Moji politički tekstovi obuhvataju različite oblasti uključujući
feminizam i ekologiju, biodiverzitet, mir i rat, lezbejska ljudska prava i
kulturu, globalizaciju, klimatske promene, vodu, pravo na intelektualnu
svojinu, slobodnu trgovinu, nasilje nad ženama, feminističku ekonomiju, i
druge.
Utorak, 27. jun 2017.
Istraživanje i tišina: zašto je
mučenje lezbejki nevidljivo?
Suzan Hotorn[1]
Tekst je objavljen u Zbirci eseja i
prezentacija: Zbornik radova s konferencije Udruženja za ženske studije
(Novi Zeland), Univerzitet Mesi, Severni Palmerston: 64-72, 2003.
... nijedan trening me nije
pripremio za bol ovog intenziteta... moju bol... bol koji nisam sama
odabrala... ovoliku otuđenost, ovaj prazni vakuum..., moje telo, moj um, moja
bol... ovo se ne dešava... ja sam samo tačkica u univerzumu... kom
univerzumu?... svet više nije... ja se.... raspadam... deo po deo.... urlik po
urlik... elektrodu po elektrodu... Bol.... sva ova bol tu i tamo, čak dole u
mojoj vagini... agonija... gde sam? Gde je moje ja? (Rivera-Fuentes i Birke 2001: 655;[2])
Gde je moje ja?
Ovo je ključno pitanje za svaku istraživačicu koja proučava dokaze i
razloge mučenja lezbejki. Gde je moje lezbejsko ja? Gde je središte mog
lezbejskog bića? Gde je iskustvo mene kao lezbejke zapisano, a gde prepoznato?
U proteklih više od trideset godina feminističke naučnice su ukazale na mnoge
aspekte nasilja nad ženama. Međutim, kada sam odlučila da na tu temu nadovežem
nasilje nad lezbejkama suočila sam se s ozbiljnim nedostatkom istraživanja tog
fenomena.[3]
Ovaj esej nudi pregled dosadašnjih istraživanja na temu mučenja lezbejki –
kako u prošlosti tako i u sadašnjosti – koja su izuzetno fragmentarna i teško
dostupna. Čak i organizacije koje se bave takvim istraživanjima osećaju potrebu
da „preruše“ identitet lezbejki koje su preživele mučenje jer strahuju za
njihovu bezbednost.
Istraživanja koja tematizuju mučenje lezbejki obično se bave dobro poznatim
istorijskim primerima istog, uključujući i primere kobnih sudbina lezbejki u
nacističkoj Nemačkoj (mada su i o tome retka istraživanja), a ne bave se
proučavanjem iskustava lezbejki koje doživljavaju mučenje u mnogim savremenim
režimima. Takođe, istraživanja o mučenju lezbejki se obično poistovećuju sa,
odnosno pridodaju, istraživanjima o mučenju gejeva.
Istraživačice se pitaju da li mi kao aktivistkinje treba javno da govorimo o
mučenjima lezbejki i da li bi posledice takvog javnog govora bile izuzetno
negativne po one koje su pretrpele nasilje. Za ovaj problem je vezana i
erotizacija mučenja kao jednog od izvora seksualnog uzbuđenja. Internet
pretraga o „lezbejkama i nasilju“ iznedruje ogromnu količinu pornografskog, a
ne materijala koji se bavi temama nasilja nad lezbejkama i mučenja lezbejki.
Ozbiljna istraživačica, stoga, mora da se zapita da li sadomazohizam dovodi do
prihvatanja političkog zlostavljanja? Ovo poslednje pitanje je obrađeno u
drugom eseju.
Konačno, kako istraživačica treba da se nosi s problemom čitanja između
redova zabeleženih iskaza o mučenju u potrazi za podacima koji bi se odnosili
na mučenje lezbejki? Kao da neka može da se usudi da ostavi zvaničan iskaz o
pretrpljenom mučenju kad je mržnja prema lezbejkama i dalje prisutna čak i u
relativno otvorenim društvima.
Seksualnost, tajnost i tišina
Temom mučenja lezbejki počela sam da se bavim pre dvanaest meseci. Odmah na
početku mi je bilo jasno da ću morati pažljivo da pregledam veliki broj
istraživanja koja se ne odnose isključivo na lezbejke, budući da se lezbejska
egzistencija često brka sa životima gejeva ili se podvodi pod opšte,
neadekvatne termine kao što su homoseksualnost, kvir ili LGBTI. Upotreba ovih
termina istovremeno uključuje i isključuje lezbejke. Termin skorijeg datuma –
istopolna privlačnost – ne drži vodu iz istih razloga. Upotrebom pomenutih
termina, lezbejke koje su bile izložene mučenju, nestaju.
U istorijskoj literaturi postoje zapisi o mučenjima lezbejki u okviru
institucije inkvizicije. Mogućno je da su lezbejke kao veštice podvrgavane
mučenju u doba tzv. renesanse, što su bila baš muška posla. Takav je bio slučaj
Filipe de Souze koja je 1592. godine živela u portugalskoj koloniji Brazilu.
Pošto je rimokatolička inkvizicija osudila zbog „groznog i gnusnog zločina
sodomije“ na osnovu njenog priznanja o stupanju u seksualne odnose sa ženama
„osuđena je na izgnanstvo i okrutno bičevanje na ulicama Salvadora kako bi
služila kao primer drugima“ (Zločini iz
mržnje 2001: 10). Postoje i navodi o ubijanju lezbejki pod nacističkim
režimom zbog toga što su smatrane „asocijalnim,“ veoma fleksibina etiketa koja
se odnosila kako na prostitutke, počiniteljke zločina, beskućnice, nezaposlene,
Ciganke – uključujući i Romkinje i Sinti žene – tako i na lezbejke (Šopman
1996: 21). Ono što je, međutim, izvesno je da su lezbejke bile, a i dalje su, podvrgavane mučenju. One
doživljavaju mučenje u najrazličitijim represivnim režimima: u
post-komunističkoj Rumuniji, u Čileu nakon prevrata iz 1973. godine, u Iranu
pod fundamentalističkim režimom Ajatolaha Homeinija, na turističkim Karipskim ostrvima
kao i u Zimbabveu i Ugandi. Zemlje u kojima postoji mučenje lezbejki pripadaju
sasvim različitim političkim formama, od socijalističkih do fašističkih, od
sekularnih do fundamentalističkih.
Lezbejke podvrgavaju mučenju samo zbog toga što postoje. U viktorijanskoj
Engleskoj parlament je doneo odluku da je najbolje da se postojanje lezbejki
ignoriše (Džefris 1997). Iako se samo po sebi ignorisanje ne može poistovetiti
s mučenjem, svojim negiranjem lezbejske egzistencije ono doprinosi održavanju
tajnosti kojima su lezbejke okružene. I tako, iako je u maoističkoj Kini
lezbejska egzistencija definisana kao nepostojeća, Anči Min (1994) je u svojoj
autobiografiji pokazala da je lezbejska egzistencija postojala uprkos
„prevaspitavanju“ u radnim logorima tokom Kulturne revolucije u kojima je
društveno i kulturno saobražavanje s jedinstvenim idealom bilo na vrhuncu.[4]
Jedan od osnovnih elemenata lezbejske egzistencije u patrijarhatu je njena
ranjivost u pogledu zahteva za tajnošću, tišinom i nepostojanjem. Slično drugim
marginalizovanim i obezmoćenim društvenim grupama, lezbejke su često
zarobljenice „kulture ćutanja“ (Freire 1972: 48). Slično pojedinkama i
pojedincima iz drugih obezmoćenih društvenih grupa i kod lezbejki se represija
ponekad usmerava ka sebi pretvarajući se u neki oblik samo-nasilja koje se u
pojedinim slučajevima završi suicidom. Spolja gledano, ova samo-represija može
rezultirati u dijagnozi koju neki medicinski autoritet uspostavlja kao „bolest“
ili se može prevesti u optužbu nekih verskih autoriteta o delanju u suprotnosti
s božijom voljom, ali može dovesti i do osuda na telesnu ili mentalnu kaznu u
vidu mučenja, pa čak i pogubljenja, kakav je slučaj u pojedinim državama.
