NEKE
VOLE KOLAČE
Evo kratkog izveštaja sa sjajnog
feminističkog lezbejskog festivala filma u Bolonji, septembra 2017, sa
podnaslovom Proslavljamo bogatstvo
lezbejskog filma.
Sve je počelo sa lezbejsko separatističkim pokretom
Pre nego što
kažem nešto o festivalu, važno je da napomenem da lezbejke feministkinje u
Italiji računaju svoju istoriju od 1983, kada se osniva prva grupa Koordinacija lezbejki Italije –CLI u
Rimu. Okupljanja lezbejki i feministkinja su tada počela u skvotiranom Međunarodnom centru za žene - Casa
Internazionale delle donne, koga nakon dužeg pritiska feministkinja -
finansira grad. Tada počinju prve akcije
separatistkinja feministkinja i lezbejki, pa je Ženski centar od tada mesto
samo za žene. Feministkinje stvaraju
seriju radnih grupa: čitanje teorije, samoodbrana za zene, grupe protiv
seksualnog nasilja i za analizaranje patrijarhata, organizovanje protesta za 8
mart…. kao i prve lezbejske žurke i
političke akcije. Tada je u Rimu od 1978
već postojao prvi bar samo za žene ZANZIBAR,
koji je od 1980 jednom nedeljno prikazivao
projekcije filmova. Lezbejke iz cele
Italije u to vreme okupljaju se u Rimu.
Nakon nekoliko
godina, nastaje prva lezbejska grupa u Bolonji, 1989, koju lezbejke nazivaju Asocijacija za kulturu lezbo feministkinja
VISIBILIA, od reči ‘vidljivost’.
Nakon raznih aktivnosti, 1993
počinje i prvi lezbejski festival pod nazivom: Immaginaria - Međunarodni festival filma žena:
Pobunjenica, Lezbejki, Ekscentričnih. Ovaj
festival održavao se do 2005. Nakon
toga, 2007 lezbejka feministkinja Luki Massa i još par drugih lezbejki osnivaju
festival Some prefer cake, po naslovu
jednog lezbejskog filma iz Kalifornije (Neke
više vole kolač), u kome naslov ima dva značenja: nekad je od seksualnih
zadovoljstava lepše jesti kolače, a u drugom značenju neke više vole da reč kolač – ‘cake’, čitaju kao pička - ‘cunt’.
Od samog početka,
Luki Massa ulaže svoju lezbejsku strast za održavanje festivala, kako bi bio
zasnovan na feminističkim demokratskim principima i kako bi se odbranile od
kapitalističkih težnji - da festival finansiraju velike firme, kako inače opstaju drugi
LGBT i kvir filmski festivali. Pre dve
godine Luki Massa je umrla od teške bolesti u 54
godini, i dve godine festival nije održan. Njene prijateljice i
aktivistkinje ove godine su odlučile da nastave festival.
Ovogodišnji festival
posvećen je Luki Massa
Festival je zbog toga imao dirljive momente sestrinstva, jer je ceo bio
posvećen Luki --lezbejki koju su roditelji odbacili još kad je bila mlada. Ona
je sa 19 godina pobegla u Bolonju gde je lezbejska zajednica postala njena
porodica. Ceo svoj život je posvetila
lezbejkama i po rečima njene prijateljice Paole Cavallin, lezbejske
spisateljice i performerke: Luki Massa je verovala u lezbejke i verovala
u njihovu kreativnost.
U predgovoru za
festival piše:
Festival posvećujemo Luki, našoj sestri autasajderki
koja je izmiljala svet. Njoj
posvećujemo ovo ponovno rađanje festivala, ovaj čin žudnje, otpora i strasti sa
kojima preuzimamo ponovo naš posao tamo gde ga je ona ostavila. Prihvatamo organizaciju festivala i želimo da
to uradimo onako kako je ona volela: da bude ironije, da bude aktivistički i
zaljubljenički. Pokrećemo ponovo ovaj
festival jer su mnoge lezbejke i mnoge žene to tražile od nas, zbog ljubavi prema
svima drugaricama koje su posećivale festival i radile zajedno s nama svih ovih
godina, zbog radosti da se zajedno setimo Luki koju smo volele, i jer je ona
volela bogatstvo lezbejskog filma, kreativnost našeg imaginacije, potencijale
izmedju žena. Nastavljamo sa
organizacijom festivala jer je kultura politika, umetnost, aktivizam, bioskop
memorija i imaginacija i zato što želimo da nastavimo da pišemo i pričamo svoju
istoriju.
