Sunday, October 25, 2020

Iz lezbejskih arhiva sa ovih prostora: Novosadska Lezbejska Organizacija (NLO)



Novosadska lezbejska organizacija (NLO) osnovana je u oktobru 2004 godine i delovala je 10. godina. Bila je internacionalno poznata po lezbejskim festivalima. Ovako su na pamfletu sa slike objasnile kako su došle do ideje da oforme lezbejsku organizaciju.

“Tog oktobra lezbejke su se sastajale u privatnom prostoru i osnovale lezbejsku grupu u Novom Sadu. Želele smo da kreiramo mesto na kom će se okupljati lezbejke, ali i grupu koja će moći da pruži podršku lezbejkama kroz različite sadržaje, širi lezbejsku kulturu i odupre se lezbofobičnom, homofobičnom i uopšte dikriminatorskom društvu. Vremenom NLO je to i postala. Naše vrednosti su Lezbejsko Feminističke, a to za nas, pre svega, znači solidarnost sa lezbejkama, otvorenost za lezbejske inicijative, postovanje ljudskog života i dostojanstva, nenasilje, poštovanje i podrška svih različitosti. Stav od koga polazimo je da je osnovno žensko ljudsko pravo pravo lezbejke da živi slobodna kao lezbejka. Biti slobodna kao lezbejka znači da možes reći da si lezbejka, a da se ne zapitaš da li je to u redu, da ne budeš shvaćena neozbiljno, da ne budes ismejana, izvredjana ili da ne doživis fizičko nasilje.”


Iz NLO-a, bilo kada, bilo gde šaljemo poruku: Divno je biti lezbejka.

 


Monday, October 19, 2020

Iz lezbejskih arhiva sa ovih prostora april 1995

 


Drage naše,

za vas prosleđujemo sliku novinskog teksta koji je objavljen 1995. godine, povodom početka rada organizacije Arkadija. Takodje ovaj članak je objavljen u prvom izdanju Labris novina koje možete naći na sledećem linku 

 

Labris novine prvi broj 1995. 


Wednesday, September 30, 2020

Herojke: Lezbejski Stounvol

 


Autorka teksta: Karla Džej (Karla Jay)

Datum objavljivanja: 15. maj 2020

 

Krajem šezdesetih godina prošlog veka društveni život lezbejki vrteo se oko Kukisa (Kooky's), jedinog lezbejskog lokala u njujorškom Grinvič vilidžu (Greenwich Village). Kukis je, navodno, bio pod vlašću đenovskog kriminalnog klana. Kao zvanična vlasnica figurirala je sredovečna žena po imenu Kuki (Kooky). Ona je patrolirala lokalom u krutim haljinama s krinolinom, s demode natapiranom punđom u stilu šezdesetih i nezaobilaznom cigaretom u ruci, kojom se služila da teroriše onu klijentelu koja nije naručivala razvodnjena pića brzinom koja je njoj bila po volji. Kuki bi nas, na svom upadljivom bruklinskom akcentu, terala da ispijamo pića na eks „jer nisi u crkvi, sestro“. Sam lokal je ličio na smrtonosnu klopku: izlazna vrata u slučaju požara bila su zamandaljena kantancem koji je ženama onemogućavao da uđu bez plaćanja ulaza. Tu su ponekad bili i strejt ortaci izbacivača koji bi balavili i drkali preko pantalona na žene koje su igrale zagrljene uz sentiš. Crvene lampe koje su oivičavale maleni plesni podijum bi se palile u znak uzbune pred svaki upad policije, bilo radi sprovođenja racije, bilo zbog skupljanja reketa. Ples parova istog pola u to vreme je bio zabranjen, a nije bilo dozvoljeno ni služiti piće „neprikladnoj“ osobi, kao što je lezbejka, te su noćni izlasci u taj lokal sa sobom nosili rizik od mogućeg izlaganja hapšenju ili učešća u davanju mita, odnosno drugim radnjama koje su spadale u domen organizovanog kriminala.

Ipak, vrhunac poniženja tokom tih tajnih druženja bio je odlazak u vece. Ispred kabine svakog klozeta bile su babasere koje su svakoj ženi u redu za vece delile po dva listića toalet papira – da, pa mi degenerici nismo bile u stanju ni u vece da odemo samostalno, budući da očito nismo znale koliko toalet papira nam je trebalo.

U to vreme, od mogućnosti za druženje nama su preostajale zatvorene žurke i neformalne večere koje su sponzorisale Bilitisine ćerke (Daugthers of Bilitis, odnosno „DOB“). Ova lezbejska grupa prethodila je Stounvolu, a sastojala se od žena mahom starijih od mene. Njihov cilj je bila asimilacija u mejnstrim društvo, što su mnoge mlađe žene krajem šezdesetih smatrale prevaziđenim.

Front za gej oslobođenje (Gay Liberation Front, odnosno „GLF“) organizovao je mesečne igranke koje nisu bile po meri lezbejki, budući da su njima dominirale hrpe muškaraca koje bi zakrčile plesni podijum svojim ogromnim telima.

I pored svega toga, mi smo bile odlučne u tome da istrpimo pretnje smrću i fizičkim nasiljem, kao i sumnjičavost koju su prema nama ispoljavale nelezbejke, kako bismo pokrenule održavanje naše igranke.

I tako, u februaru 1970. godine grupa žena iz GLF-a kojom sam tada ja predsedavala donela je odluku o organizovanju prve ženske igranke. Trebalo je smisliti kako da tu vest razglasimo. Naime, nijedne novine u to vreme ni u pismu ne bi objavile prljave reči kao što su „lezbejka“, odnosno „gej“, tako da nismo bile u mogućnosti da postavimo oglas u dnevnoj štampi.

Krajnje nevoljno, na kraju smo odlučile da napravimo promotivne letke za deljenje po Kukisu, sve u nadi da ćemo među ženama pobuditi interesovanje za našu igranku. Žene koje su bile daleko hrabrije—ili nepromišljenije—od mene odvaživale su se da uđu u Kukis, da bi ubrzo zatim bivale izbačene napolje, na sneg, sa sve letcima koje nisu uspele da razdele u lokalu. Jedna od organizatorki igranke, Elen Brojdi (Ellen Broidy), jasno se seća pretnji koje je Kuki dobacivala za njima dok su ih izbacivali iz lokala: „Žao mi da vam se grupa raspadne“.