Ovde bih ukazala na neke od paralela između lezbejki i drugih društvenih
grupa kojima je političko priznanje uskraćeno. U Argentini, gde su
„nestale/nestali“ bile/i od ključnog značaja za nastanak klime iz koje se
izrodio pokret otpora, moć da se odredi ko su one/i koje/i postoje, a ko one/i
kojih nema predstavljala je sastavni deo vladine strategije zastrašivanja stanovništva
(Partnoj 1986; Valensuela 1985). U Južnoafričkoj Republici je za vreme
Aparthejda „crnačka egzistencija“ proglašena kao protivna zakonima osvajača (Milet
1994: 117). U Avganistanu je pod Talibanom ženska egzistencija na sličan način
osporavana, osim u slučaju nošenja burke kojom ne samo da se žena sakriva od
pogleda muškarca već se i svodi na status „predmeta“. Ne treba zaboraviti ovde
ni da iako prostitutke bije loš glas, one istovremeno sačinjavaju sastavni deo
muške vojne mašinerije (Enlou 1983: 18-45). Slično tome, budući definisane kao
ne-osobe, generacije australijskih starosedelaca suočavale su se s raznim nedaćama
(Atkinson 2002: 69). Džudi Atkinson smatra da je ova praksa rezultirala
kulturnim genocidom. Pod ovim konceptom Atkinson podrazumeva internalizovanu
samo-mržnju i sveobuhvatni i rastući osećaj bezvrednosti među Aboridžinima koji
zbog njega postaju i progonitelji i progonjeni, pa čak i izvršitelji kazne[5]
(Atkinson 2002: 72).
Sve navedene političke okolnosti su relativno prisutne u dominantnim
političkim analizama. Ipak, izloženost lezbejki traumi nestanka i negiranja je
u velikoj meri i dalje nepriznato. Lezbejska egzistencija je u patrijarhatu
nepriznata, čak i nelegalna. Lezbejke postaju vidljive jedino u otvorenoj
političkoj atmosferi dok u represivnim, odnosno reakcionarnim vremenima nestaju.
Slično starosedelačkom stanovništvu čija kultura nije priznavana, a koje je
kroz dugotrajni politički aktivizam uspelo da uobliči i održi svoje društvene
mitove i osećaj ponosa na svoje zajednice, lezbejske feminističke aktivistkinje
su se od kraja 1960-ih našle u sličnom političkom procesu. I pored toga, ja i
dalje srećem ljude koji tvrde da lezbejska kultura ne postoji.[6]
Slično crnačkoj egzistenciji pod Aparthejdom, lezbejska egzistencija unutar
neprijateljske teritorije patrijarhata se doživljava kao otvoren napad na
hipermaskulinitet. Kad konformizam postane norma, kad se muška moć učvrsti i
kad vlade dopuste kršenje ljudskih prava ili se oslanjaju na mučenje među
žrtvama će se uvek naći i lezbejke.
Postavlja se, dakle, pitanje zašto se lezbejke toliko retko pominju u
literaturi koja tematizuje mučenje. Odgovor možemo naslutiti u sledećoj izjavi
jedne lezbejke iz Perua:
Kad počnem da govorim o pravu na svoju kulturu i jezik kao starosedeteljka
svi mi to pravo priznaju. Ali kad počnem da govorim o svom drugom identitetu, o
sebi kao lezbejki, o svom pravu na ljubav i samo-opredeljenje u pogledu
seksualne orijentacije niko ne želi da me sasluša (ILSI Bilten 1994: 13).
Ovo uskraćivanje političke
podrške drugih, koji sebe možda čak i smatraju progresivnim, je osobeno za
lezbejsku egzistenciju. Lezbejke su podržavale i borile se zajedno s čitavim
nizom različitih ljudi za priznanje njihovih političkih prava, ali kad, u
retkim prilikama, zatražimo podršku otkrijemo da su „samo druge lezbe ponosne
na lezbe“ (Henskam 1992). Takve reakcije su postale očigledne posle recentnog
saopštenja australijske Ujedinjujuće crkve da će zvanično dozvoliti
rukopoloženje autovanih lezbejki i gejeva, odnosno posle odluke Episkopalne
crkve Sjedinjenih Američkih Država da prvi put u svojoj istoriji dozvoli izbor
Džina Robinsona, autovanog geja, u čin biskupa. Neverovatno je bilo videti
reagovanja običnih ljudi, koji sebe uglavnom smatraju etičnim, a koji se nisu
uzdržali od toga da javno iskažu svoje mržnjom ispunjeno mišljenje. Takvo
mišljenje većina ljudi verovatno ne bi javno izgovorila da su u pitanju bile
rasa ili kultura, etnicitet ili regija (ali bi sigurno bilo onih koji bi
pokazali mržnju i u tim slučajevima).
Gajim nadu da bi diskusijama na temu mučenja lezbejki u
kojima bismo imenovale/i i identifikovale/i različite strategije kojima se
razgovor o mučenju lezbejki izbegava možda u nekom trenutku mogle/i da doživimo
da Amnesti internešenel pokrene kampanju u kojoj ne bi u centru bila deca,
muškarci, žene ili opšta grupna kategorija GLBTIK, već lezbejke. Ovo predlažem
zbog toga što je Amnesti internešenel jedna od retkih organizacija koje su
sprovele istraživanje o mučenju lezbejki, mada je njihovo istraživanje tog
problema obojeno tendencijama o kojima je već bilo reči u ovom tekstu: bilo da
je u pitanju stidljivo i usputno pominjanje lezbejki u istraživanjima koja su
se mahom bavila gejevima (ali i osobama biseksualne orijentacije) i transeksualnim
osobama (Prekidanje tišine, 1997; Zločini iz mržnje, konspirativna tišina, mučenje
i zlostavljanje na osnovu seksualne orijentacije, dok. br. ACT 40/016/2001),[7]
bilo da je pominjanje lezbejki bilo još ređe zastupljeno u okviru istraživanja
koja su se bavila ženama (Slomljena tela,
razorene duše – Mučenje i zlostavljanje žena, dok. br. ACT 40/001/2001).
Izbegavanje otvorenog razgovora na temu mučenja lezbejki
se pravda na više načina, među kojima su i zanemarivanje, odnosno nevidljivost
mučenja lezbejki. Kao jedan od razloga za to navodi se mogućnost daljeg
zlostavljanja lezbejki, odnosno žrtvi mučenja, u zatvoru. Dalje, postoji
problem osetljivosti javnosti. Poznato je da je teško izazvati simpatije
javnosti za neku lezbejku koja je preživela mučenje. Ipak, navedeni razlozi su
dobro poznati feministkinjama koje se suočavaju sa sličnim otporom prema javnim
raspravama na temu seksualnog zlostavljanja dece. Dugoročno gledano, podizanje
nivoa svesti javnosti o ovom problemu je i dalje bolje od toga da ga prekriva
veo ćutanja. Prema rečima Kejt Milet: „Mučenje je pokazatelj neslobode“ (1994:
307). Po svoj prilici, pred nama je dug put koji treba da pređemo kako bismo
ostvarile slobodu za lezbejke. Dok su lezbejke i dalje izložene mučenju na koje
se niko ne obazire čitavo društvo je kako posredno uključeno, tako i
komplicitno s ovom vrstom nasilja.
Izveštaj pod naslovom Zločin
iz mržnje organizacije Amnesti internešenel nalaže da „bitku za ljudska
prava LGBT osoba treba da vodi svaki pojedinac u društvu“ (Zločin iz mržnje 2001: 28). Slažem se s tim, ali i verujem da je
došlo vreme da se sastavi izveštaj koji će biti fokusiran isključivo na
lezbejke.[8]
„Ćutanje,
posle ćutanja, posle ćutanja“[9]
Preko je potrebno istaći ćutanje. Lezbejke su dugo bile
izložene ćutanju, negiranju, nepostojanju u okviru dominantnog heteroseksualnog
diskursa. Lezbejke izložene mučenju suočavaju se s višestrukim slojevima
ćutanja. Prvi muk obavija lezbejsku egzistenciju. Drugi je sloj pravne tišine,
prisutan u značajnom broju zakonodavnih sistema: umesto da se propisuje na
direktan način, kazna se provlači neformalno a ponekad je sprovodi država,
ponekad članovi porodice žene a ponekad zajednica. U slučajevima neformalno
sprovedenih kažnjavanja teško je prepoznati da je reč o kršenju lezbejskih
ljudskih prava ili mučenju. U takvim slučajevima mučitelj zapravo ne odgovara
za počinjen zločin jer „niko nikada neće saznati, niko te nikada neće čuti,
niko nikada neće otkriti“ (Milet 1994: 300).
