Lezbejke pričaju kako se hrabro nose sa životnim preprekama:

”Izvukla sam se tako što sam rekla DOSTA’’

Koja je to neželjena situacija koju si preživjela zato što voliš žene?

Generalno od prijatelja nisam doživjela neprijatnosti, iako neki nisu bili upućeni u moju seksualnost. Jesam od mame, što je bilo haotično jer sam se autovala, i ta haotičnost  je baš trajala. Tada sam imala 18 godina i čak me je bila zatvorila u kuću dva dana i nije htjela pričati sa mnom. Ja sam onda odlučila da to nije baš roditeljski čin ljubavi, pa ja nisam sa njom pričala sledećih par mjeseci. I ne pričamo još uvijek o tome, mada ona sada zna i sad je ono totalno kao otvorenija. Ne pričam direktno, jer sam tu baš postavila granicu o svom privatnom životu generalno. 

Kako si se ti tada osjećala, kako ti je bilo to?

Kada sam joj se autovala to je bilo emotivno, jer sam ja tada plakala i ona je mene zagrlila i rekla sve će biti okej i tako to. I onda sam shvatila da je ona na tu prvu bila zapravo skroz okej, onako kako neko treba reagovati, a onda kad je prespavala onda je ispala frka, to jest, ona je bila ljuta. 

Koje je to emocije u tebi izazivalo?

Bijes. Doduše, znam ja to njoj prigovoriti i dan danas. Onako, da joj dam do znanja da takvo ponašanje nikad nije u redu ni kad ćerka ima 15, 20 ili 25 godina. 

Šta si onda radila da ti bude bolje? Kako si se poslije tog događaja brinula za sebe?

Kad živiš kod roditelja je malo zeznuto jer ti je ograničena sloboda kretanja, a tu bi ti možda pomoglo da izađeš sa prijateljima ili sa curom tadašnjom. I to je plus bilo teško jer je cura sa mnom nakon toga raskinula jer sam se ja autovala, a ona nije, i dan danas nije i dan danas se krije. I riječ lezbejka joj je uvredljiva riječ. Izvukla sam se tako što sam rekla ’’dosta’’. Nisam muzikom, hobijima ili tako nečim, jer mi je to nekako zatrpavanje, već ako odmah ne riješiš taj problem da kažeš ’’dosta je’’ jer koliko god da si mi roditelj ti nemaš pravo raditi ovakve stvari. Onda to je način da se izvučeš i da ti bude bolje. Što se tiče toga da je otvorena skroz - još uvijek nije da ja sad njoj pričam kako imam cure ili momke, u svakom slučaju ništa ne pričam. To je ono trenutak od osamnaeste kada sam rekla da ću  da ćutim. Znaš ono kad neću dozvoliti da se ikad takvo nešto ponovo desi.    

Da li si pričala sa nekim o tome?

Da, prijatelji su znali šta se dešava.

Šta si radila sa tim bijesom?

Preokrenula sam sobu čitavu, napravila sam totalno drugačiji raspored i ormar koji je bio težak do zla boga sam prebacila na drugi kraj sobe i razderala brodski pod od tog bijesa (smijeh). Da, preokrenula sam sobu i napravila sam novi razmještaj.

Znaš šta je tu smiješno, tj. zanimljivo, što sam poslije toga čula, sad pogotovo kako radim ovaj posao, pa ti klinci kad kažu, pogotovo dječaci ’’ej, mog druga su zatvorili roditelji,  ne smije izaći napolje’’. Znači to mi je toliko katastrofa kad čujem na prvu, ali ne poistovjetim to sa sobom da se i meni to desilo. Kad čujem to je toliko grozno, ali kad proživljavaš ne proživljavaš ti to na taj način kao mene je neko zatvorio, već kao jebote neko mi ne dozvoljava da budem ono što jesam. U tom bijesu i haosu u glavi, šta ti se dešava u tom trenutku ne gledaš to na taj način, ali kad neko izvana gleda prvo što ti pada na pamet jeste da je nekom ograničena sloboda kretanja. A mislim to nije trajalo dugo, već dva dana, ali ne možeš to nekome raditi. I ja sam inače takav tip osobe koja nisam baš nešto podložna autoritetu nikakvom nikad u životu, pa tako nisam ni tada. Mama je bila svjesna da to neće moći trajati vječno i da vječno ne možeš nekog zatvoriti jer je bi. 

