Konfuzija identiteta “Da li sam to stvarno ja?”

Autovanje i sve što se oko toga dešavalo je bilo prilično bolno za mene. Jednostavno nisam bila spremna na tako nešto. Bila sam uplašena, jer nisam verovala sebi. Moje samopouzdanje je značajno slabila i moja porodica. Nakon toga sam bila i kod psihologa na razgovorima. Dok sam prolazila kroz sve to, ja sam potajno čitala o tim stvarima. I shvatila sam, zapravo, da sam to ja. Takva sam, i to je to. Ali, ja sam došla i do zaključka i da ne mogu da ga prihvatim. U porodici su mi ubacili u glavu da je to bolest (znam da nije) i ... dalje ne mogu u potpunosti da pređem preko toga da sam lezbejka.

Emocije mog prvog autovanja samoj sebi su bile: ponos, topla jeza, radost, sreća, pa čak i jedna mala suzica. Radosnica.

Ova faza počinje prvim osvešćivanjem misli, osećanja, kao i osećaja privlačenja u odnosu na druge žene. Prisutna su osećanja zbunjenosti i unutrašnjeg nemira. Pojedine devojke i žene sebi postavljaju pitanja, poput: Ko sam to zapravo ja? Odgovori su na početku obično raznovrsni i kreću se u širokom rasponu od odbijanja i/ili poricanja sebe kao žene kojoj se dopadaju druge žene, pa sve do (samo)prihvatanja.

Upoznavanje sa mojom prvom devojkom i veza sa njom je bila nešto najlepše što mi se dogodilo u životu! Jedna jedina stvar zbog koje žalim u vezi sa tim jeste to što mi se to nije desilo ranije.

Za neke je ovo period u kome će neke možda izbegavati informacije o lezbejkama, odbijati sve što (se zna da) ima veze sa lezbejskim ponašanjem, kulturom i sl. Neke često nazivaju svoje ponašanje povezano sa drugim  devojkam i ženama eksperimentisanjem, posledicom pijanstva, incidentom, traženjem sebe… U ovoj fazi su moguće snažne emotivne veze, nekada i bez seksualnog kontakta.

                           Postepeno       počinje       period       intezivnijih      kontakata       i upoznavanje sa drugim ženama. Većina obično izbegava ili je nerado spremna da razotkrije razmišljanja o svom identitetu i/ili novim iskustvima bliskim prijateljima, naročito onima za koje se pretpostavlja da su lezbofobični, ali i porodici, i to najčešće usled straha zbog mogućeg odbacivanja.

 

Trajanje ove faze može biti mesec do godinu dana, a nekada ostaje permanentna. Razlozi za konfuziju su različiti: promenjena slika sebe, uključujući osećanja da smo seksualno i uopšte drugačije, zatim da imamo slična, ali i različita iskustva heteroseksualnog i homoseksualnog uzbuđenja, kao i ponašanja, nedovoljno ili neodgovarajuće znanje ili dostupnost informacija o osobama čija je seksualnost drugačija od heteroseksualne, nikakav ili veoma slab kontakt sa modelima uloga ili životom drugih lezbejki u porodici i rodbini, školi, bližem i širem socijalnom okruženju, kulturi.

Imala sam 16 godina i živela sam u to vreme sa mamom i babom. One su osetile da imam neki problem (a koga ja lično nisam bila svesna) i shodno tome su me pozvale da razgovaramo… Nisam se tada osećala tako da imam nekih problema, ali je u meni nešto tinjalo i ja sam znala da sam kod sebe primetila da mi se dopadaju devojke, a ne muškarci…Nisam imala problem da im kažem, ali mi i nije bilo baš sasvim lako.³

Pojedine devojke i žene u ovom periodu osećaju unutrašnji nemir. Važan faktor u razumevenju ovog i sličnih stanja i osećanja (npr. straha) predstavlja stigma koja prati lezbejsku egzistenciju. Često je prisutna i osuda koja stvara osećanje krivice i tendenciju prikrivanja identiteta koja u većoj ili manjoj meri otežava ostvarivanje kontakata u okruženju sa drugim lezbejkama, gej muškarcima, kvir osobama.

