Slušam verujem nežno ~Razgovaramo sa partnericom ili prijateljicom koja je preživela nasilje

O ćutanju obespravljenih

Ćutanje je otpor podređenih, to je bio revolucionarni slogan šezdesetih, kada je, između ostalih, alžirski revolucionar Franc Fanon rekao: ’Ćutanje je bunt prezrenih na svetu’. Jer, obespravljeni nemaju društveni prostor u kome njihovo iskustvo može da stane. Kao, recimo, iskustva iz života lezbejki. Kad uključimo TV, radio, internet vesti, ima jako malo ili nimalo sadržaja iz našeg života. Ćutanje je najpre strategija društva da ne dozvoli prostor za naše priče, da isključi različite sa mesta moći i da ih kontroliše. Tako je sa Romkinjama, tako je sa lezbejkama, sa ženama koje žive u siromaštvu ili su mentalno različite. Kada ste videle ženu koja govori rukama u TV vestima? Važno je da se podsetimo da je društvena zavera ćutanja namerna, a da, sa druge strane, i mi same prvo ćutimo, a onda to postaje deo naše strategije preživljavanja. To znači, potčinjene počinju da ćute da bi preživele. Što se tiče lezbejki, one moraju da ćute i o mizoginiji i lezbofobiji. Još, ukoliko su lezbejke  druge   boje      kože,     drugačijih          mentalnih                        ili               fizičkih sposobnosti, ili etničke pripadnosti različite od većinske - mržnja koje se nataložila u našim telima, još je intenzivnija. Dobro je da znamo da sve dimenzije diskriminacija utiču na nas, i, da, Važno je da pričamo kako smo preživele i da ti nije samo šetnja po kiši, reče Odri Lord, koja je sebe odredila: ‘Crnkinja, lezbejka, majka, pesnikinja, feministkinja’.

Želja za podrškom

Pre nego što krenemo u razgovor sa drugom dobro je da razmislimo zašto podržavamo drugu. Šta nas pokreće da pružimo podršku. Žena koju volimo će osetiti svaku našu nameru. Zato je dobro da to sebi osvestimo. Recimo, da li je to zato što želimodrugu ženu da ‘naučimo pameti’, da joj kažemo šta treba da radi, ili da je zaštitimo jer smo mi ‘spasiteljke’, ili je polazno mesto naša želja da se susretnemo sa drugom kojoj je teško, i da u tom susretu budemo obe osnažene. Naša dobra namera nije dovoljna, dobra komunikacija se uči.

U našoj kulturi je rasprostranjeno puno nepodržavajućih oblika komunikacije koji se prenose sa generacije na generaciju, kao da su zakoni. Jedna od njih je i ideja da je podrška narediti drugoj da se ne plaši ili da ne plače. To nije podržavajuće, jer je treba podržati da ispolji emociju u sigurnom prostoru. U stvari, potrebno je uraditi upravo suprotno - napraviti prostor u kojem će se druga osoba osećati sigurnom, tako da može pred nama da ispolji svoja osećanja, pa i osećanje straha, kako bi mogla da prihvati sebe sa svojim, za nju teško prihvatljivim, emocijama.

Za početak je važno da znamo da su traumatska osećanja ona koje naš organizam proizvodi u situacijama kada nije moguće da se nasilje izbegne, niti je moguće suprostaviti mu se. Emocije su odgovor, oblici našeg adaptiranja na ove nemoguće uslove u situaciji nasilja.

O lezbofobiji

Lezbofobija je oblik diskriminacije žena koje vole žene, koje biraju žene za svoje emotivne i erotske partnerke. Termin lezbofobija opisuje prezir, prepreke, nasilje nad ženama kojim su lezbejke -‘neposlušne civilizaciji’ (kako bi rekla Adrienne Rich) kažnjene, jer ne služe emotivno i erotski muškarcima, i od njih ne zavise.

Da bi preživele u svetu koji je, u osnovi, neprijateljski prema lezbejkama, biseksualnim i trans ženama, mi same u sebi imamo razne emotivne reakcije neprihvatanja sebe, samokažnjavanja, prezira prema samima sebi i sličnih oblika straha od samih sebe. To se zove interiorizovana lezbofobija.Da bismo razumele žene koje volimo, partnerke ili drugarice, važno je da imamo svest o sebi, i da znamo da svaka od nas, a to znači i misame, imamo u sebi neke oblike samoprezira i neprihvatanja da je naša lezbejska žudnja ispravna, dobra za nas i lepa. I mi smo preživele neke vrste nasilja, i mi živimo u svetu koji nas ne prihvata; dakle, delimo iste društvene uslove kao i žene koje volimo. Manje ili više.