Obraćanje Monike Benisiu na otvaranju Evropske lezbejske* konferencije

12. april 2019.

Ja sam Monika Benisiu, lezbo-feministkinja, rođena i odrasla u jednoj od najvećih favela (sirotinjskih mahala) u Rio de Žaneiru, Marei. Diplomirana sam arhitektkinja i supruga mi je Marieli Franku, gradska odbornica Rio de Žaneira koja je ubijena 2018. godine. Moje učešće kao latinoameričke žene na Evropskoj lezbejskoj konferenciji veoma je važno. Ovo kažem zbog toga što su naša tela, znanja i kulture vekovima kolonijalizovani te mi i dan-danas prolazimo kroz proces dekolonizacije naših života. Tako, recimo, i istorija i sadašnjica Brazila nose obeležja rasizma i seksizma koja su najuočljivija u podacima o nasilju u našoj zemlji.

Zamislite zemlju čiju teritoriju su naselili migranti iz Evrope koji su silovali pripadnice starosedelačkog stanovništva, ali i seksualno porobljavali i silovali žene iz Afrike. Ropstvo je u Brazilu, koji je „otkriven“ pre 519 godina, trajalo 318 godina. U svojoj novijoj istoriji, Brazil nije primetio, niti priznao, dvadesetjednogodišnju civilno-vojnu diktaturu.

Poznato je da Brazil zauzima posebno mesto među ostalim latinoameričkim zemljama, i to zahvaljujući velikoj teritoriji, broju stanovnika i gustini naseljenosti, kao i zbog toga što Brazil već godinama beleži značajan ekonomski razvoj u odnosu na tzv. „autsorsovane“ zemlje iz regiona. A danas, kao što ste možda primetile, Brazilom predsedava vlada s izrazitim fašističkim i politički represivnim karakteristikama, koja je na vlast došla šireći govor mržnje prema crncima, ženama i LGBTIQ populaciji.

S jedne strane, Bolsonaro je predstavnik one srednje klase koja tvrdi da joj „puca film“ zbog stalne raspodele privilegija koje ta klasa smatra da samo njoj pripadaju. S druge strane, on takođe predstavlja i pseudo-elitu koja se sastoji od verskih fundamentalista. Ankete sprovedene u Brazilu pokazuju da Bolsonarovu većinsko biračko telo sačinjavaju beli muškaraci iz viših slojeva društva, s primanjima prosečnim za Brazil, koji mahom naseljavaju južni i jugoistočni deo zemlje.

Tokom izborne kampanje 2018. godine mnoge žene izašle su na ulicu okupljene oko slogana #EleNão (Ne njega), a protiv široke upotrebe mizoginih argumenata u izborne svrhe, sveobuhvatne militarizacije svakodnevnog života, napada sadašnjeg predsednika zemlje na ljudska prava, te u odbranu demokratije. Pokret je bio u istim razmerama kao i za Ženski štrajk za 8 mart.

Govorila sam da je u toku feministička revolucija. Budući lezbo-feministkinje, mi ovu revoluciju treba da načinimo horizontalnom. Ovo kažem jer shvatam da se naši feminizmi razlikuju, a često su i represivni. Iako sam odrasla u faveli, zbog toga što imam privilegiju da sam bela, meni su bile dostupne mnoge stvari koje, zbog rasizma, ostaju izvan domašaja crnkinja i drugih nebelih žena.

Isto tako, zbog toga što sam lezbejka, ja se svrstavam među žene koje su najizloženije seksualnom nasilju u vidu tzv. korektivnog silovanja, što je kazna za odstupanje od heteronormativnog poretka. Najveće žrtve ubistava motivisanih seksualnošću su i trans žene.

Zamislite tela žena—crnkinja, lezbejki, trans žena—koja osporavaju prostore kao što je ovaj ovde time što nameću raspravu o sopstvenim identitetskim odrednicama umesto debata koje su donedavno neprikosnoveno vodile privilegovane žene. Mi moramo iznova da promislimo o sopstvenim privilegijama, kao i da čitav program delovanja baziramo na intersekcionalnosti, a bez opresivne hijerarhije.

Poslednjih godina mnogo se razgovoralo na teme rodne jednakosti i internacionalnog feminizma, ali u dnevnim aktivnostima mi često ignorišemo subalterni rad, seksizam i rasizam prema crnkinjama, subalternosti trans ljudi, pa čak i nasilje među lezbejkama. Moramo da shvatimo da je ljubav među ženama revolucionarna zato što prkosi logici mačo i patrijarhalne dominacije, što je norma koja je dovela do porasta lezbo-femicida u Brazilu od 240 odsto u poslednjih nekoliko godina.

Lezbejke, a pogotovo mlade lezbejke u Brazilu, izložene su korektivnom silovanju, izbacivanju iz domova ili lišavanju imovine, ekstremno visokom riziku od nezavršavanja srednjih škola među tinejdžerkama i prekarnom radu kao rastućoj konstanti među tzv. „neženstvenim lezbejkama“. Ipak, svim pomenutim oblicima nasilja pružan je otpor.

Marieli se oduvek držala LGBTI smernica u svom radu. U jednom od najistaknutijih događaja u njenoj karijeri, ona je u svojstvu poslanice u Skupštini grada 2017. godine podnela predlog Zakona o vidljivosti lezbejki. Zakon je u gradskog skupštini odbijen. Najvažnija posledica ovog događaja je, međutim, bio proces sastajanja žena kroz koji su se iskristalisale lezbejske grupe iz različitih oblasti i feminizama, dok su osnovne smernice za rad promovisale povezivanje i zajedničko delovanje ženskih grupa i, na kraju, formiranje Lezbejskog fronta Rio de Žaneira.

