Međunarodni Dan ponosa

Ove godine Međunardni Dan ponosa slavimo i u Novom Sadu. Pridružite se Novosadskoj nedelji ponosa i dođite da zajedno pogledamo KzL video "Lezbejke za zajednicu, mir i ravnopravnost" 30.6.2023 od 19-20h u društvenom centru Izađi.

Na ovom linku možete pogledati najavu za video.

Vidimo se :)

Studijsko putovanje u organizaciji EL*C, Strazbur

                         

 

Strazbur, Francuska: Lezbejke će promeniti sve(t)! 

Nedelju lezbejske vidljivosti provela sam u Strazburu, u Francuskoj sa tridesetak drugih wlw (women loving women) žena iz 19 evropskih država. Lezbejke su u društvu, javnom prostoru nevidljive, a od institucija nemaju adekvatu podršku i zaštitu. Kao feministkinje i wlw žene ovde smo pored ostalog i zbog jedne bitne stvari - Rezolucije protiv nasilja i diskriminacije prema LBTQIA+ ženama, a koja će ukoliko bude usvojena u Evropskom parlamentu biti prvi međunarodni pravni instrument protiv lezbofobije. 

Francuska je primer borbe za ljudska prava u kojoj je sedište Saveta Evrope, Evropskog parlamenta i Evropskog suda za ljudska prava koje smo posetile. 

Prvog dana posetile smo Savet Evrope, u kom je i Srbija članica i razgovarale o institucionalnom zagovaranju i isključenosti lezbejki iz javnog prostora i njihovoj nevidljivosti u institucijama. Ironično, ali Srbija kao zemlja koja ima autovanu lezbejku na čelu Vlade i dalje nema zakone kojima su regulisana prava LBTQIA+ žena. 

Rezoluciju protiv lezbofobije treba da donese Evropski parlament na inicijativu lezbejske, intersekcionalne i feminističke međunarodne organizacije EL*C , a s obzirom na to da Srbija nije članica Evropske unije neće se odnositi na nju. 

Srbija - zemlja paradoksa u kojoj je predstavnica Vlade, autovana lezbejka uživa sva prava, a koja su za ostale LBTQIA+ žene u Srbiji nezamisliva. Izvršna direktorka L*- Communio organizacije iz Novog Sada i članica borda EL*C Helena Vuković smatra da je situacija u Srbiji loša i da je problem institucionalnog zagovaranja kad se sa jednim sazivom Vlade “nešto dogovori pa dođu izbori, formira se nova Vlada i onda sve tako ispočetka”. 

“I tako prolazi vreme i ništa se zapravo ne dešava. Valjda se namešta da sve izgubi smisao, da se anesteziramo. Lezbejke u Srbiji su slabo vidljive ako izuzmemo Anu Brnabić, koja je pored predsednika najvidljivija osoba. Kada smo bile u Strazburu, kao da smo bile u drugoj dimenziji, osećala sam se tužno. Zamislite na mestu ste gde se donose zakoni, u kom je Evropski sud za ljudska prava, a vi u svojoj zemlji nemate ta prava. Legislative koje se donose u Savetu Evrope Srbija ne primenjuje, preporuke isto tako” - kaže Helena i ističe da je problem lezbejskih prava nadstranački. 

Kako je to biti slobodna i bez straha uhvatiti devojku na ulici za ruku, poljubiti je na javnom mestu? Kako je to venčati se i podići kredit, usvojiti decu? To većina wlw žena neće saznati jer Srbija ne brine jednako o svojim građankama koje nemaju “željenu” seksualnu orijentaciju. Pripadnici heteroseksualne većine nekad sebi daju za pravo da govore lezbejkama šta smeju i trebaju da rade, da “treba da čuvaju svoju ljubav u četiri zida”. 

Bez zakona se ne može regulisati nasilje u porodici i istopolnim odnosnima, jer prijavljivanje nosi rizik od autovanja i institucionalne viktimizacije. Grevio izveštaj o primeni Istanbulske konvencije u Srbiji pokazuje da sistem ne prepoznaje nasilje u porodici motivisano lezbofobijom. LBTQIA+ žene izloženije su nasilju u porodici od heteroseksualnih žena. 

Rodno zasnovano nasilje prema lezbejkama nije institucionalno prepoznato, seksualno uznemiravanje, silovanje iz mržnje prema lezbejkama, prebijanje žena koje se ne uklapaju u rodna očekivanja… Svi ovi slučajevi nasilja motivisani lezbofobijom ostaju nezabeleženi u institucijama u kojima zakonom nisu prepoznata prava LBTQIA+ žena. 

U svetu su zabeležena brojna ubistva trans žena i trans lezbejki. Iz feminističkih krugova trans žene često su izopštene, a neretko i nevidljive u samoj LGBT+ zajednici. 