Nisu nas zaustavili. Naime, 3. aprila, uz nevoljnu podršku naših strejt sestara (koje su se plašile da ćemo ih mi, radikalne lezbejke, zavesti) organizovale smo LGBT igranku koja je napunila salu Alternejt ju (Alternate U, ili „Budi alternativna/an“), marksističkog „univerziteta“ s adresom u 14-oj zapadnoj ulici.

Sama igranka je odlično prošla. Međutim, u sitnim jutarnjim satima, po završetku igranke, dok smo čistile salu, nekolicina rmpalija u mantilima, s pištoljima zadenutim za kaiš, iznenada se pojavila na stepeništu i preprečila put članicama organizacionog odbora igranke koje su krenule niz stepenice da spuste kese s đubretom na ulicu.

Rmpalije nam rekoše da su iz policije i optužiše nas za prodaju alkoholnih pića bez posedovanja potrebne dozvole. I pre nego što smo stigle da se usprotivimo, oni su krenuli da guraju i udaraju žene oko sebe. Ne odajući ni trunku straha, Louis Hart (Lois Hart), bivša časna sestra i jedna od osnivačica GLF-a, reče: „Umorne smo. Ako hoćete da nas uhapsite, hajde više da završimo s tim“, a zatim sede na zemlju. Rmpalije nisu mogle da poveruju da žene ne samo da nisu delovale uplašeno, već se činilo da ih je Louisin čin dodatno osokolio da ostanu odlučne do kraja.

Budući da sam ja na dlanu imala hemijskom zabeležen broj telefona radikalne afro-američke lezbejske advokatkinje Florens Kenedi (Florynce Kennedy), pobegla sam napolje, pronašla telefonsku govornicu i pozvala je. Ona je, zatim, pozvala pravu policiju i novinar(k)e. Na prve zvuke sirena, oni tipovi stadoše da hvataju džadu. I dok su se oni, tako, strmoglavljivali niz  stepenice, Mikela Grifo (Michela Griffo) im je dobacila: „Sledeći put povedite sestre!“

Naoružane kesama za đubre, metlama i oštrim jezicima uspele smo da se odupremo represivnom autoritetu mafijaških plaćenika—naša neverovatna hrabrost kao odraz ustanka kod Stounvola. Dobijale smo batine, rizikovale da pretrpimo ozbiljne povrede i smrt za privilegiju i zadovoljstvo isključivo ženske igranke.

Nijedan mejnstrim medij nije objavio vest o napadu na nas, pa čak ni Vilidž Vojs (Village Voice, odnosno „Glas Vilidža“), koji je inače objavio reportažu o Stounvolskoj pobuni. Jedinu priču o našoj neposlušnosti te večeri napisala sam ja i ona je objavljena u Ret Subterenijan Njuz (Rat Subterranean News, odnosno „Vesti podzemnog pacova“).

Hrabrost koju su ispoljile odbačene i necenjene osobe, među kojima je bilo i onih koje/i su živele/i na ulici, a koje/i su se borile/i u bici kod Stounvolskog ina, mora biti ispoštovana. A nekih pola veka posle tog događaja krajnje je vreme i da se uputi neka vrsta zahvalnosti i priznanja ženama okupljenim oko GLF-a, jer smo mi rizikovale život da se izborimo za neku alternativu Stounvolskom inu i Kukisu koji su do tada dominirali našim društvenim životom.

Danas se podrazumeva da svako može da pleše s kim god poželi—sigurno ćemo opet praviti žurke kad savladamo ovu pandemiju. Ipak, mi lezbejke oko GLF-a smo rizikovale odlazak u zatvor ili neku drugu vrstu odmazde, odnosno kazne, da bismo mogle da plešemo jedna s drugom pre nekih pedeset godina, čime smo pokazale svetu da sestrinstvo jeste moćno.

Dr. Karla Džej je nagrađivana autorka 10 knjiga, među kojima je i Priče o „Napast u boji lavande“: Memoar oslobođenja (Tales of the Lavander Menace: A Memoir of Lib

Izvor : https://www.losangelesblade.com/2020/05/15/sheroes-the-lesbian-stonewall/?fbclid=IwAR22sdxjGdtWQVKk81ZgIbrhgm_XIbjA9_y2lbKMpojIIS3F43cYamotn6g

Tuesday, September 8, 2020

Himna sebi

 

pisala bih himne
slobodnim pticama
i ponosnim krošnjama što
dodiruju nebo
oblacima – tim nesputanim
putnicima
ali ima neke setne note u tim
himnama
melanholije koja mi drži srce
od detinjstva
magiju deteta ništa ne uspeva
da zaseni dok odrasta
osim ljubavi
ubrzanog srca na pomen
nečijeg imena
mekog leta leptira u stomaku
pri dodiru usana
i kože na koži
spadaju maske
i raspuštaju se kose
dodirujemo večnost u samo
jednom trenutku
ali i to budi setu
zato danas pišem himnu sebi
dodirujem svoje rame
vrhovi prstiju prelaze preko
kože
hvala ovom telu što drži
nezaustavljivu dušu
što žuri i juri i hoće sve
odjednom
sve sada
hvala srcu što ne pušta nadu
što veruje u ljubav
i niko i ništa ga ne može
obmanuti
puštam strah
odvezujem ga brižno
nečemu mi je i on služio
imao je najbolju moguću
nameru
da ovaj mehur sigurnosti
nikada ne pukne
držao me je u mestu, tapkali
smo tapkali, hranili se jedno
drugim
ali mi više nije potreban
puštam ga
i mehur puca
možda izgubim sve
ali znam da se konačno
vraćam sebi
i šaljem ljubavi samo jednu
misao:

“dođi kad budeš spremna”

 

Kristina Kastalec, umetnica i aktivistkinja


Thursday, August 6, 2020

Lezbejska komuna je moj san ~ odlomak intervjua iz brošure Mapiranje lezbejskog grada

Ja sam politička lezbejka. To znači da sam imala iskustva sa muškarcima i rešila sam da prekinem sve vrste odnosa sa njima.  Sve je počelo kada sam ušla u aktivizam. Moj aktivizam je centrirao žene, lezbejke. Nisam nalazila nikakav smisao u vezama sa muškarcima. Nisam osećala da je to što radim i živim u međusobnom skladu. Kao da na kraju dana odem sa neprijateljem. U mojim vezama sa muškarcima bilo je dosta nerazumevanja za to što radim, za moj aktivizam, moje vreme, i sve za šta se zalažem. Ja sam bila sa tim tipom veoma dugo, a bilo mi je besmisleno da budem sa njim. Bila sam sa muškarcima i ženama pre nego što sam čula za političko lezbejstvo, pre nego što sam čula da žene ne moraju da budu sa muškarcima. To je posledica toga što sam odrasla u tom konceptu -  born this way (rodjena kao lezbejka). U tom konceptu ako nisi od početka lezbejka ti si manje vredna.

