„Čini me sretnom da mogu da
budem ono što jesam“
Koje je to
neprijatno iskustvo koje bi podjelila sa nama?
Ja nisam imala
puno neželjenih iskustava, a razlog tome je što se uglavnom krećem u sigurnim
krugovima i pokušvam da izbjegnem što više mogu te neugodne i nasilne momente.
Ima jedna
situacija koja je meni bila više psihički neugodna. To je bilo prije 3 - 4
godine. Sa jednom svojom bivšom partnericom sam šetala Darivom, to je jedno
šetalište pored Sarajeva gdje uglavnom izlaze porodice i parovi da šetaju. Mi
smo tako šetale i držale se za ruku i apsolutno ništa problematično nije bilo u
toj lijepoj slici. Kada smo bile gotovo pred kraj tog šetališta, gdje uglavnom
malo ljudi bude, taman kad smo se vraćale baš smo se nešto bile zapričale i
uopšte nismo razmišljale o ljudima oko sebe. Pored nas su džogirala dvojica
muškaraca i stala su i kao: ''Hej djevojke, možete li malo stati?''. Stale smo,
mislim da su bili pripadnici Selefijskog pokreta, ali ne mogu sa sigurnošću
tvrditi. Pitali su nas kao koliko je sati i rekla sam: ''Jedan''. Nije bilo
više, popodne, baš llijep i sunčan dan. I sad smo nas dvije nastavile da idemo
i kako smo krenule jedan je stao ispred nas, a jedan iza nas i rekao ''Izvinite
da vas još nešto pitam'', al' ono nekako baš onim neprijateljskim glasom, ne
još uvijek agresivno, ali baš osjetiš neprijateljsko pitanje: ''Jeste li vas
dvije lezbejke?''. I sad vidim ja koliko je sati i nikog apsolutno tu nema, ja
šutim, šuti i ona, neće ništa da kaže, neću ni ja, šta imam sad tu ulaziti u
diskusiju s njima. On počinje baš ono agresivno: ''Recite mi jeste li ili niste,
odgovorite mi na pitanje!'' i krenuo meni da se unosi u facu i kao ''Ako mi ne
odgovoriš ubiću te!''. Baš je bilo jezivo, meni su se noge odsjekle. I ja kažem: ''Nismo''. I on samo nastavi u
drugom pravcu od našeg. Nas dvije smo samo nastavile hodati i znaš onaj momenat
kad ne znaš šta te je snašlo, šta se desilo. Jedna lijepa nedelja se pretvorila
u nešto najcrnje i ne znam u tom trenutku je li mi bilo gore što sam rekla da
nisam lezbejka ili bi mi bio gori momenat da sam rekla pa da sam dobila batine.
I ono mislim, u taj
prvi momenat krivo ti je da je uopšte moralo da dođe to toga, zato što ti je to
uništilo jedan lijepi dan. A onda kontaš, ako nije sada desilo bi se nekad, šta
sam trebala da se ne vodim za ruku, to sebi neću nikad da dozvolim. Mislim da
mi u tim situacijama najgore pada što analiziram da li sam nešto trebala ili
nisam, što je prestrašno, jer nisam ništa loše uradila tim činom što smo se
držale za ruku. Užasno smo se osjećale i ja i bivša partnerica. Prvo, noge su nam
se odsjekle u tom trenutku. Interesantno je što smo nekoliko dana prije toga mi
iz SOC-a skontali da bi bilo dobro da svi sebi kupimo peper sprej i baš smo
imali prije ovog dogadjaja na mjesec, dva neku radionicu o samoodbrani i svemu
tome. I sjećam se kako sam tada rekla da bi mi trebali vježbati to korištenje
peper spreja da bih ja mogla u tom trenutku da nešto poduzmem. I eto, nakon
mjesec, dva se desi ovo i ja sam imala peper sprej uz sebe, ali mi nije pao na
pamet, znaš ono kad nemaš u svojoj praksi treniran mozak da se sada braniš. I
to mi je bilo krivo, kao zašto nisam uzela i poprskala ga (osmjeh). Mrzim te
trenutke kada si počneš postavljati masu tih pitanja zašto ovo, zašto ono?
Mislim da je u
ovakvim situacijama važno birati manje zlo, jer ipak su u pitanju naši životi i
trebamo se zaštiti kada znamo da će svakako biti neko zlo, pa pokušati nekako
iznaći što manje zlo. Mi smo bile poprilično mirne u toj situaciji, nismo htjele
ulaziti u diskusiju, ali svejedno mislim da je užasna situacija koja se desila
samo zato što smo mi dvije žene koje su se držale za ruke.
Kako ste se vas
dvije osjećale poslije toga, da li ste se čule, da li ste pričale o tome?
Jesmo, naravno,
pričale smo cijeli dan o tome i analizirale sve što se moglo izanalizirati. Ali
generalno ja godinama nisam, mislim da je to specifično za sve nas, ne radimo
nešto mnogo na tome da se posvetimo našem psihičkom zdravlju i da nekako
izbacimo iz sebe sve te strahove koje doživimo kroz te naše nasilne situacije koje
doživljavamo. Nisam apsolutno ništa radila sa tim osim tog razgovora sa njom.
Bar ja imam taj momenat da sve mislim da sam okej do nekad nekog trenutka. A
budući da sam bila puno mlađa tada, imala sam i mnogo više energije. Ali recimo
sada imam osjećaj da bi se nakon takvog jednog užasnog događaja raspala. Jer
zapravo toliko godina skupljamo u sebi sve te neke negativne scene, ružne
poglede, jako teške riječi, napade, prijetnje i u jednom trenutku ni naše
tijelo više ne može da nosi sve to. Tek se sad u suštini brinem o sebi, tek sad
nalazim mehanizme brige o sebi, kad osjećam da mi i fizički na tijelo utiče sve
što preživljavam svakodnevno.
