanje koje dolazi iz zajednice koja omogućava moćniji otpor nasilju. Osećaj da niste sami je od velikog značaja i to smo uvideli i u našoj organizaciji. Alijansa je odlična opcija da se udruže snage i zajednica učini brojnijom.

Kada se priča o izazovima i problemima, ne želiš da to rezultira strahom. Želiš da rezultat bude moć i snaga i mislim da će se to i desiti sa dolaskom svih sjajnih žena koje će biti u projektu za ambasadorke. Rezultat će biti da smo osnažene i jake, bez straha.

Izvor: https://www.runnersworld.com/runners-stories/a34400215/addie-bracy-ambassador/?fbclid=IwAR161r_KKYIUXmnqnSYeELPBWJag893Xcv74tDWKNbj8h7phgsXR7Mosi9o

 

 

 

 

Monday, September 20, 2021

Iz lezbejskih arhiva sa ovih prostora - Prvo lezbejsko venčanje u Srbiji 1996

              Tri Sapfo“, fotografija sa lezbejskog venčanja u Novom Sadu, Ribarsko ostrvo, 1996. 

Tog leta, konferenciju Žena u crnom, pored radionice Lezbejstvo

 i politička odgovornost, obeležilo je prvo lezbejsko venčanje u

Srbiji. Venčale su se Engleskinja Rejčel i Albanka Igbale.

„(…) bilo je to na venčanju rejčel i igbale./ na ribarskom ostrvu./

nebo je tad plakalo ženskim suzama/ zorice, sve je to dunav sa

sobom odneo./ samo dva cvetna venčića/ je ostavio vrbama o

grane obešene./ možda ničeg nije bilo./ ako sam sve to sanjala,/

ali dva venčića su zaista bila/ obešena na grančice vrbe/ ujutro

kraj ribarskog ostrva…“[1]


Tekst je preuzet iz knjige HRONOLOGIJA: 20 godina Labrisa - organizacije za lezbejska ljudska prava: 1995-2015 / [uredila Ljiljana Živković]. - Beograd : Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava, 2016

[1] Štefa Markunova, „Na venčanju Rejčel i Igbale“, iz zbirke „Žene komete“

Thursday, July 29, 2021

Iz lezbejskih arhiva sa ovih prostora - Moja kćerka je lezbejka



                                    Foto preuzeta sa LGBT nation web stranice.

Oduvek je bila samostalna, znala je da se izbori za sebe. Verovala sam da su njene odluke ono što zaista želi i da su ispravne.
Njeno učešće u feminističkom pokretu me je privuklo da se više zainteresujem za njen rad. Smatrala sam je veoma hrabrom, ali sam bila svesna da je aktivizam veoma iscrpljuje. Trudila sam se da joj budem od pomoći, kad je to bilo potrebno, a nikako da joj stojim na putu.

Živela je godinama sa jednom ženom, bile su veoma bliske, za mene tada samo prijateljice. Delili su nas kilometri, ali uvek sam imala osjećanje da je na sigurnom. Imala sam poverenja u njenu prijateljicu, smatrala sam je stabilnom i odgovornom ženom. Osećala sam se prijatno u njenom društvu.

Iznenadilo me je kada sam čula da se više ne viđaju, zar posle onakvog prijateljstva! Šta je to moglo da se dogodi da bi ih razdvojilo. Da nisu bile samo prijateljice, već ono što daje mogućnost za veću intimnost, shvatila sam tek tada. Imale su ljubavnu vezu.

Bila sam zbunjena. Prošlo je toliko godina njihovog zajedničkog ljubavnog života, a nisam ih nikada posmatrala na pravi način. Nisam razmišljala o lezbejstvu. Ništa mi nije bilo dostupno što bi me podstaklo na razmišljanje. Tada bih imala nekakav stav. U svakom slučaju bilo mi je drago što je živela sa pozitivnom osobom. Smatram da ljubav daje bliskost, a to je veoma važno.

Znala sam da za sve ono što je neuobičajeno u društvu i za prihvatanje ili ne prihvatanje potrebno vreme. Otvorila sam se i dala sebi vremena. Nikada nisam imala razloga za strah. Moja ćerka je jaka i pametna žena.

