Pravo da vam kažem, moja devojka je predložila da vas oslovim kao seksi lezbejke.... Bila je u pravu!
Veoma sam uzbuđena dok gledam vaša predivna lica, osećam ovu neverovatnu lezbejsku energiju, govorim pred svima vama ovog prelepog dana, u ovom lepom gradu. Hvala vam na vašoj upornosti, hvala što protestujete na ulicama toliki niz godina. Vaša vidljivost, nama, lezbejkama iz Srbije, daje snagu da stvaramo sopstvenu vidljivost. Sva vaša dostignuća nas osnažuju u našim snovima i daju nam nadu da su oni ostvarivi.
Pitanje vidljivosti je pitanje naše lezbejske egzistencije.
U zemlji u kojoj živim, kao i na mnogim drugim mestima na svetu, vidljivost može značiti da njome rizikujemo svoje živote. Vidljivost može značiti da smo izložene uvredama ili fizičkom napadu na javnim mestima. Ne postoje zakoni koji štite naše pravo da živimo lezbejsku egzistenciju, psihijatri i religijske vođe nas i dalje osuđuju i govore nam da smo bolesne. Sa homofobijom se susrećemo na svakom koraku koji načinimo u našim životima.
Želela bih da vam pričam o strahu od vidljivosti, i da vam pričam o lezbejkama iz jednog manjeg grada u Srbiji – gde se, kada žele da gledaju lezbejske filmove, zaključavaju u jednu sobu, dok su suprug, deca i unuci u drugim delovima kuće.
Jedan od načina stvaranja vidljivosti su svakako lezbejske/gej parade i lezbejski marševi. Evo nekih činjenica: u svim zemljama istočne Evrope, desnica je jaka, a nacionalizam i religijski fundamentalizam jačaju. U istočnoj Evropi ne postoje lezbejski marševi, a oni su retki i u ostatku Evrope. U pojedinim zemljama, LGBT parade ponosa ne postoje, jer ne postoje bezbednosni uslovi za njihovo održavanje. Postoji druga kategorija zemalja, u kojima se parade održavaju, ali uz ogromno prisustvo policije, najčešće iz specijalnih službi. Daću vam jedan primer – u Bukureštu, u Rumuniji, 24. maja ove godine, Parada ponosa je održana sa oko 200 učesnica/ka i više od 1000 policajaca koji su na ulicama bili kako bi zaštitili učesnice/ke. Na zemlje koje su bliže Evropskoj uniji se vrši pritisak da Parade ponosa prođu bezbedno, iako najčešće ne postoji dovoljno političke volje za tako nešto. Mi, aktivistkinje, imamo dilemu: da li treba da održavamo parade, da slavimo našu ljubav, kada su na ulici pored nas homofobični policajci? Šta to zapravo znači?
Takođe, važno je da se podsetimo da živimo u patrijarhalnom svetu, a živeti kao žena i lezbejka u njemu je težak zadatak. Mi žene bi naročito „trebalo“ da se plašimo vidljivosti. Vidljivost nas izlaže nasilju. Strah je glavni mehanizam kontrole koji je patrijarhat stvorio.
Zato je, za moju politiku i preispitivanje sveta, jako važno stvarati veze između feminističkog i lezbejskog organizovanja.
Sve lezbejske organizacije iz istočne Evrope su osnovane od strane feminističkih grupa, ali u svim zemljama nije bilo moguće izgraditi feministički pokret. U gotovo svakoj zemlji postoji bar jedna LGBT organizacija, ali lezbejske organizacije, ukoliko i postoje, nisu dovoljno vidljive.
Lezbejke! Danas, sve zajedno delimo nešto veoma dragoceno. Evo mog plana:
Hajde da ovaj dan završimo nekim novim saznanjima za nas.
Pogledajte oko sebe, pogledajte ženu ispred sebe. Pogledajte ženu iza sebe. Kakav je osećaj biti sa njima? Sada, pogledajte duboko u sebe, šta vam vaše telo govori? Koji je najjači osećaj koji ćete poneti sa sobom iz ovog dana?
Ja osećam lepotu, osećam neverovatnu lezbejsku energiju – toplu i isceljujuću. Osećam uzbuđenje, ples u mom srcu i u celom telu.
Sve imamo neko saznanje i emocije koje ćemo poneti sa ovog marša, možemo ih zadržati i vraćati im se svakog narednog dana – sutra, prekosutra, i svakog dana nakon toga, možemo podsetiti sebe na snagu koju nosimo u nama.
I zapamtite, danas, sve zajedno stvaramo promenu samo što smo ovde - u nama, za nas i za sve druge lezbejke na svetu. Danas, mi definitivno nismo nevidljive! Zato, sačuvajmo ovu snagu za buduće dane!
I na kraju, želela bih da podelim sa vama da je dolazak ovde, prisustvo na ovom maršu, dosta dugo bio moj san. Prethodnih godina, često sam sa svojim prijateljicama lezbejkama gledala video materijale sa lezbejskih marševa u SAD, naročito onih iz San Franciska. I gledala sam ih uvek iznova i iznova i iznova...
Volela bih da svoj govor završim jednim predivnim citatom, rečima koje sam čula u kratkom dokumentarcu koji su 2002. napravile Keti Kejd i Džejn Kleland, a koji prikazuje fantastične momente i lezbejke sa Lezbejskog marša u San Francisku. Jedna od žena koje govore u ovom filmu, žena koja se zove Kim, zamenica šerifa San Franciska, izgovorila je ove predivne reči:
Nadam se da ćemo nastaviti ovako zauvek
Jer nam je to potrebno
Želim da nastavimo dok ne postanem čestica prašine u parku
I onda ću i dalje duhom biti tu.
* Tijana Popivoda je aktivistkinja lezbejsko-feminističkog pokreta. Trenutno živi u Zagrebu i spoljna je saradnica Konsultacija za Lezbejke
**Fotografiju na kojoj su Tijana Popivoda i Lepa Mladjenović na bini pre početka Dajk marsa slikala je Keti Kejd, poznata lezbejka fotografkinja
No comments:
Post a Comment