Lezbejke pričaju kako se hrabro nose sa životnim preprekama:

„Ono što mi prvo pomaže jeste disanje i osluškivanje sopstvenog tela i njegovih potreba“

Koja je to neprijatna situacija koja ti se desila baš zato što si lezbejka?

Oh, kad bi bila jedna neprijatna situacija (smeh). Prvo što mi sada pada na pamet jeste ta nemogućnost nekog slobodnog života, a to podrazumeva onako sve - od iznajmljivanja stana i svog tog sakrivanja, sklanjanja fotografija, onako nekako sva ta neka pitanja tipa ''Jel imate dečka?'', ''Koliko vas dve živite zajedno i zašto?''. I to me onemogućava da javno istupim kao lezbejka jer se prosto bojim da bismo ostale bez stana. Meni i partnerki je vrlo problematično da nađemo stan zbog broja životinja i onda je to nešto što mi izaziva jako veliku neprijatnost, što moram stalno da se krijem iako smo obe autovane porodicama i svim prijateljima i ja sam i potpuno autovana i onda je sada ovo ostala neka sfera koja izaziva jako puno neprijatnosti jer me sprečava da živim slobodno.  

To je prvo što mi sada pada na pamet. Pretnje na ulici, dobacivanja i sve to, ne mogu da kažem da sam na to oguglala, ali ovo je ipak moj dom i moja kuća koju ja plaćam bez obzira što nije moj i onda tu moram stalno da budem u grču. Ta nemogućnost da u sopstvenoj kući budem do kraja sigurna, to mi je sad glavni problem.  

Koji su to mehanizmi koje koristiš, a da ti olakšaju trenutnu situaciju?

Trudim se da ne mislim, iako provale da smo nas dve u vezi pa šta će onda, da nas izbace? Ali i dalje me kopka što je to kao dom u kome se osećam neprijatno i nesigurno, stvara mi neprijatnost. Ono što mi pomaže je da o tome razgovaramo i da ona i ja to javno iznosimo jedna drugoj, a ne da svaka svoju muku drži u sebi. I onda bude lakše kad nekako podeliš pa znaš da nisi sama u tome. 

Na koju svoju osobinu možeš da se osloniš u ovoj situaciji?

Na moju rezilijentnost. 

Šta to tačno znači, ako možeš malo da nam pojasniš taj termin?

Pa rezilijentnost bi bila najjednostavnije objašnjena kao otpornost, međutim to je više onako jedna osobina ličnosti koja će u svakoj situaciji da uspe da nađe najbolji mogući ishod za sebe i da preživi. I  to je nešto što mi je pomoglo da preživim i nasilje u kome sam živela kao mala i seksualno zlostavljanje koje sam preživela. Pa onda svaki novi teret ili neka predstojeća trauma, za koje ne mogu da kažem da sam navikla i da očekujem - moja mi rezilijentnost pomaže da odmah nekako prikupim svoje snage i da ih iskoristim u najboljem mogućem pravcu za sebe. 

Pored toga što pričaš sa partnerkom da li tražiš podršku ljudi oko sebe, od drugarica?

Jeste, tražim podršku prijateljica i povremeno i od svoje teraputkinje. Terapija mi je inače mnogo pomogla.

Koja su to osjećanja koja ti se javljaju tokom ovog perioda?

Ljutnja, ovo sve me čini ljutom, ono što je nekako moj problem i dalje jeste što socijalizacijom nekako nisam naučila da budem ljuta i dalje se učim da budem ljuta. Jer kako krenem da osećam ljutnju meni se automatski ljutnja pretvara u tugu i onda ide u ono neko osećanje ''nije fer, nije fer'' i onda nekako vrlo lako upadnem u tu neku autostigmu. I onda se trudim, zaista se trudim, da ostanem u osećanju ljutnje zato što mislim da je ono adekvatno i da ne bežim u tugu i samosažaljenje, nego da vidim šta ja iz te ljutnje mogu da izvučem. I kako mogu i sebe da zaštitim i šta mogu da uradim sa tim, a da ne brkam osećanja i da ne pravim sebi problem u svom telu zato što određena osećanja potiskujem i prebacujem u druga. 

Kada uspiješ da ostaneš u toj ljutnji, šta onda radiš sa tijelom, da li šetaš ili nešto drugo radiš?

Pa najčešće krenem da duboko dišem i da budem u kontaktu sa sobom i da dok dišem zatvorim oči i onako dišem stomakom. Onda osluškujem sebe i svoje misli, najčešće prvo što uradim jeste da zapišem te misli, jer misli su te koje nas nekako skrenu u određeno osećanje. I čim krenu te misli vezano za tugu, ja ih onda zaustavljam i vraćam da se dozovem da sam u stvari ljuta, a ne tužna. Tako da mi je to disanje i obraćanje pažnje na telo koje često počne da se trese, i to mislim da se trese zbog nekog određenog straha, od eto gubitka doma, u stvari to me sve podseća na nasilje zato što meni kuća nikada nije bila bezbedno mesto. I kada je sada konačno postala bezbedno zbog ljudi i životinja sa kojima živim, na nekom drugom nivou nije bezbedna zato što ne mogu da budem svoja. Tako da mi se svašta tu nešto meša, ali ono što mi prvo pomaže jeste disanje i osluškivanje sopstvenog tela i njegovih potreba.   

Kako uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?

Hm, ono što mi daje tu neku energiju jesu drugi ljudi koji me prihvataju onakvu kakva jesam i to mi je nešto što, kada me uhvati ona neka autostigma na koju mislim da još uvijek nisam potpuno imuna, gde mi onako bude važno da se čekiram da sam okej u očima drugih i onda mi je to nekako značajno. Kada vidim da se neko raduje zato što devojka i ja planiramo venčanje, što mogu slobodno o tome da pričam sa svim bliskim ljudima, da sada ne postoji ni jedna osoba u mom okruženju do koje je meni stalo, a koja je na bilo koji način homofobična ili ima tako neke maliciozne komentare. Eto to mi je ono što me čini srećnom, što mogu svoju radost vezanu za moju ljubav da podelim sa drugima. Eto to je. 

Kako voliš sebe?

Jao, ima mnogo načina (osmeh). Volim sebe tako što tokom dana uradim za sebe makar jednu stvar, makar ona bila sitnica mala koja će da udovolji nekako mojim trenutnim potrebama. Volim sebe tako što sebi kupujem knjige, tako što se obrazujem, tako što dalje učim i napredujem. Sad sam konačno počela da se bavim samo psihoterapijom i onda tu nekako moja ličnost može da dođe do punog izražaja, što vidim da sam podrška ljudima. Većina mojih klijenata su iz LGBTIQ populacije i onda nekako vidim da i njima znači što smo mi iz iste populacije, da kažem da su uglavnom lezbejke klijentkinje i to mi je nekako super, što su one našle sigurno mesto kod mene. Ne mogu da kažem da je to jednostrano jer i ja imam sigurno mesto tu, jer to je posao koji obožavam. Važno mi je da mi više niko ne sedi nad glavom, da sam nekako sama svoja i sama upravljam i svojim vremenom i svojim poslom i svojim intervencijama koje sprovodim. Prosto sam konačno slobodna da uradim po svom osećaju onako kako mislim da treba, a ne da moram da pišem sad tamo neke razne izveštaje za finansijere, već sam sad potpuno slobodna da radim onako kako mislim da treba.

Martina, 33 godine, radnica, Beograd