Pročitala sam puno o lezbejstvu i pitala za sve ono što mi je bilo nejasno. Nije bilo dovoljno samo dobiti iinformacije već i razumeti i osetiti. Prihvatiti lezbejke kao ličnosti za sebe, posmatrati svaku po naosob, a opet kroz jednu zajedničku crtu – ljubav prema ženama i jedan drugačiji način života.

Drago mi je što imate grupu, što se okupljate i zajedno radite. Mislim da je jednoj ženi, samoj, mnogo teže da se izbori za svoja prava. Sredina je teško prihvata, posebno ako je glasna, pokušava da je podredi sebi. Lezbejke su duplo diskriminisane. Samostalni rad zahteva kontinuirani napor i iscrpljuje. Tada se i neuspeh prihvata kao mnogo veći nego što on možda realno i jeste.

Drago mi je zbog bliskosti koju osećam kod vas, solidarnosti. Uvek ste tu jedna za drugu, to mnogo znači za rad, za život. Čini mi se da ste bogate i u osećanjima.

Srećna sam što je moja kćerka uspela da se izbori za svoja osećanja. Jasna je u svojim zahtevima, ona uostalom i ima parvo na njih. Verujem da je mnogo žena koje žive same ili u paru, ali izolovano u strahu pred drugima. Smatram da je to veoma teško i da im ovakvim radom kakvim se LABRIS bavi, treba dati priliku za slobodniji život.

Beograd, maj, 96 god.

OLGA


Tekst preuzet iz LABRIS novina br. 3, 1997 godina

Wednesday, June 30, 2021

Aliks Dobkin, glavna lezbejka

 

„Postoje samo dve reakcije na slobodu. Jedna od njih pokušava da drži sve pod kontrolom. A druga nam nalaže da postanemo kreativne i preuzimamo rizike.“

Aliks Dobkin, 1994.

Aliks Dobkin, pevačica i autorka pesama i lice s legendarne fotografije sa parolom „Budućnost pripada ženama“ na majici, mirno je preminula u snu od aneurizme i šloga 19. maja, okružena svojom porodicom. Imala je 80 godina.

Aliks Dobkin rođena je u Njujorku 1940. godine u jevrejskoj porodici punoj ljubavi. Detinjstvo je provela slušajući muziku Pola Robsona (koji je jednom prilikom posetio njenu porodicu),Pita  i Pegi Siger, Lidbelija, hor Crvene armije, kao i omiljene pesme iz brodvejskog muzičkog pozorišta. Njeni roditelji su bili članovi komunističke partije Amerike iz koje su se iščlanili kad je ona bila tinejdžerka.  Aliks je od roditelja nasledila strast za ljudskim pravima i društvenom pravdom.

Iako je studirala slikarstvo u Tajlerovoj školi likovnih umetnosti pri Univerzitetu Templ, ljubav prema muzici bila je na prvom mestu. Po završetku studija uzela je svoju gitaru i počela da nastupa po klubovima u kojima se svirala folk muzika širom Filadelfije i Njujorka.

U Njujorškom folk klubu pod nazivom „Plinska lampa“ Aliks je upoznala svog muža, Sema Huda, koji je bio suvlasnik tog kluba. Otišli su iz Njujorka da bi otvorili ogranak tog kluba na Floridi; kasnije, 1970. godine, otvarili su folk klub „Slon“ u Vudstoku, u državi Njujork. Tog leta je rodila se Edrijen Hud, njihova kćerka. Uskoro su se preselili u Njujork gde je Sem radio kao producent u klubu  „Meksov Kanzas Siti“, a Aliks se brinula o bebi.

Krajem 1970. godine, Aliks je saznala za Pokret oslobođenje žena, zbog čega joj se život iz korena promenio. Naime, jedne noći, dok je ležala u krevetu i slušala intervju s Džermejn Grir na radiju shvatila je da će  taj pokret postati okosnica njenog života. Pridružila se jednoj grupi za podizanje svesti, napustila muža i započela samostalan život. Ponovo se vratila gitari i napisala pismo producentkinji, koja je uradila veoma inspirativan intervju, u kome je zamolila da odsvira nešto u njenom programu. One noći kad je Aliks svirala uživo u emisiji, Aliks i ja (producentkinja programa) smo se zaljubile  i ubrzo posle toga počele da živimo zajedno, sve s Aliksinom kćerkom Edrijen koja je tada imala 11 meseci. Aliks je tad bila Lezbejka, sa velikim L.

Njena genijalnost odlikovala se u ideji da moze da stvara muziku samo za žensku publiku, i tako je postala osnivačica žanra sad poznatog pod nazivom Ženska muzika. Nedugo zatim upoznala je izvođačicu klasične muzike, Kej Gardner, s kojom je osnovala bend Lavender Džejn. Pošto nijedna producentska kuća koja je izdavala albume nije smatrala interesantnim da investira u neku ženu koja je želela da stvara muziku samo za žene,  Aliks je osnovala sopstvenu produkcijsku kuću pod nazivom Ženske voštane figure. Ta kuća je producirala prvi snimljen album lezbejske muzike pod nazivom „Lavender Džejn voli žene“ 1973. godine na kojem su radile isključivo žene, od muzičarki do tonkinja i onih koje su objavljivale ploče. Na albumu je bila ilustracija koji je Aliks nacrtala, a njene prijateljice su par noći lepile kopije tog crteža na omot ploča.

Motivisana sopstvenom odlukom da piše pesme za žene Aliks je komponovala na desetine pesama koje su i danas poznate po dirljivom i duhovitom tekstu, kao i umešno sastavljenim rimama. Oslanjajući se na iskonsku povezanost s folk muzikom, brodvejskim muziklima i tradicionalnim vokalnim pesmama s Balkana, Aliksine pesme su predstavljale svojevrsno pripovedanje i prizivanje različitih trenutaka ne samo iz njenog, već i iz života žena čije priče je slušala tokom svojih putovanja. Jedna od najpoznatijih i najpopularnijih njenih pesama je „Lezbejski kod“  u kojoj navodi reči kojima lezbejke žargonski nazivaju druge lezbejke. Aliks je zapisivala te nazive na putovanjima širom sveta a često i u sred koncerta dok su oduševljene lezbejke iz publike dobacivale nazive za lezbejke popularne u toj sredini. Aliks je uzimala beleške i zapisivala u malo blokče sa spiralnim povezom. Govorila je da je to bilo njeno istraživanje iz oblasti lezbejska antropologija.

Još jedan hit bila je obrada abecedne pesme „A— kao Apsolutno obožavana“  koju je ona preradila u „A—kao Amazonka“ . Na jednom koncertu Aliks je saznala od obozavateljke da je originalnu pesmu napisao njen gej ujak  što je Aliks oduševilo, te je kao poslednju stvar na svakom koncertu svirala „Amazonsku abecedu“ i prepričavala tu priču.

Kako se muzika koju je Aliks izvodila razvijala tokom 1970-ih i 1980-ih razvijao se i žanr Ženske muzike uporedo sa feminističkim kafićima, klubovima, muzičkim distributivnim kućama, ženskim knjižarama, izdavačkim kućama, diskografskim kućama i festivalima koji su se održavali širom Sjedinjenih Američkih Država. Aliks je učestvovala na svim festivalima zbog čega je i stekla nadimak „glavna lezbejka “. Tih godina snimila je još pet albuma i organizovala redovne turneje po Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Australiji, Engleskoj, Velsu, Irskoj, Novom Zenlandu, Italiji, Danskoj i Nemačkoj, i uvek je nastupala pred dominantno ženskom publikom. Bila je poznata ne samo zbog svoje muzike već i kao duhovita pripovedačica. Iako je njen osnovni muzički žanr bila folk muzika, Aliks je bila spremna da eksperimentiše i s drugim muzičkim formama kao što su Jidiš pesme, ali i pop, disko i rep muzika.

I dok se ženski pokret razvijao, a Aliks je nastavila je da nastupa,  ali je sve više vremena je posvećivala obavezama koje je imala kao članica upravnog odbora i jedna od osnivacica grupe koja se bavila javnim zagovaranjem pod nazivom „Starije lezbejke organizuju se za promene“ (skraćeno „OLOC“). Godine 2009. izdavačka kuća Alison („Alison Books“) objavila je memoare Aliks Dobkin pod naslovom „Moja crvena krv“ („My Red Blood“) u kojima je opisala svoje odrastanje kao „bebe u crvenim pelenama“u komunističkoj porodici, kao i pocetke u muzickoj karijeri.

Poslednje godine je provela radeći za OLOC, ponekad nastupajuci i pomažući oko troje unučadi koje je mnogo volela.

Kad je zivela u Vudstoku, država Njujork, Aliks su zvali i „baka Aliks“. Ljudima koji su je poznavali, Aliks je bila dragocena osoba koju će pamtiti po njenim šetnjama gradom sa slušalicama vokmena na ušima, pevanju i sviranju gitare, ali i po razvijanju testa za picu kao najpopularnija „baka koja kuva“ u produženom boravku vudstočke škole. A nekoliko njih imalo je cak sreće da prisustvuje njenom izvođenju pesme „Bugi ugi ugi“ na nedavno održanoj školskoj priredbi.

Među ožalošćenima su njena ćerka Edrijen Hud, zet Kris Lofaro, unuci Luka, Marli i Semi, brat Karl Dobkin  i snaja Pet Dobkin, sestra Džuli Dobkin i dve sestričine, bivše partnerice i mnoštvo prijateljica i fanica.

 

Autorka teksta je Liza Kauen, umetnica, dizajnerka i onlajn trgovkinja. Ona je i bivša urednica kvartalnog časopisa „DAJK“ („DYKE, A Quartely“).

 

S engleskog prevela Ivana Pražić

Tekst je objavljen 19 maja

Izvor:https://www.feministcurrent.com/2021/05/19/alix-dobkin-head-lesbian/


Monday, May 31, 2021

Iz lezbejskih arhiva sa ovih prostora: Druga lezbejska nedelja



Veći deo 2000. godine aktivistkinje Labrisa su posvetile organizovanju Druge lezbejske nedelje.

 „Teško je naći hotel koji ispunjava naše kriterijume. Pripremamo fascikle sa materijalima, pamflete, naljepnice, novine, diktafon, kameru. Pravimo program i kontaktiramo sa ženama iz Hrvatske, Slovenije i Makedonije. Sredstvima dobijenim za projekat možemo pokriti troškove za 45 žena. Dogovaramo se da naziv skupa bude ’Budi to što jesi’.

Baš kad smo pomislile da smo konačno pronašle odgovarajući hotel za Lezbejsku nedelju, stvari su se iskomplikovale. Slobodan Milošević je izgubio na izborima 24. septembra, ali ne priznaje rezultate. Opštenarodno nezadovoljstvo kulminira 5. oktobra. kada Milošević nevoljno silazi s vlasti. Do tog dana nismo bile sigurne da li ćemo održati Drugu lezbejsku nedelju, koja je trebalo da počne 17. oktobra. Pronašle smo jedan motel blizu Sombora, Vojvodina. Druga lezbejska nedelja je počela 17. oktobra i trajala je do 22. oktobra 2000. U jednom trenutku skupu je prisustvovalo 65 žena iz svih država bivše Jugoslavije. Po završetku skupa šaljemo izvještaje i saopštenja medijima, kao i lezbejskim i gej organizacijama i drugim NVO u zemlji i inostranstvu. (...)“2

Program skupa uglavnom čine psihološke, edukativne i kreativne radionice: Coming out, Naša žudnja za političkim – lezbejski feminizam, Alternativno lečenje, Lezbejke fantaziraju – umesto maskenbala, Lezbejski jezik, Lezbejska vidljivost, Lezbejska prava

1. Mina Damnjanović, obrada Labris publikacija 1995−2000.

2. Radenka Grubačić, „… opet bih bila lezbejka“, Labris − grupa za lezbejska ljudska prava, prvih pet godina rada, od 1995. do 2000, str 30−31.

