Thursday, January 30, 2020

Intervju sa Dženi Karaj



U okviru serijala 52 intervjua sa Albankama  koje deluju u javnoj sferi



Dženi Karaj, 34 godine, jedna je od poznatijih albanskih lgbti aktivistkinja. Studirala je psihologiju na fakultetu društvenih nauka i bila je pokretačica lgbti aktivizma u Albaniji. Ona je koosnivačica i izvršna direktorka Aleansa lgbti, Streha šeltera i autorka je SkaNdal dokumentarca o lgbti istoriji Albanije.

Reci mi nešto više o sebi, kao da se sad prvi put vidimo?

Imala sam 7 godina kada sam prvi put shvatila da me privlači isti pol. Nisam shvatila da sam lezbejka. Nisam znala šta sam, ali sam znala za taj osećaj privlačnosti i leptiriće u stomaku. Tek kada sam napunila 14 godina, shvatila sam šta je to što nisam znala da imenujem, iako je većina ljudi tada lgbt populaciju povezivala sa pedofilijom i drugim negativnim rečima. Takva je tada bila atmosfera u okruženju u vezi sa lgbt temama.
Nisam imala problema da prihvatim sebe, ali nisam mogla da razumem sebe jer nisam imala reči kojima bih se imenovala.
Kada sam imala 14 godina, u jednom trenutku se sve promenilo. Gledala sam televiziju Top Kanal na kom se prikazivao film Gia sa Angelinom Joli u glavnoj ulozi. Sećam se kao juče da je bilo da mi se otvorio čitav jedan novi svet dok sam gledala taj film. Osećala sam se tako dobro što sam mogla u filmu da vidim fizički kontakt izmedju dve žene i što sam mogla da se identifikujem sa tim što su one bile - lezbejke. Posle toga sam svake večeri gledala taj kanal nadajući se da će reprizirati taj film.
Dok sam prolazila kroz adolescentski period, nisam se ulklapala. Stalno sam bila uplašena da ce drugi shvatiti šta mislim i osećam i da će me odbaciti zbog toga. Imala sam osećaj da sam čudna i počela sam se zatvarati u sebe.
Tada su počeli da se javljaju i psihološki problem: depresija, anoreksija, nesanica, suicidalne misli, jer sam imala toliko besa u sebi da nisam znala šta ću sa tim. Bilo je kao da taj bes nema gde nego da se vrati unutra i to je počelo da me uništava. Trebalo je da te godine budu najbolje godine mog života, a zapravo je to bilo vreme ogromne tame.
Kada sam imala 18 godina autovala sam se prijatelju i on mi je na moje veliko iznenadjenje rekao da već zna i da je samo čekao da mu kažem - kakvo je to bilo olakšanje. Tada sam shvatila da nekad prepustimo strahu da nas vodi i da tako ne pružimo priliku drugima da nas prihvate, jer zamišljamo samo najgore.
Sećam se da sam zamišljala kako ću se autovati i zamišljala reakcije drugih, najgore scenarije, i to mi je podizalo nivo anksioznosti, tako da na kraju nisam imala hrabrosti da se autujem. I tako je bilo godinama.
Zbog dobre reakcije mog prijatelja, shvatila sam da biti lezbejka nije najgore na svetu, ali ipak veliki izazovi su i dalje bili ispred mene. U to vreme znala sam nekolicinu lgbt ljudi. Tada je internet bio ograničen, imali smo žurke ali samo povremeno i niko nije bio aut. Upoznavali smo se preko internet portala, a tako sam ja i upoznala moju prvu devojku. Dva meseca smo komunicirale samo preko neta, i u to vreme sam se plašila da je ona ustvari muškarac - tek nakon telefonskog razgovora sam se oslobodila tog straha.

Kako si postala aktivistkinja?