            U ovoj fazi je moguć susret sa brojnim poteškoćama i potrebama da se izađe na kraj  sa onim što zovemo internalizovanom homofobijom. To je jedan složen termin i odnosi se na čitav spektar gledišta koji uključuje razmišljanja ili radnje u kojima negiramo lezbejski aspekt svojih osećanja, fantazija ili ponašanja, zatim razne pokušaje da se otresemo emocija i ponašanja koji su vezana za isti pol, različite vrste izbegavanja – npr. određenih informacija kojim bi se potvrdio naš lezbejski ili neki drugi identitet koji nas povezuje sa drugim ženama. Za neke može da se ogleda u inhibiranom ponašanju ili interesima koji su u vezi sa ženskom seksualnošću, ograničavanju kontakata sa muškarcima kako  drugi ne bi     uočili     nedostatak     heteroseksualne            želje, distanciranju od drugih lezbejki kroz lezbofobično ponašanje poput ruganja ili napadanja drugih lezbejki, zloupotrebi alkohola i/ili droga) i samoredefinisanju smisla svojih osećanja, ponašanja i želja, poput:

Nisam lezbejka; Zapravo, ovo je samo faza; Napila sam se, u stvari,to je; To je bilo samo jednom ili Ja sam verovatno biseksualna.

Na kraju ove faze se obično javlja postepeno prihvatanje da su osećanja, želje i ponašanje koje su povezane sa drugim ženama. Rezultat je često taj da nastaje potreba za traganjem za dodatnim informacijama o svojoj egzistenciji. Osećaj izolacije se obično snižava prihvatanjem činjenice da lezbejke zapravo postoje i da su deo sveta, njene okoline, mesta u kojem živi… da nije jedna jedina. U ovom procesu je ključno da imamo osobe od poverenja sa kojima možemo da podelimo svoje misli, dileme, svoju zbunjenost.

U ovoj fazi ključna podrška se sastoji i u nedvosmislenoj potvrdi da lezbejke postoje, da ih ima među nama, iako su često nevidljive sa svojim identitetom i da je to tako zbog izrazite društvene stigme, zatim da su to stvarne osobe koje imaju različite živote (a ne da postoje samo na filmu, da to nije “moda” koja je došla i isključivo dolazi ili se uvozi sa Zapada ili EU i slično, a što možemo ponekada i često da čujemo u našem društvu).

        Moji roditelji su otišli kod socijalne radnice da razgovaraju o mom autovanju. Osećali su se da im nedostaju informacije. Nisu mi to rekli odmah, nego kasnije kada smo ponovo pričali. Ponavljali su mi da je sve to čudno u vezi mene, jer sam ja već izašla iz adolescencije (imala sam 23 godine) a njima je socijalna radnica rekla da je preispitivanje seksualnosti karakteristično za period adolescencije, znači ne baš za moje godine. Njen zaključak je bio da je verovatno u pitanju neki poremećaj, pa je savetovala moje roditelje da se obrate lekaru. Ja se nisam slagala sa tim, pa je to je dovelo do još većeg nerazumevanja među nama.

Iako je ovo početna faza u formiranju lezbejskog identiteta, pojavljuju se neke od mogućih potreba, a na koje je potrebno da odgovorimo ako želimo da budemo njena podrška: npr. da joj bude dozvoljeno da bude neodređena u vezi sa sopstvenim seksualnim identitetom, da izražava svoja pozitivna i negativna razmišljanja u vezi istog, da traži i pronalazi podršku za svoje seksualno ponašanje, da bude ohrabrena da istražuje svoj seksualni identitet kao validno ljudsko iskustvo (poput socijalnog ili profesionalnog identiteta).

³ Šta ti srce kaže, Lične priče lezbejki o coming out-u, (ur. Ljiljana Živković), (str. 25), 2006., Beograd, Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava