Odlomak iz teksta: Istraživanje i tišina: zašto je mučenje lezbejki nevidljivo?

(...) Jedan od osnovnih elemenata lezbejske egzistencije u patrijarhatu je njena ranjivost u pogledu zahteva za tajnošću, tišinom i nepostojanjem. Slično drugim marginalizovanim i obezmoćenim društvenim grupama, lezbejke su često zarobljenice „kulture ćutanja“ (Freire 1972: 48). Slično pojedinkama i pojedincima iz drugih obezmoćenih društvenih grupa i kod lezbejki se represija ponekad usmerava ka sebi pretvarajući se u neki oblik samo-nasilja koje se u pojedinim slučajevima završi suicidom. Spolja gledano, ova samo-represija može rezultirati u dijagnozi koju neki medicinski autoritet uspostavlja kao „bolest“ ili se može prevesti u optužbu nekih verskih autoriteta o delanju u suprotnosti s božijom voljom, ali može dovesti i do osuda na telesnu ili mentalnu kaznu u vidu mučenja, pa čak i pogubljenja, kakav je slučaj u pojedinim državama.

Ovde bih ukazala na neke od paralela između lezbejki i drugih društvenih grupa kojima je političko priznanje uskraćeno. U Argentini, gde su „nestale/nestali“ bile/i od ključnog značaja za nastanak klime iz koje se izrodio pokret otpora, moć da se odredi ko su one/i koje/i postoje, a ko one/i kojih nema predstavljala je sastavni deo vladine strategije zastrašivanja stanovništva (Partnoj 1986; Valensuela 1985). U Južnoafričkoj Republici je za vreme Aparthejda „crnačka egzistencija“ proglašena kao protivna zakonima osvajača (Milet 1994: 117). U Avganistanu je pod Talibanom ženska egzistencija na sličan način osporavana, osim u slučaju nošenja burke kojom ne samo da se žena sakriva od pogleda muškarca već se i svodi na status „predmeta“. Ne treba zaboraviti ovde ni da iako prostitutke bije loš glas, one istovremeno sačinjavaju sastavni deo muške vojne mašinerije (Enlou 1983: 18-45). Slično tome, budući definisane kao ne-osobe, generacije australijskih starosedelaca suočavale su se s raznim nedaćama (Atkinson 2002: 69). Džudi Atkinson smatra da je ova praksa rezultirala kulturnim genocidom. Pod ovim konceptom Atkinson podrazumeva internalizovanu samo-mržnju i sveobuhvatni i rastući osećaj bezvrednosti među Aboridžinima koji zbog njega postaju i progonitelji i progonjeni, pa čak i izvršitelji kazne[i] (Atkinson 2002: 72).

Sve navedene političke okolnosti su relativno prisutne u dominantnim političkim analizama. Ipak, izloženost lezbejki traumi nestanka i negiranja je u velikoj meri i dalje nepriznato. Lezbejska egzistencija je u patrijarhatu nepriznata, čak i nelegalna. Lezbejke postaju vidljive jedino u otvorenoj političkoj atmosferi dok u represivnim, odnosno reakcionarnim vremenima nestaju. Slično starosedelačkom stanovništvu čija kultura nije priznavana, a koje je kroz dugotrajni politički aktivizam uspelo da uobliči i održi svoje društvene mitove i osećaj ponosa na svoje zajednice, lezbejske feminističke aktivistkinje su se od kraja 1960-ih našle u sličnom političkom procesu. I pored toga, ja i dalje srećem ljude koji tvrde da lezbejska kultura ne postoji.[ii] Slično crnačkoj egzistenciji pod Aparthejdom, lezbejska egzistencija unutar neprijateljske teritorije patrijarhata se doživljava kao otvoren napad na hipermaskulinitet. Kad konformizam postane norma, kad se muška moć učvrsti i kad vlade dopuste kršenje ljudskih prava ili se oslanjaju na mučenje među žrtvama će se uvek naći i lezbejke.

Postavlja se, dakle, pitanje zašto se lezbejke toliko retko pominju u literaturi koja tematizuje mučenje. Odgovor možemo naslutiti u sledećoj izjavi jedne lezbejke iz Perua:

Kad počnem da govorim o pravu na svoju kulturu i jezik kao starosedeteljka svi mi to pravo priznaju. Ali kad počnem da govorim o svom drugom identitetu, o sebi kao lezbejki, o svom pravu na ljubav i samo-opredeljenje u pogledu seksualne orijentacije niko ne želi da me sasluša (ILSI Bilten 1994: 13).

Ovo uskraćivanje političke podrške drugih, koji sebe možda čak i smatraju progresivnim, je osobeno za lezbejsku egzistenciju. Lezbejke su podržavale i borile se zajedno s čitavim nizom različitih ljudi za priznanje njihovih političkih prava, ali kad, u retkim prilikama, zatražimo podršku otkrijemo da su „samo druge lezbe ponosne na lezbe“ (Henskam 1992). Takve reakcije su postale očigledne posle recentnog saopštenja australijske Ujedinjujuće crkve da će zvanično dozvoliti rukopoloženje autovanih lezbejki i gejeva, odnosno posle odluke Episkopalne crkve Sjedinjenih Američkih Država da prvi put u svojoj istoriji dozvoli izbor Džina Robinsona, autovanog geja, u čin biskupa. Neverovatno je bilo videti reagovanja običnih ljudi, koji sebe uglavnom smatraju etičnim, a koji se nisu uzdržali od toga da javno iskažu svoje mržnjom ispunjeno mišljenje. Takvo mišljenje većina ljudi verovatno ne bi javno izgovorila da su u pitanju bile rasa ili kultura, etnicitet ili regija (ali bi sigurno bilo onih koji bi pokazali mržnju i u tim slučajevima).

