Trauma i praznici: kako da vežbamo da vratimo radost

Praznici mogu biti teški za one koje su živele sa traumom. Za vreme praznika dosta toga nas može podsetiti na pređašnje traume ima dosta tzv. „okidača“. Možemo početi dan u dobrom raspoloženju i onda odjednom čuti poznatu pesmu na radiju i biti katapultirane u vremensku mašinu.  Mirisi, pogled na svetleće lampice ili stres koji se javlja kad smo pod pritiskom da sve stignemo i sve učinimo srećnim takođe nas mogu vratiti u prošlost.

Ako su naši praznici u detinjstvu bili srećni, možemo vrlo brzo zbog tih srećnih sećanja iz prošlosti da se prepustimo prazničnom raspoloženju. Ali ako su nam praznici bili nesrećni, ako smo tada preživljavali ili prisustvovali nasilju ili su nama bliske osobe iz okruženja bile neraspoložene, onda nas okidači mogu odvesti direktno u takvo stanje- iako nam je sadašnje okruženje pozitivno.

Ako želimo da izlečimo praznične traume, ključno je da stvaramo nove konekcije u mozgu i telu. Naš mozak ima veoma utabane načine kako povezuje određene delove, a ono što nama treba jesu nova povezivanja i neka sećanja koja su van tih okvira. Ovde su izložene neke prakse koje nam mogu odstraniti stare konekcije, napraviti nova povezivanja i nova sećanja. Ne samo da možemo preživeti praznike, nego se možemo i bolje zaceliti u toku praznika.

1.     Stvaranje novih rituala- nešto što nam je blisko a ne podseća nas na prošlost, ili ako nas podseća onda da je to u vezi sa pozitivnim sećanjima. Možda ćemo svake godine birati po jednu lezbejsku seriju ili serijal filmova. Možda ćemo odlučiti da učinimo nešto za druge - biti solidarne i podeliti sa onima koji imaju manje mogućnosti za praznike. Novi rituali mogu nas uvesti u radosna iskustva koja ćemo sa radošću iščekivati.

2.     Budimo svesne da je prošlost prisutna i u sadašnjosti. Treba prestati  sa očekivanjima da će „sve to proći“ i prepustiti se onome što se dešava najbolje što možemo. Svesnost je najbolji lek u odnosu na želju da napustimo sebe. Ako možemo biti svesni sadašnjeg trenutka i prisebni, onda paradoksalno tako stvaramo nova iskustva za stara sećanja. Trauma je zapravo usko povezana sa osećanjem bespomoćnosti. Svesnost je kada možemo da prihvatimo da šta god se dešava u tom trenutku nismo bespomoćni već pravimo svesnu odluku da ostanemo tu i sada. To je moćan lek protiv bespomoćnosti. Kada smo istrigerovani nečim što nas podseća na prošlost, dobro je da udahnemo duboko i pogledamo unaokolo. Šta može da nas vrati u sadašnjost? Šta možemo da dodirnemo ili vidimo a da nam to donosi mir, radost i lepotu? Ne mora to da bude nešto veliko. Možda možemo da posmatramo kako pada sneg ili kako mačka spava. Bilo koja slika ili zvuk koji pomažu našem mozgu da oseti radost ili mir je od koristi. Šta god da je nova pozitivna misao, to će ometati staru poveznicu između okidača i traume i stvoriti nove konekcije sa okruženjem.

3.     Praviti predahe. Ako se setimo da je trauma povezana sa osećanjem terora i bespomoćnosti, važno je da se podsećamo da je trauma završena, da smo je preživele i da smo sada u sadašnjosti - više nismo primorane da živimo u zastrašujućoj i bespomoćnoj situaciji. Problem je što trauma može da stvori utisak da je u sadašnjosti prisutno to staro iskustvo u telu i mozgu - što je zapravo emotivni „fleshback“. On se može opisati kao da se davimo u bazenu i snažno se odupiremo samo što nemamo svest da nam je voda samo do kolena. Zato kada vas obuzmu praznični okidači- treba da se podsećamo na sadašnjost tako što ćemo praviti predahe – recimo odlučimo da prošetamo na svezem vazduhu i dišemo duboko. Glavno je da se prekine aktivnost na kratko i da omogućimo sebi predah.

Izvor: https://www.trauma-informedpractice.com/