Strazbur, Francuska: Lezbejke će promeniti sve(t)!
Nedelju lezbejske vidljivosti provela sam u Strazburu, u Francuskoj sa tridesetak drugih wlw (women loving women) žena iz 19 evropskih država. Lezbejke su u društvu, javnom prostoru nevidljive, a od institucija nemaju adekvatu podršku i zaštitu. Kao feministkinje i wlw žene ovde smo pored ostalog i zbog jedne bitne stvari - Rezolucije protiv nasilja i diskriminacije prema LBTQIA+ ženama, a koja će ukoliko bude usvojena u Evropskom parlamentu biti prvi međunarodni pravni instrument protiv lezbofobije.
Francuska je primer borbe za ljudska prava u kojoj je sedište Saveta Evrope, Evropskog parlamenta i Evropskog suda za ljudska prava koje smo posetile.
Prvog dana posetile smo Savet Evrope, u kom je i Srbija članica i razgovarale o institucionalnom zagovaranju i isključenosti lezbejki iz javnog prostora i njihovoj nevidljivosti u institucijama. Ironično, ali Srbija kao zemlja koja ima autovanu lezbejku na čelu Vlade i dalje nema zakone kojima su regulisana prava LBTQIA+ žena.
Rezoluciju protiv lezbofobije treba da donese Evropski parlament na inicijativu lezbejske, intersekcionalne i feminističke međunarodne organizacije EL*C , a s obzirom na to da Srbija nije članica Evropske unije neće se odnositi na nju.
Srbija - zemlja paradoksa u kojoj je predstavnica Vlade, autovana lezbejka uživa sva prava, a koja su za ostale LBTQIA+ žene u Srbiji nezamisliva. Izvršna direktorka L*- Communio organizacije iz Novog Sada i članica borda EL*C Helena Vuković smatra da je situacija u Srbiji loša i da je problem institucionalnog zagovaranja kad se sa jednim sazivom Vlade “nešto dogovori pa dođu izbori, formira se nova Vlada i onda sve tako ispočetka”.
“I tako prolazi vreme i ništa se zapravo ne dešava. Valjda se namešta da sve izgubi smisao, da se anesteziramo. Lezbejke u Srbiji su slabo vidljive ako izuzmemo Anu Brnabić, koja je pored predsednika najvidljivija osoba. Kada smo bile u Strazburu, kao da smo bile u drugoj dimenziji, osećala sam se tužno. Zamislite na mestu ste gde se donose zakoni, u kom je Evropski sud za ljudska prava, a vi u svojoj zemlji nemate ta prava. Legislative koje se donose u Savetu Evrope Srbija ne primenjuje, preporuke isto tako” - kaže Helena i ističe da je problem lezbejskih prava nadstranački.
Kako je to biti slobodna i bez straha uhvatiti devojku na ulici za ruku, poljubiti je na javnom mestu? Kako je to venčati se i podići kredit, usvojiti decu? To većina wlw žena neće saznati jer Srbija ne brine jednako o svojim građankama koje nemaju “željenu” seksualnu orijentaciju. Pripadnici heteroseksualne većine nekad sebi daju za pravo da govore lezbejkama šta smeju i trebaju da rade, da “treba da čuvaju svoju ljubav u četiri zida”.
Bez zakona se ne može regulisati nasilje u porodici i istopolnim odnosnima, jer prijavljivanje nosi rizik od autovanja i institucionalne viktimizacije. Grevio izveštaj o primeni Istanbulske konvencije u Srbiji pokazuje da sistem ne prepoznaje nasilje u porodici motivisano lezbofobijom. LBTQIA+ žene izloženije su nasilju u porodici od heteroseksualnih žena.
Rodno zasnovano nasilje prema lezbejkama nije institucionalno prepoznato, seksualno uznemiravanje, silovanje iz mržnje prema lezbejkama, prebijanje žena koje se ne uklapaju u rodna očekivanja… Svi ovi slučajevi nasilja motivisani lezbofobijom ostaju nezabeleženi u institucijama u kojima zakonom nisu prepoznata prava LBTQIA+ žena.
U svetu su zabeležena brojna ubistva trans žena i trans lezbejki. Iz feminističkih krugova trans žene često su izopštene, a neretko i nevidljive u samoj LGBT+ zajednici.
Šta je sa wlw ženama koje su Romkinje, migrantkinje, osobe sa invaliditetom? Šta sa onima koje su na rubu egzistencije?
U izveštajima međunarodnih organizacija one ostaju “nevidljive”. Kako prikupiti podatke o lezbejkama koje su višestruko diskriminisane čije bi autovanje i progovaranje o problemima sa kojima se suočavaju doprinelo dodatnoj viktimizaciji poseban je izazov. Ovo je “siva zona” i do žena koje se suočavaju sa višestrukom diskriminacijom, pored one zbog seksualnosti teško je doći i predstavlja poduhvat organizacijama koje se bore za ljudska prava. Neretko je realnost mnogo gora od izveštaja o položaju LBTQIA+ žena.
Feministkinje i feministi koji su saveznici wlw ženama treba da zagovaraju prava LBTQIA+ žena uz njih, a ne bez. Osnaživanje LBTQIA+ žena i vidljivost u drugim pokretima je bitna i kao feministkinje i/ili wlw žene moramo svoje privilegije koristiti za one koje ne mogu ili ne žele da govore, a istovremeno se truditi da stvaramo prostor za lezbejke sa margine.
Reprezentacija wlw žena u javnom prostoru je bitna a neretko su LBTQIA+ žene u medijima fetišizirane, seksualizovane i predstavljene u centru “muške fantazije” jer sve se naravno u heteronormativnom društvu mora vrteti oko strejt muškarca. Ženama u ovom društvu nije dozvoljeno da imaju seksualnost bez muškarca.
Mediji moraju na etički i profesionalan način pisati o problemima sa kojima se suočavaju žene zbog svog seksualnog ili rodnog identiteta i ne smeju doprinosti svojim izveštavanjem širenju netrpeljivosti i predrasuda već moraju biti saveznici u borbi za vidljivost manjinskih grupa.
Položaj wlw žena u zavisnosti od države je različit. Neke države koje nisu članice Evropske unije nemaju adekvatne zakone koji regulišu prava koja uživaju heteroseksualne osobe, a u nekim državama je biti lezbejka kriminalizovano.
Institucije moraju sarađivati sa NGO sektorom u borbi protiv lezbofobije i mizoginije i dodatno se senzibilisati za specifične probleme sa kojima se suočavaju LBTQIA+ žene.
Konsultacije za lezbejke, i druge lezbejske i feminističke organizacije u Strazburu doprinele su svojom perspektivom i iznele specifične probleme wlw žena iz Srbije. KzL je organizacija iz Beograda koja pruža emotivnu podršku LBTQIA+ ženama od 2012. godine kroz SOS telefon koji radi svakog ponedeljka od 17 do 20 h. Takođe, KzL organizuje razne edukacije za LBTQIA+ žene uz intersekcionalni pristup, a zalaže se i za lezbejsku vidljivost u javnom prostoru.
Studijsko putovanje je organizovano od strane EL*C - lezbejske, intersekcionalne i feminističke međunarodne organizacije.
Tekst napisala: volonterka KzL Dejana Cvetković
No comments:
Post a Comment