pisala bih
himne
slobodnim pticama
i ponosnim
krošnjama što
dodiruju nebo
oblacima –
tim nesputanim
putnicima
ali ima neke
setne note u tim
himnama
melanholije
koja mi drži srce
od
detinjstva
magiju
deteta ništa ne uspeva
da zaseni
dok odrasta
osim ljubavi
ubrzanog
srca na pomen
nečijeg
imena
mekog leta
leptira u stomaku
pri dodiru
usana
i kože na
koži
spadaju maske
i raspuštaju
se kose
dodirujemo večnost
u samo
jednom trenutku
ali i to
budi setu
zato danas
pišem himnu sebi
dodirujem svoje
rame
vrhovi prstiju
prelaze preko
kože
hvala ovom
telu što drži
nezaustavljivu
dušu
što žuri i juri
i hoće sve
odjednom
sve sada
hvala srcu
što ne pušta nadu
što veruje u
ljubav
i niko i ništa
ga ne može
obmanuti
puštam strah
odvezujem ga
brižno
nečemu mi je
i on služio
imao je
najbolju moguću
nameru
da ovaj
mehur sigurnosti
nikada ne
pukne
držao me je
u mestu, tapkali
smo tapkali,
hranili se jedno
drugim
ali mi više
nije potreban
puštam ga
i mehur puca
možda izgubim
sve
ali znam da
se konačno
vraćam sebi
i šaljem
ljubavi samo jednu
misao:
“dođi kad
budeš spremna”
Kristina
Kastalec, umetnica i aktivistkinja
No comments:
Post a Comment