Šta je sa wlw ženama koje su Romkinje, migrantkinje, osobe sa invaliditetom? Šta sa onima koje su na rubu egzistencije? 

U izveštajima međunarodnih organizacija one ostaju “nevidljive”. Kako prikupiti podatke o lezbejkama koje su višestruko diskriminisane čije bi autovanje i progovaranje o problemima sa kojima se suočavaju doprinelo dodatnoj viktimizaciji poseban je izazov. Ovo je “siva zona” i do žena koje se suočavaju sa višestrukom diskriminacijom, pored one zbog seksualnosti teško je doći i predstavlja poduhvat organizacijama koje se bore za ljudska prava. Neretko je realnost mnogo gora od izveštaja o položaju LBTQIA+ žena. 

Feministkinje i feministi koji su saveznici wlw ženama treba da zagovaraju prava LBTQIA+ žena uz njih, a ne bez. Osnaživanje LBTQIA+ žena i vidljivost u drugim pokretima je bitna i kao feministkinje i/ili wlw žene moramo svoje privilegije koristiti za one koje ne mogu ili ne žele da govore, a istovremeno se truditi da stvaramo prostor za lezbejke sa margine. 

Reprezentacija wlw žena u javnom prostoru je bitna a neretko su LBTQIA+ žene u medijima fetišizirane, seksualizovane i predstavljene u centru “muške fantazije” jer sve se naravno u heteronormativnom društvu mora vrteti oko strejt muškarca. Ženama u ovom društvu nije dozvoljeno da imaju seksualnost bez muškarca.

Mediji moraju na etički i profesionalan način pisati o problemima sa kojima se suočavaju žene zbog svog seksualnog ili rodnog identiteta i ne smeju doprinosti svojim izveštavanjem širenju netrpeljivosti i predrasuda već moraju biti saveznici u borbi za vidljivost manjinskih grupa. 

Položaj wlw žena u zavisnosti od države je različit. Neke države koje nisu članice Evropske unije nemaju adekvatne zakone koji regulišu prava koja uživaju heteroseksualne osobe, a u nekim državama je biti lezbejka kriminalizovano. 

Institucije moraju sarađivati sa NGO sektorom u borbi protiv lezbofobije i mizoginije i dodatno se senzibilisati za specifične probleme sa kojima se suočavaju LBTQIA+ žene. 

Konsultacije za lezbejke, i druge lezbejske i feminističke organizacije u Strazburu doprinele su svojom perspektivom i iznele specifične probleme wlw žena iz Srbije. KzL je organizacija iz Beograda koja pruža emotivnu podršku LBTQIA+ ženama od 2012. godine kroz SOS telefon koji radi svakog ponedeljka od 17 do 20 h. Takođe, KzL organizuje razne edukacije za LBTQIA+ žene uz intersekcionalni pristup, a zalaže se i za lezbejsku vidljivost u javnom prostoru. 

Studijsko putovanje je organizovano od strane EL*C - lezbejske, intersekcionalne i feminističke međunarodne organizacije.

Tekst napisala: volonterka KzL Dejana Cvetković

KzL video Lezbejke za zajednicu, mir i ravnopravnost

 Drage-i

klikom na link možete pogledati  u celosti KzL video "Lezbejke za zajednicu mir i ravnpravnost"

KzL video 

Sretan nam/vam Medjunarodni dan lezbejki

Izradu videa pomogla Trag fondacija i Rekonstrukcija Ženski fond

 

Premijera KzL videa Lezbejke za zajednicu, mir i ravnopravnost

 Nakon 8 martovskog marša imaćemo priliku da u prostoru Miljenko Dereta, Dobračina 55

 prikažemo video Konsultacija za lezbejke

"Lezbejke za zajednicu, mir i ravnopravnost“ u kojem devet lezbejki govori o svom doprinosu LGBT pokretu, mirovnom pokretu i borbi protiv višestruke diskriminacije. Izradu videa pomogla Trag fondacija i Rekonstrukcija Ženski fond

 

 

Kako smo se menjale kroz naše susrete

 

U daljem tekstu saznaćete više o promenama kroz koje su neke od ušesnica Obuke prošle od oktobra kada je počelo naše druženje. Ovi zapisi nastali su na osnovu pisanih i usmenih evaluacija tokom Obuke ali i kasnije kroz druženja i razmene putem online radionica.

 

Meni je Obuka promenila život. Puno toga novog sam čula i naučila, a najviše mi je značilo družanje. Sad znam ko sam i dobro sam sa tim.

Po prvi put sam se susrela sa terminom intersekcionalni feminizam. Značilo mi je iskustvo žive biblioteke i što sam mgla da čujem lična iskustva lezbejki sa invaliditetom i lezbejki Romkinja.

