Koja
je to situacija koju si preživjela zato što si lezbejka?
Sigurno
je bilo mnogo takvih situacija, sada pokušavam da se setim šta bih izdvojila,
možda ovaj na poslu. Tamo sam imala neke situacije gde se jednostavno nisam osećala
dovoljno sigurno u tom okruženju da otvoreno da kažem ko sam, i ne samo to,
bukvalno sam imala pritisak da upadam u taj neki normativ koji se očekivao od
mene u poslovnom smislu, a koji je bio u suprotnosti sa mojim lezbejskim
identitetom i onim što sam ja izabrala. Znači od ponašanja, oblačenja, ne
znam... Pošto sam se bavila poslom koji je zahtevao dosta sastanaka, prezentacija
i javnih nastupa, a ja sam nekako uvijek furala taj svoj stil, a od žena u
firmi se uvijek nekako očekuje da odu na sastanak pa da one sad tu nešto
zabavljaju te ljude, da flertuju, da
budu simpatične saradnicima koji bi nam ostavili pare, koji su nam klijenti ili
šta već. Meni je to bilo baš grozno, mislim meni niko nikad nije rekao da ti
sada moraš da izgledaš ovako, moraš da budeš našminkana, moraš da pokažeš grudi
ili šta već, ali nekako znaš kroz kontekst da se to od tebe očekuje i to mi je
bilo užasno nelagodno. Iako deluje banalno, ali kada je to konstantno to već
počinje da bude neki hronični pritisak, a koji nije direktno u vezi sa tim da
li sam ja njima rekla da sam lezbejka ili ne, već više sa tim nekim očekivanjem
koje je njima podrazumevajuć, a apsolutno nije u skladu sa mojim lezbejskim
identitetom i onim što sam ja izabrala da budem. Tako da to mi je dosta bilo u
poslednje vreme upečatljivo.
Da
li si još zaposlena tu?
Ne
nisam više, to je bilo pre dve godine. Bila sam zaposlena tu oko dve godine i
jednostavno mnoge stvari se tu nisu poklopile i više ne radim tamo.
Kako
si se nosila sa tim da preživiš te dve godine dok si radila?
Pravila
sam kompromise, često sam izlazila iz svojih granica da bih se prilagodila i
onda sam se osećala jako loše zbog toga i skontala da ne treba to da radim i da
jednostavno kažem ''ne'' tome i da ne pokušavam da budem to što se od mene
očekuje.
Kako
su onda oni reagovali?
Pa
nije tu bilo nikakve reakcije, sva ta situacija se prilično odigrava samo u
mojoj glavi, ja nikad nisam otvoreno razgovarala sa kolegama o tome, ali je
moglo u nekim situacijama da se vidi da oni to ne podržavaju, da i dalje imaju
ta očekivanja od tebe. Mislim, to sada dosta djeluje apstraktno i slojevito,
ali je zapravo bilo uvek prisutno iako se nikad nije pričalo o tome direktno.
Da
li si pričala sa drugaricama o tome?
Pričala
sam sa drugaricama, ali vrlo retko zapravo, možda sam sa jednom ili dve
drugarice to podelila. Nije sada to neka tema o kojoj sam pričala, jer uvek
nekako imaš utisak da postoje bitnije stvari, postoje druga polja na kojima smo
diskriminisane, postoji nasilje, uvek mi je taj moj problem delovao malo u
odnosu na druge, kao da nije vreme da se o tome govori jel? Tek kada sam se
malo izmakla iz tog okruženja gde sam radila, kada je prošlo neko vreme,
potpuno sam se izmestila iz te situacije i danas znam da sigurno ne bih ostala
tamo ni dva dana, a ne dve godine. Ali u tom trenutku mi je to delovalo kao
nešto mizerno. Onda uvijek nalaziš neka opravdanja - pa dobro oni su okej,
plaćaju ti na vreme, niko te ne smara, fleksibilni su i onda zanemaruješ te
neke stvari koje su ti podjednako bitne za kvalitet tvog rada i tvog života, da
se prosto osećaš okej tamo gde radiš.
Koje
su tvoje unutrašnje snage da se nosiš sa takvim situacijama?