Nikad ne bih rekla da ću biti aktivistkinja. Postala sam aktivistkinja u 21. godini, ne znajući šta to zapravo podrazumeva. Ušla sam u aktivizam zahvaljujući dvema prijateljicama koje su iz Amerike došle da žive u Albaniju, lezbejski par sa sinom. Ovde su živele 2 i po godine i za to vreme pre nego što su mene upoznale nisu srele nijednu lezbejku. Nije im bilo jasno zašto nema aut ljudi, niti lgbt zajednice.
Zajednički prijatelj, jedan od retkih kome sam se autovala, ugovorio je sastanak sa njima. One su bile u 40-im, a jedna od njih je imala iskustvo aktivizma u Americi. One su počele da organizuju večere i tu bismo pričale i diskutovale.  Razumele su nas jer i same u nekom periodu života nisu bile aut.
Počela sam da primećujem da mi se psihičko stanje poboljšava, verovatno jer sam deleći misli sa drugima shvatala sve više da nisam sama. Počele smo da razmišljamo šta bismo mogle da uradimo da bismo okupile zajednicu i rešile da otvorimo FB grupu pod imenom gej i strejt alijansa. U roku od dva meseca grupa je imala 500 članova.
Kuća američkog lezbejskog para je postala sve posećenija. Onda smo 2009 odlučili da da smo spremni za aktivistički čin. Odštampali smo postere sa natpisom Homofobija je bolest društva i lepili ih po ulicama Tirane. Policija nas je jednom uhvatila, ali su nam rekli “dobro je da podižete svest o seksualno prenosivim bolestima”jer oni, kao i mnogi drugi, tada nisu znali značenje reči homofobija. Mi smo lepile postere ne samo da bi ukazali na naš stav o homofobiji nego i da pokažemo da mi postojimo. To je bilo vreme kada je većina poricala da lgbt postoje u Albaniji i mi smo hteli da pokažemo da je istina sasvim drugačija.   
To je bila najbolja noć u mom životu - osetila sam smisao i sav bes koji sam osećala transformisala sam u nešto pozitivno.
Od tad sam u aktivizmu. Kontaktirale smo Sevim Arbanu i ona nam je dozvolila da koristimo ženski centar za sastanke i druge aktivnosti. U početku je samo par ljudi došlo i primetile smo veliki nivo usamljenosti, izolacije i straha medju nama. Godinama smo mislili da smo jedini na svetu - da smo čudni i nenormalni. Svi smo sedeli i gledali u pod, izbegavali smo da nam se pogledi sretnu, ali nas je ipak razgovor o iskustvu straha i izolacije osnažio.   
Postepeno, kako je vreme prolazilo počeli smo da imamo više razumevanja  i da prihvatamo sebe, postali smo kao porodica i hteli smo da menjamo društvo i dopremo do drugih koji su kao mi.
Od tada smo više grafitirali svuda po Tirani. U to vreme, 2009. godine, isključivo smo noću bili aktivni. Tada smo prvi put kao grupa javno izdali saopštenje da pozdravljamo izjavu  Sali Beriše da će ozakoniti istopolne brakove. Iako se to nije desilo, ipak je bilo dobro jer smo privukli pažnju lgbt ljudi, iako u tom trenutku ni sami nismo bili aut.

Kako si se autovala i kako su tvoji roditelji reagovali?

