Puno je društvenih okolnosti koji utiču na kontrolu i nasilje u lezbejskim odnosima.
PATRIJARHALNE PORODICE
Mi smo sve odrasle u porodicama u kojima smo imale puno prilika da vidimo kako se kontrola nad drugima postiže nasiljem, emotivnim,seksualnim ili fizičkim. Na primer, dovoljno je da smo prisustvovale situacijama u kojima otac viče na majku, ona onda ućuti i sve bude po njegovom.
Ako su se ove situacije ponavljale u našem životu, onda je moguće da ćemo takvo ponašanje ponoviti i mi u našem partnerskom odnosu, ili da ćemo mi ućutati kad naša partnerka vikne, ili ćemo mi viknuti i ućutati partnerku.
Istraživanja pokazuju da nasilne situacije u detinjstvu stvaraju sisteme emotivnog ponašanja utisnute u naš mozak koji se često ponavljaju u partnerskom odnosu. Isto tako, istraživanja pokazuju da te emotivne sisteme možemo menjati, ali da je pre svega je nužno da imamo svest o sebi.
NASILJE U DETINJSTVU OSTAVLJA TRAG U MOZGU
Neurobiološka istraživanja pokazuju da traumatska iskustva, kao što je emotivno zanemaravinja od roditelja, nasilje u porodici, seksualno nasilje ili drugi oblici nasilja u detinjstvu ostavljaju trag u nama. Taj trag je pre svega u našem mozgu, u delovima koji se zovu hipokampus i amigdala, a koje inače zajedno zovemo emotivni mozak. Šta to znači?
U intimnom lezbejskom odnosu se često događa da nas nešto podseti na neku sličnu situaciju od ranije, tada naš emotivni mozak samostalno reaguje i odjednom se nađemo u određenoj emociji.
Mi tada nismo svesne da je to deo naše traumatske memorije, niti to ponašanje biramo da ispoljimo. Nas recimo pogodi neka rečenica partnerke, iako se ne sećamo da je nečeg sličnog bilo u našem životu ranije. Vičemo na nju, ili se potpuno ukočimo, i obično u toj situaciji imamo utisak da smo u pravu i da je partnerka kriva za naš osećaj bola, poniženja ili ljutnje ‒ a u stvari ona nije kriva. Nije niko kriv.
Međutim, bez obzira na to što je naša reakcija automatska (iz emotivnog mozga) ‒ mi smo odgovorne ako smo okrivile partnerku. Okrivljavanje, napadanje, kinjenje ‒ oblici su emotivnog nasilja. Umesto okrivljavanja važno je da je obavestimo kako se osećamo, tako će ona znati šta ne treba da govori sledeći put.
Tada je važno da pustimo drugu u sebi, onu koja nam je izazvala to osećanje, i da se koncentrišemo na sebe, da vidimo šta nam se događa u telu, u kome delu tela imamo tenziju ili bilo šta, da dišemo sa osećanjem koje tada imamo. Ponekad to bukvalno znači da odemo u drugu prostoriju, da smo same sa sobom i da dišemo.
Istraživanja govore da je većina lezbejki koje su nasilne u svojim partnerskim odnosima u detinjstvu imala nasilna iskustva, ili su prisustvovale nasilju između roditelja. Isto tako ima onih koje su imale nasilje u detinjstvu a nisu nasilne u odnosima.
DUBINA STRAHA OD AUTOVANJA ‒ Coming out
Strah od odbacivanja koji nam se javlja pri pomisli šta će biti ako drugi saznaju da mi nismo heteroseksualne ima skoro svaka žena kad krene da se zaljubljuje u žene.
Iza nas je hiljade godina u kojima lezbejke nisu smele da postoje, i tokom kojih je sama reč „lezbejka“ napravljena da zvuči toliko ružno, da i dan-danas retko koja voli da je izgovori. Zato je jako važno da smo pažljive prema sebi i prema partnerki kad je u pitanju „strah od autovanja“. Svaka od nas ima svoj ritam prihvatanja ko smo mi i šta je naš identitet.
Vrlo često kontrola u lezbejskom odnosu sprovodi se pretnjama jedne od partnerki da će drugu autovati roditeljima i prijateljicama.
Ako druga nije spremna da kaže roditeljima da je lezbejka, onda su ove pretnje povezane sa najvećim životnim strahovima i mogu imati psihološki razorno dejstvo. Zato je lako da jedna kontroliše drugu ovim strahom. Ucenjivanje partnerke da će je autovati je oblik teškog psihološkog nasilja.
INTERIORIZACIJA MIZOGINIJE I LEZBOFOBIJE
Mi sve živimo u jednom društvu u kome je rasprostranjena mržnja prema ženama i posebno prema lezbejkama. Da bi preživele tu mržnji i mi same na razne načine ne volimo sebe, ili smatramo da nismo dovoljno dobre i da nismo zaslužile sve najbolje u životu.
To se zove interiorizacija mizoginije – kada u sebi imamo negativna osećanja prema sebi kao ženi; ili interiorizacija lezbofobije – kada u sebi imamo negativna osećanja ili otpor prema tome što smo lezbejke.
Sama reč lezbejka u svim jezicima nosi neprijatnost sa sobom koja je nastala u heteropatrijarhalnom muškom društvu. Obično ljudima nije lako da je izgovore, pa ni samim ženama koje vole žene. Zato mnoge žene koje vole žene izbegavaju da sebe identifikuju sa tim nazivom i lakše im je da kažu da su gej devojke ili nešto slično.
Lezbejka je predivna reč
* Tekst je odlomak iz publikacije: "VOLIM A BOLI - O lezbejskim odnosima i kontroli i nasilju između partnerki"
No comments:
Post a Comment