Autorka teksta: Karla Džej (Karla Jay)
Datum objavljivanja: 15. maj 2020
Krajem šezdesetih godina prošlog veka društveni život lezbejki vrteo se oko Kukisa (Kooky's), jedinog lezbejskog lokala u njujorškom Grinvič vilidžu (Greenwich Village). Kukis je, navodno, bio pod vlašću đenovskog kriminalnog klana. Kao zvanična vlasnica figurirala je sredovečna žena po imenu Kuki (Kooky). Ona je patrolirala lokalom u krutim haljinama s krinolinom, s demode natapiranom punđom u stilu šezdesetih i nezaobilaznom cigaretom u ruci, kojom se služila da teroriše onu klijentelu koja nije naručivala razvodnjena pića brzinom koja je njoj bila po volji. Kuki bi nas, na svom upadljivom bruklinskom akcentu, terala da ispijamo pića na eks „jer nisi u crkvi, sestro“. Sam lokal je ličio na smrtonosnu klopku: izlazna vrata u slučaju požara bila su zamandaljena kantancem koji je ženama onemogućavao da uđu bez plaćanja ulaza. Tu su ponekad bili i strejt ortaci izbacivača koji bi balavili i drkali preko pantalona na žene koje su igrale zagrljene uz sentiš. Crvene lampe koje su oivičavale maleni plesni podijum bi se palile u znak uzbune pred svaki upad policije, bilo radi sprovođenja racije, bilo zbog skupljanja reketa. Ples parova istog pola u to vreme je bio zabranjen, a nije bilo dozvoljeno ni služiti piće „neprikladnoj“ osobi, kao što je lezbejka, te su noćni izlasci u taj lokal sa sobom nosili rizik od mogućeg izlaganja hapšenju ili učešća u davanju mita, odnosno drugim radnjama koje su spadale u domen organizovanog kriminala.
Ipak, vrhunac poniženja tokom tih tajnih druženja bio je odlazak u vece. Ispred kabine svakog klozeta bile su babasere koje su svakoj ženi u redu za vece delile po dva listića toalet papira – da, pa mi degenerici nismo bile u stanju ni u vece da odemo samostalno, budući da očito nismo znale koliko toalet papira nam je trebalo.
U to vreme, od mogućnosti za druženje nama su preostajale zatvorene žurke i neformalne večere koje su sponzorisale Bilitisine ćerke (Daugthers of Bilitis, odnosno „DOB“). Ova lezbejska grupa prethodila je Stounvolu, a sastojala se od žena mahom starijih od mene. Njihov cilj je bila asimilacija u mejnstrim društvo, što su mnoge mlađe žene krajem šezdesetih smatrale prevaziđenim.
Front za gej oslobođenje (Gay Liberation Front, odnosno „GLF“) organizovao je mesečne igranke koje nisu bile po meri lezbejki, budući da su njima dominirale hrpe muškaraca koje bi zakrčile plesni podijum svojim ogromnim telima.
I pored svega toga, mi smo bile odlučne u tome da istrpimo pretnje smrću i fizičkim nasiljem, kao i sumnjičavost koju su prema nama ispoljavale nelezbejke, kako bismo pokrenule održavanje naše igranke.
I tako, u februaru 1970. godine grupa žena iz GLF-a kojom sam tada ja predsedavala donela je odluku o organizovanju prve ženske igranke. Trebalo je smisliti kako da tu vest razglasimo. Naime, nijedne novine u to vreme ni u pismu ne bi objavile prljave reči kao što su „lezbejka“, odnosno „gej“, tako da nismo bile u mogućnosti da postavimo oglas u dnevnoj štampi.
Krajnje nevoljno, na kraju smo odlučile da napravimo promotivne letke za deljenje po Kukisu, sve u nadi da ćemo među ženama pobuditi interesovanje za našu igranku. Žene koje su bile daleko hrabrije—ili nepromišljenije—od mene odvaživale su se da uđu u Kukis, da bi ubrzo zatim bivale izbačene napolje, na sneg, sa sve letcima koje nisu uspele da razdele u lokalu. Jedna od organizatorki igranke, Elen Brojdi (Ellen Broidy), jasno se seća pretnji koje je Kuki dobacivala za njima dok su ih izbacivali iz lokala: „Žao mi da vam se grupa raspadne“.