Vrisak lezbejke koja je podvrgnuta mučenju u porodici,
zatvoru, ustanovi za mentalno zdravlje niko ne čuje. U svojoj boli, ona ponekad
moli druge za pomoć, ali nju niko ne čuje jer niko i ne sluša. Retko ko se
usudi da je čuje. Gotovo niko o tome ne progovara. A ja bih dodala da gotovo
niko ne haje za mučenje kojem je ona izložena zbog toga što se usudila da bude
lezbejka.
U nastavku ovog eseja želim da prekinem ovo ćutanje i
ispričam priče lezbejki koje su doživele mučenje u različitim zemljama sveta
tokom proteklih trideset godina. Prekid s praksom ućutkavanja lezbejki kao
grupe bi moralo da se postigne zaustavljanjem ućutkavanja lezbejki koje su
doživele fizičko i psihičko, ali i socijalno i političko mučenje. U nastavku
navodim kratke odlomke, dok se duže verzije tekstova nalaze u citiranim
izvorima.
Zaključali
su me u sobu i dovodili su ga svakog dana da me siluje kako bih zatrudnela i
bila primorana da se udam za njega. To su mi radili sve dok nisam zatrudnela...
(Maćida 1996: 123).
Tina Maćida je lezbejka iz Zimbabvea koja danas živi u
Harareu. Njeni roditelji su sredinom 1980-ih izložili Tinu silovanju u pokušaju
da je „izleče“ od njene lezbejske egzistencije.
U obližnjoj Ugandi Kristin i Noru zlostavljala je vojna
policija, kao što je bilo i sa trojicom gej aktivista 1999. godine. Politički
gledano, Uganda je levo usmerena zemlja, ali predsednik Joueri Museveni, slično
Mugabeu u Zimbabveu, nema vremena za homoseksualna prava. Tamo se na gejeve i
lezbejke gleda kao na „podljudska bića“ (Zločini
iz mržnje 2001: 6; vidi i Tiripano, 2000). A u Namibiji, Ministar
unutrašnjih poslova Džeri Ekanđo je podstakao policiju da „eliminiše“ gejeve i
lezbejke „s lica Namibije“ (Zločini iz
mržnje 2001: 6). U Zambiji su aktivističke organizacije nelegalne (Zločini iz mržnje 2001: 28).[10]
Kristin je rekla, „Vezali
su nam crne krpe na glave i odveli nas do kola“. Kako je zabeleženo u
izveštaju:
Kad su nam skinuli vreće, Kristin
je shvatila da se nalazi u tajnom zatvoreničkom centru. Skinuli su je do gole
kože i tukli, a vojnici koji su je držali su pretili da će je silovati. Zatim
su je odveli u drugi zatvorenički centar gde su je ispitivali o ljudskopravaškoj
grupi koju su pokrenuli njeni prijatelji, kao i o njenoj seksualnosti. „Pitali
su me zašto nisam udata. Rekla sam da me brak ne zanima. Pitali su me da li
znam da je homoseksualnost tabu u Africi. Ćutala sam. Rekli su da je to
kriminalna radnja za koju sam mogla da dobijem 10 godina zatvora ili doživotnu
kaznu. Usred svega toga jedna policajka je ušla i rekla 'Čujem da je ovde
lezbejka, je l' možeš [meni] da radiš ono što radiš s ženama?' Nisam pognula
glavu, a ona me je ošamarila“ (Zločini iz mržnje 2001: 4).
Kasnije su je silovala trojica zatvorenika. Kako se seća:
Kad se približila ponoć, rekli su
'pokazaćemo ti nešto'. Skinuli su me i silovali me. Sećam se da su me dvojica silovala
pre nego što sam se onesvestila (Zločini iz mržnje 2001: 4).
Njenu prijateljicu Noru odveli su na drugo mesto, u vojne
barake. Ona o svom udesu ima da kaže sledeće:
Držali su me u maloj, prljavoj
sobi sa slepim miševima na plafonu. U toj sobi sam provela oko pet sati sama, a
onda su došla trojica i počela da me ispituju. Ti muškarci su bili veoma surovi
i zastrašujući, bilo je nepodnošljivo... Oni su me tukli i seksualno i fizički zlostavljali.
Strgali su odeću s mene dok nisam ostala gola. Pravili su gadne komentare o
tome kako bi trebalo da me kazne zbog toga što muškarcima uskraćujem ono što im
po pravu pripada i ko to ja mislim da sam kad radim ono što predsednik smatra
pogrešnim. Čak su predlagali da mi pokažu šta propuštam tako što bi se izređali
na meni (Zločini iz mržnje 2001: 5).
Ipak,
Afrika nije jedino mesto gde su lezbejke bile, i još uvek su, izlagane mučenju.
Moram da naglasim činjenicu da mučenje lezbejki i dalje postoji zbog toga što
mnoge pojedinke i mnogi pojedinci veruju da lezbejke više nisu izložene
maltretiranju, ponižavanju i sramoćenju zbog sistemske diskriminacije, a još
manje mučenju.
Marijana
Četiner je uhapšena u oktobru 1995. godine zbog „pokušaja zavođenja žene“. U
junu 1996. godine osuđena je na tri godine zatvora u skladu s Članom 200 Krivičnog
zakona Rumunije.
Čuvarke u zatvoru su se prema
meni ophodile veoma loše jer su u Rumuniji osobe koje su bile u istopolnim
vezama neprihvaćene. Još gore od toga, čuvarke... su me tukle i vređale. Više
poštovanja ima za žene koje su počinile zločin nego za žene koje su bile u vezi
s drugim ženama.... I tako, zbog te homoseksualne, odnosno lezbejske stvari...
mene su tretirale kao poslednji ološ (Zločini iz mržnje 2001: 11).
Za
vreme odsluženja zatvorske kazne Marijana je uputila žalbu na način na koji su
je zatvorske vlasti tretirale, nakon čega su je lisicama vezali za radijator i primorali da stoji 11 sati u „poziciji
Isusa Hrista“ bez hrane (Zločini iz mržnje
2001: 11).
Još
kasnije, kad su je ponovo uhapsili radi odsluženja pune zatvorske kazne nakon
što je sud odbacio njenu validnu žalbu na presudu upućenu januara 1997. godine:
Marijana Četiner je prebačena u
drugi zatvor gde je smeštena u ćeliju pod specijalnom nadzorom namenjenu
nasilnim zatvorenicama gde su je tukle i čuvarke i druge zatvorenice. U jednom
takvom incidentu slomljena su joj rebra. Kad je zatražila da je odvedu lekaru
poslali su je na 10 dana u samicu (Zločini iz mržnje 2001: 11).
Svođenje
lezbejske egzistencije na psihijatrijsko stanje nije nova pojava. Lečenje onih
koje su smatrane ludim, nestabilnim, neprihvatljivim bilo je, a i dalje je,
razlog ne samo za sprovođenje reforme, već i za rušenje sistema i definicija
koje pojedine osobe primoravaju da žive živote koje niko od nas ne bi želeo da
vodi. Slična sudbina i dalje očekuje mnoge lezbejke u zemljama u kojima je
lezbejstvo i dalje klasifikovano kao mentalni poremećaj. To je specijalan način
na koji se porodice odnose prema neposlušnim mladim ženama.
Ala Pičerskaja,
lezbejka iz Rusije, optužena je za „huliganizam“ (Zločini iz mržnje 2001: 20). Dugoročno prinudno zatvaranje u
institucije za mentalno zdravlje je konačno ishodište za mnoge mlade žene [11]
te je, kao što je bio slučaj s Alom Pičerskajom, njena devojka takođe „prinudno
držana u psihijatrijskoj instituticiji“ (Zločini
iz mržnje 2001: 20). Zločin koji je Ala Pičerskaja počinila sastojao se u
istrajnom radu u lezbejskoj organizaciji za mlade.
Za
mučenje lezbejki je, između ostalog, uobičajeno da se usmerava protiv
aktivistkinja. To nisu one lezbejke koje sede kod kuće i uživaju u blaženstvu
svog doma a da nikada ne imenuju svoju seksualnost, žene koje su svojom
seksualnošću ućutkane jer zbog nje mogu biti podvrgnute mučenju (mada ja tvrdim
da je takvo ćutanje zapravo vid psihičke pretnje). U pitanju su one žene koje
protestuju protiv nasilja prema drugima, uključujući i lezbejkama. To su one
žene koje glasno imenuju svoju lezbejsku egzistenciju. One koje uspevaju da
savladaju strah i samo-ućutkavanje. One trpe mučenje za sve ostale koje i dalje
ćute i kriju se.