Ja sam dosta toga o feminizmu i ljudskim pravima znala i pre ove Obuke zbog alternativnih programa u kojima sam učestvovala, drgo mi je da sam svojim učešćem doprinela uvećanju znanja grupe.

Meni su lična iskustva najvažnija, drago mi je da je grupa bila otvorena za razmenu iskustava da smo delile lične priče u poverljivom prostoru.

Obuka je omogućila i puno sadržaja koji su aktivistički, odlazak na protest ali i informacije o različitim aktivističkim inicijativama u regionu

 

 

Završetak KzL regionalne Obuke

 

Poslednja online sesija u okviru Obuke održana je 21.12. U okviru ove sesije odgovarale smo na pitanja učesnica u vezi sa KzL pristupom trans temama. Diskutovale smo i koje su mogućnosti sklapanju savezništva izmedju LGBT i feminističkih organizacija i dogovarale se o nastavku rada. Podelićemo i utiske nekih učesnica o samoj Obuci,

„Ova Obuka promenila mi je život“ ,

„Zadovoljstvo je bilo učestvovati, obnoviti i nadograditi znanje“

„Radujem se da ćemo ostati u kontaktu“

Izveštaj online sesije Obuke~ razlika između konsultacija i psihoterapije

 Bonus online sesija KzL obuke održana je 24 novembra u terminu koji je za najveći broj učesnica bio prihvatljiv. Dogovarale smo o daljim načinima komunikacije koji bi bili najefikasniji. Motivacija za ovu online sesiju bila je da pružimo mogućnost učesnicama da izlože dileme i pitanja koja imaju nakon šest dana obuke te da se detaljnije pozabavimo uskostručnim temama, a u vezi sa radom Konsultacija. 

U toku ove sesije izložile smo razliku između psihoterapije i konsultacija, te istakle da konsultacije i psihoterapija mogu biti paralelni procesi i da se međusobno ne isključuju. Više o razlici između konsultacija i terapije možete pročitati u tekstu Dr. Ashley Eder „What is the Difference Between Counceling & Psychoterapy“ ili nam se obratiti putem sos.lezz@gmail.com

Tražeći naša lezbejska gnezda u Jugoslaviji i posle - lepa mlađenović

 

 

Neke od nas iz feminističkog pokreta smo 70tih i 80tih godina prošlog veka počele da napuštamo heteropatrijarhat. Jedna po jedna, a posle i kao ekipe drugarica. Bile smo na samom početku dugog procesa zajedničkog otkrivanja šta znači biti lezbejke - šta je to. Takvi radikalni procesi otkrivanja mučnih osobina hetero-ptatrijarhata dešavali su se u mnogim mestima u svetu, i u meni. Moja lična transformacija se dogadjala u dve potpuno različite decenije, socijalističkoj 1980-oj i nacionalističkoj 1990-oj, u Beogradu - gradu koji je bio prestonica dve različite države, socijalističke Jugoslavije i nacionalističke Srbije. Da bi vam dočarala društvene zamke u kojima su se nalazile žene koje su volele žene u ova dva perioda, ispričaću vam par životnih priča i pokušati da vam opišem kako je istorijski i politički kontekst odražavao moju želju. Mi, feminiskinje, nismo uzaludno govorile famozni slogan 'lično je političko' - mi insistiramo na toj istini jer kao lezbejke svakodnevno osećamo i mržnju prema ženama i lezbofobiju. Naše lezbejska ljubav je u srcu naše politike – ona nam otvara kapije novog sveta uživanja i u isto vreme nas navodi da se borimo ispred 'zatvorenih kapija' ovog društva i njegovih vrednosti.

 Lezbejska žudnja:  Jugoslavija 1980-ih

 Početkom 1980-ih, u Jugoslaviji je počeo da se razvija feministički pokret gde su u prvom talasu mlade lezbejke, feministkinje, krenule da prepoznaju jedna drugu, zajednički organizuju i rade u tri glavna grada - Ljubljani, Zagrebu i Beogradu. U tim godinama neke od nas su osećale tada neobičnu vrstu privlačnosti susreta sa onima koje su slične nama. U trenucima se činilo da se novi svet otvarao pred nama u našoj potrazi da razumemo šta je to bilo različito, kod nas lezbejki.

Ja nisam devojka, ja sam sekira

Ja nisam rupa, ja sam čitava planina

Ja nisam glupa, ja sam preživela

Ja nisam biser, ja sam čitav Atlanski okean

Ja nisam dobra prilika, ja sam britki žilet.

Pogledaj me kao da nikada ranije nisi videla ženu.

