Lezbejke pričaju kako se hrabro nose sa životnim preprekama:

"Stalno razgovaram sa svojim prijateljicama i to  mi je baza brige o sebi"

Koje je to neprijatno iskustvo koje si doživjela zato što si lezbejka, ako možeš da opišeš ukratko?

Znaš kako, nekako sam pokušavala koje je to iskustvo, a koje me više ne dotiče i zapravo bilo je to neko, al to je bilo baš jako davno i tada nisam znala kako da se nosim sa time. Mislim sa situacijom da, ali sa emocijom ne. Moja cura koja je Amerikanka, bivša cura, i ja smo krenule u Hrvatsku i ona nije imala beli karton. Tj. imala ga je, ali ga je malo prekoračila pa smo ga ostavile u Srbiji tj. u Beogradu. I onda nas je zaustavila policija na granici i u nekom trenutku su nas razdvojili zato što su oni skontali da ona može da bude trafikovana eto tu je nešto preko tri meseca, ovo-ono. I mene su odveli u jednu kancelariju i pitale su me šta  je priroda našeg odnosa, odakle se poznajemo i gde ona spava? A sad kao ja sam skontala da li on misli da ja nju trafikujem ili šta i ja sam bila u fazonu u krevetu kao, what a fuck? I policajac me pit'o sa kime u krevetu? Ja sam rekla sa mnom, to mi je devojka.  On je nekako jako jako ružno telesno odreagovao. I postao je mnogo rigidniji u pitanjima nakon toga. Baš je nekako bilo kao da se pretvorio u jednom trenutku u neki ogroman zid koji ne može da se preskoči. To iskustvo je nekako prošlo i cela ta situacija i ja sam nekako instiktivno reagovala i dobro sam prošla, ali meni je trebalo ne sećam se, ali 2,3 meseca da se očistim od tog osećaja neke, nemam pojma, gađenja koje je on pokazao ka meni. 

Prije koliko godina je to bilo Jelena?

To je bilo 2005 ili 4, ali više da je bilo 2005. I to je neko iskustvo koje je ostalo sa mnom i kojeg se zapravo sećam.

Da li si pričala sa drugaricama o tome ili nekim drugim?

Pričala sam sa mamom o tome, mislim prvo sam pričala sa bivšom pošto su njoj postavili isti set pitanja, s tim što je ona imala sreću  pa carinik nije dobro govorio engleski i bio je manje homofoban pa je ona u tom smislu bolje prošla. Pričala sam sa mamom zato što mi je trebao taj osećaj da će neko da me zaštiti. Ma šta ja bila da će neko stati u moju odbranu. Sećam se da nisam uspela da sebi objasnim kako da njoj objasnim. Mislim osim te same homofobne situacije, nisam uspela da kažem reč lezbejka, nisam uspela da formulišem stvari na način na koji su one mene stvarno bolele. Sećam se da je ona bila zaista tu za mene, ali da ja nisam na pravi način mogla biti tu za sebe. A sa drugaricama jesam pričala nakon toga, ovaj ali mi je bilo jako teško da komuniciram o tome. 

Kada bi fantazirala sada tu situaciju, kako bi voljela da si tada reagovala?

Identično, samo da nisam reagovala toliko emocionalno. A mislim jel misliš na reakciju ka njemu ili reakciju u meni?

Mislim na reakciju u tebi.

Volela bih da na te stvari reagujem kao što sada reagujem. Dosta hladnije, dosta sabranije, odgovorim mnogo brže, asertivnija sam i nekako sam se odvojila, mislim u to vremen ja još uvek nisam bila načisto sa reči lezbejka, znala sam da jesam autovana, bila sam već u LGBT pokretu, ali nekako se još uvek taj stid  i sve to negativno što društvo učitava u reč lezbejka ja sam to još uvek nekako nosila. I mislim da sam zbog toga na njegovu reakciju odreagovala tako. Znači sve to što je on projektovao na mene ja sam to osetila na meni. Sada toga više nema, sada sam onako baš jea, whatever. Mislim naučila sam šta znači ponos, napokon.