U programu je
pored filmova bio i sjajan okrugli sto o Luki Massa gde je 14 učesnica istaklo koliko
je ona bila aktivna i strastveno opredeljena prema lezbejkama. Pored toga,
prikazana je i lezbejska predstava iz Barija koje je posvećena Luki, a
gostovalo je i par kantautorki.
Kao i ranije i
ove godine, novac za logističke potrebe festivala dobijen je iz regionalne kase
i uz pomoć ličnih donacija. Partneri u realizaciji su alternativni radio Citta del capo, lezbejski portal LezPop, kafić mira Café de la Paix, firentinski kvir festival i razne druge neprofitne
asocijacije.
Pošto je većina posla
aktivistička, za festival bilo angazovano oko 40 volonterki lezbejki, a selekciju filmova je aktivistički uradila
ekipa lezbejki feministkinja koja se profesionalno bavi filmom. Inače, organizatorke ne objavljuju informacije
o festivalu preko oficijalnih medija, tako da ovaj fascinantni događajaj, ceo
odrađen od ruku, mudrosti i strasti lezbejki ostaje tu, samo za nas. Festival je inače jedan od poznatih radosti za
lezbejsku zajednicu, tako da lezbejke dolaze iz cele zemlje da vide jedna drugu,
da se zagrle i vide po neki film. Grljenja je bilo svaki čas.
Najomiljeniji film je bio film
CHAVELA, o pevačici iz Meksika Chaveli Vargas, koja je celog života
volela žene, ali joj je isto toliko trebalo da izgovori da je lezbejka, 93‘
godine. Puno nas je plakalo za vreme
filma… to je posebno uživanje za lezbejku
da je u mračnoj sali okružena stotinama drugih lezbejki, te su sve suze
dobrodošle zajedno sa suzama drugih lezbejki oko tebe, mene. Film je pokazao ključnu vrednost lezbejske
solidarnosti, jer je Chavela Vargas dugo
godina bila alkoholičarka i zbog toga je napravila pauzu od 15 godina u
karijeri, povukla se i živela u kući na planini. Za vraćanje strasti i ljubavi prema pevanju,
možemo biti zahvalne lezbejkama koje su se opredelile da je podrže u
ostavljanju alkohola. Nakon što je ostavila alkohol, Chavela Vargas je pevala
sve do poslednjeg meseca života!
Festival je počeo u četvrtak, a u subotu uveče je bila tradicionalna ženska
žurka, od ponoći do 5 ujutro, sa puno radosti, ljubljenja i sreće. U nedelju je bio zadnju dan festival, i od 5
popodne puštale su se pesme za igranje u dvorištu ispred bioskopa. Pored bioskopa je park sa klupama, tako da
bilo mesta za svaku vrstu druženja i fascinacija. Igranje u dvorištu, ciklično
sa skakanjem i pevanjem sve u glas sa puno smejanja i uživanja trajalo je 4
sata... sve sa poznatom pesmom Bella Ciao
i nekim feminističkim pesmama poznatim samo lokalnim feministkinjama. Nakon toga, sve smo otišle da čujemo
razultate glasanja publike i lezbejskog žirija.
Pred ulazak u salu nas je čekala
grupa od tridesetak lezbejki koje su napravile kordon ovacija za svaku
od nas... to je bio nesvakidašnji osećaj...
lezbejke skandiraju baš tebi...
baš tako! Evo kako to izgleda:
Proslavljanje
lezbejske zajednice. Proslavljanje lezbejskog prijateljstva, stvaralaštva i
ljubavi. Do sledeće godine!
lepa mladjenović
organizacioni
tim:
https://www.facebook.com/pg/
No comments:
Post a Comment