(Grahn, 1971)

Socijalističko uređenje Jugoslavije je napravilo veliki skok unapred u pravcu oslobodjenja žena: većina žena je bila pismena u to vreme, mnoge su bile radnice u samoupravnom sistemu, abortus je skoro potpuno bio besplatan i bezbedno urađen u državnim bolnicama, postojala su državna obdaništa, školovanje i lekarska nega. Svaki veći grad je imao narodno pozorište i kulturni centar, kao i u mnogim zemljama Istočne Evrope. Radnički sindikati su vodili računa da radnice i radnici, uključujući i čistačice, mogu da idu na godišnji odmor, najčešće na Jadransko more. Međutim, generacije naših majki teško da su imale dozvolu za seksualno zadovoljstvo, ili pak prostor u telu da osete erotsku ljubav prema ženama. Baš kao što nam feministička i lezbejska filmska direktorka Maria Takács (2009) pokazuje u svom dokumentarnom filmu 'Tajne godine' koji prikazuje svedočenja žena koje vole žene u socijalističkoj državi Mađarskoj - ćutanje u društvu je maskiralo trajno fabrikovanje mržnje prema lezbejkama, kao i prema gej muškarcima. Jedna od prvih dobrih opisa ovog potpunog civilizacijskog ćutanja, je u istorijskom prvom paragrafu Džonatana Ned Ketza (1976, strana 1) u knjizi Gej Američka istorija: Lezbejke i Gej Muškarci u Sjedinjenim Američkim Državama (Gay American History: Lesbians and Gay Men in the USA):

Mi smo bili manjina koja ćuti, ućutkana manjina - nevidljive žene, nevidljivi muškarci. Navodna veličina našeg 'poroka' je opravdavala negiranje našeg postojanja, čak i naše fižičko uništenje. Naš “zločin” nije bio samo protiv društva, niti samo protiv čovečanstva, nego 'protiv prirode' - mi smo bili prestupnici kosmosa [...] Dugo vremena bili smo opaženi kao da smo van vremena, van mesta - društveno nepodobni, bez istorije - potomstvo mutanata dobijeno iz nekih heteroseksualnih veza, nakaze. Ostali smo nepoznati narod, a naše ličnosti oklevetane.

Nesvesna da je lezbejska žudnja demonizovana, zaljubila sam u ženu 1986 - 'to je to'. Kao i mnoge među nama u tim godinama, mislila sam da sam jedina lezbejka u gradu. U to vreme, mi, aktiviskinje iz Beograda smo se često susretale u feminističkoj grupi 'Žene i društvo', koja je sestrinska grupa istoimene grupe iz Zagreba. Veoma brzo sam saznala da su u stvari, u mojoj grupi bile neke koje su gajile istu tu, skrivenu ljubav. Ovo su bile godine sakrivanja kada su lezbejke morale da postaju namerne lažovke. 'Pero mora da piše podzemnim vodama i neka tako bude', jednostavno je rekla Adriana Rich (1973).

1980-ih, dok sam bila u svojim 30-im godinama, bila sam politički aktivna u Međunarodnoj mreži alternativa psihijatrije. Auto-stopirala sam od jednog susreta mreže do drugog po različitim gradovima Zapadne Evrope, a tamo je već ženski pokret cvetao. Tada sam pronašla i novi fenomen istorije: ženske knjižare! Za feminiskinju je bilo pod obavezno da poseti prodavnice sa knjigama i kafom koje su žene osnivale i vodile, u Amsterdamu, Atini, Rimu, Berlinu... Ta mesta su bila očaravajuća i baš onakva kakve sam ja volela da budu: s lenjim macama koje se šetkaju gore dole, tamponima koji vise u kupatilu i lezbejkama iza pulta. Ove knjižare su bile izlozi velikih novosti za nas sa Istoka: one su nam pomogle da shvatimo da je ženski pokret već izmislio lezbejke, ponosne na sebe kao lezbejke! U ovim knjižarama sam, prepuna žara u telu, otkrila knjige feminističkih lezbejki - one koje su mi dale moje prvo izabrano mleko-za-bebe. Tako na primer, morala sam da nabavim kultnu knjigu 'Les Guérillères' od Monique Wittig, u originalu na francuskom, iako sam razumela svaku petu reč, ili knjigu Passionate Politics od Charlotte Bunch, zato što mi se svideo naslov! Ove knjige su imale novu političku viziju lezbejske žudnje - one su bile znakovi pored puta, moje prvo lezbejsko gnezdo. Biram da citiram tekstove nekih od autorki koje su me promenile:

Uzimaš me ljubavi,

morskog skeleta

puniš me tobom

& ja postajem trudna

s ljubavlju

porađam

revoluciju

doći ću do mojih sestara, neposlušna

doći ću jaka.

