Naš dar dodira

Život me je naučio da dodir nikada ne sme da se shvati olako, da kad žena ide rukama ka mojim grudima ili mi razdvaja noge, to nikada nije obična stvar, njeni prsti koji me nalaze i njen jezik koji me uzima nisu misteriozni događaji koje treba sakriti, već ovi zagrljaji, dodiri, uzdasi, reči žudnje, to su sve činovi sunčevog zraka. Još uvek posmatram sa ushićenjem tvoju glavu između mojih nogu, gledajući kako se celom dužinom, svim tvojim godinama pružaš ka mom zadovoljstvu. Kako to da u svetu kao što je ovaj, gde oružje i vlade lome nežnost, svakog dana uspevaš da nađeš put do tog malog, skrivenog ženinog mesta? Ali uspevaš, sa namerom i znanjem: dovodiš ogromnu potrebu do zadovoljenja.

Kako bih se ikada mogla navići na lepotu tvog obraza oslonjenog o moje grudi, ili na tvoju zaštitničku snagu sa kojom me okrećeš? Kako bih ikada mogla smatrati običnom tvoju želju da miluješ uska mesta, da odvojiš vreme da me smiriš i onda mi pomogneš da želim ono što ne mogu da vidim? Ili, kako pružaš ruke ka meni nakon što sam te zadovoljila, povlačeći me preko tvog tela, a tvoji prsti nežno čiste moje usne koje sijaju sa tvojim ukusom? Ili kako praviš od tvog ramena jastuk da bi mi bilo udobno posle vođenja ljubavi.

Nikada neću u ovom svetu uzeti olako tvoju velikodušnost istraživanja, kako si slušala moje telo i otkrila šta možeš da uradiš, i način na koji me iznenadiš sa tim saznanjem kada dođem u krevet i tražim te i osetim kožni kaiš oko tvog struka. Ti nikada ne najavljuješ glasno: jednostavno se samo nasmešiš i uradiš.

Nikada neću uzeti olako tvoju čudesnu želju da me utešiš, putovanja koja si prevalila da bi stigla do mene, kasno u noć, pojavljujući se na mojim vratima u farmerkama i majici, dolazeći kao jutro. Ili kada stojiš preda mnom, golih grudi, odevena samo u kožnu jaknu i bele čarape, tvoj mali stomak se nadima, tvoje oči svetlucaju dubinom moje reakcije. Sve stoji nepomično u tom trenutku, i svi gubici dana i svi strahovi noći padaju pred tvoje noge. Ili cveće koje stiže, u rukama nepoznate žene koja crveni, jer si je ti zamolila da me iznenadi tvojom pažnjom. Ili kako si me držala naslonjenu na svoje srce, govoreći mi kako je dobro plakati zbog svega.

Život me je naučio da dodir nikada ne sme da se uzme olako, da kada žena ide rukama ka mojim grudima ili mi razdvaja noge, to nikada nije obična stvar.

 autorka Džoan Nestl*

Prevela Nina Đurđević Filipović

*Džoan Nestl je spisateljica i aktivistkinja lezbejskog/queer i mirovnog pokreta. Osnivačica je prve lezbejske arhive u Njujorku. Gostovala je u Beogradu, u okviru  Lezbejske nedelje, 23 i 24 aprila 2011.

*štampano u: Feminističke sveske, #5-6, Autonomni ženski centar, 1996, Beograd  

*original: Joan Nestle,  A Fragile Union: New and Selected Writings; San Francisco, CA: Cleis Press, 1998, str. 143-145.

*verzije na engleskom, flamanskom i hibru jezicima: http://www.joannestle.com/livingrm/livepast.html