Pre nego što sam čula za političko lezbejstvo, spomenula sam drugarici da nema smisla što sam sa njim, i da više ne bih da budem sa njim, ne zato što je on odvratan lik, nego zato što ne vidim smisao u tom odnosu, i da bih radije bila sa ženama. Njen komentar bio je - zašto bi se ograničavale. Ja sam to čula toliko puta od tih anarho-levičarki: “da ne treba da se ograničavamo, zašto da isključujemo muškarce, treba da ih imamo u našim životima” i slične stvari. Iznova i iznova sam to slušala. Nikad nisam čula – “Ostavi ga”. Čula sam to kao damp him, hihi, i te fore, koje su uglavnom bile u nekom liberalnom kontekstu. Više kao neka šala nego kao realna politička opcija. Nikad ozbiljno, dok nisam jedne godine otišla u međunarodni feministički Karavan.

Sve dok nisam popričala sa drugaricom iz Karavana, i dok mi ona nije rekla, šta zapravo znači političko lezbejstvo. Ona mi je objasnila da je suština u tome da ne moraš da budeš sa muškarcima. Meni je to bilo jako teško da prihvatim, jer sam odrasla u konceptu - born this way. Žene koje se preobuju (koje su bile sa muškarcima pa su ih ostavile), ali se ne deklarišu se kao političke lezbejke već podrzavaju koncept born this way, one su u zajednici prihvaćene. Zašto je to okej, a nije okej da odlučiš da nećeš da budeš sa muškarcima, i da doneseš političku odluku da hoćeš da izađeš iz heteroseksualnosti?

Ja sam bila prisiljena da budem sa muškarcima. Dolazim iz malog grada i nikada nisam imala priliku da čujem da je ok da budeš sa ženama, nego sam, naravno, učena da treba da imam dečka, da treba da budem lepa, bla, bla, bla. Iako nikada nisam bila konvencionalno lepa, ne mislim da sam ružna, nego me nikada nije interesovala šminka, ta konvencionalna lepota me nije interesovala.

Tek kad sam prvi put čula da mogu da izaberem da ne budem sa muškarcima, sve je imalo smisla. Počela sam da pričam sa drugaricom i shvatila, koliko, zapravo, ima malo lezbejki koje su gold star, odnosno veoma je mali broj lezbejki koje su imale tu sreću da budu samo sa ženama. Ja nemam problem sa tim terminom, meni je mnogo drago zbog njih. S druge strane, žao mi je što ne poznajem više žena koje su imale mogućnosti da budu samo sa ženama, od onih koje su morale da imaju iskustvo sa muškarcima, ali je fakat da je mnogo veći broj žena koje su bile sa muškarcima. I to mi je jasno, nažalost biti hetero je norma, moraš da budeš hetero i kao da nema alternative.

Koliko god ljudi mislili da je sada brojniji  LGBT...  pokret da je veća svesnost, i dalje je norma biti strejt. Zato mi je mnogo značilo da čujem iskustva drugih žena koje su ostavile muškarce, koje su srećne i kao sve je ok. Meni je to jako teško palo. Trebalo mi je dve godine da to prihvatim. Da prihvatim da je okej što ne želim da budem sa muškarcima, da je to u redu, da je to validno.

Meni je koncept političkog lezbejstva mnogo značio u tom procesu samoprihvatanja. U tome mi je pomogla teorija, čitanje, ali ipak najviše iskustva drugih žena. Sve žene imaju pravo da budu političke lezbejke, ali u društvu nije validno kad mi kao žene donesemo takvu odluku. Ako se to nekako desi, trebalo bi da bude prihvaćeno. Medjutim, kada osvestimo šta tačno nije u redu, kad kažem - ja sam donela izbor da izađem iz patrijarhata, da izađem iz heteroseksualnosti, neću da budem deo toga, neću da reprodukujem te obrasce, to često ne bude prihvaćeno u našoj sredini.

Kada smo svesne to drugima nije u redu. I imala sam dosta komentara, i online i u životu generalno. Da sam ja samo biseksualna, ili isfrustrirana, i da radim isto što radi i trans pokret. Da hajdžekujem lezbejstvo. Da objašnjavam lezbejkama šta je lezbejstvo, iako ja ništa ne govorim lezbejkama, niti me zanima, niti želim da budem okružena takvim ženama koje će me videti kao manje vrednu. 

Zbog svega toga meni je teško da kažem da sam lezbejka, najprijatnije se osećam kad kažem da sam politička lezbejka. I o tome retko govorim. Poražavajuće je i to što i u feminističkom pokretu i dalje nailazimo na žene koje su višegodišnje aktivistkinje, a ne razumeju koncept političkog lezbejstva, čak i neke žene koje sebe smatraju radikalnim feministkinjama ne znaju šta je političko lezbejstvo. Ako one ne znaju, šta da očekujemo od ostalih NGO-a. Uobičajeno je mišljenje da su političke lezbejke bi ili strejt žene, a pod time mislim da održavaju sve odnose (emotivno, seksualno, elkonomski su investirane u muškarce ili zavise od njih) sa muškarcima, ali su podržavateljice lezbejki. To mnogo govori o feminizmu generalno.

Političko lezbejstvo je deo feminizma: i teorije i prakse.  Ja nemam problem da nekoj objasnim, kada neka želi da čuje, i da priča o tome, ali zbog potencijalnih svađa biram gde i sa kojom razgovaram o tome. Imam utisak da se dosta lezbejki oseća ugroženo,  jer misli da ja preuzim njihovu egzistenciju, čak i lezbejke koje su bile sa muškarcima, i koje su prestale da budu sa muškarcima, koje su uradile isto što sam i ja uradila, samo što sam ja to ovako imenovala za razliku od njih.

Da uopšte postoji taj koncept - born this way, pa sve bi od početka bile samo sa ženama. Mislim, ako ćemo tako uprošćeno da rezonujemo. A ništa nije tako prosto. Ja se generalno osećam skroz dobro, jer sam u kontaktu sa ženama i prija mi da razgovaramo, delimo iskustva i čujem njihove priče. Veoma su mi značili radikalno feministički kampovi u Francuskoj. Bilo mi je važno da budem okružena ženama sa kojima mogu da pričam o tome, koje te neće osuđivati, i diskreditovati, držati po strani kao da je tvoje iskustvo nebitno. Ja jesam čitala, ne mnogo, ali sam čitala i bila mi je važna Adrienne Rich i Prisilna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija. Sheila Jeffreys naravno - Biblija.

Ja apsolutno podržavam lezbejstvo i lezbejski pokret, i to je jedini aktivizam kojim se posebno bavim već godinama, jer daje priliku ženama da izađu iz heteroseksualnosti i patrijarhata, tako što će dekonstruisati heteroseksualnost, koja je kao i sve ostalo društveni konstrukt. To za mene znači da smo naučene određenim pravilima. Političko lezbejstvo nam daje priliku da izađemo iz tih nametnutih okvira. Prvi put sam razmišljala o tome sa devetnaest  godina, a imala sam dvadeset jednu godinu kada smo otišle u Karavan. I tada se desio taj razgovor sa drugaricom o političkom lezbejstvu. Taj Karavan mi je bio važan u ovom procesu, jer je bio samo ženski orijentisan, to je bila samo ženska komuna, koja je i te kako doprinela da, pre malo više od dve godine donesem odluku -  ja sam politička lezbejka.

Što se tiče mesta koja mogu izdvojiti frendli orijentisana prema lezbejkama. Mi nemamo lezbejska mesta. Postoji taj Prajd info centar u kome sam bila jednom, ali više ne idem, jer nema radionica koje pokrivaju teme koje mene interesuju. Bila sam u Le studiju, to je alternativno pozorište blizu Pančevačkog mosta, tamo je drugarica lezbejka držala radionicu na kojoj su se skupljale ženske priče i to mesto mi je je bilo kul, jer je bilo samo za lezbejke.

Izdvojila bih i Magacin, mesto na kome smo organizovale četvorodnevno Lezbejsko proleće. Iako je trebalo da to bude samo ženski prostor, ljudi iz Magacina nisu poštovali dogovor i pustili su da ulaze muškarci koji tu rade. Meni to, na primer, nije bilo u redu. Važan mi je i Centar za kulturnu dekontaminaciju, jer se tamo završio Lezbejski marš, jedna od akcija iz programa Lezbejskog proleća.

Lezbejski marš predstavlja za mene jedan od najbitnijih događaja u čijoj organizaciji sam učestvovala. Tada sam bila bi. Do tada nisam ni bila svesna koliko je to moćno, koliko je bitno i šta mi zapravo radimo. Mislim da smo zato to i izvele na taj način, jer da sam bila svesna cele situacije mislim da bih odlepila od stresa. Tih dana, dok smo se bavile organizacijom događaja, nisam čestito ni spavala. Trebalo je toliko stvari uraditi. Spavala sam dva sata dnevno. Bilo je baš intenzivno. Ali to je bio događaj sa nenormalno ludom energijom da nisam ni osetila nedostatak sna. Posle toga sam se komirala. I taj Marš je bio ludilo. To je bio prvi Lezbejski marš na Balkanu, koji su organizovale žene za žene. I sad kada razmišljam o tome, ne znam odakle bih počela, niti šta mi je važnije. U ovom svetu nemaš ženskih, lezbejskih prostora, mislim ima ali retki su. Takođe, što se tiče političkih događaja, žene se baš retko pojavljuju, i nerado dolaze. Samo kada su žurke onda je prostor pun. 

Ovo je za mene bio poslednji veliki lezbejski događaj, ženski, feministički, koji je imao jaku i jasnu političku poruku da je posvećen ženama, i da se preuzimaju ulice zbog lezbejki. Tada uopšte nisam bila svesna  tolikog značaja. Znala sam šta radimo i šta se događa, ali sve je bilo nekako usredsređeno na logistiku: izgubile smo kablove, gde je prostor... Sve mi je bilo zanimljivo, i opet bih, da se razumemo, sve to ponovila. Tada mi je značilo – da imamo neki događaj samo za žene, posebno za lezbejke, i da delimo naša iskustva. Lezbejsko proleće je podrazumevalo mnogo radionica na različite teme: rasizam, pravljenje transparenata, postavka izložbe, projekcije filmova. Bilo je mnogo različitih lezbejki iz bivše Jugoslavije, ali i žena iz Karavana koje potiču iz - Portugala, Francuske, Kanade... Gledale smo film od Mirijam Fuže, lezbejke iz Kanade, kao neku odu lezbejskom pokretu 70-ih u Americi. Bilo je raznog sadržaja i razmenjivanja znanja, i ono što je baš važno žene su se povezivale.

Sve se dešavalo u malom prostoru, bilo je intimno, intezivno, a toga više nema toliko mnogo.  Činjenica je bila da je to jasan politički protest, ne samo protest već događaj koji je trajao nekoliko dana. Na Lezbejskom maršu sam osećala... (počinje da plače).  Sećam se svega. Nisam očekivala da ću se rasplakati. Ovo su suze radosnice. Meni je to bilo takvo jebeno ludilo. Toliko sam se moćno tada osetila. Mi smo toliko vikale po gradu, imale smo parole, muziku. Sve te žene koje su došle... Sad mi je nadrealno. Srećna sam i ispunjena nekom divnom energijom. Osetila sam se toliko slobodno, prihvaćeno. Jebeno je nestvarno da se to desilo na ulicama i da smo mi to organizovale i da su sve žene bile tu. Da smo toliko srećne i toliko svoje, toliko slobodne. Tako se baš dugo nisam osetila, kao tada, na toj ulici, na toj maršruti.

Posle toga, dešavali su se različiti verbalni napadi zato što je prostor bio namenjen isključivo ženama. Ja nisam ništa očekivala od LGBT zajednice, ono što me je mučilo bilo je to što je nas par bilo u Karavanu, van Beograda, i razmišljala sam samo o ženama koje su ostale i same se suočavale sa tim napadima. Volela bih da sam bila tamo da ih podržim. To me je kočilo i osećala sam se loše zbog toga. Što se tiče ovih koji su napadali, bilo me je baš briga. Očekivano je da će gej muškarci da kritikuju, to je njihova stvar. Ali prema tome nisam imala nikakvu emociju. Više mi je bilo žao što su neke žene ostale same da se sa time nose.