Nisu nas zaustavili. Naime, 3. aprila, uz nevoljnu podršku naših strejt sestara (koje su se plašile da ćemo ih mi, radikalne lezbejke, zavesti) organizovale smo LGBT igranku koja je napunila salu Alternejt ju (Alternate U, ili „Budi alternativna/an“), marksističkog „univerziteta“ s adresom u 14-oj zapadnoj ulici.
Sama igranka je odlično prošla. Međutim, u sitnim jutarnjim satima, po završetku igranke, dok smo čistile salu, nekolicina rmpalija u mantilima, s pištoljima zadenutim za kaiš, iznenada se pojavila na stepeništu i preprečila put članicama organizacionog odbora igranke koje su krenule niz stepenice da spuste kese s đubretom na ulicu.
Rmpalije nam rekoše da su iz policije i optužiše nas za prodaju alkoholnih pića bez posedovanja potrebne dozvole. I pre nego što smo stigle da se usprotivimo, oni su krenuli da guraju i udaraju žene oko sebe. Ne odajući ni trunku straha, Louis Hart (Lois Hart), bivša časna sestra i jedna od osnivačica GLF-a, reče: „Umorne smo. Ako hoćete da nas uhapsite, hajde više da završimo s tim“, a zatim sede na zemlju. Rmpalije nisu mogle da poveruju da žene ne samo da nisu delovale uplašeno, već se činilo da ih je Louisin čin dodatno osokolio da ostanu odlučne do kraja.
Budući da sam ja na dlanu imala hemijskom zabeležen broj telefona radikalne afro-američke lezbejske advokatkinje Florens Kenedi (Florynce Kennedy), pobegla sam napolje, pronašla telefonsku govornicu i pozvala je. Ona je, zatim, pozvala pravu policiju i novinar(k)e. Na prve zvuke sirena, oni tipovi stadoše da hvataju džadu. I dok su se oni, tako, strmoglavljivali niz stepenice, Mikela Grifo (Michela Griffo) im je dobacila: „Sledeći put povedite sestre!“
Naoružane kesama za đubre, metlama i oštrim jezicima uspele smo da se odupremo represivnom autoritetu mafijaških plaćenika—naša neverovatna hrabrost kao odraz ustanka kod Stounvola. Dobijale smo batine, rizikovale da pretrpimo ozbiljne povrede i smrt za privilegiju i zadovoljstvo isključivo ženske igranke.
Nijedan mejnstrim medij nije objavio vest o napadu na nas, pa čak ni Vilidž Vojs (Village Voice, odnosno „Glas Vilidža“), koji je inače objavio reportažu o Stounvolskoj pobuni. Jedinu priču o našoj neposlušnosti te večeri napisala sam ja i ona je objavljena u Ret Subterenijan Njuz (Rat Subterranean News, odnosno „Vesti podzemnog pacova“).
Hrabrost koju su ispoljile odbačene i necenjene osobe, među kojima je bilo i onih koje/i su živele/i na ulici, a koje/i su se borile/i u bici kod Stounvolskog ina, mora biti ispoštovana. A nekih pola veka posle tog događaja krajnje je vreme i da se uputi neka vrsta zahvalnosti i priznanja ženama okupljenim oko GLF-a, jer smo mi rizikovale život da se izborimo za neku alternativu Stounvolskom inu i Kukisu koji su do tada dominirali našim društvenim životom.
Danas se podrazumeva da svako može da pleše s kim god poželi—sigurno ćemo opet praviti žurke kad savladamo ovu pandemiju. Ipak, mi lezbejke oko GLF-a smo rizikovale odlazak u zatvor ili neku drugu vrstu odmazde, odnosno kazne, da bismo mogle da plešemo jedna s drugom pre nekih pedeset godina, čime smo pokazale svetu da sestrinstvo jeste moćno.
Dr. Karla Džej je nagrađivana autorka 10 knjiga, među kojima je i Priče o „Napast u boji lavande“: Memoar oslobođenja (Tales of the Lavander Menace: A Memoir of Lib
Izvor : https://www.losangelesblade.com/2020/05/15/sheroes-the-lesbian-stonewall/?fbclid=IwAR22sdxjGdtWQVKk81ZgIbrhgm_XIbjA9_y2lbKMpojIIS3F43cYamotn6g
Prevela: Ivana Pražić
No comments:
Post a Comment