Odlomak iz knjige "Fat is a feminist issue" (Debljina je feminističko pitanje)

 

 Debljina je stvar feminizma. Debljina nije stvar samokontrole ili manjka odlučnosti. Debljina je stvar zaštite, seksa, snage, granica, majčinstva i besa. Debljina je reakcija na neravnopravnost polova. Debljina je reakcija savremene žene na svet u kom živi. Ali šta je to u društvenom položaju žena što ih tera da reaguju povećanjem telesne težine?

Budući da su žene naučene da same sebe posmatraju spolja kao potencijalne kandidatkinje za muškarce, predstavljaju lak plen za modnu i dijetnu industriju koje najprije predstavljaju nedostižne ideale, a zatim teraju žene da im se prilagođavaju. Poruka je jasna - ženino telo nije njeno vlasništvo. Takvo kakvo jeste, ženino telo nije dovoljno dobro: ono mora biti vitko, usklađeno s postojećim fizičkim idealom, mirisno, bez ´neželjenih dlaka´, odeveno po najnovijoj modi. Procesi socijalizacije unutar porodice i obrazovnog sistema uče devojčice kako pravilno da sebrinu o sebi i ulepšavaju se. Ali ideali se menjaju iz godine u godinu, pretvarajući dostizanje modela ženstvenosti u celoživotni projekat, večni work in progress. Početkom šezdesetih godina prošloga veka idealna žena bila je vitka, imala sitne grudi i dugu ravnu kosu (stvarne žene tom su se idealu nastojale približiti izgladnjivanjem, vezivanjem grudi i ravnanjem kose). Deset godina kasnije na ceni su bile kovrdžava kosa i velike grudi. Osim modnih trendova koji se menjaju iz sezone u sezonu, od žena se očekuje da prate i "telesne" trendove.

Slike ženstvenosti predstavljaju se kao jedina stvarnost, i koriste u svrhu manipulacije ženama. Ignorisati ih znači rizikovati društveno odbacivanje. Žene se podstiču na konformizam: kontinuiranom kupovinom odeće i drugih dobara koja su već iduće godine sasvim neupotrebljiva, podstiče se rast i razvoj ekonomije. Ili bar tako zvuči službena argumentacija, u pozadini koje se krije deset biliona dolara vredna industrija koja živi od naših pokušaja preoblikovanja vlastitih tela u skladu s trenutnim trendovima. Žene se očajnički trude da se prilagode promenjivim i spolja nametnutim standardima. Same žene te modele ženstvenosti doživljavaju kao nerealne, zastrašujuće i nedostižne. Slika koju nude svetlosnim je godinama daleko od stvarnosti ženske svakodnevice. Budući da je jedina konstanta u večno promenjivim fizičkim idealima imperativ vitkosti, za mnoge žene kompulzivno jedenje i debljanje predstavljaju (nesvesni!) čin otpora tim idealima: "Moje salo svima koji od mene očekuju da budem savršena majka i ljubavnica, svetica i kurva, poručuje: ´Jebite se!´ Prihvatite ono što jesam, ne ono što bi trebalo da budem." U tom smislu debljina predstavlja čin otpora i pobune protiv bespomoćnosti, protiv pritiska da izgledamo i ponašamo se u skladu s postojećim pravilima i normama.

Mnoge žene koje bezuspešno pokušavaju da smršaju ili pate od kompulzivnog prejedanja (podsvesno!) u debljini vide spas od seksualne objektivizacije. Ova ´zaštitnička funkcija´ debljine pokazuje se posebno korisnom u poslovnom okruženju, gde mnoge žene veruju da ih, ako su mršave i atraktivne, neće shvatiti ozbiljno. Poslovni svet retko prihvata i ocenjuje žene na osnovu njihovih sposobnosti i postignuća. Mnoge punije žene s kojima sam se susrela kroz grupe za samopomoć (većina ih pati od kompulzivnog prejedanja) smatraju da njihove kolege mršave žene tretiraju s omalovažavanjem, kao da seksualna privlačnost automatski podrazumeva radnu nekompetenciju. "Kad sam debela, osećam da imam kontrolu. Kad smršam, imam osećaj da me muškarci tretiraju kao lutkicu koja ne zna ko joj glavu nosi." Za osobe koje pate od kompulzivnog prejedanja, debljina ima simboličku vrednost koja dobija dodatni smisao unutar feminističkog konteksta. Debljina je reakcija na brojne opresivne manifestacije seksističke kulture. Debljina je otpor bespomoćnosti i samoodricanju, otpor diktatima koji ograničavaju seksualni izražaj, zahtevajući od žena da se ponašaju i izgledaju na tačno određeni način, otpor rodnim ulogama i veštačkom idealu ženstvenosti. Debljina vređa zapadnjačke ideale ženske lepote, stoga svaka ´punija´ žena predstavlja poraz popularne kulture koja nas nastoji pretvoriti u potrošnu robu.

Susie Orbach je feministička psihoterapeutkinja koja je više godina radila u Women’s Therapy Center. Knjigu Debljina je feminističko pitanje napisala je nakon višegodišenjeg rada sa ženama. Knjiga je objavljena u milionskom tiražu i predstavlja svojevrsnu prekretnicu u feminističkom pokretu.