Lezbejski Beograd zamišljam utopistički. Prvo zamišljam da imamo samo lezbejski prostor. Da je taj prostor veći, kao Rex. Gde imamo salu za konferencije, kancelarije, a i neki kafić. Da imamo komunu gde žive lezbejke. Tu bismo imale svoju autonomiju. Da druge žene mogu, takođe, da dolaze. Ja se trudim i nadam se da ću jednog dana napraviti tu komunu. Baš zato što sam živela u Karavanu, u samo ženskoj komuni, sada znam i šta hoću, kako hoću, gde su mi granice, i šta mi jeste a šta nije okej. Lezbejska komuna je moj san.

 

 

 


Thursday, July 16, 2020

Intervju iz brošure "Mapiranje lezbejskog grada"

Mislim da je biti lezbejka jako teško, a ne bi trebalo da bude. Sama činjenica da si žena u patrijarhatu dovoljno te ograničava da zaista budeš ono što jesi. Kada se mizoginija ukrsti sa lezbofobijom, a ti odbijaš da živiš po nekim pravilima koja su ključna za održavanje strukture patrijarhata (heteroseksualnost i heteroseksizam je nešto što održava patrijarhat), onda diskriminacija postaje dvostruka. Tada imaš dva izbora: da li ćeš biti javno aut i trpeti korektivne posledice, ili nećeš biti javno aut. Ja sam imala tu sreću, iako je jako tužno što to nazivam srećom, da nisam preživela korektivna silovanja, iako jesam silovana, takođe i u lezbejskom odnosu. Ali se jesam susretala sa nasiljem, koje je ukorenjeno u lezbofobiji, kada su me čekali likovi ispred kluba, zato što sam im rekla da nije okej da drkaju na lezbejke na lezbejskoj žurki. Tako da imaš izbor da ćutiš i da se povlačiš i da se ne suočavaš sa takvim situacijama koje ti  život dovode u pitanje, ili da ideš smelo glavom bez obzira i govoriš javno i glasno i rizikuješ neretko i bukvalno svoj život. I sad, to ćutanje i povlačenje je veoma bizarno, jer ti živiš u državi u kojoj je lezbejka premijerka. Tako da s jedne strane imaš osećaj da bi trebalo da imaš sve slobode na ovom svetu, ali u tvojoj stvarnosti, zapravo, nije tako.

Moja trenutna egzistenija je takva da se u javnosti dosta kontrolišem, samosankcionišem se i pokušavam da ne potpadnem pod kontrolu desničarskih i nasilničkih radara, jer trenutno nemam kapaciteta da se nosim sa javnom osudom, izopštavanjem i sa nasiljem koje se koristi kao korektivna metoda za svako odstupanje od heteroseksualne, patrijarhalne matrice. Što se tiče toga, to je moj izbor, odluka da živim na taj način i da prioritizujem svoju bezbednost. Seksualnost, sa druge strane, nije moj izbor, nije nešto što mogu da kontrolišem. U situaciji u kojoj nemam izbora, biram ono što je najmanje bolno za mene. Ali kakav god izbor da napravim u patrijarhatu, nije nešto što me čini srećnom i što me čini vernom sebi. Svaki izbor je iznuđen i onda to nije izbor. Stalno moram da se prilagođavam okolnostima, bukvalno da bih mogla da preživim u nekim situacijama.

S druge strane, ono što me čini snažnom u mom lezbejskom identitetu je to što dozvoljavam sebi da budem besna kada su muškarci nasilni. Mislim da heteroseksualne žene i bi žene nemaju to pravo, jer su one u odnosu na muškarce. A ja kao lezbejka jednostavno ne centriram svoj život u odnosu na njih, tako da mi je dozvoljeno da budem ljuta. I kada odgovaram na napade zato što sam lezbejka, mislim da taj jasno artikulisani bes ne bih mogla da osetim da sam na neki način zavisna ili u vezi sa muškarcem.

Ja kao lezbejka imam pravo na autentičnost. Imam pravo da kažem “ti (muškarac) mi oduzimaš nešto što meni pripada, a ne tebi, nešto što apsolutno nema nikakve veze sa tobom, što nije tvoja stvar. Ovo je moj život”. S te strane mnogo mi znači ta autonomija, jer sama činjenica da nisi u odnosu sa muškarcem daje ti prostora da se izmakneš i zaista sagledaš situaciju takvu kakva jeste, da vidiš patrijarhat, da vidiš heteroseksizam, da vidiš mizoginiju, da vidiš seksizam generalno, baš zato što ti ne zamagljuju oči emocije prema nekom muškarcu. I ne predstavlja ti problem da uočiš da će muškarac, makar bio i najdivniji na svetu, uvek biti deo tog sistema i reprodukovaće neka ponašanja koja omogućavaju postojanje lezbofobije, mizoginje, seksizama i nasilja prema ženama. Na kraju krajeva, među njima postoji ono prećutno slaganje u vezi sa tim da je nasilje prema ženama okej sve dok se one ne uklapaju u patrijarhalne okvire, bilo da su odbile da skuvaju ručak ili da imaju bilo kakav seksualni kontakt sa njima jer to ne žele ili zato što su lezbejke.

Brigu o sebi, koja je ključni feministički princip, praktikujem tako što biram ličnu bezbednost. Sama činjenica da postojim u patrijarhatu ovakva kakva jesam i dok sam živa, dok živim svoj život, mislim da je to šamar u lice patrijarhatu. Kada bih rizikovala svoju bezbednost i bila sprečena da živim na način na koji živim, mislim da bi to bila pobeda patrijarhata, jer bi me na taj način ućutkao. Svaka treba da se izlaže u onoj meri u kojoj misli da može da prođe bez fizičkih i psihičkih povreda. Mislim da je jako važno da razmišljamo o bezbednosti. Ne samo zbog sebe nego i zbog druge. Ne želim da ja budem hrabra, a da neka druga žena koja je sa mnom nakon toga bude korektivno silovana ili prebijena, jer ja, na primer, mogu da se odbranim, a ona možda ne može.

