Himna sebi

 

pisala bih himne

slobodnim pticama

i ponosnim krošnjama što

dodiruju nebo

oblacima – tim nesputanim

putnicima

ali ima neke setne note u tim

himnama

melanholije koja mi drži srce

od detinjstva

magiju deteta ništa ne uspeva

da zaseni dok odrasta

osim ljubavi

ubrzanog srca na pomen

nečijeg imena

mekog leta leptira u stomaku

pri dodiru usana

i kože na koži

spadaju maske

i raspuštaju se kose

dodirujemo večnost u samo

jednom trenutku

ali i to budi setu

zato danas pišem himnu sebi

dodirujem svoje rame

vrhovi prstiju prelaze preko

kože

hvala ovom telu što drži

nezaustavljivu dušu

što žuri i juri i hoće sve

odjednom

sve sada

hvala srcu što ne pušta nadu

što veruje u ljubav

i niko i ništa ga ne može

obmanuti

puštam strah

odvezujem ga brižno

nečemu mi je i on služio

imao je najbolju moguću

nameru

da ovaj mehur sigurnosti

nikada ne pukne

držao me je u mestu, tapkali

smo tapkali, hranili se jedno

drugim

ali mi više nije potreban

puštam ga

i mehur puca

možda izgubim sve

ali znam da se konačno

vraćam sebi

i šaljem ljubavi samo jednu

misao:

“dođi kad budeš spremna”

 

Kristina Kastalec, umetnica i aktivistkinja