(Parker, 1974)

U decembru 1987, feminiskinje iz slovenačke feminističke grupe Lilit su odlučile da organizuju prvi Jugoslovenski feministički skup i pozovu feminiskinje iz Hrvatske, Slovenije i Srbije. Oko četrdeset aktivistkinja se skupilo na ovoj uzbudljivoj konferenciji. Bilo je puno tema, ali dve su bile poptuno nove za sve nas i celu dotadašnju istoriju: imenovale smo po prvi put muško nasilje nad ženama i lezbejsku ljubav. Ove dve teme do tada nisu bile na dnevnom redu socijalističkih ženskih pitanja. Ovde se desio i prvi susret sa nekoliko autovanih lezbejki: Suzana Tratnik, aktivna u organizovanju lezbejki u Ljubljani, Slađana Marković i ja iz Beograda i par lezbejki koje su bile na putu da postanu lezbejke. To je bilo mesto kada sam prvi put u životu videla devojku odgovornu za tehničku opremu. U stvari, to je bilo prvi put za sve nas, da vidimo šarmantnu buč koja rukuje mikrofonima i elektrikom sa profesionalnom stručnošću. Osećale smo se kao potpuno nove u istom starom svetu. Tamo, među nekolicinom jugoslovenskih strastvenih feminističkih lezbejki, pronašla sam moje novo lezbejsko gnezdo. Na konferenciju u Ljubljani stigla sam sa svojom devojkom iz Italije, koja je bila odlučila da plati hotelsku sobu. Ovo je bio prvi put za nas obe da ulazimo u hotel i pitamo sobu za dve. Htele smo famozni 'francuski krevet', ali kako da to pitamo? Mene je bilo sramota i mislila sam da je lakše njoj da pita zato što je strankinja. Ona se tresla i mislila da je lakše meni da pitam zato što smo u mojoj zemlji. Meni je bilo 33 godine i nikad pre toga nisam spavala u hotelu. U socijalističkom periodu mnogi su smatrali hotel za buržoaski izum - to nije bilo mesto gde radnici odlaze. Ceo život do tada, kada se putovalo spavalo se ili kod rođaka ili u privatnom smeštaju. Nisam umela da pitam za 'sobu za dvoje', još manje dok stojim pored žene koju volim. Jedino što je moglo da mi pomogne su bili slike u glavi iz holivudskih filmova... recimo Vanesa Redgrejv u svom otmenom stilu, ulazi u hotelski foaje. Ali ja nisam bila iz njene klase niti imala njen hetero status ni njenu govornu veštinu. Moj mozak nije mogao da pronađe nikakav uzor, nijednu sliku, priču, anegdotu o dve lezbejke koje ulaze u hotel. Šta će me pitati? Da li će videti sve na mom licu? Šta li ce pročitati s mog lica? Strah utelu se komešao. Moja devojka se preznojavala.

Za one od nas

koje smo žigosane strahom

kao s bledom linijom posred našeg čela

(Lorde, 1978)

Dvoje hotelijera srednjih godina, žena i muškarac, kojih se još uvek sećam, nisu rekli ništa. Kasnije, u sobi na drugom spratu, nas dve smo najzad same. Dvaput smo zaključale vrata. Strah je pulsirao telima, namakle smo zavese, zapalile cigarete.

Čak i u našim najlošijim vremenima

neki deo nas

pronađe jedna drugu

(Parker, 1974)

Koliko bučan lezbejski par može da bude u hotelu Istočne Evrope ‘80-ih? Koliko lezbejki i do dan današnji prepoznaje fenomen 'zadržavanja daha', sprečavajući bilo koji zvuk lezbejske žudnje koja dolazi iz tela. Koliko žena prepoznaje 'progutani orgazam' tako da ućutkana želja nastavlja da negira našu egzistenciju. Ako niko ne čuje, znači da ne postoji: ni roditelji u susednoj sobi, ni susedi u iza hodnika, ni hotelski gosti iza zida, ako ih uopšte ima. U imidžima istočno evropskih zemalja vladala je potpuna odsutnost reprezentacije lezbejskog vođenja ljubavi. Ništa. Bez tragova istorije žena koje vole žene, bez poljubaca dve žene, bez ženskog dodira žene, čak i bez simbolizma klitorisa u medijima ili kulturi. 1970-ih Simon de Bovoar je već postavljala pitanje samoj sebi, u svom tipičnom filozofskom maniru, da li žene uopšte postoje? Šta onda lezbejke mogu da očekuju?