Generalno, kada deluješ u odnosu na patrijarhat, moraš da razmišljaš o bezbednosti. Ali kada živiš život na način na koji ja živim, kada si na svim nivoima orijentisana u odnosu na žene, onda je veoma važno da imaš aktivistički pristup životu, jer ćeš komunicirati i sa drugim ženama. To za mene znači da ćeš moći da razgovaraš sa njima, da ćete razmenjivati iskustva i da ćemo zajedno dolaziti do toga da je moguće praviti i promišljati alternativne vidove delovanja, i življenja u patrijarhatu. Da je drugačiji put moguć. Meni je bitno da sutra neka devojčica, koja istražuje svoju seksualnost,  promišlja o sebi, i bori se sa internalizovanom mizoginijom i lezbofobijom, može da vidi da je moguće da se odupre patrijarhatu, ali i da ima život u kome je srećna i ispunjena, i uprkos tome ali i zahvaljujući tome što je lezbejka.

Tako da kriterijum po kome ćemo birati način  javnog istupa u patrijarhatu definitivno mora biti bezbednost. Mislim da čak i u okviru naših ženskih krugova, ne nužno širih lezbejskih krugova i ne nužno partnerskih ličnih odnosa, postoji prostor za promenu, koji je isto tako subverzivan, možda subverzivniji u odnosu na patrijarhat.

Moja feministička pozicija je pre svega radikalno feministička pozicija i zaista verujem u ženske prostore, i u ideju separatizma. Kada sam počela da izlazim sa lezbejkama, nije bilo nijednoga mesta koje je bilo isključivo lezbejsko. Postojala su različita mesta na kojima su se organizovala ženska, feministička okupljanja i događaji, gde su dominantno bile lezbejke, ali muškarcima je bio dozvoljen ulaz. Već sam spomenula jednu takvu žurku na kojoj su su muškarci masturbirali. Žene su bežale i morale su da napuste taj prostor. Taj prostor nije bio zatvoren za muškarce. Da im je bio onemogućen pristup, to se ne bi desilo. Ali, mislim da nije poenta ni da se getoiziraš na taj način, jer si onda u stalnom bekstvu. Mislim da svakako treba da imamo prostore koji će biti samo naši, samo ženski. Ali i prostori koji nisu nužno naši, moraju biti prostori u kojima ćemo se osećati bezbedno da bismo bile svoje, i da bismo mogle da budemo to što jesmo. Mislim da nam to generalno fali. Nedostaju prostori koji su samo lezbejski, mi u Beogradu nemamo takav prostor. Ako je u glavnom gradu tako, mogu da zamislim kako je u ostatku zemlje. Nemamo, na primer, kulturni centar, a postoji cela politička priča iza lezbejstva, postoje istorijski događaji, postoji i deo feminističke teorije i prakse koji se odnsi na lezbejke u Pokretu. Nedostaje nam prostor za sve to, jer bez njega lezbejska egzistencija se neprestano briše. A nedostaju nam i prostori u kojima ljudi jednostavno nisu zlonamerni, prostori u kojima mizoginija i lezbofobija nisu dozvoljene. Ceo ovaj grad je moj grad. Ja ne želim da se ograničavam na neke lokacije. Želim da se u svakom kutku ovog grada osećam bezbedno, pre svega kao žena, a zatim i kao lezbejka. Ne želim da se kontrolišem da li ću i na koji način pogledati neku ženu, da li ću je uhvatiti za ruku, ili joj skloniti kosu s lica, razmišljati kako sam obučena i da li imam neki nepodoban bedž. Mislim da ceo grad treba da bude naš, a ne da imamo samo dve tri oaze gde ćemo moći da budemo ono što jesmo, a onda u devedeset devet posto grada da se pazimo i samokontrološemo.

Ono što vidim kao rešenje za prevazilaženje ovog problema, jeste povezivanje među ženama, jer povezivanje i solidarnost među ženama je to što nas čini jačim. Treba da pravimo mreže podrške za lezbejke, kako bi izašle na kraj sa nasiljem i sa internalizovanom lezbofobijom, kako bismo preispitivale sebe i svoje odnose, ali ne na način na koji to čini patrijarhat, već na način na koji bismo se patrijarhatu izmakle u najvećoj mogućoj meri. To što si žena, to što si lezbejka, to te ne pelcuje protiv internalizovane mizoginije i lezbofobije i reprodukcije i perpetuiranja određenih patrijarhalnih modela ponašanja, i prema sebi, ali i prema drugim ženama. Važno je da smo povezane, jer smo onda jake i možemo da delujemo kao grupa i tako zajedno da se direktnije i artikulisanije borimo protiv nasilja. Nama je potrebno da budemo takve žene, da se udružimo kada se nasilje dešava, da podržimo jedna drugu i da budemo solidarne. U nekoj utopijskoj situaciji trebalo bi da postoje i drugi muškarci, koji će da osvešćuju sopstvena nedopustiva ponašanja i ukazuju drugim muškarcima na njih.

Konkretno što se tiče mesta, a nadovezuje se na priču o solidarnosti među ženama, to je taj momenat kada sam sa prijateljicama izvela akciju stensila. Prolazile smo pored Hrama i videle smo desničarski grafit koji je bio urađen u blizini. Jedna od nas je nacrtala dva ženska znaka, odnosno lezbejski znak baš preko tog desničarskog grafita. I onda se nekako samo nadovezalo da smo nastavile da idemo ulicama Vračara i da ga crtamo potpuno nasumično. Dok smo radile ove grafite, oećala sam se slobodno. Znam, blesav odgovor. Bila je noć, nismo se nešto ni krile, ni zaklanjale jedna drugu. Samo smo išle i crtale. Očito smo dobro procenile da nismo ugrožene. Taj momenat da možeš da ostaviš trag svega što ti jesi, ali i to da se taj grafit ne odnosi samo na tebe lično već na sve nas, to je moćan momenat. Ti postojiš simbolički na nekoj fasadi, i opstaješ tu. Simbolično poništavanje desničarskih poruka, na koje neprestano nailazimo, da citiram njihov narativ - “drvo koje roda ne rađa siječe se i u oganj baca”, u meni istovremeno budi i bunt i solidarnost. To mi je zaista dalo snagu. Dobro je što se ne zna koja je to radila, i ni ne treba, jer ako ne znaš koja je onda je to svaka mogla, onda svaka jeste. Dalo mi je snagu i to što sam čula od žena da im je značilo kada su videle te grafite.

