SLUŠAM VERUJEM NEŽNO - Kako razgovarati sa partnericom i prijateljicom koja je preživela nasilje

Želja za podrškom

Pošto je ovo tekst za žene koje žele da čuju priču žena koje vole žene, a koje su preživele neki od oblika muškog nasilja nad ženama, važno je da znamo da nije svaki razgovor podrška.

Pre nego što krenemo u razgovor sa drugom dobro je da razmislimo zašto podržavamo drugu. Šta nas pokreće da pružimo podršku.
Žena koju volimo će osetiti svaku našu nameru. Zato je dobro da to sebi osvestimo. Recimo, da li je to zato što želimo drugu ženu da ‘naučimo pameti’, da joj kažemo šta treba da radi, ili da je zaštitimo jer smo mi ‘spasiteljke’, ili je polazno mesto naša želja da se susretnemo sa drugom kojoj je teško, i da u tom susretu budemo obe osnažene.
Naša dobra namera nije dovoljna, dobra komunikacija se uči.

U našoj kulturi je rasprostranjeno puno nepodržavajućih oblika komunikacije koji se prenose sa generacije na generaciju, kao da su

zakoni.
Jedna od njih je i ideja da je podrška narediti drugoj da se ne plaši ili da ne plače. To nije podržavajuće, jer je treba podržati da ispolji emociju u sigurnom prostoru. U stvari, potrebno je uraditi upravo suprotno napraviti prostor u kojem će se druga osoba osećati sigurnom, tako da može pred nama da ispolji svoja osećanja, pa i osećanje straha, kako bi mogla da prihvati sebe sa svojim, za nju teško prihvatljivim, emocijama. Za početak je važno da znamo da su traumatska osećanja ona koje naš organizam proizvodi u situacijama kada nije moguće da se nasilje izbegne, niti je moguće suprostaviti mu se. Emocije su odgovor, oblici našeg adaptiranja na ove nemoguće uslove u situaciji nasilja.

O lezbofobiji

Lezbofobija je oblik diskriminacije žena koje vole žene, koje biraju žene za svoje emotivne i erotske partnerke. Termin lezbofobija opisuje prezir, prepreke, nasilje nad ženama kojim su lezbejke ‘neposlušne civilizaciji’ (kako bi rekla Adrienne Rich) kažnjene, jer ne služe emotivno i erotski muškarcima, i od njih ne zavise.

Da bi preživele u svetu koji je, u osnovi, neprijateljski prema lezbejkama, biseksualnim i trans ženama, mi same u sebi imamo razne emotivne reakcije neprihvatanja sebe, samokažnjavanja, prezira prema samima sebi i sličnih oblika straha od samih sebe. To se zove interiorizovana lezbofobija.Da bismo razumele žene koje volimo, partnerke ili drugarice, važno je da imamo svest o sebi, i da znamo da svaka od nas, a to znači i mi same, imamo u sebi neke oblike samoprezira i neprihvatanja da je naša lezbejska žudnja ispravna, dobra za nas i lepa. I mi smo preživele neke vrste nasilja, i mi živimo u svetu koji nas ne prihvata; dakle, delimo iste društvene uslove kao i žene koje volimo. Manje ili više.

O potrebama one koja je preživela nasilje

Važno je da znamo: da bi jedna osoba koja je preživela teške oblike nasilja mogla da se isceli dobro je da ima odnos od poverenja. Šta to znači? To, pre svega, znači da su se dve žene dogovorile o okviru odnosa na koje načine će graditi poverenje. Kako će čuvati tajnu, kako će se svaka držati svojih mogućnosti svojih granica, pod kojim uslovima i kako će pričati jedna drugoj svoja iskustva.

Kada se odnos poverenja napravi, obično ona koja je preživela nasilje ima potrebu da više puta ispriča svoj traumatski doživljaj.

Znači da njen proces isceljenja zavisi od nas. Da bi postala slobodna od bola koji nosi, i svoja, potrebne smo joj mi koje ćemo slušati njen bol otvorenog srca i uma. Mi vrlo često osećamo da ona ima nešto da nam kaže, ali da ne može. Naše mekano saosećajno prisustvo bi moglo da bude siguran prostor da ona počne da priča kad ona bude za to spremna.

O odnosu poverenja

U prijateljskom ili partnerskom odnosu jedna od najvažnijih stvari je da se svaka od nas u tom odnosu oseća sigurnom, pre svega.

Kada jedna od nas ili obe imamo iskustva nasilja onda je ta potreba još izraženija, jer nasilje razbija spone poverenja sa svetom i sa samom sobom, jer je nasilje čin maksimalnog prekida poverenja.

Čin ili činovi seksualnog ili fizičkog nasilja duboko ulaze u naša osećanja, prestruktuiraju smisao života, tkivo onoga što zovemo duša i dotadašnje značenje poverenja u sebe, u druge, u čovečanstvo. Zato je u odnosu koji gradimo sa drugom važno da imamo u vidu da celokupna naša komunikacija sa prijateljicom ili partnerkom može biti prostor za proces isceljenja, ali i ne mora biti.

To nije jedan susret. U dugotrajnim emotivnim odnosima neprekidno dolazi do lepote, ali i do nesporazuma i zbrke, najčešće zbog naših emotivnih očekivanja koje nismo izrekle drugoj, a ni ona nije svoja emotivna očekivanja izgovorila nama.

Dakle, jedino pravilo dobrog partnerskog odnosa je: neprekidno razgovarati. Jer, moje emotivno očekivanje od moje partnerke je moja odgovornost, i moje emocije prema njoj su moja odgovornost.

* Tekst je odlomak iz publikacije: SLUŠAM VERUJEM NEŽNO Kako razgovarati sa partnericom i prijateljicom koja je preživela nasilje, Lepa Mladjenović