Bilo šta što radimo zajedno čisti je izum

mape koje su nam dali zastarele su već godinama

(Rich, 1978)

Prvi Jugoslovenski feministički susret je bio skroz uspešan i istorijski po mnogim pitanjima. Nove teme su identifikovane. Poslednje noći smo odlučile da radimo na zaključcima konferencije. Sedele smo u maloj sobi, što na na stolovima, što na stolicama, pune uzbuđenja, sa posvećenošću koja je zračila, imenovale smo teme na kojima smo htele da radimo: nasilje nad ženama, žene na poslu, u politici, u zdrastvenom sistemu... i naša izvan-redno glasno izrečena želja 'da napravimo lezbejsku grupu u svakom gradu ove zemlje' (Dobnikar & Pamukovic, 2009, s.16). Jugoslavija je te večeri dobila novu struju strastvenih feministkinja aktivistkinja. Te večeri, obećale smo jedna drugoj koje političke odgovornosti ćemo preuzeti.

Kasnije smo shvatile da su mnoge od nas ispunile obećanja koje smo zadale same sebi te noći. Na primer, te godine prva lezbejska grupa se osnovala u Sloveniji, LL - Lezbični Lilit. Posle toga, 1989, feminističke lezbejke u Zagrebu su formirale Lila inicijativu. Lezbejke iz Beograda su počele ad hoc lezbejske diskusije unutra feminističke grupe 'Žene i društvo'. Lezbejska pitanja su se raspravljala na sledeća tri godišnja Jugoslovenska feministička susreta. Zaključujući moj bilans 'Na raskršču opresija' 1980-ih godina, mogu reći da mi je Jugoslovenski feministički pokret dao 'svetlost' da mogu da intervenišem u svetu koje smo mi tumačile kao prinudna heteroseksualna institucija. Svet u kome sam počela da osećam da mu ne pripadam uopšte ali sam iz njega stigla i tu moram naći svoj put. 'Pogledaj me kao da nikada ranije nisi videla ženu' (Grahn, 1978). Naša feministička lezbejska bića su bila već toliko različita da je to značilo da su neke od nas već ‘Druge’ u svojim porodicama.

Ne mogu više da zahtevam

majku od puti

oca od kosti

Ja, Žena moram biti

dete od sebe

(Parker, 1974)

Ali na ulicama mog grada ništa se nije prepoznavalo od mojih drugih identiteta – posmatrali su me uglavnom kao hetero devojku, moguću metu seksualnog uznemiravanja, za koje sam kao feministička lezbejka trebala dobro da se pripremim. Nekad bih išla sa skalpelom u džepu, nekad sa šrafcigerom... kasnije smo nosile rer-spej a posle su nam feministkinje iz inostranstva donosile pravi suzavac sprej. Sve to mi je davalo hrabrost, ali mi nije uvek pomagalo protiv muškog nasilja.

 

Ja nisam dobra prilika

Ja sam britki žilet

(Grahn, 1971)