To smo radile pre dve-tri godine, a ti znakovi i dalje stoje. Ja mislim da to jeste momenat jačanja solidarnosti, jer ti svim ženama koje su lezbejke poručuješ da nisu same i da nas ima mnogo. Dok s druge strane, ovi desničari oni ne znaju šta to znači, mislim da je to razlog zašto i dalje ostaju ispisani. Da je pisalo lezbejke, posle dva dana bi neko dopisao ubij, zakolji. Na ovaj način, radeći direktne akcije, poručuješ da je ceo grad tvoj, odbijaš getoizaciju. Kada to vidiš na zidu dobijaš poruku da je ok da ovde budeš to što jesi, jer sam ja bila tu i bila sam ono što jesam - lezbejka. Mislim da je to početak. Bilo bi odlično da radimo i neke nalepnice. Da budu suptilne. Ja zaista svoju seksualnost, emotivni razvoj, niti bilo šta drugo ne fokusiram u odnosu na muškarce, tako ne želim ni svoj aktivizam da fokusiram na njih. Onda mi je bitno da komuniciram sa drugim ženama. A mislim da ovi grafiti upravo i komuniciraju isključivo sa drugim lezbejkama. Mi smo ograničenih kapaciteta, i zato na bilo koji način ne želim da svoju energiju trošim na muškarce. Za mene je poenta lezbejskog aktivizma međusobna komunikacija, umrežavanje, jačanje solidarnosti između različitih lezbejki, a potom i između strejt i bi žena i lezbejki.

Ono što bih nadalje volela da radim su stensili u toaletima srednjih škola, jer mislim da su mlade lezbejke ugrožene. One se bore sa svojom seksualnošću, a toalet jeste mesto gde ćeš da pobegneš kada te neko zlostavlja. Volela bih da se sve dovoljno ohrabrimo, uzmemo markere i sprejeve i da svaka od nas, gde god nađe za shodno, zabeleži svoju poruku, po klupama u parku, wc-ima klubova i kafića, svuda. Mislim da se tako osvaja prostor. Malim koracima, ali da širiš poruke da nismo same. Jer to što nas teraju da mislimo da smo same, budi u nama osećaj nemoći, a kada znaš da ima još žena poput tebe, onda sve postaje potpuno drugačije.
H29, aktivistkinja, feministkinja, lezbejka

Sunday, June 28, 2020

Odlomak iz brošure Mapiranje lezbejskog grada: "SKC - na lezbejskom tragu"




                           




Izdvojiću šta je za mene važno, a u vezi je sa mojom lezbejskom egzistencijom i ovim gradom. Ponosna sam zbog toga što sam izašla iz heteronormativnosti i ne ulažem se u odnose sa muškarcima.  Takodje, smatram da ovo patrijarhalno društvo ne vrednuje žene koje odbacuju ženstvenost i ne pristaju na seksualiziranost. Ženstvenost zapravo predstavlja društveni konstrukt kojim se žene stavljaju u podređen položaj i posmatraju se kao bića koja služe zadovoljenju muškaraca: emotivno, seksualno i kroz besplatni kućni rad.
Kada rešiš da odbaciš feminiziranost dešava se da te drugi osuđuju zbog izgleda: u prevozu, prodavnici i na drugim javnim mestima. S druge strane, to je moj izbor i ja ga ni u kom slučaju ne bih menjala.  Ne želim da se prilagođavam društvenim normama. Biram da poštujem i volim sebe baš takva kakva jesam.

Jedno od mesta koje je obeležilo moju lezbejsku egzistenciju jeste Studentski kulturni centar. Nakon Povorke ponosa 2010. godine tu je  trebalo da se održi žurka. To je bila prva Povorka ponosa u kojoj sam učestvovala.  Nakon završene šetnje bez incidenata, okupili smo se u SKC-u, na prvom spratu gde je trebalo da bude završna proslava. Tek što je počela prva pesma, drugarica dobija poruke preko mobilnog da je na samo nekoliko metara od nas sve zapaljeno i da su prodavnice obijene. Ubrzo nakon sto smo čule tu uznemirujucu vest,  u prostor SKC-a su ušli policajci i rekli nam da je žurka završena i da moraju da nas evakuišu. Kada smo izašle/i, čekale su nas policijska kola marice kojima su nas razvezli do različitih  policijskih stanica u gradu. U tom trenutku postojala je doza straha zato što ne znaš šta se dešava, ni gde nas voze. Policajci su samo vikali da što pre uđemo u te marice. Pomisao da smo u marici jer smo prošetali ulicama grada, a da su nasilnici koji su palili i pljačkali grad slobodni, bila je totalno apsurdna. Kasnije je bilo jasno da je to deo političkog dogovora. Iako sam bila ljuta zbog te nepravde, nije mi bilo mnogo teško zato što sam tu frustraciju delila sa prijateljicama. Ipak sve postaje lakše kada si okružena prijateljicama. 

Kada su nas dovezli ispred policijsku stanicu na Zvezdari, panduri su buljili u nas kroz prozor policijske stanice. U toj marici bile su sve lezbejke. Odatle smo onda morale uzeti taksi da bismo se vratile kućama.
Ta godina je inače godina kada sam odlučila da postanem lezbejka i stavim tačku na bilo kakve odnose sa muškarcima. To je najbolja odluka u mom životu.




Sunday, May 31, 2020

Radikalna briga o sebi u doba neizvesnosti


(originalni tekst objavljen 16. 5. 2020, autorka Mateja)

                                                      umetnica Arna Baartaz

„Moja obaveza je da govorim istinu, onakvu kakvom je ja vidim, i da podelim ne samo svoje pobede i stvari koje mi prijaju, već i bol. Intenzivan, često neumoljiv bol. Važno je da s drugima podelim to da ja znam da je opstanak upravo opstanak, a ne nekakva šetnja po kišnom danu,“ Odri Lord

Tekst koji je pred vama nastoji da podeli uvide i razmišljanja o tome kako treba voditi brigu o sebi u doba pandemije. Ne gubeći iz vida da se nalazimo u istoj oluji, ali ne i na istom brodu. Ovo je promišljanje ličnog iskustva.