Nekako
to što sam navikla da sve to procesuiram sama i, ne znam, pronađeš tako neke
načine da to prevaziđeš. Mislim, ne znam ni ja kako da to definišem, znam da
postoji ta neka unutrašnja snaga čim sam izašla iz toga, možda je to bila neka
sposobnost da se snađem, da dam otkaz, da krenem dalje, bez obzira na to što je
to bio neki siguran posao itd. I definitivno taj osjećaj - time što ne
pristaješ i time što se buniš ćeš uraditi nešto dobro ne samo za sebe već i za
nekog drugog i samim time staviti i tom nekome do znanja da ne može tako da ima
očekivanja. Možda je to taj unutrašnji drajv, ako ćutimo nikad se ništa neće
promeniti, ajde da se pobunimo koliko ko može u datoj situaciji i u datom
momentu.
Kako
si to procesuirala?
Da,
pa idem na terapiju i pričala sam dosta o tome i terapija mi je baš, baš
pomogla u tom poslovnom smislu da se ostvarim. Prvo da odem iz te firme, a
drugo da počnem da radim nešto drugo što me više ispunjava. Definitivno je
pshioterapija bila tu najveća podrška. Nisam o tome pisala, ali umem i da kroz
pisanje, ne dnevnika, već više beleški, kad mi dođe neka emocija da je izbacim.
Koje
si sve emocije osjećala tada?
Bio
je uvijek prisutan taj osjećaj da nisam dovoljno dobra, bez obzira što te
stvari koje su kor tvog posla obavljaš dobro, pod tim prećutim pritiskom kojeg
sam dobijala iz tog okruženja sam uvijek imala osećaj da nisam dovoljno dobra,
da ne zaslužujem to mesto, da treba da budem zahvalna što sam tu. Znaš kao
potpuno obrnuto neko shvatanje, onda sam
osećala dosta da sam nekako zarobljena, da ne mogu da izrazim to što sam, a
imam ogromnu potrebu da tako bude tj. da bude to neko zdravije okruženje koje
bi meni odgovaralo. Onda jednostavno ne znaš kako to da uradiš zato što
nailaziš svakodnevno na gomilu komentara, preporuka kako to sve treba. Ništa to
nije bilo direktno upućeno meni, ali kroz te neke svakodnevne situacije skontaš
da se odnosi između ostalog i na tebe. To je taj neki osećaj da si zarobljen i
da nikada nećeš moći da se izmestiš iz toga, to jest da prevaziđeš i to da si
nedostojna tog mesta na kome si. Nekako zanemariš sve svoje zasluge i sve svoje
kvalitete zbog tog pritiska koji konstantno osećaš jednostavno ne vidiš ništa
drugo.
Kako
uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?
(osmeh)
Pa družim se sa drugim lezbejkama. Primetila sam da sam sve više ujedinjena sa
tim identitetom lezbejke i da sve više govorim o tome i samim tim što pričam
sada sa tobom ovde i to mi je kao jedan od načina da podelim tu radost i taj
ponos zato što sam lezbejka. Primećujem da se sve više družim sa lezbejkama i
sve više uviđam koliko smo genijalne i da upravo te zasluge koje same sebi
često ne dajemo - treba da počnemo to da radimo da i jedna drugoj to dajemo, a
i same sebi ta neka priznanja. Sada recimo iz ove perspektive gledam na to kao
na neko super iskustvo, iako mi tada nije bilo uopšte prijatno na poslu. Sada
to gledam kao super, naučila sam mnogo stvari, dobro sam radila svoj posao, ponosna
sam na to što sam negde uspela da se oduprem tim pritiscima i ostanem to što
sam. Neke lezbejke, na žalost, zauvek ostaju u tome, to sam viđala milijardu
puta i na poslu i u porodici. Udaju se da bi udovoljile mami i tati, rađaju decu
da bi udovoljile mami i tati. Sada iz ove perspektive sam nekako baš sretna što
se sve to tako odigralo i verovatno je trebalo tako da bude.
A
što se tiče priznanja važna je ta solidarnost
koja treba da postoji među nama i definitivno treba to češće da radimo
jedna drugoj, da se međusobno solidarišemo i podržavamo i da kad neka uradi
nešto dobro joj se stavi do znanja. To je užasno značajno jer ti kao lezbejka
trpiš ogroman celoživotni pritisak samim tim što živimo tu gde živimo, pa još
plus sve ostalo, i te neke male stvari koje dolaze od poznanica, prijatelja i
prijateljica mogu baš mnogo da znače.
Kako
voliš sebe?
Mislim
da najviše volim sebe tako što radim na sebi, što idem na psihoterapiju i što
se trudim da budem nežna prema sebi i prema drugima. Mislim da je to nekako to
što je najvažnije meni da na taj način brinem o sebi. Mogla bih da prestanem da
pušim. Eto recimo to bi isto bilo korisno.
Selena Jović, 31 godina, radnica, Beograd
No comments:
Post a Comment