Na čijoj si strani: ratne podele 1990-ih

Godina 1990-a je bila ključna i različita. Kada je Berlinski zid pao novembra 1989, novi entuzijazam je zahvatio celu Istočnu Evropu, sa mnogim političkim inicijativama svuda pa i u Jugoslaviji. Alternativna kultura i lokalne rok grupe su već bile na sve strane. Neke feministkinje su već radile na SOS telefonima protiv nasilja nad ženama, druge su organizovale ženske letnje kampove (Slovenija), mnoge su diskutovale o ženama u politici kao što su Ženski lobi u Zagrebu i Beogradu, onda Ženski parlament, Ženska stranka, i tako redom. Aktivistkinje su bile zauzete pisanjem, prevođenjem, objavljivanjem u studenskim papirima i časopisima izlazeći na ulice sa peticijama i feminističkim zahtevima. U toj godini lezbejke i gej muškarci u Beogradu su počeli da se organizuju u grupi Arkadija, u Ljubljani se već održavao osmi Gej i lezbejski flimski festival. Feminizam se širio u Jugoslaviji, mi smo putovale da bi se susretale jedna s drugom, razgovarale i insistirale na sestrinstvu. Međutim, rat je počeo leta 1991. Nacionalizam je počistio ulice, uleteo u porodice i institucije kao tajfun, uneo sukobe, svadje, tuče i pitanje 'Koje si nacionalnosti'?, ‘Na čijoj si strani?'. Ove bolne teme su razdvojila ljude, brakove, komšije, prijateljice, isto tako i aktivistkinje u ženskim grupama. Morale smo da prekinemo Jugoslovenske feminističke susrete. Nije više bilo Jugoslavije, a uskoro nije više bilo ni vlaka ni voza ni autoputa do Zagreba, Ljubljane, Sarajeva. Granice zatvorene, i telefonske linije. Vesti su najavljivale prve muške žrtve sa fronta. Moj život se potpuno promenio. U Beogradu i Zagrebu su se otvorili anti-ratni centri. Mi, feminiskinje smo u naletu aktivizma 1991 osnovale Žene u crnom protiv rata da bi protestovale protiv srpskog kriminalnog režima, 1993 smo osnovale Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja da bi radile sa ženama koje su preživele rat i nasilje. Lezbejke su se redovno susretale tako da pred kraj rata u Bosni i Hercegovini, krajem 1995, osnovle smo lezbejsku grupu Labris u Beogradu. U 1990-im sve diskusije oko identiteta su nas prisilile da se fokusiramo na jednu temu - nacionalizam. U novim centrima za ljudska prava, nije postojao prostor ni vreme u kome bi lezbejska i gej prava mogla da se razvijaju jer su centri bili koncentrisani na rat, izbeglice i suprostavljanju nacionalističkoj ideologiji. U isto vreme u našim ženskim grupama, kada smo pokušavale da pričamo o ratu, aktivistkinje bi reagovale s puno emocija i izgledalo je da nas je sve podelilo: i nacionalizam i rat a i pacifizam. 1990-ih sam radila kao konsultantkinja sa ženama koje su preživele rat. Autonomni ženski centar je bio otvoren za žene izbeglice i sve koje koje su bile izložene muškom nasilju. Pružanje emotivne podrške za žene koje su preživele rat je bilo ključno, bile smo dobro organizovane ali sam posle izvesnog vremena shvatila da nešto ponovo nije u redu. Radeći sa žrtvama rata je značilo da se patrijahalni etički poredak ponovo prelama na moje telo: morala sam da razumem da je fenomen žrtava rata bio 'ispisan' sa moralnom čistoćom, nevinošću i pravdoljubivosti (Helms, 2013) ispred čega je bilo nužno da skrivam svoj lezbejski život, koji se još uvek video kao 'nemoralne prestupnice’ one što su ‘protiv prirode’. Nisam znala kako da spojim ova dva fenomena zajedno - moju ('nemoralnu') lezbejsku želju i moj rad sa ('moralno čistim') ženama žrtvama rata. Kako da držim dostojanstvo pred drugima da radim užasno važnu stvar saosećajući sa žrtvama rata da ti drugi isto znaju da sam i lezbejka. Tada nisam mogla ni da izgovorim ova dva termina u jednoj rečenici. Kao da se u javnom prostoru zabranjivalo lezbejkama da imaju bilo kakvu profesiju, jer bi ta profesija dobila pečat ‘nemoralne prestupnice’. Bilo je samo par nas, autovanih lezbejki iz Beograda, koje smo u javnosti imale i svoju profesiju pored toga što smo zastupale lezbejska prava, boreći se sa društvenom mržnjom. To je značilo da jezik mržnje ulazi u naša tela i nekad nam ne daje mira, posećuje nas tokom dana ili u noći u snovima. Dakle morale smo da založimo javnosti naše najdraže intimno jezgro, činjenicu da nam je žudnja u smeru žena, da bi mogle da napravimo politički prostor, potvrdu da su lezbejke isto tako i profesionalke.

Oni ne mogu da uteraju ćutanje u naša usta;

mi uzimamo ljubavnice u naša usta

(Nestle, 1998)

Mnoge feminiskinje su učestvovale u antiratnim aktivnostima. Neke od nas su pripremale pakete za žene koje su živele u Sarajevu bez struje, bez vode i bez grejanja ali sa privrženom posvećenošću, tražeći prodavnice koje drže specifične hranjive namirnice koje su smele da se pakuju. I tih dana, pisala sam opet o sledećoj dilemi: Pisala bih pisma solidarnosti u paketima nepoznatoj ženi u Sarajevu, koja živi pod opsadom, misleći da li bi jednoga dana ta žena bila zbunjena kada bi videla lezbejku koja joj je napisala pismo, ispred njenih vrata? Da li bi bila razočarana sa mnom? Da li bi se kajala što je uopste primila prijateljske reči od lezbejke (Mlađenović, 2012, s. 132). Mržnja u ratnim vremenima dolazi sa svih strana, iz porodice, od komšija, od građana u javnom prevozu... iz medija - ali za antiratne aktiviste, vesti iz ratne zone su bile svakodnevna obaveza. Za lezbejke, postoji i još jedna dimenzija mržnje a to je naša sopstvena internalizovana lezbofobija. U stvari, najveća dilema je bila u mom sopstvenom, ljubavnom krevetu i ja sam 1997 napisala :

Nekada, kad bih vodila ljubav sa ženom, radio tranzistor bi objavio najnovije vesti sa ratišta. Jedine vesti o ratu koje su bile vredne slušanja su se emitovale iz Praga ili Pariza. Bila bih u krevetu i ne bih znala šta da radim, da li bi trebalo da ustanem iz toplog zagrljaja, ugasim radio tranzistor i nastavim? Ja sam lezbejka, imam srpsko ime, kako mogu da ugasim radio? Ljudska bića, moje komšije zaklane su u moje ime i ja moram to da znam. Ako ne isključim radio, danas nema više vođenja ljubavi, samo moj očaj od groznih vesti iz Bosne i Hercegovine; upalila bih još jednu cigaretu i napravila još po jednu kafu za nas dve. (Mlađenović, 2012, s. 132).