Na koje svoje osobine možeš da se osloniš u takvim situacijama?

Mislim sad bih rekla samopouzdanje, ali to je tako teško u tim trenucima psihički ostati toliko stabilan da ti imaš samopouzdanja da se boriš protiv nekog i da daš neki udarac, pogotovo kad si ti manjina u toj situaciji, i u bilo kojoj grupi manjina si. Samopouzdanje ne zavisi isto od dobi već od situacije i čovjeka. Definitivno osobina je i neka istrajnost, da budeš istrajna u toj situaciji, a vjerovatno i malo mudrosti kako postupiti. 

Da si mogla drugačije reagovati u toj situaciji kako bi to izgledalo sada? 

Pa vjerovatno bi se javila nekoj  organizaciji i tražila savjet ili pomoć ili na kraju krajeva zovnula bi policiju, ne znam. To je sada iz ove perspektive, jer teško je pretpostaviti kako bih kao zrelija reagovala tada kad sam bila mlađa. Ali važno je postaviti tu granicu, nebitno da li ti je neko roditelj ili rođak. Da čak iako si roditelj nemaš pravo diskriminisati i maltretirati nekog na taj način. Tu treba isto neko stručan ko bi objasnio možda roditeljima šta zapravo to znači, možda i medicinski, stručno, sa psihološke strane. Jer kad su takve stvari u pitanju nikad roditelj ne kaže ’’pa dobro ja sam napravio to dijete takvo kakvo jeste’’, već svi to svaljuju kao nešto da ti izabereš takav ’’lajf stajl“ što je isto veliki problem. Ne znam šta bi još uradila drugačije u tom trenutku. Mislim, taj osjećaj da neko ne razgovara sa tobom zbog nečeg što si, a ti to ne možeš pomjeniti, je isto devastirajući. Znam tih par slučajeva gdje se osobe jesu okrenule na to što roditelj želi. Ja ne smatram da se možeš okrenuti i potisnuti ono što ti osjećaš i želiš, ali djelima je to ono što ti pokazuješ kao eto, bila je faza. Da bi zadovoljili potrebu roditelja, okoline i svega toga. Sada sam nekako jača u zauzimanju za sebe i baš ne dam da me iko stavlja u bilo kakve kalupe, pa čak i mama. Ja se borim stalno za to nešto, ali da je bilo lako nije, ali i dan danas ja sa njom ne komuniciram o tome razumiješ? To nije zato što se ja sada bojim, ja sam potpuno samostalna, već biram sada taj mudriji način. Niko meni ništa neće moći promijeniti, ja čak upadam u tu neku raspravu sa njom i može ići ponovo u to, a i ne mora. A pošto sam se dovela do toga da stvarno ničije mišljenje više nije bitno što se tiče toga, onda mi stvarno razgovori na tu temu sa nekim nisu od velikog značaja. Dok god ja sama ne pritišćem sebe da upadam u nečije kalupe meni je ovo sasvim okej. Zapravo ako se u društvenom životu isto kriješ onda mi je to tim gore, a što se tiče prijatelja ja tu stvarno nemam nikakvih problema. 

Kako uvećavaš svoju radost zato što voliš žene?

Pa to mi je normalna stvar, nisam nešto hiper oko toga, to mi je nekako normalno svakodnevno da ti se neka svidi i to je to. Na ovo pitanje bih ti bolje odgovorila da sam zaljubljena trenutno u ženu (smijeh). Mislim da bih ti tad mogla odgovoriti sasvim savršeno, ali pošto nisam zaljubljena uopšte onda mi je samo kao normalno. Sreća je definitivno ono kad si zaljubljena i kad ti je to uzvraćeno na bilo koji način.

I samo sam htjela reći da mi roditeljima ne dugujemo to da moramo biti strejt, već oni nama duguju to da nam obezbijede prostor i okruženje gdje ćemo mi moći biti ono što jesmo.

Nik, 25 godina