132. Hronologija 20. godina Labrisa – organizacije za lezbejska ljudska prava 1995-2015 su ljudska prava, Nasilje u lezbejskim vezama, Zdrava ishrana, Lezbejska seksualnost, Moje iskustvo sa muškim nasiljem, Pravna regulativa gej i lezbejskih odnosa u Zapadnoj Evropi, Emotivna i seksualna zavisnost, a održana je i Debata buč i fem, Kurs samoodbrane za žene Wen Do, jutarnje disanje, a članice Feminističkog pozorišta iz Beograda i Fens teatra iz Novog Sada izvele su performans Ples pičke. Tema poetske večeri bila je „Moj identitet“, a prikazan je i film „Seoska romansa“. Organizovan je i izlet u Sombor.

Učesnice Druge lezbejske nedelje na jednoj od radionica, Sombor, oktobar 2000 „Okupile smo se u Somboru; lezbejke iz Bačke Topole, Beograda, Jagodine, Kikinde, Ljubljane, Niša, Novog Sada, Skopja, Zagreba i Zrenjanina. Nas šezdeset i četiri u Somboru nastavljamo rad na lezbejskoj vidljivosti, koji smo započele na Prvoj lezbejskoj nedelji na Pohorju 1997.

U međuvremenu, od 1997, mnoge političke promene su se dogodile u našim državama, koje daju mogućnost lobiranja za ženska i lezbejska prava:

− Međunarodna UN misija na Kosovu zaustavila je agresiju srpske vojske i policije i uspostavila protektorat nad tim regionom. U novom periodu na Kosovu osnovano je mnogo ženskih organizacija, ali građanke albanske nacionalnosti I dalje ne mogu da uđu u Srbiju. Nama je jako žao.

− Građanke i građani Republike Hrvatske izglasale/li su prošle godine kraj nacionalističkom vođi i početak građanskog društva.

- Građanke i građani SR Jugoslavije izglasale/li su prošlog meseca kraj fašističkom vođi i početak još jednog građanskog društva.

- Građanke i građani Republike Slovenije ovog meseca izglasale/li su političku orijentaciju levog centra“, stoji u završnom dokumentu sa Druge lezbejske nedelje.

Tokom skupa napisan je i Manifest pičke:

PIČKA traži i govori novi jezik.

Lezbejke recikliraju heterolingvistički kod.

Stvaraju svoje identitete: cele, snažne, validne, različite.

Slušale smo jedna drugu. Čule smo različita iskustva o kompleksnosti lezbejske egzistencije u heteropatrijarhalnom društvu. I ove godine nije bilo lako, bilo nam je divno.

Radile smo kroz radionice, debate, trčanje i sport. Unutra i spolja. Ohrabrivale smo jedna drugu. Zajedno. Lezbo-tok, lezbo-žud, lezbo-bit.

Svaka sama sebi pravi teoriju.

Orgazmičkim krikom PIČKA ruši falusne idole. Oslobađanje od homofobije je proces u kojem smo potrebne jedna drugoj.

Karakteristično za Drugu lezbejsku nedelju je da smo imale debatu o buč i fem u tri dela do kasno u noć, da smo imale Irenine vežbe Wen Do i Jelenino vrištanje u prirodi, da se radilo feminističko pozorište i ples PIČKE... Širile smo lezbejsku solidarnost.

Važno nam je da smo različite i da nosimo hiljade čudesnosti s kojima menjamo svet.

Lepe /drage sebi /budile smo jedna drugu /napokon zajedno/ svetlije.“

Izvor:  http://labris.org.rs/sites/default/files/Hronologija%20-%2020%20godina%20Labrisa.pdf

 

Thursday, May 6, 2021

Lepa Mladjenović: Da plivam sa lezbejkama

 

Madlin Dejvis – lezbejska aktivistkinja, bibliotekarka, shtrikerica, pevačica, spasiteljica napuštenih kuca i maca - Bafalo, SAD, 2012


 

Legenda lezbejskih, gej i kvir aktivistkinja u Bafalu - Madlin Dejvis je lezbejka sa neverovatnim slojevima.  Kad sam je videla u njenoj kući u Bafalu, nisam mogla ništa od toga da znam.  Niti da ima značajan tatoo ispod bluze!  ’Ja nisam samo lezbejska aktivistkinja, rekla je u jednom trenutku.  Pišem memoare i vidim po reakcijama da izdavače ne interesuje da ja volim da štrikam, da pravim jorgane od pačvorka, da sam reiki isceliteljka pasa, da pevam u horu, da sam glumica, baštovanka..... oni samo hoće aktivizam!’   Medjutim, nije slučajno da hoće aktivizam.   Madlin Dejvis je učestvovala na prvim lezbejskim i gej marševima od 1970.  Tada je napisala i prvu pesmu za lezbejke i gejeve: Stonvol nacija, o pobuni gej muškaraca u Stonvol baru 1969. Smislila ju je u kolima kad se vraćala sa lezbejskog i gej marša i pevala je posle sa gitarom na svim marševima redom! http://www.youtube.com/watch?v=WNl20e-blHI

1972. godine je bila je prva članica Demokratske partije koja je zagovarala lezbejska i gej prava!  Ceo život živi u Bafalu, u gradu od 260,000 stanovnika, poznatom po velikom procentu Afro Amerikanaca, kao i konstantnom rasizmu.  ’Ne dolazi se u Bafalo da bi se bilo gej,  kao u Njujork.   To je mali grad.’   Odrasla je u jevrejskoj porodici u četvrti gde su živeli Jevreji, Italijani i Crnci, kako su ih onda zvali.   Prvo osvešćenje o rasizmu je bilo kada je imala 12 godina.  Njena najbolja drugarica Crnkinja je slavila rodjendan.  Madlen je tu bila sa svima, ali nakon  prvog dela svečanosti, torte i to, pojavili su se  razni odrasli rodjaci, i mama njene drugarice ju je povela u stranu.  Rekla joj da ona verovatno sada želi da ide.  Madlin nije mislila da napušta proslavu, ali je shvatila da je nešto jako ozbiljno u pitanju i da mora da ode.  Tek kasnije je razumela da je mama njene drugarice htela da je zaštiti od komentara crnačke porodice i da je to bila njena ’prva lekcija rasizma’.    ’U SAD su svi rasisti! ’  mirno je komentarisala.

Madlin Dejvis je završila školu za bibliotekarstvo, i to je radila ceo svoj radni vek. Sada je penzionisana bibliotekarka.   Kaže da u životu najviše voli bučice i drag kvin osobe.  Za bučice kaže, ’U njih se zaljubljujem, volim da one nežno brinu za mene, a drag kvin su mi prijatelji.’  Partnerica sa kojom živi već 18 godina, Vendi Smajli, ju je 20 godina pre početka njihove veze na jednoj žurci pitala, ’Hoćeš li da se udaš za mene?’  Madlin nije mogla da veruje! To je dakle, bilo pre 38 godina, i pošto je Vendi bila mladja desetak godina od nje, rekla joj je ’Idi ti kući, blago meni!’.   20 godina kasnije su se srele i zaljubile.  Karakteristično za njih dve je da vole venčanja i rituale, pa su se do sada venčavale četiri puta, a da se nisu rastavljale!   Jednom na početku, u okviru jevrejske sinagoge - to je bila prva lezbejska svadba u gradu!  Nakon toga njen ženski spiritualni kružok Žena Pauk je napravio svoj ritual venčanja samo sa ženama.  Treće venčanje je bilo kad su otišle na izlet u Kanadu, jer tamo može da se venča bez obzira da li ste njihova gradjanka ili ne.  Taj brak nije nigde legalan, sem u Kanadi gde njih dve nikad nisu živele.  I četvrti put su se venčale kada je prošle godine država Njujork izglasala istopolni brak!!  Opet u sinagogi, samo sad sa gradskim dokumentom i opet sa mnogobrojnom porodicom.

Nekoliko Madleninih velikih aktivističkih poduhvata
:
Jedna je od osnivačica lezbejske i gej grupe Matašin društvo (Mattachine Society) Zapadnog regiona Njujork države, 1970.  Društva sa imenom Matašin su već postojala u nekoliko gradova, i bila su radikalna mesta organizovana po ugledu na komunističke partije. Ciljevi Matašin društva su bili:  da ujedini izolovane lezbejke i gej muškarce; da ’obrazuje homoseksualce i heteroseksualce ka etičkoj homoseksualnoj kulturi paralelnoj kulturama Crnaca, Meksikanaca i Jevreja’;  da podrži gej i lezbejke žrtve represije.