Ovakva
zlostavljanja nisu nepoznata ni u zemljama Zapada. Zatvorenicama svugde i bez
obzira na razlog zbog kog su se našle na odsluženju zatvorske kazne preti veća
verovatnoća da će biti podvrgnute torturi i zlostavljanju. Zatvorenice koje su
lezbejke, a naročito one koje završe u zatvorima koje dele s muškarcima ili
imaju čuvare a ne čuvarke izložene su većem riziku od podvrgavanja zlostavljanju
i lošem tretmanu zbog toga što krše pravila koja regulišu način na koji žene
treba da se ponašaju. Dakle, veća je verovatnoća da će lezbejke trpeti nasilje
samo na osnovu svoje seksualne orijentacije, samo zbog toga što su/smo
lezbejke.
Robin
Lukas se našla na odsluženju zatvorske kazne zbog zloupotrebe kreditne kartice
u Kaliforniji 1995. godine. Kako je zabeleženo u izveštaju:
Jedne večeri u septembru 1995.
godine tri zatvorenika su otključala njenu zatvorsku ćeliju, vezali je lisicama
i silovali je. Robin Lukas je pretrpela ozbiljne povrede vrata, ruku, leđa i
područja vagine i anusa. Napadači su joj rekli da drži jezik za zubima i
pripretili da će je ponovo silovati ukoliko se bude žalila. Čuvari koji su bili
povezani s ovim incidentom su samo premešteni u drugi zatvor; disciplinarne
mere nisu preduzete ni protiv koga. Nijedan zatvorenik ni čuvar koji su bili
umešani u ovaj incident nikada nisu optuženi za počinjen zločin. Godine 1998.
Robin Lukas je dobila građansku parnicu na osnovu čega joj je isplaćena
kompenzacija (Zločini iz mržnje 2001: 18).
Ima
mnogo zemljama u kojima lezbejke žive pod direktnom pretnjom zatvorske kazne,
među kojima su i Alžir, Burkina Faso, Etiopija, Maroko, Tunis i Bahami,
Trinidad i Tobago, Antigua i Barbuda, Barbados, Oman i Rumunija. Krivično
gonjenje, međutim, postoji i u mnogim zemljama u kojima biti lezbejka nije
protivzakonito u teoriji, ali jeste u praksi. Takav je slučaj s Kolumbijom,
Nikaragvom, Šri Lankom, Brazilom. U pojedinim zemljama, kao što su Avganistan,
Bahrein, Iran, Kuvajt, Mauritanija, Katar, Saudijska Arabija, Čečenska
Republika, Sudan, Tajvan i Jemen, postoji smrtna kazna za lezbejstvo (Amnesti
internešenel 1997: 77-90). U Iranu su metodi izvršenja smrtne kazne svirepi,
bolni i uključuju „vešanje, kamenovanje, bacanje s visoke litice ili zgrade,
ili streljanje“ (Rajnfelder 1996: 12). Postoje i zapisi koji ukazuju na to da
su lezbejke „vešali ili kamenovali do smrti“ (ibid: 12). Pod
fundamentalističkim režimima mučenje lezbejki se čak opravdava time što
muškarac na taj način obavlja svoju svetu dužnost. Takođe, termin „mučenje“ je
teško dovesti u vezu s činom heteroseksualnog silovanja koje se smatra kao
nešto normalno. Međutim, to je primarni vid mučenja kojem lezbejka može biti
podvrgnuta.
Godine
1994. je u Limi (Peru) policija uhapsila i prebila sedamdeset pet lezbejki.
Zabeleženo je, takođe, i da prostitutke „veoma loše prolaze u zatvoru“ (Amnesti
Internešenel Velike Britanije 1997: 24) mada, kako se dodaje:
...lezbejke prolaze još gore. Lezbejke su podvrgnute prebijanju zbog toga
što ma koliko da je prostitucija ponižavajuća i dalje se smatra normalnim
ponašanjem, dok se lezbejstvo percipira kao ozbiljna pretnja statusu quo“ (ibid: 24).
Bekstvo od mučenja: lezbejke kao izbeglice
U
okviru 6. Međunarodne interdisciplinarne svetske ženske konferencije održane
2002. godine u Kampali ja sam govorila o temama vezanim za lezbejke na jednom
od poslednjih panela na konferenciji. Tom prilikom mi je prišla jedna žena da
mi kaže da se lezbejke u Ugandi suočavaju sa brojnim problemima kao i da je
dobijanje statusa izbeglice izuzetno komplikovano za lezbejke. Čini se da je
ovakva praksa toliko učestala da pojedine/i autorke/i tvrde da dokumentovanih
navoda o lezbejkama ni nema (Mekgi 2003; Magardi 2003).
To
se dešava uprkos slučaju dve lezbejke o kom je bilo reči ranije u ovom tekstu –
Kristinom i Norom – a koje su bile podvrgnute mučenju 1999. godine. One su
toliko strahovale za svoju bezbednost da su izbegle u susednu zemlju. Lezbejska
egzistencija u toj zemlji je takođe bila kriminalizovana tako da njih dve nisu
bile u mogućnosti da zatraže izbeglički status. Provele su „nekoliko meseci
krijući se i pokušavajući da pronađu način da dobiju izbeglički status“ (Zločini iz mržnje 2001: 5).
To
nam govori da iako se čini da postoje dokazi o postojanju lezbejki izbeglica
ono ostaje nevidljivo.[12]
Ala
Pičerskaja je iz Rusije prebegla u SAD zatraživši zahtev za azil nakon što su
joj upućene pretnje zbog navodnog „huliganizma“ i aktivizma. Taj zahtev je prvo
bio odbijen s obrazloženjem da je „kao naveden razlog za prinudno zatvaranje u
psihijatrijsku ustanovu bila želja za 'lečenjem' odnosno 'izlečenjem' a ne kazna,
te da se stoga nije radilo o 'progonu'“ (Zločini
mržnje 2001: 19).
Monika
Rajnfelder primećuje da je 1990. godine vlada Nemačke odobrila azil lezbejki iz
Irana „koja bi bila osuđena na smrtnu kaznu kada bi bila primorana da se vrati
u Iran“ (1996: 18).
Nevidljivost
lezbejki koje su izbeglice je problematična. Iako u pitanju nije veliki broj
slučajeva, oni postoje i moraju postati vidljivi. Rajnfelder piše:
„Mnoge vlade smatraju da se nejasno formulisan zakon (npr. protivprirodni
seksualni čin) odnosi samo na muškarce. Time ostaje nepriznato da zakon
omogućava stvaranje represivnog konteksta u kojem nasilje nad lezbejkama
postaje uobičajena pojava. Udruženo s mržnjom prema lezbejkama koja i dalje
postoji u većini zemalja sveta, ova pojava onemogućava mnoge lezbejke koje se u
svojoj zemlji suočavaju s pravnim progonstvom da se prijave za izbeglički
status koji bi im bio dodeljen na osnovu seksualne orijentacije“ (Rajnfelder
1996: 18).
Mnoge
lezbejke stoga traže azil u trećoj zemlji navodeći političko progonstvo kao
razlog. Međutim, to može dovesti do toga da ne budu u mogućnosti da dokažu
potrebu za dobijanjem izbegličkog statusa, budući da su one bile izložene
zlostavljanjima najgore vrste upravo zbog toga što su lezbejke. Kad se ova
činjenica prikrije, zahtev za dodelu azila gubi na težini.[13]
Ono
na šta navedene priče o mučenjima lezbejki jasno ukazuju jeste to da se tortura
lezbejki javlja u svim političkim režimima i na svim društvenim nivoima. U
nekim slučajevima porodica snosi odgovornost za mučenje sopstvene ćerke
silovanjem (Mačida 1996), odnosno za zatvaranje mladih žena koje smatraju
neposlušnim, van kontrole, u institucije za mentalno zdravlje. Ponekad i
političari koji naginju levici izdaju naloge za mučenje lezbejki; pod okriljem
fundamentalizma mučenje postaje sveta dužnost. Do mučenja katkad dolazi kad
lezbejke zlostavljaju zatvorenici s kojima dele zatvorski prostor; drugim
rečima, lezbejke nisu bezbedne čak ni među autsajderima. Jedna od osnovnih
zajedničkih karakteristika zlostavljanja lezbejki jeste da do mučenja lezbejki
dolazi u okruženjima koje definiše hipermaskulinitet (u vojsci, zatvoru ili ustanovama
za mentalno zdravlje, gde važi stroga podela moći). S druge strane, mučenje
predstavlja vid prisvajanja, kad se muškarci koji se smatraju nemoćnim u
pokušaju osvajanja moći svete lezbejkama (zatvorenicama s kojima dele zatvorski
prostor). Poreklo mučenja je fascinantno. A takozvana „zapadna civilizacija“
obiluje primerima mučenja najmarginalizovanijih. Pejdž du Boa, tako, tvrdi da
je mučenje intimno povezano s istorijom ropstva i potragom za neuhvatljivom
istinom.