Ukoliko ti se učini da bi čitanje ovog teksta u tebi izazvalo bujicu osećanja, te odlučiš da ga ne pročitaš, odnosno pročitaš samo deo teksta—u redu je. I to je čin velike brige o sebi.

Doba pandemije nas je sve pogodilo. Mislim da je važno da budemo svesne da zabrana kretanja nije godišnji odmor. Za neke od nas, ona je označila početak muka zbog gubitka posla, nemogućnosti plaćanja rente, non-stop čuvanja dece, suživota u nebezbednom okruženju s partnerkom ili porodicom, nedostatka sistema podrške, ili zbog toga što se neko do kog nam je stalo razboleo ili umro.

Čitava poplava ideja o tome kako biti efikasna i produktivna dok važi zabrana kretanja, kao i mnoštvo poruka o tome kako konačno imamo vremena za stvari za koje obično nemamo vremena mogu biti pogrešne i izložiti nas pritisku. To što imamo više vremena ne znači automatski da moramo da budemo produktivnije, to je netačno i grozno kapitalističko očekivanje. Odsustvo razumevanja za to da nemamo iste mogućnosti i kapacitet za delovanje tokom ovog perioda kao pre njega, kao i da sada prolazimo kroz emotivno intenzivan period može da nam naškodi. Potpuno je razumljivo da neretko nemamo snage da obavimo rutinske radnje, pa čak ni da ustanemo iz kreveta ujutru. I to je u redu. Nažalost, ovo nije godišnji odmor.

Da bismo se osetile bezbedno i dobro potreban nam je osećaj stabilnosti i kontrole nad sopstvenim životom. 

Potrebno nam je da osetimo da možemo da budemo načisto u vezi sa stvarima do kojih nam je stalo da bismo mogle da osetimo sigurnost. Usled svih neizvesnosti s kojima se suočavamo kao i zbog velike opasnosti koja preti čitavom svetu mogućno je da je naš osećaj elementarne sigurnosti i kontrole nad situacijom narušen. Ja ovde naglas razmišljam o tome kako bismo mogle da steknemo makar i samo malo jači osećaj sigurnosti i kako da preživimo od danas do sutra. Često je to sve što se od nas traži.

Da, smemo da smanjimo očekivanja u vezi sa samom sobom. 

Možda nam to ne pada lako, ali ne treba da gubimo iz vida da su naši životi pretrpeli drastične promene. Potpuno je shvatljivo da nam se čini da nismo u stanju da obavljamo sve one akivnosti i zadatke koje smo rutinski obavljale pre izbijanja epidemije. Ako možeš, probaj da zamisliš neku prijateljicu koja je upravo preživela veliku životnu traumu—šta bi joj ti preporučila? Da li bi joj predložila da se neko vreme odmara, bude u miru sa sobom, dobro pazi na sebe i bude prema sebi nežna, kao i da potraži neku vrstu podrške? Je l' možeš da zamisliš da si ti ta prijateljica? 

Kad sebi priznamo da prolazimo kroz težak period pomažemo sebi da shvatimo zašto se osećamo onako kako se osećamo, te započinjemo prihvatanje i brigu o sebi.

Budućnost je sada još neizvesnija. 

Nije nam lako da održimo osećaj kontinuiteta jer ne znamo kako će svet izgledati sutra. Baš zato je važno da se iz toga izvlačimo kako znamo i umemo. Čak i današnjim danom, svakodnevnim radnjama. Možda to možemo da postignemo tako što ćemo nastojati da održavamo ličnu higijenu. Možda ćemo to postići tako što ćemo se svakog dana tuširati i presvlačiti—i to čak i kad smo ceo dan kod kuće. Možda smo trenutno u takvom stanju da je pravi podvig ako svaki dan uspemo da operemo zube. I to je u redu. Sve ono što te čini srećnom i pruža ti osećaj da si uradila nešto što izlazi iz okvira onog što odnedavno proživljavaš je super. Možeš da budeš ponosna na sebe! Hajde da probamo da koristimo ono što nam je na raspolaganju—današnji dan. Hajde da probamo da živimo od danas do sutra.

Možda ćemo osetiti nalet nekog snažnog osećanja koji će potrajati duže od onog koliko smo navikle da traje. Naši životi su se promenili, a promenio se i način na koji se opuštamo. Tako smo, verovatno, pre pandemije izlazile s drugaricama, uživale u vožnji, išle na odmore ili u šetnje u prirodi, družile se s aktivističkim koleginicama, išle na terapiju ili učestvovale u nekoj grupi za samopomoć, odnosno radile sve ono što nam je pomagalo da izađemo na kraj s osećanjima. Pošto su sada sve ove aktivnosti svedene na minimum, odnosno potpuno obustavljene, vreme provodimo same sa svojim osećanjima koja se talože. Uz to, moramo da se nosimo i s osećanjem neizvesnosti. Sve to je savršen recept za pripremu emotivno tempirane bombe. Baš zato, hajde da pokušamo da to razumemo i damo sebi mnogo prostora, razumevanja i nežnosti. Hajde da nastojimo da pronađemo osobu s kojom bi o ovome mogle da porazgovaramo. Hajde da razvijemo neki mehanizam preživljavanja koji će nam doneti olakšanje u trenutnoj situaciji, a koji se može primeniti u ovim vanrednim vremenima. Unutrašnji kompas koji sve imamo će nam ukazati na to ko, odnosno šta, nam može pomoći da dišemo i opustimo se.

Kad smo izložene velikom stresu, sposobnosti nam se umanjuju. 

Hajde da nastojimo da mislimo na to kako u ovom vremenu manje znači više. Ukoliko nam okolnosti to dozvoljavaju, hajde da prestanemo da natovarujemo same sebi nove zahteve svakog dana. Situacija u kojoj se nalazimo već je dovoljno opterećujuća. Pa ako uspemo da obavimo osnovne radnje svakog dana, to je već odlično. Možda možemo da umanjimo ili potpuno uklonimo stvari koje nam stvaraju dodatni pritisak i aksioznost. Hajde da dozvolimo sebi da oslušnemo svoja osećanja i poslušamo ih. To može da nam pomogne da preživimo dan. A to je sasvim dovoljno.

Podsetnik: radiš onako kako najbolje znaš i umeš. Zagrli sebe za taj poduhvat.

Izvor: https://www.lezfemuniverza.org/radical-self-care-in-times-of-uncertainty/