S početka sedamdesetih bila je pokretačica HAG lezbejskog pozorišta.   1971. je napisala i režirala feminističku komediju  Slobodnjakinja (Liberella).  Lezbejska grupa iz sedamdesetih koju je osnovala se zvala Sapfine sestre (Sisters of Sapho).   Postala je prva lezbejka delegatkinja Nacionalne demokratske konvencije, 1972. kada je održala istorijski govor za uključivanje lezbejki i gej prava u platformu Demokratske partije. Od tada je neko vreme bila aktivna članica Demokratske partije.   1973. je organizovala radionice za porodice i prijatelje lezbejki i gej osoba, nakon čega je nastala Grupa za podršku porodica u Bafalu (PFLAG).

Od 2002. Madlin Dejvis je ko-osnivačica grupe Dugini stari  (Rainbow Elders) za podršku LGBT senior osoba.   Inače, skoro svake godine je na lezbejskom maršu i na Prajd paradi, a 2009. je bila izabrana za počasnu Predvoditeljicu Prajd parade (Pride Parade Grand Marshall) .

Godine 1972. je zajedno sa  Margaretom Smol (Margaret Small) uvela predmet ’lezbejstvo’ na Bafalo državnom univerzitetu.  Kaže da je to bilo i slučajno, jer je tada imala samo završeni fakultet za bibliotekarstvo, pa se nakon toga vratila na fakultet da završi master kod osnivačice ženskih studija Liz Kenedi (Elizabeth L. Kennedy).   ’Kad mi sada kažu ’ Vi ste puno uradili’ ja kažem da sam imala utisak da nisam dosta uradila, jer mi nikad nije bilo dosta!’   Zato se 1978., nakon završenih studija vratila da predaje kurs ’Žene + žene - istorija lezbejstva’. Na kraju kursa studentkinjama je davala zadatak da naprave i snime kasetofonom intervju sa jednom lezbejkom iz grada.  Madlin je imala imena drugarica aktivistkinja koje je obavestila o projektu, a studentkinjama je podelila adrese.   Tako je nastao prvi dragoceni materijal sa oko 20 kaseta intervjua sa lezbejkama Bafala.  Nakon nekoliko godina rada, Liz Kenedi i Madlin Dejvis su odlučile da od toga naprave prvo tekstove i studije, a nekoliko godina kasnije i knjigu!  Od 1981. sledećih trinaest godina je radila na prikupljanju materijala i intervjua sa lezbejkama za knjigu.   Od tog dragocenog rada je 1994. nastala istorijska sjajna knjiga, sa tri izdanja,koja je sada postala već klasik: Čizme od kože i Papuče od zlata: Istorija lezbejske zajednice u Bafalu. (Boots of Leather, Slippers of Gold).


Poslednju deceniju radila je na sakupljanju materijala za Lezbejsku gej i kvir arhivu.   Dve prostorije  u njenoj kući su bile prepune sortiranog materijala, papira, knjiga, odela, majica sa natpisima, kao i drugih predmeta koji imaju značaj u istoriji ličnih priča i pokreta grada Bafala.   Pre nekoliko godina materijale je dala lokalnom univerzitetu,  i tek krajem ove godine se očekuje otvaranje Arhive.   Prijatelji su predložili da se Arhiva nazove njenim imenom, tako da će pun naziv biti Madlin Dejvis LGBT Arhiva Zapadnog Njujorka.  O ovom procesu arhiviranja napravljen je 2009. film Plivanje sa lezbejkama (Swimming With Lesbians). Ovaj predivan dokumentarni film govori o tome kako je Madlin Dejvis skupljala priče iz života, ne samo lezbejki, nego i drag kvin / drag queens.  Film počinje u kolima kojim se ona vozi ka svojoj kući, a voditelj filma je pita zašto joj je kuća tako daleko od centra Bafala.   Ona odgovara: ’Moj san je bio da imam kuću sa bazenom u dvorištu, da mogu da plivam sa lezbejkama.’


http://queermusicheritage-theblog.blogspot.com/2012/02/madeline-davis-stonewall-nation-first.html