Mučenje, ropstvo, žene i istina
„Čudnovata naprava [bila je]… kruškastog [o]blika, od drveta ali s metalnim
dodacima i umetnutim drvenim šiljcima. Prema opisu predmeta, mučitelj bi
napravu stavio u vaginu zatim bi je širio u telu žene dok ne bi pukla“ (du Boa
1991: 3).
Ovaj
artefakt evropske istorije svedoči o tome koliko je istrajna bila mržnja prema
ženama, kao i prakse koje su tu mržnju održavale u životu.
U
antičkoj Atini i renesansnoj Firenci – oba istorijska perioda Zapada smatraju
se vrhuncem procvata navodnih „sloboda“ – mučenje se primenjivalo kao sredstvo
za dobijanje dokaza (du Boa 1991; Lapjer 2001). Mučenje se slavilo kao najbolji
način za izvlačenje istine iz svedoka/svedokinje. Najčešće žrtve u tom procesu
bile/i su ropkinje/robovi. Ove stvari pominjem zbog toga što je važno uvideti
da su nasilje nad ženama i mučenje žena utkani u istoriju Zapadne kulture, čak
i u – odnosno, možda najpre u – „navodno“ najblistavijim trenucima te istorije.
Podseća nas na to da mučenje nije nešto što tamo neko, ko nije „mi“, čini
lezbejkama. Ovo je podsetnik da se mučenje dešavalo – ali i da se dešava i
dalje – širom sveta i u naizgled civilizovanim zemljama. Ovo je podsetnik da su
ove naizgled civilizovane zemlje učiteljice mučitelja u zemljama preplavljenim
konfliktima, sukobima i građanskim nemirima. Koliko američkih, koliko
britanskih, a koliko francuskih mučitelja je podučavalo nasilnike u Čileu,
Južnoafričkoj Republici, Iranu, Alžiru? Ovo je podsetnik da će one žene – dakle
lezbejke – koje iskorače iz patrijarhalnih i heteroseksualno normiranih oblika
ponašanja biti kažnjene. Kako du Boa tvrdi, logika Zapadne filozofske tradicije
„gotovo neizbežno vodi ka zamišljanju tela kao drugosti, kao mesta koje može da
proizvede istinu, te primeni sile, ukoliko je to neophodno, da bi se istina
izvukla“ (1991: 6). U filozofskoj tradiciji Zapada lezbejke epitomizuju
„drugost“ tako da je lezbejsko telo sasvim jasno označeno kao svet „drugosti“.
Kao što sam ranije pisala (Hotorn 2003), nepostojanje i brisanje lezbejki iz
heteroseksualnog diskursa je ključno za normativnu strukturu našeg društva. Ono
što lezbejke dele s mučenjem je negiranje postojanja.
Iako
se negiranju obično ne pridaje veliki značaj, svako ko je ikada bio žigosan ili
ima iskustvo pripadnosti nekoj prezrenoj društvenoj grupi može da posvedoči patnji
koju negiranje određene egzistencije, odnosno negiranje iskustva, sobom nosi.
Mučenje potire žrtvu. Zatvorenica ne može da odredi trenutak prestanka mučenja,
čak i kada istinito i iskreno odgovara na postavljena pitanja.
Lezbejka
u svakodnevnom svetu takozvanih „progresivnih“ društava može da iskusi sličan,
doduše blaži, oblik samo-potiranja. Do toga dolazi svakodnevnim redukovanjem
njenog identiteta – na formalan ili neformalan način – putem negiranja njene
egzistencije, kroz nelegalnost i kažnjavanje, kao i tajnovitošću. Opseg i
intenzitet samo-potiranja zavisi od političkih i društvenih okolnosti u kojima
neka lezbejka živi. U zemlji u kojoj je lezbejstvo kažnjivo zakonom uticaj
samo-potiranja može biti veoma toksičan ukoliko se ne ublaži osećajem
pripadnosti zajednici, slično drugim društveno odbačenim osobama. U
liberalnijim društvima pojedinke ponekad i dalje pate pod prisilom na
saobražavanje s normalnim, a koja može dolaziti iz porodice, poslovnog
okruženja, religioznih ili kulturoloških ubeđenja. Lezbejka je u mogućnosti da
doživi afirmaciju sopstvenog identiteta jedino u radikalnim krugovima, mada ni
to nije uvek slučaj.
Psihičko
povlačenje je jedno od ishodišta negiranja lezbejske egzistencije. Kejt Milet
to naziva „igzil“. Kada je javni život nepodnošljiv, povlačenje u unutarnji
svet služi kao traženje utočišta. Milet zaključuje da „u današnjem 'jednosvetu'
nema kuda da se ode“ (1994: 307).[14]
Ovaj „jednosvet“ koji predstavlja patrijarhat je dugo uticao na živote lezbejki
definišući ih kao degradirane, kao žene koje nisu prave žene, koje su bolesne i
protivprirodne, kao opasne i antisocijalne društvene elemente i, u najboljem
slučaju, kao izdajnice i buntovnice.[15]
„Odnos“
između mučitelja i zatvorenice prikazan je „dijalogom“ koji se odvija između
njih. Dok islednik pitanja postavlja rečima, zatvorenica odgovara telom. Reči
ne samo da nisu potrebne, one su i nemoguće. Ilejn Skeri je zabeležila način na
koji sveobuhvatna bol sakriva svet, rastvara svet, uništava jezik.
U
imaginaciji lezbejke koja strahuje od kažnjavanja, žigosanja ili negiranja
takvo isleđivanje može da se odvija interno, kao zamišljeni razgovori s onima
kojih se plaši. Od naročitog su značaja interna isleđivanja koja se odvijaju
između bivših zlostavljača i njihovih sadašnjih lezbejki žrtava, odnosno između
onih koji su javno pokazali antipatiju prema lezbejkama u poslovnom,
porodičnom, religioznom ili drugom neposrednom društvenom okruženju. Iz toga
proizilazi duboka tišina.
Dalje,
budući da bol ne može da iskusi druga osoba, čak ni ona koja je emotivno ili
psihološki bliska žrtvi, on u sebi sadrži nerealnost sopstvene egzistencije,
potiranje aktuelnosti značaja za osobu koja proživljava bol. Skeri piše da se
prilikom mučenja dihotomija između egzistencije i negiranja iste „uvećava,“ te
da je „bespogovorno prisutna... dok je istovremeno kategorički negirana“ (1985:
56). Ontološki govoreći, ovo je sasvim blisko iskustvu lezbejke kojoj je
egzistencija negirana, čak i onda kada je ta egzistencija „bespogovorno
prisutna“ u svesti svih osoba koje je poznaju.
Priča o Konsueli de Rivera-Fuentes, Čile 1970-ih
Ova
priča tiče se događaja koji su se odvili pre gotovo trideset godina. Ovo je
savremena priča sačinjena od istorije političkog lezbejskog i feminističkog
aktivizma. Autorke teksta čitateljki nude jedinstveni uvid u jedno iskustvo
koje je, kako se na početku teksta kaže, više performans nego svedočenje. Priča
je takođe značajna i zbog toga što je namenjena za čitanje publici koja se bavi
ženskim studijama. Članak, čije su autorke Konsuelo Rivera-Fuentes i njena
partnerka Linda Birke je objavljen 2001. godine u Međunarodnom forumu ženskih studija (24)6: 653-668.
Članak
je delimično nastao da bi ispitao razlog zbog kog se dotadašnja feministička
literatura sa svim naglaskom na telu toliko minimalno bavila telom koje trpi
bol, a još manje telom koje je izloženo mučenju. Postoje i izuzeci. Nudim tri
reference koje su mi zagolicale misli: Ilejn Skeri i njena knjiga Telo koje boli: stvaranje i razaranje tela
(1985), dela Pejdž du Boa Mučenje i
istina (1991) i Kejlt Milet Politika
svireposti: esej o literaturi o političkom zatvaranju (1994). Primetila sam
da je odnedavno poraslo interesovanje za proučavanje traume među feminističkim
naučnicama, što je tema donekle povezana s mučenjem iako studije traume imaju
tendenciju da se fokusiraju na psihološku, a ne telesnu bol, zbog čega bol koju
telo doživljava ostaje neistražena. Prema rečima Rivera-Fuentes i Birke:
Telo se priseća iznova i
iznova... i iznova... Telo se priseća tako da bol postane sastavni deo i snova
i noćnih mora jer nemamo drugi ventil kroz koji bismo mogle da otpustimo ta
sećanja. Telo želi da ponovo bude telo, da ima svest... telo želi dušu (Rivera-Fuentes i Birke 2001: 657, kurziv i
interpunkcija kao u originalu).
Među
poteškoćama s kojima se suočava svako ko je izložen mučenju jeste i način na
koji se može predstaviti iskustvo boli unutar tela. Ilejn Skeri smatra da sam
po sebi bol „uništava jezik“ (1985: 19). Lezbejki je ovaj zadatak još teži jer
heteronormativni diskurs društva nije stvoren da razume iskaze lezbejki. Prilično
je teško navesti ljude da razviju empatiju i razumevanje prema osobama iz
drugačijih kultura i političkih režima, nepoznatih zemalja. Ako se tome doda
perspektiva lezbejske egzisencije i lezbejske kulture zadatak je dodatno
otežan. Ovo svesno govorim kao da se obraćam heteroseksualnom auditorijumu.
Lezbejski auditorijum će ovu priču najverovatnije čuti na sasvim drugačiji
način.
U
okviru heteroseksualnog disursa lezbejska epitomizuje neobuzdano telo.
Lezbejsko telo je telo lišeno kontrole u patrijarhalnom smislu reči, to jest
telo kojim ne upravljaju patrijarhalna pravila. Za mučitelja telo
zatvorenika/zatvorenice takođe postaje telo lišeno kontrole gde se nedostatak
kontrole ispoljava pri svakom nanošenju bola.
...sve je talas za talasom
struje, nema kontrole... gubim kontolu nad sopstvenim sopstvom... ne mogu da
zaustavim svoja govna, pišanje, suze, trzaje, urlike (Rivera-Fuentes i Birke 2001: 655; kurziv i interpunkcija
kao u originalu).
Ilejn
Skeri piše o zatvorenicinom nedostatku kontrole i načinu na koji se odgovornost
za taj nedostatak prebacuje na samu zatvorenicu:
Uprkos činjenici da je u realnosti on [sic.] lišen svakog
vida kontrole nad, a samim tim i odgovornosti za, svoj svet, svoje reči, svoje
telo, on je primoran da uvidi da je njegovo priznanje, odnosno način na koji će
ga drugi razumeti, zapravo čin samo-izdaje (1985: 47).
Postoji
određen razlog zbog kog je baš seksualna orijentacija smeštena izvan
regulativnog domena Ujedinjenih nacija za ljudska prava i zašto je lezbejkama
izbeglicama toliko teško da budu prepoznate, saslušane, priznate kao „prave“
izbeglice. U pitanju je samo-izdaja tela. Prateći tu liniju argumentacije,
ukoliko je lezbejska egzistencija stvar izbora, onda se lezbejka lako može da
se opredeli da ne bude lezbejka. Problem je u tome što je njeno telo odaje.
Način na koji kao lezbejka govori shvata se kao neka vrsta samo-izdaje. Shvata
se tako, a ne kao problem patrijarhata i tlačitelja. To je primer onoga što
Meri Dejli naziva „preokretom“, kada krivica pada na žrtvu umesto na
počinitelja.
...ono
što oni nikada neće razumeti je da te volim upravo zbog toga što nisi muškarac (Rivera-Fuentes i Birke 2001: 656; kurziv i
interpunkcija kao u originalu).
Kroz
pomenuti proces mučitelj se oslobađa svake vrste krivice, svake vrste
odgovornosti za bol koji je naneo osobi koju muči. Njegova savest je mirna. To
je sve njena krivica. Umesto da je radila ono što je najbolje za nju. On će
joj, ustvari, pomoći time što će je silovati jer će joj tako pokazati šta pravi
muškarac može da učini za nju, njoj bar treba „pravi muškarac da je pojebe“
(Rivera-Fuentes i Birke 2001: 656). Moja tvrdnja je da je upravo ovo izvor
umnožavanja muških seksualnih fantazija o mučenju lezbejki. A ako i dalje
sumnjate u to, ukucajte u gugl pretraživač reči „mučenje + lezbejka“ ili
„lezbejka + mučenje“ i videćete da će vas preplaviti sajtovi stvoreni da
opsluže tu fantaziju. Ova pojava ide dotle da negira i umanjuje stvarno mučenje
lezbejki, budući da pomenuti sajtovi šalju jasnu poruku da lezbejke „uživaju“ u
mučenju. Muškarac koji o tome mašta takođe se rešava osećaja krivice koji
prebacuje na lezbejku koja je objekat njegovih fantazija.
Izložen
ukratko, moj argument glasi da se osoba podvrgnuta mučenju doživljava kao ona
koja je izvan kontrole. Lezbejka koja je podvrgnuta mučenju je čak dvostruko izvan
kontrole (a u društvima koja lezbejku definišu kao mentalno obolelu osobu ona
je trostruko izvan kontrole). Budući tako jasno izvan kontrole odgovornost za
sve što je zadesi se pripisuje upravo njoj, jer da je izabrala da se ponaša
drugačije ne bi morala da bude podvrgnuta mučenju. Mučitelj/muškarac sa
seksualnim fantazijama/pornograf je stoga lišen svakog osećaja odgovornosti za
svoje radnje i uverenja o lezbejkama. U njenom je interesu da je on muči, da je
siluje, da joj pokaže koliko je dobar. Prema rečima Ilejn Skeri: „Svako oružje
ima dva kraja. U pretvaranju patnje druge osobe u svoju moć mučitelj
proživljava čitav događaj isključivo s nepovređujućeg kraja oružja“ (1985: 59).
Patrijarhalna metodologija
Moj
zaključak je da postoji patrijarhalna metodologija za koju je mučenje od
centralnog značaja. Ova se metodologija u klasičnom razdoblju Atine primenjivala
na robove, odnosno varvare (grčki: βάρβαρος).
Za Atinjanina/Atinjanku iz doba klasicizma rob/inja je predstavljala nespoznajno
drugo. Rob/inja predstavlja skrivenu istinu. Kako primećuje Pejdž du Boa:
... skrivena istina, ona koja izmiče subjektu, mora biti otkrivena,
razotkrivena, odmotana, a uvek je moguće locirati u mraku, iracionalnom,
nepoznatom, u drugom. A ta istina će mamiti mučitelja, seksualnog zlostavljača,
koji će u drugom – ženi, robu, revolucionarki/u – pronaći nečujan, ili onaj
koji to nije, tajni, ili onaj koji to nije, privid istine koja se mora uloviti,
izvuči, iščupati mučenjem (1991: 47).
Lezbejka
– robinja, žena i revolucionarka – je za muškarca u mučitelju nemisliva,[16]
tajna egzistencija koja je uvek nedostižna i nedostupna zbog toga što upravo
njega isključuje – i to ga isključuje u njegovom primarnom polju dominacije (u
onom što ga uokviruje), seksu i nasilju. Patrijarhalna metodologija se
primenjuje radi održanja institucije heteroseksualnosti.[17]
Lezbejka predstavlja odbačenu osobu, izbeglicu koju niko neće saslušati zbog
toga što njena „nacija“ ne postoji, nije priznata, nema geografskih granica,
nema istoriju ni lozu.
Da
li lezbejke moraju da prizivaju svoju egzistenciju ni iz čega? Da li će druge
društvene grupe podržati potrebu lezbejki za sopstvenom kulturom? I to zbog
pukog imenovanja lezbejske egzistencije?
Ovde
se zapravo radi o značaju koji imaju sredstva i ciljeve. Izostanak lezbejki iz
opsega reformi za postizanje šire društvene pravde ugroziće građanska i
politička prava svake osobe u društvu. Dugoročno gledano, političke reforme
koje se najteže sprovode su ujedno i najvažnije jer nam otkrivaju granice
sopstvene spremnosti da živimo etično. Ako neka osoba nije u stanju da strahuje
za život i dobrobit onih koji su najrazličitiji, ona je ujedno i nesposobna da
odbrani koncept pravde za svakoga/svaku – čak i na najelementarnijem nivou –
među koje spada i pravo na udruživanje, pravo na ljubav.
Amnesty International [Amnesti internešenel]. 1997. Breaking
the Silence: Human rights violations based on sexual orientation [Prekidanje
tišine; krišenje ljudskih prava na osnovu seksualne orijentacije], London:
Amnesty International United Kingdom.
Amnesty International[][Amnesti internešenel]. 2001. Crimes
of hate, conspiracy of silence, Torture and ill-treatment based on sexual
identity [Zločini iz mržnje, konspiracija tišine: mučenje i zlostavljanje na
osnovu seksualnog identiteta] ACT 40/016/2001.
Amnesty International [Amnesti internešenel]. 2001. Broken
bodies, shattered minds —Torture and ill-treatment of women, AI Index: ACT
40/001/2001 [Slomljena tela, razorene duše – Mučenje i zlostavljanje žena, dok.
br. ACT 40/001/2001].
Atkinson, Džudi. 2002. Trauma Trails, Recreating Song
Lines: The transgenerational effect of trauma in indigenous Australia. Melbourne:
Spinifex Press.
du Boa, Pejdž. 1991. Torture and Truth [Mučenje i
istina]. London: Routledge.
Enlou, Sintija. 1983. Does Khaki Become You? The
militarisation of women’s lives. [Kako ti stoji kaki boja? Militarizacija
ženskih života] London: Pluto Press.
Frenk, Liz and Elizabet Khaksas. 1996. Lesbians in
Namibia. In Reinfelder, Monika (ur.) Amazon to Zami: Toward a global
lesbian feminism [Amazon Zami: ka globalnom lezbejskom feminizmu]. London:
Cassell: 109-17.
Grejem, Di. 1995. Loving to Survive: Sexual terror,
men’s violence and women’s lives. [Ljubav za preživljavanjem: seksualni terror,
muško nasilje i ženski životi]New York: New York University Press.
Hanskom, Džilijan. 1992. Sybil: The Glide of Her Tongue.
[Sibila: Klizeći po njenom jeziku]Melbourne: Spinifex Press.
Hotorn, Suzan. 2002a. Wild Politics: Feminism,
Globalisation and Bio/diversity. Melbourne: Spinifex Press.
Hotorn, Suzan. 2002b. Fundamentalism, Violence and
Disconnection. In Susan Hawthorne and Bronwyn Winter (eds,). September 11,
2001: Feminist Perspectives. Melbourne: Spinifex Press: 339-359.
Hotorn, Suzan. 2003. From The Lesbian Body to Same-Sex
Attracted: The Depoliticising of Lesbian Culture. Australian Women’s
Studies Association Conference. University of Queensland, Brisbane. 15 July.
ILIS Newsletter [Ilsi [Internacionalni lezbejski servis za
informacije] bilten] 15 (2) 1994.
Žarden, Elis A. 1985. Gynesis: Configurations of Woman
and Modernity [Džajnesis: Konfuguracije žene i modernosti] . Ithaca and London:
Cornell University Press.
Kuomo, Kris. 2003. Lesbian and its Synonyms: (An
essay for all feminists). U Kuomo, Kris. The Philosopher Queen: Feminist
Essays on War, Love and Knowledge. Oxford: Rowman and Littlefield Publishers:
105-125.
Lapjer, Aleksandra. 2001. Artemisia: A novel. New York:
Grove Press.
Mačida, Tina. 1996. Sisters of Mercy. In Reinfelder, Monika
(ur.) Amazon to Zami: Towards global lesbian feminism [Od Amazonki do
Zami: ka globalnom lezbejskom feminizmu]. London: Cassell: 118-129.
Magardi, Šeldon. 2003. ‘Is the applicant really gay?’ Legal
responses to asylum claims based on persecution on account of sexual
orientation. Agenda: Women, the Invisible Refugees [Agenda: žene,
nevidljive izbeglice] (55): 81-87.
Mekgi, Derek. 2003. Queer Strangers: Lesbian and gay
refugees. Feminist Review: Exile and Asylum (73): 145-147.
Min, Anči. 1994. Red Azalea. London: Victor Gollanz.
Milet, Kejt. 1994. The Politics of Cruelty: An Essay on
the Literature of Political Imprisonment [Politika svireposti: esej o
literature o političkom zatvaradnju]. London: W.W. Norton.
Partnoj, Alisia. 1986. The Little School House: Tales
of disappearance and survival in Argentina. San Francisco: Cleis Press.
Rajnfelder, Monika. 1996. Persecution and Resistance. In
Reinfelder, Monika (ed.) Amazon to Zami: Toward a global lesbian feminism.
London: Cassell: 11-29.
Rivera-Fuentes, Konsuelo and Linda Birke. 2001. Talking
With/In Pain: Reflections on bodies under torture. Women’s Studies
International Forum 24, (6): 653-668.
Skeri, Ilejn. 1985. The Body in Pain: The Making and
Unmaking of the World [Telo koje boli: stvaranje i razaranje sveta]. Oxford:
Oxford University Press.
Šopman, Klaudija. 1996. Days of Masquerade: Life
stories of lesbians during the Third Reich. Translated by Allison Brown.
New York: Columbia University Press.
Tiripano, Cici. 2000. “Fighting for Lesbian and Gay Rights
in Zimbabwe”. Off Our Backs. Vol. 30, No. 4. April. 1, 6-7.
Valensuela, Luisa. 1985. Other Weapons. In Other
Weapons. Hanover, NH: Ediciones del Norte: 103-135.
Apendiks: smernice za službenice/službenike koji
intervjuišu lezbejke izbeglice[18]
·
Ne
treba gajiti predubeđenje da žene koje podnose zahtev za azil to čine samo zato
što njihov muž ili drugi muški član porodice radi to isto; možda one same imaju
pravo na azil, i iz sasvim razlličitih razloga, među kojima je i gonjenje zbog seksualne orijentacije.
·
Ipak,
neke žene mogu biti žrtve progona zbog veze s muškarcem kojeg gone. Ukoliko je
takva žena lezbejka, nivo opasnosti u kojoj se nalazi je viši.
·
Ne
treba unapred smatrati da udata žena nije lezbejka. U nekim zemljama brak je
primarni vid zaštite koju lezbejka može sebi da obezbedi.
·
Izvesnije
je da su lezbejke koje traže azil politički aktivne; ipak, čak i lezbejke koje
nisu politički aktivne su izložene opasnostima u pojedinim zemljama.
·
Ne
treba smatrati da ukoliko žena ne upotrebi termin „lezbejka“ ona to nije. Možda
je za nju predugo bilo izuzetno opasno da izgovara reč „lezbejka“ (odnosno,
ekvivalentnu reč u njenom jeziku) naglas.
·
Ne
treba smatrati da zbog nepostojanja reči „lezbejka“ u određenom jeziku u tom
društvu ili jezičkoj grupi nema lezbejki.
·
Ne
treba smatrati da žena koja dolazi iz zemlje u kojoj biti lezbejka nije
nelegalno ne može podneti zahtev za azil na osnovu mučenja, odnosno pretnje
mučenjem i telesnim povređivanjem.
·
Ne
treba nužno smatrati da je osoba koja konsekutivno prevodi intervjue sa
azilantkinjama otvorena da čuje iskustvo svake žene. Konsekutivna
prevoditeljka/prevodilac su ponekad neprijateljski raspoloženi prema zahtevu
azilantkinje.
·
Lezbejkama
koje su iskusile mučenje je teško da pričaju o tom iskustvu. Teško je pričati s
nepoznatom osobom, čak nemoguće ako je osoba koja obavlja intervju muškarac.
Muškarac u uniformi može biti okidač za ponovno proživljavanje iskustva
mučenja.