Prevela i prilagodila: Nada Kujundžić

Naš dar dodira

Život me je naučio da dodir nikada ne sme da se shvati olako, da kad žena ide rukama ka mojim grudima ili mi razdvaja noge, to nikada nije obična stvar, njeni prsti koji me nalaze i njen jezik koji me uzima nisu misteriozni događaji koje treba sakriti, već ovi zagrljaji, dodiri, uzdasi, reči žudnje, to su sve činovi sunčevog zraka. Još uvek posmatram sa ushićenjem tvoju glavu između mojih nogu, gledajući kako se celom dužinom, svim tvojim godinama pružaš ka mom zadovoljstvu. Kako to da u svetu kao što je ovaj, gde oružje i vlade lome nežnost, svakog dana uspevaš da nađeš put do tog malog, skrivenog ženinog mesta? Ali uspevaš, sa namerom i znanjem: dovodiš ogromnu potrebu do zadovoljenja.

Kako bih se ikada mogla navići na lepotu tvog obraza oslonjenog o moje grudi, ili na tvoju zaštitničku snagu sa kojom me okrećeš? Kako bih ikada mogla smatrati običnom tvoju želju da miluješ uska mesta, da odvojiš vreme da me smiriš i onda mi pomogneš da želim ono što ne mogu da vidim? Ili, kako pružaš ruke ka meni nakon što sam te zadovoljila, povlačeći me preko tvog tela, a tvoji prsti nežno čiste moje usne koje sijaju sa tvojim ukusom? Ili kako praviš od tvog ramena jastuk da bi mi bilo udobno posle vođenja ljubavi.

Nikada neću u ovom svetu uzeti olako tvoju velikodušnost istraživanja, kako si slušala moje telo i otkrila šta možeš da uradiš, i način na koji me iznenadiš sa tim saznanjem kada dođem u krevet i tražim te i osetim kožni kaiš oko tvog struka. Ti nikada ne najavljuješ glasno: jednostavno se samo nasmešiš i uradiš.

Nikada neću uzeti olako tvoju čudesnu želju da me utešiš, putovanja koja si prevalila da bi stigla do mene, kasno u noć, pojavljujući se na mojim vratima u farmerkama i majici, dolazeći kao jutro. Ili kada stojiš preda mnom, golih grudi, odevena samo u kožnu jaknu i bele čarape, tvoj mali stomak se nadima, tvoje oči svetlucaju dubinom moje reakcije. Sve stoji nepomično u tom trenutku, i svi gubici dana i svi strahovi noći padaju pred tvoje noge. Ili cveće koje stiže, u rukama nepoznate žene koja crveni, jer si je ti zamolila da me iznenadi tvojom pažnjom. Ili kako si me držala naslonjenu na svoje srce, govoreći mi kako je dobro plakati zbog svega.

Život me je naučio da dodir nikada ne sme da se uzme olako, da kada žena ide rukama ka mojim grudima ili mi razdvaja noge, to nikada nije obična stvar.

 autorka Džoan Nestl*

Prevela Nina Đurđević Filipović

*Džoan Nestl je spisateljica i aktivistkinja lezbejskog/queer i mirovnog pokreta. Osnivačica je prve lezbejske arhive u Njujorku. Gostovala je u Beogradu, u okviru  Lezbejske nedelje, 23 i 24 aprila 2011.

*štampano u: Feminističke sveske, #5-6, Autonomni ženski centar, 1996, Beograd  

*original: Joan Nestle,  A Fragile Union: New and Selected Writings; San Francisco, CA: Cleis Press, 1998, str. 143-145.

*verzije na engleskom, flamanskom i hibru jezicima: http://www.joannestle.com/livingrm/livepast.html

Šta raditi sa svojim osećanjima

Osećanja nekada mogu biti preplavljujuća za sve nas. Ukoliko si prvi put u kontaktu sa nekim od osećanja, možda ne znaš šta da radiš sa njima. Bez obzira koliko smo iskusne u odnosu na svoje emocije, svima nam ponekad treba podrška. Ovo su neki predlozi koji ti mogu biti od koristi :

• Zapazi ono što osećaš bez osude ili analiziranja svojih osećanja.

• Ako znaš kako se osećaš, dopusti sebi da prihvatiš da je to ono što osećaš upravo sada, i da je to u redu. Uvek ima razloga zašto se osećaš baš tako. U redu  je i ako sad ne možeš da shvatiš koji su to razlozi.

• Svest o disanju može biti od koristi kada te preplave intenzivna osećanja. Diši sa svešću o emocijama .

   Dopusti da tvoja osećanja samo postoje tu gde jesu. Samo prihvati da je to ono što osećaš.

• Piši o svojim osećanjima. Ne cenzuriši se, dopusti svojim osećanjima da ona pišu.

• Proizvedi zvuk iz svojih osećanja.

•Možeš se pomerati se  u skladu sa svojim osećanjima: plesati, skakutati okolo, šutirati ili udariti nešto.

• Ako ti se plače, daj sebi dozvolu da plačeš.

• Posmatraj svoja osećanja kao da su deca – njima je potrebno da budu saslušana, da dobiju razumevanje i utehu.

• Razgovaraj sa svojim osećanjima kao što bi razgovarala sa prijateljicom. Budi nežna i blaga.

• Reci naglas ono što želiš da kažeš nekoj drugoj osobi.

• Reci sebi reči koje imaš potrebu da čuješ, na primer: „Ja sam dobro, ja sam na sigurnom“, ili „Ti si dobro, na sigurnom si“.

• Učini nešto pozitivno za sebe. Obraduj sebe nečim posebnim, ili nečim što ti je ranije prijalo.

• Razgovaraj sa prijateljicom koja te podržava.

• I najvažnije, dopusti sebi i svojim osećanjima da jednostavno postojite.

    

Kali Manro