Nakon što smo javno izdali saopštenje, novinari su tražili da nas intervjuišu. Prilikom davanja intervjua koji su obično bili telefonski davala bih različita imena, a ponekad bih se i susrela sa novinarem, ako bih znala da je pouzdan i da ću ostati anonimna. Prvu akciju po danu - “doktori za homofobiju” smo sproveli 2010. godine. To je bila naša prva akcija gde smo bili aut - lice u lice sa našim sugradjanima. Bila sam preplašena, dosta ljudi nas je pljuvalo i vikalo na nas, ali mi smo bili sretni da smo u javnom prostoru i posle smo se osećali osnaženo, nismo više mogli da stanemo.
Onda, jednog dana sam pristala da dam intervju na televiziji, s tim da je bio dogovor da će mi lice biti neprepoznatljivo i glas modifikovan. Objasnili smo novinaru da je to zbog toga što bi u suprotnom rizikovali otkaz na poslu ali i da bi nam život bio u pitanju. Nažalost, kad je emisija puštena u etar, lica nam nisu bila prepoznatljiva, ali glas nije bio modifikovan, tako da su svi znali ko je dao intervju.
Bila sam prestravljena. Tada sam radila za državnu instituciju i bila sam se uplašila da ću dobiti otkaz. Bila sam uplašena za porodicu i kako će drugi da se ponašaju prema njima.
Moja tetka je gledala emisiju i prepoznala mi glas - onesvestila se kada je shvatila da sam to ja. Vratila sam se kući i videla moju tetku, mamu i tatu kako sede za kuhinjskim stolom. Atmosferu je bila kao na sahrani. Sela sam za sto i počela da jedem, a moja majka je počela da mrljma nešto kao “a ti želiš da promeniš svet”. Onda je moja tetka rekla da me je videla u emisiji i pitala da li sam lezbejka. “Naravno da sam lezbejka”, odgovorila sam, čula si me da dva sata govorim kao žena koja voli žene - sve je podsećalo na dramatičnu komediju. Majka je plakala, otac je išao tamo ovamo, a tetka piala besmislena  pitanja - rekli su mi da sramotim njihovo ime i celu familiju.
Posle diskusije rekli su da će me prihvatiti pod uslovom da odustanem od aktivizma, jer ne žele da komšije saznaju. U tom trenutku sam ih pitala da li se sećaju koliko sam depresivna bila. Da me je aktivizam promenio i da sad nema povratka nazad.
Majka mi je rekla ”Nećeš promeniti svet Dženi”, a ja sam odgovorila “Znam, ali možda ću nekome drugom promeniti život”.
Kada su oni saznali, kao da je ogroman teret spao. Osećala sam se kao da po prvi put mogu iskreno da razgovaram sa njima i da im pokažem ko sam. Bilo je oslobadjajuće. Onda je prijatelj Kristi Prendi postao značajan za zajednicu, iako još uvek nije bio aut. Bio je maj 2012. i on je pozvan da govori u televizijskoj emisiji povodom prve Povorke ponosa u Tirani. Kristi me je pozvao da idem s njim u emisiju, ali da budem u publici i  još  sam obećala majci da neću govoriti i da neću praviti probleme.
Emisija je bila katastrofalna i brzo postala agresivna - jedan od panelista Murat Baša je za vreme reklama rekao Kristiju “Ako mi se budeš tako obraćao prerezaću ti grlo”. Još mu rekao “<ako moj sin postane kao ti, bolje da ga odrobijam”. To me je jako razljutilo. Pomislila sam da ćutanje nije rešenje i da ne mogu više nemo da posmatram.
Trazila sam da mi daju mikrofon i sve kamere su se okrenule prema meni. Rekla sam ”Razlog zašto se zajednica bori i zašto ljudi žive u senci jesu ljudi poput tebe.” Voditelj je rekao “O, pa imamo lezbejku u publici”. Nisam dalje znala šta će se desiti u mom životu.
Posle emisije nisam htela da idem kući ni na posao, a moji prijatelji nisu mogli da veruju šta sam uradila, a telefon nije prestajao da zvoni. Osećala sam se jako tenzično, uplašeno i anksiozno.
U trenutku kada sam izašla na ulicu ljudi su vikali i pokazivali prstom na mene - “Vidi lezbejka”, bilo je kao da sam na stubu srama. Tako je bilo mesecima. Dobijala sam preteće pozive, pretnje i moji roditelji su takodje bili uznemiravani.
Svi su imali potrebu nešto da im kažu povodom mog autovanja - rodjaci, komšije, prijatelji. Osećala sam jaku krivicu jer sam prouzrokovala patnju mojih roditelja. Sva ta ogovaranja, komentari i tračevi- to je bilo bas teško vreme za njih.
Rekla sam majci ”Moraš da razumeš kad ljudi vide da si ranjiva oni će te uništiti, ali ako im pokažeš da si ponosna na mene, oduzimaš im njihovu moć i tako te više ne mogu povrediti.”
Sada je to vreme iza nas, sva sreća, i moji roditelji me u potpunosti podržavaju. Ne interesuje ih šta ljudi pričaju, i ja svakog dana osećam zahvalnost zbog toga, jer ja ne bih mogla postići sve ovo bez njihove podrške i bez njihove hrabrosti.
Sva sreća i moja šefica je bila podrzavajuća. Pozvala me je u svoju kancelariju i rekla mi da ako doživim neku neprijatnost na poslu, od kolega, treba odmah da joj kažem. Iznenadila me je, nisam mogla da verujem – videla me je bez obzira na moju seksualnost i bila sam joj zahvalna da konačno mogu biti ono što jesam.

Da se možeš vratiti u prošlost, šta bi poručila mladjoj sebi?

Rekla bih joj da ne mora da se plaši više, da ne mora da se oseća usamljeno…ne moraš da kriješ ko si..volela bih da sam tada mogla to da joj kažem.
Rekla bih joj da se stvari menjaju na bolje, ne odustaj, ti si borkinja. Imaš toliko snage u sebi, veruj drugima, izbaci bes iz sebe da možeš uradiš nešto dobro sa njim.
Ne možes da živis u laži, to oštećuje i tebe i tvoju porodicu. Imaš samo jedan život i treba da ga živiš u istini. Znam koje su posledice prikrivanja prave sebe jer sam patila zbog toga mnogo godina.

Izvor: http://thebalkanista.com/2020/01/12/51-xheni-karaj/

No comments:

Post a Comment