·
Kao posledica pretrpljene traume, nekim
lezbejkama je teško da bilo šta ispričaju o mučenju koje su iskusile ili deluju
odsutno i bez emocija. To ne treba da se uzima kao dokaz o lažnom iskazu.
·
Lezbejke
izbeglice ponekad mogu biti u opasnosti u odnosu na članove porodice, a
naročito muških članova porodice. Stoga članove njene porodice ne treba
ispitivati o njenoj seksualnoj orijentaciji; to bi samo ugrozilo poverljivost
podataka dobijenih prilikom intervjuisanja date žene.
[1]
Dugujem zahvalnost lezbejki iz Ugande koja bi verovatno želela da ostane
anonimna zbog toga što mi je 2002. godine skrenula pažnju na nepravde koje su
trpele lezbejke u njenoj zemlji; Konsueli Rivera-Fuentes i Lindi Birke (2001)
na čiji članak sam slučajno nabasala ubrzo posle toga; anonimnim
istraživačima/istraživačicama Amnesti internešenela (AI) čiji izveštaji o
mučenjima lezbejki obiluju materijalima dobijenim iz prve ruke i Lari Ferguson
koja mi je poslala dokument Amnesti internešenela pod naslovom Zločini iz mržnje [Crimes of Hate]; Klaudiji Rajnfelder čija knjiga Od Amazonki do Zami [Amazon to Zami] (1996) takođe sadrži materijale iz prve ruke;
neimenovanoj prijateljici s kojom sam nadugačko diskutovala o njenim iskustvima
mučenja. Njoj se zahvaljujem na vremenu i velikodušnosti da sa mnom podeli
ekstremno bolno iskustvo kroz koje je prošla.
[2] Citati lezbejki koje su iskusile
mučenje navedeni su u kurzivu. U slučaju citata iz teksta Rivera-Fuentes i
Birke, originalna priča Rivera-Fuentes je i tamo data u kurzivu. Citati iz
drugih izvora nisu dati u kurzivu.
[3] U ovom tekstu se bavim isključivo
mučenjem lezbejki. Ovaj tekst se ne bavi mučenjem gejeva, biseksualnih,
transeksualnih i interseksualnih osoba. Iako postoje zajedničke karakteristike,
meni je u fokusu istraživanje koje tematizuje lezbejke, a za koje strahujem da
polako nestaje.
[4] U aprilu 2001. godine Kinesko
psihijatrijsko udruženje odlučilo je da homoseksualnost ukloni sa liste
mentalnih poremećaja na Kineskoj listi mentalnih poremećaja treće vrste (Zločini iz mržnje 2001: 20).
[5] Visok procenat suicida, naročito izražen u adolescenciji, među gejevima i
lezbejkama ilustruje primer usmeravanja mržnje prema sebi. U ovom tekstu ja se
ni na koji način ne bavim temom suicida.
[6] Za podrobnu raspravu na ovu temu
vidi Hotorn 2003.
[7] Postoji značajan pomak u broju
slučajeva koji je između 1997. i 2001. godine prijavljen organizaciji Amnesti
internešenel. Razlozi za to su razni: 1.) povećana spremnost AI da istražuje
mučenje lezbejki; 2.) porast broja slučajeva mučenja lezbejki; 3.)
intenziviranje izveštavanja o mučenjima lezbejki; 4.) kombinacija ovih i drugih
činilaca.
[8] Predlažem da se naprave različiti
izveštaji za svaku pojedinačnu grupaciju koja potpada pod akronim „LGBTI“
budući da se svaka od njih susreće sa različitim i specifičnim uzrocima
problema. Krajnje je vreme da se jasno ukaže na nijanse među problemima
pomenutih grupacija umesto što se, kao dosad, poziva na inkluzivno zajedništvo
tih grupacija. Potonja strategija je, dugoročno gledano, donela štetu svakoj od
pomenutih grupacija, a naročito lezbejkama.
[10] Za više informacijama o lezbejkama
u Namibiji vidi Frenk i Haksas (1996: 109-117).
[11] Pokušajte da se prisetite svih
lezbejki koje poznajete, a koje su zatočene i proglašene ludim. Razmislite o
tome kakvom su „lečenju“ podvrgnute. Šta je to elektrokonvulzivna terapija?
Koja je razlika između toga i šokova koji se daju zatvorenicama/zatvorenicima
podvrgnutim mučenju? Šta ćemo s lekovima? Koja je razlika između njih i čitavog
dijapazona drugih tehnika ućutkivanja koje koriste mučitelji? U najvećem broju
slučajeva razlika postoji jedino u imenu institucije u kojoj se to dešava; u
nekim slučajevima, razlika postoji i u intenzitetu, odnosno u činjenici da se
„pacijentkinjama/pacijentima“ elektrošokovi daju dok su u nesvesnom stanju.
Vidi Milet (1994) za raspravu o sličnostima. Rivera-Fuentes in Birke takođe
razmatraju ulogu doktora na mestima gde se odvija mučenje (2001: 658-660).
[12] U izveštaju Zločini iz mržnje zabeležen je još jedan slučaj lezbejke koja je
zatražila azil: „Irina, lezbejka iz Rusije, zatražila je azil u SAD-u po osnovu
mučenja, odnosno zlostavljanja kojima je izložio određen broj ljudi,
uključujući zaposlene u policiji, privatne istražitelje i članovi/članice njene
porodice. Irina je detaljno ispričala kako su tokom 1995. godine njene sestre
počele da zahtevaju od nje da se odrekne satarateljstva nad svojim sinom i
zatraži psihijatrijsku pomoć kako bi se „izlečila“ od homoseksualnosti. Majka
joj je pretila da će vlastima prijaviti njenu seksualnu orijentaciju ukoliko se
ne bude odrekla sina. Irinini roditelji su angažovali dvojicu privatnih
istražitelja kako bi saznali što više o njenom načinu života. Istražitelji su,
zatim, počeli da tvrde da poseduju video snimak Irina dok vodi ljubav s
partnerkom i zapretili joj da će predati policiji ukoliko im ne bude isplatila
veliku sumu novca. Irina je sa svojom ljubavnicom otišla u policiju s namerom
da prijavi ovaj pokušaj novčane ucene; policajac im je obema uzvratio
seksualnim harasmentom. Jednog dana, istražitelji su je oteli gurnivši joj nož
pod grlo i prisilno je odveli u njen stan. Uz učešće još jednog muškarca njih
dvojica su je silovali ne bi li joj „očitali lekciju“ i „preorijentisali“ njen
seksualni identitet. Irina je odlučila da silovanje ne prijavi, s obzirom na to
kakvo je iskustvo već imala s policijom“ (Zločini
iz mržnje 2001: 22).
[13] U apendiksu na kraju ovog teksta
nalaze se neke od smernica za ophođenje prema lezbejkama koje podnose zahtev za
azil na osnovu svoje seksualne orijentacije.
[14] Ovde neću dalje diskutovati
homogenizujući efekat globalizacije i rastuće moći vojno-industrijskog
kompleksa. O ovim temama sam detaljno promišljala u Hotorn 2002a; 2002b.
[15] Svrstane među druge antisocijalne
elemente u okviru nacističkog poretka, lezbejke su morale da nose crne
trouglove, isto kao i druge osobe koje su bile etiketirane kao „asocijalne“: to
je bila široko postavljena etiketa koju su nosile i prostitutke, počiniteljke
zločina, beskućnice, nezaposlene, Ciganke – ukljućujući i Romkinje i Sinti žene
– i lezbejke (Šopman 1996: 21).
[16] Elis Žarden u Džajnezisu smešta „žene na marginu nerazumljivosti“. Ako su „žene“
kao grupa nerazumljive, koliko su to, tek, lezbejke? Nerazumljivost opravdava
upotrebu mučenja kao načina za pronalaženje puta do skrivene istine. Kris Kuomo
se u svom radu kratko osvrće na taj aspekat: „Lezbejke su istinogovornice
ženskih tela“ (2003: 125).
[17] Takozvani „stokholmski sindrom“ gde
se žena koju su oteli zaljubljuje u svoj otmičara predstavlja koristan model za
normativnu heteroseksualnost s kojom se saobražava ogroman broj žena u patrijarhalnom
društvu (Grejem 1995).
[18] Ideja za ovu listu nastala je po
ugledu na sličnu listu smernica datoj u Agenda:
žene, nevidljive izbeglice (55).