Gajim nadu da bi diskusijama na temu mučenja lezbejki u kojima bismo imenovale/i i identifikovale/i različite strategije kojima se razgovor o mučenju lezbejki izbegava možda u nekom trenutku mogle/i da doživimo da Amnesti internešenel pokrene kampanju u kojoj ne bi u centru bila deca, muškarci, žene ili opšta grupna kategorija GLBTIK, već lezbejke. Ovo predlažem zbog toga što je Amnesti internešenel jedna od retkih organizacija koje su sprovele istraživanje o mučenju lezbejki, mada je njihovo istraživanje tog problema obojeno tendencijama o kojima je već bilo reči u ovom tekstu: bilo da je u pitanju stidljivo i usputno pominjanje lezbejki u istraživanjima koja su se mahom bavila gejevima (ali i osobama biseksualne orijentacije) i transeksualnim osobama (Prekidanje tišine, 1997; Zločini iz mržnje, konspirativna tišina, mučenje i zlostavljanje na osnovu seksualne orijentacije, dok. br. ACT 40/016/2001),[iii] bilo da je pominjanje lezbejki bilo još ređe zastupljeno u okviru istraživanja koja su se bavila ženama (Slomljena tela, razorene duše – Mučenje i zlostavljanje žena, dok. br. ACT 40/001/2001).

Izbegavanje otvorenog razgovora na temu mučenja lezbejki se pravda na više načina, među kojima su i zanemarivanje, odnosno nevidljivost mučenja lezbejki. Kao jedan od razloga za to navodi se mogućnost daljeg zlostavljanja lezbejki, odnosno žrtvi mučenja, u zatvoru. Dalje, postoji problem osetljivosti javnosti. Poznato je da je teško izazvati simpatije javnosti za neku lezbejku koja je preživela mučenje. Ipak, navedeni razlozi su dobro poznati feministkinjama koje se suočavaju sa sličnim otporom prema javnim raspravama na temu seksualnog zlostavljanja dece. Dugoročno gledano, podizanje nivoa svesti javnosti o ovom problemu je i dalje bolje od toga da ga prekriva veo ćutanja. Prema rečima Kejt Milet: „Mučenje je pokazatelj neslobode“ (1994: 307). Po svoj prilici, pred nama je dug put koji treba da pređemo kako bismo ostvarile slobodu za lezbejke. Dok su lezbejke i dalje izložene mučenju na koje se niko ne obazire čitavo društvo je kako posredno uključeno, tako i komplicitno s ovom vrstom nasilja.

Izveštaj pod naslovom Zločin iz mržnje organizacije Amnesti internešenel nalaže da „bitku za ljudska prava LGBT osoba treba da vodi svaki pojedinac u društvu“ (Zločin iz mržnje 2001: 28). Slažem se s tim, ali i verujem da je došlo vreme da se sastavi izveštaj koji će biti fokusiran isključivo na lezbejke.[iv]

„Ćutanje, posle ćutanja, posle ćutanja“[v]

Preko je potrebno istaći ćutanje. Lezbejke su dugo bile izložene ćutanju, negiranju, nepostojanju u okviru dominantnog heteroseksualnog diskursa. Lezbejke izložene mučenju suočavaju se s višestrukim slojevima ćutanja. Prvi muk obavija lezbejsku egzistenciju. Drugi je sloj pravne tišine, prisutan u značajnom broju zakonodavnih sistema: umesto da se propisuje na direktan način, kazna se provlači neformalno a ponekad je sprovodi država, ponekad članovi porodice žene a ponekad zajednica. U slučajevima neformalno sprovedenih kažnjavanja teško je prepoznati da je reč o kršenju lezbejskih ljudskih prava ili mučenju. U takvim slučajevima mučitelj zapravo ne odgovara za počinjen zločin jer „niko nikada neće saznati, niko te nikada neće čuti, niko nikada neće otkriti“ (Milet 1994: 300).

Vrisak lezbejke koja je podvrgnuta mučenju u porodici, zatvoru, ustanovi za mentalno zdravlje niko ne čuje. U svojoj boli, ona ponekad moli druge za pomoć, ali nju niko ne čuje jer niko i ne sluša. Retko ko se usudi da je čuje. Gotovo niko o tome ne progovara. A ja bih dodala da gotovo niko ne haje za mučenje kojem je ona izložena zbog toga što se usudila da bude lezbejka. (...)

Za celi tekst klik ovde 

---

[i] Visok procenat suicida, naročito izražen u adolescenciji, među gejevima i lezbejkama ilustruje primer usmeravanja mržnje prema sebi. U ovom tekstu ja se ni na koji način ne bavim temom suicida.

[ii] Za podrobnu raspravu na ovu temu vidi Hotorn 2003.

[iii] Postoji značajan pomak u broju slučajeva koji je između 1997. i 2001. godine prijavljen organizaciji Amnesti internešenel. Razlozi za to su razni: 1.) povećana spremnost AI da istražuje mučenje lezbejki; 2.) porast broja slučajeva mučenja lezbejki; 3.) intenziviranje izveštavanja o mučenjima lezbejki; 4.) kombinacija ovih i drugih činilaca.

[iv] Predlažem da se naprave različiti izveštaji za svaku pojedinačnu grupaciju koja potpada pod akronim „LGBTI“ budući da se svaka od njih susreće sa različitim i specifičnim uzrocima problema. Krajnje je vreme da se jasno ukaže na nijanse među problemima pomenutih grupacija umesto što se, kao dosad, poziva na inkluzivno zajedništvo tih grupacija. Potonja strategija je, dugoročno gledano, donela štetu svakoj od pomenutih grupacija, a naročito lezbejkama.

[v] Citat je preuzet iz Rivera-Fuentes i Birke (2001: 656).