Da li si pričala
sa drugaricama ili na poslu o tome?
Ma da, jesam, ali
na tome se sve nekako završava. Sa kolegama i kolegicama na poslu se ispričam i
nešto tu prokomentarišemo, naravno svi su ogorčeni, znaš ono svi mi tu imamo
nešto i to je super i bolje imati makar to, ako nemamo ništa drugo, ali bojim
se da nam to ponekad nije dovoljno.
Na koje sve svoje
osobine možeš da se osloniš kada se nađeš direktno u takvim situacijama? Šta je
ono što ti već imaš u sebi?
Pokušavam da se
oslonim na svoj aktivizam, ipak sam aktivistkinja i kad smo aktivistkinje znamo
nekako i navikle smo biti okružene ljudima koji nas mrze, pa smo nekako
pripremljenije, ja bih rekla. Oslanjam se na svoje znanje kako sve ono što sam
kroz aktivizam naučila - na koji način treba da se ponašaš, da ostaneš mirna u
takvim situacijama, ne ulaziš u diskusiju, pokušaš da smiriš situaciju. Mislim,
sreća pa postoji aktivizam i sreća pa postoje sve one radionice koje smo radile
godinama da bismo makar te osnove imali negdje u svojoj glavi usađene da se
izborimo s tim. Ja se ne mogu osloniti, ako dvojica ogromnih muškaraca stoji
ispred mene, na svoju fizičku spremu, jer je naprosto nemoguće. Oslanjam se
najviše na te momente da ću uspjeti ostati mirna i da ću nekako razgovorom
doprinijeti da ne eskalira.
Kada bi
fantazirala sada tu situaciju, kako bi voljela da si reagovala, a nisi tada?
Oh, pa najviše bi
voljela da sam upotrijebila taj peper sprej i na jednom i na drugom i da sam
nazvala policiju. Stvarno smatram da je važno prijaviti policiji, bez obzira da
li će oni reagovati ili neće. Mislim da što bude više prijavljenih slučajeva
policiji mi nekako možemo, kao organizacije civilnog društva koje lobiraju i
zagovaraju i bore se sa ovim sistemom, više da doprinesemo našoj zaštiti.
Voljela bi da se to tako desilo, na kraju ja nisam otišla u policiju ni
prijavila ni nakon toga. Kao da se nije ni desilo, a zapravo se desilo. Zabilježen
je kroz moju organizaciju jer mi bilježimo takve slučajeve, ali eto nisam ni ja
u tom trenutku otišla da prijavim.
Kako koristiš
podršku drugih oko sebe, da li je tražiš u takvim situacijama?
Uvijek (osmijeh).
Imam sreću da imam veliki krug vrlo bliskih prijateljica i prijatelja i
aktivistkinja koje su tu i koje mogu nazvati u bilo koje doba dana ili noći i
koji će uvijek biti tu da saslušaju i da pomognu na sve načine. To mi je uvijek
nekako prvi korak, uvijek nazovem svoju najbolju prijateljicu pa izbacim sve iz
sebe i onda, ako mi treba pomoć dalje, idem dalje. Ja uopšte nemam problem sa
tim da tražim pomoć. Sreća pa nemam, jer je to vrlo važno, ali i to je došlo
kroz godine i bavljenje aktivizmom i radionice i nekako sazrijevanje da tražiš
pomoć. Mi često imamo taj momenat da mislimo da smo jake i da možemo. Čak ima i
taj momenat, to mi je sad na um palo, što mi mislimo ''ma nije to ništa
strašno, ima i gorih stvari''. A sad mislim da jeste strašno, svako iskustvo na
ovom nivou koje jeste negativno jeste strašno.
Da li i kako se
tvoje ponašanje nakon toga promijenilo, da li si prestala da držiš cure za
ruke?
(Osmijeh) Nisam, imam
ja taj momenat da tad u meni proradi taj aktivistički duh, izazove mi revolt i
ne dam da me pokoleba nešto tako, čak mi i da više energije da se jače,
glasnije i vidljivije borim. Ne, apsolutno nikad sebi nisam dozvolila da se
ograničavam i nastavila sam se i sa tom djevojkom dalje držati za ruke kad bih
išla tim putem, a i sa drugim partnericama sam se držala za ruku.
Desila mi se još
jedna slična situacija, ne toliko strašna, ono, vrlo glupa i neugodna situacija,
ali mislim da nikad neću odustati zato što nekome ne odgovara što se držim za
ruku sa osobom koju volim.
Kako uvećavaš
svoju radost zato što si lezbejka?
Mislim, možda bi
mogla to povezati sa svojim lezbejskim identitetom tako što ću reći da mene
usrećuje da ja mogu da živim u ovome društvu kao autovana lezbejka, uprkos
svemu što društvo pokušava da nametne i što pokušava da nas gurne u četiri
zida. Mene usrećuje činjenica da ja imam veliki krug prijatelja i prijateljica
sa kojima ne moram izmišljati neke druge priče samo da ne bih pričala o tome ko
sam i šta sam. Čini me sretnom da mogu da budem ono što jesam.
Lejla Huremović, 31 godina, 12 godina živi u Sarajevu, završila
novinarstvo i odnose sa javnošću, osam godina radi u Sarajevskom otvorenom
centru
No comments:
Post a Comment