Nakon što je skupština odbila taj zakon (br. 82/2017), različite organizacije i pojedinci organizovali su događaj od kulturnog, političkog i umetničkog značaja pod nazivom Occupy Sapatão, odnosno „Okupirajmo lezbu,“ a kao reakcija na institucionalnu, tačnije skupštinsku, lezbofobiju koja je isplivala na površinu tokom rasprava u vezi sa pomenutim zakonom. Occupy Sapatão se u međuvremenu pretvorio u redovni godišnji protestni događaj ispred Skupštine grada, čijoj se političkoj moći suprotstavlja moć okupljenih tela u svom političkom postojanju.

Potreba za lezbejskom vidljivošću obrazložena je u tekstu nacrta Zakona br. 82/2017: „Brisanje lezbejki je alarmantno zbog toga što ono istovremeno predstavlja i ishodište i izvor lezbofobije.“ Marielin poslanički mandat je omogućio stvaranje mreža solidarnosti i uzajamne naklonosti među ženama, ukrštajući LGBTI smernice s feminističkim principima. Marieli je izrazila s mnogo ljubavi i svedočanstvom sopstvenog života da naše porodice postoje i da nijedna osoba ne treba drugoj osobi da govori koga i kako da voli. Borba za ljubav i lezbejske identitete nije ni uzgredna stvar, niti je diverzija navodno važnijih pitanja,već je konstitutivni aspekt koji garantuje dostojanstvo i ljudska prava svim ljudima.

Marieli je svoju borbu realizovala na rodno osvešćen način. Istraživala je, recimo, dostupnost stanovanja ili redovnost ishrane za one koje su zbog lezbofobije izbačene iz domova. Tražila je i odgovore na pitanja u vezi sa uticajem lezbofobije na veću stopu seksualnog nasilja nad lezbejkama, pristupom javnim zdravstvenim uslugama i prisutnošću u zdravstvenim regulativama, obrazovanju i tržištu rada. Marielini zakonodavni predlozi i, uopšteno govoreći, njen javni politički angažman obeleženi su istrajnim nastojanjem da se na navedena pitanja pronađu odgovori koji u obzir uzimaju različite probleme i potrebe lezbejki.

U poslednjih nekoliko godina različiti pokreti dobili su na snazi te smo mi danas sve vidljivije kao aktivistkinje, umetnice, novinarke i poslanice... To je direktna posledica sve snažnijih društvenih pokreta lezbejki afirmisanih pod terminom sapatão („lezbača“, „lezba“), kojem ovi pokreti dodeljuju novo značenje i upotrebu kao sredstvu političke borbe. Ipak, važno je napomenuti da i neautovanje predstavlja punopravnu strategiju preživljavanja. Ovo je od naročitog značaja za različite marginalizovane žene, uglavnom crnkinje i one koje žive u mahalama, za koje je otvoreno isticanje lezbejskog identiteta onemogućeno zbog rizika od korektivnog silovanja, ubistva, izbacivanja iz škole ili fakulteta, kao i gubitka pristupa tržištu rada. Lezbofobično i mizogino društvo kreira različita okruženja u kojima naša tela nisu dobrodošla. Recimo, Lesi Brandao, lezbejka poslanica u Skupštini grada Sao Paola, bila je druga crnkinja koja je u tom gradu, jednoj od prestonica zemlje, izabrana na mesto poslanice u poslednjih 180 godina. Nama je hitno. Egzistencijalno nam je hitno.

Moramo da dekonstruišemo rasizam, seksizam i mačizam kako bi feminizam obeležile novim značenjima.

Pre trinaest meseci, 14. marta 2018. godine, moja žena je brutalno ubijena dok se vraćala kući. Sve ovo vreme, ja sam obilazila svet zahtevajući pravdu na svim stranama. Za mene, nema nikakve sumnje da su ruke Brazila okrvavljene Marielinim ubistvom, koje je mizogino koliko i rasistično, a od kojeg je nije izbavilo ni njeno poslaničko zvanje. Moram da ponovim kakvo je bilo telo moje žene. Crnkinja, odrasla u Mare faveli, majka, socijalistkinja i LEZBEJKA. Marieli i ja smo u proteklih četrnaest godina bile zajedno na različite načine, a tek u poslednjih nekoliko godina nam je uspelo da imamo zajednički dom u kom smo oformile porodicu. Bivale smo osujećene različitim oblicima lezbofobije na našem zajedničkom putu, od kojih mnogi opstaju do dana današnjeg. To je, recimo, slučaj kada se Marieli osporava lezbejstvo ili se ne priznaje da sam ja njena žena.

To što se još uvek borim za pravdu za nju je zbog očuvanja uspomene na nju, a to je način da i dalje budem s njom, i da doprinesem tome da nijedna porodica više ne oseti bol svakodnevne odsutnosti, bol gubitka ljubavi svog života. Marieli su nam oduzeli na najgori način, i to ne zbog barjaka pod kojim se borila. Pod tim barjacima se vode bitke za pravdu i slobodu. Ova majica, „Ko je naredio Marielino ubistvo“ predstavlja oružje borbe koja će trajati dok brazilska država ne otkrije identitet nalogodavca njenog ubistva, osim dvojice ubica koji su uhapšeni godinu dana posle njenog ubistva. Poručujem vam da boriti se po ugledu na Marieli podstiče nadu! Nadam se da će doći bolji dani za sve nas. Sve koje smo ovde, zajedno. Neka nas ljubav između žena  isceli i vodi na ovom putovanju. Hvala!