Na koje sve svoje osobine možeš da se osloniš kada se nađeš u takvoj situaciji?

Na socijalnu inteligenciju rekla bih. Pošto postoje situacije u kojima, mislim postoje ljudi, događaju se te stvari, neću reći svakodnevno, meni se barem ne događaju svakodnevno to je sigurno, ovaj ali postoji onaj trenutak kada se nađeš nasuprot nekoga i treba da proceniš, aha da li je ovo situacija u kojoj ja mogu da reagujem, smem da reagujem, kako će druga osoba odreagovati, da li će to na neki način eskalirati na neko nasilje ili ne? I mislim da je socijalna inteligencija ta koja mi zapravo najviše pomaže i asertivnost.

Kako se sada brineš za sebe, emotivno, a i fizički?

Stalno razgovaram sa svojim prijateljicama, to  mi je nekako, ja bih rekla baza brige o sebi, da mogu da govorim o stvarima koje me dotiču koje su mi neprijatne, koje čine da se osjećam nesretno, ugroženo na bilo koji način. Mislim da mi je to nekako prvi korak uvek, mislim onog trenutka kada uspem da, kada sam spremna da sama sa sobom govorim to je to. Pored toga mi i sport znači, fudbal, košarka, zapravo bilo šta gde se lopta okreće. Imam i neke svoje rituale koji čine da se osećam udobno i dobro. 

Odakle crpiš snagu?

Hm, odlično pitanje. Ne mogu da ti odgovorim tačno na to pitanje zapravo. Znam da imam jako izražen instinkt za preživljavanje i vrlo često kada nemam odgovor na nešto taj instinkt proradi. Tako da šta se događa između toga i neke mirnodobske situacija nisam sigurna, ali sam dosta samomotivisana osoba. Ne treba mi puno da se motivišem i da pronađem u sebi snagu za dosta stvari. Dosta imam te neke vitalne životne energije, sad kako je trošim to je drugo pitanje, ali je imam to je sigurno.

Da li je taj događaj uticao na tvoje ponašanje poslije?

Zapravo da. Naterao me je da sednem i zaista se zapitam zbog čega je njegova reakcija uspela  toliko da me protrese. Mislim tada je zapravo počeo taj jako bitan deo rada na mom pomirenju sa reči lezbejka. Ja sam tada već bila aut, sve je bilo okej, mislim sve je naizgled bilo okej. Očito to je bio indikator da nešto nije okej, mislim tada sam shvatila da ja to sve još uvek imam u sebi. Mislim imam ga sigurno i sada, ali sada mi se apsolutno ni jedan mišić na licu ne pomeri kad mi neko kaže nešto što je pogrdno, a uključuje reč lezbejka.  Samo kažem, yea right! Mislim da to ima veze sa odrastanjem i sazrevanjem jer je to proces. Ja sam dosta izložena feminističkim vrednostima, aktivističkoj sceni u Srbiji i u regionu, međunarodnoj LGBT sceni mislim da to sve nekako igra jako bitnu ulogu. I verovatno negde i moja volja da malo radim na tome svakako. Ili prepoznavanje potrebe, nisam sigurna. 

Kako uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?

Osmeh. S ljubavlju gledam žene, mislim ne seksualno, mislim i to naravno, bilo bi suludo da ne, ali mislim da nekako jako volim da posmatram žene, volim da posmatram i ljude generalno. Ali nekako sa jako puno ljubavi posmatram žene.

Da li imaš još nešto da dodaš?

Skontala sam koje su to dvije stvari koje mi daju snagu. Jedna je to što sam autovana, a druga je to što sam naučila da artikulišem ono što me muči zapravo ili ono što me boli. Nisam sigurna da li me muči ili boli, ali šta god, da sam došla do tog nekog stepena artikulacije u sebi, a onda mi treba još vremena da verbalizujem drugima, ali mi sada to zaista igra jako veliku ulogu. 

Jelena Čelebić, 40, Valencija, feministička aktivistkinja