Mnogo godina kasnije, našle smo nekoliko svedočenja od lezbejki iz ratnih zona u Gvatemali, Libanu, Palestini i drugim mestima odakle nam govore o sličnim sukobima u samima sebi, i kako je teško uklopiti identitet antiratne aktivistkinje zajedno sa željom ljubavi prema ženama. Znamo da neke lezbejke isto tako biraju da napuste ratišta, a neke idu direktno u vojsku. Za mnoge, erotika prebiva unutar naših već zarobljenih bića.

Da si moj dom

Ja bih bila tvoja bašta.

(Dykewomon, 1995/2015)

Rezimirajući moje viđenje 'Na raskršću opresija' 1990-ih, mogu reći da je feministička antiratna politika i lezbejski aktivizam pojačao moj osećaj ne-pripadnosti nacionalističkoj kriminalnoj državi u kojoj sam bila državljanka, kao i ne-pripadanje nacionalnosti koju nosi moje ime i prezime. U tim danima, mi radikalne aktivistkinje iz Srbije smo stvarale činove otpora protiv 'svakodnevnog fašizma', razrađujući feminističko znanje koje se protivilo konstrukciji 'etničkog' ili 'nacionalnog'. Razgovarale smo, raspravljale, delovale na jedna drugu, marširale na ulicama. I ponovo, radost aktivizma je bila susretanje prijateljica - feminističkih lezbejki iza zatvorenih granica susednih država i onih sa svih strana sveta. Pisma, darovi, telefonski pozivi od amazonki drugarica, kako ih ja nekad zovem, sve to je razvilo plodno tolo za osećanje doma u nesigurnim vremenima. Moje lezbejsko gnezdo je postalo solidarnost moje lezbejske dijaspore. Da vas podsetim, jedno moguće značenje 'dijaspore' je: razbacani izvan svoje domovine po mestima na zemaljskoj kugli, šire svoju kulturu tamo gde dođu. Ova definicija, može u stvari da se odnosi na svaku od nas feminističkih lezbejki u ratnim vremenima - razbacane izvan lezbejske zemlje – domovine koju nikad nismo imale, mi živimo u dijaspori u našim gradovima gde smo se rodile. Jedna od ovih feminističkih lezbejki je moja drugarica Čarna Ćosić iz Novog Sada, koja se nikad nije osećala kod kuće u svom mestu po rođenju. Ona se samo-definisala kao izgnanica i umrla mlada, kao mnoge lezbejke koje su svoju borbu protiv mržnje shvatale ozbiljno, do srži. Pre nego što je preminula, napisala je:

Zovem se izuću svaku čizmu

koja me tlači,

(Ćosić, 2008).

 

References Ćosić, Č. (2008). Lutkice za devojčice. Novi Sad: Novosadska lezbejska organizacija NLO. Dobnikar, M., & Pamuković, N. (2009). Jaz, ti, one… za nas: Dokumenti jugoslovanskih feminističnih srečanj 1987–1991. Ljubljana and Zagreb: Društvo Vita Activa and Centar za žene žrtve rata ROSA. Dykewomon, E. (1995). Nothing will be as sweet as the taste. London: Onlywomen Press. Dykewomon, E. (2015) What can I ask: New and selected poems 1975-2014. Berkeley, CA: Sinister Wisdom and New York, NY: A Midsummer Night's Press. Grahn, J. (1971). Edward the Dyke and other poems. Oakland, CA: Women’s Press Collective. Helms, E. (2013). Innocence and victimhood: Gender, nation, and women’s activism in postwar Bosnia-Herzegovina. Madison, WI: University of Wisconsin Press. Katz, J. N. (Ed.). (1976). Gay American history: Lesbians and gay men in the USA. New York: Harper & Row. Lorde, A. (1978). The black unicorn: Poems. New York: W.W. Norton & Company. Lepa Mlađenović, L. (2012). Notes of a feminist lesbian in anti-war initiatives. In Bilić, B., & Janković, V. (Eds.), Resisting the evil: [Post-]Yugoslav anti-war contention (pp. 127-136). Baden Baden: Nomos. Nestle, J. (1998). A fragile union: New and selected writings. San Francisco: Cleis Press. Parker, P. (1974). Child of myself. Oakland, CA: Women’s Press Collective. Rich, A. (1973). Diving into the wreck: Poems 1971-1972. New York: W.W. Norton & Company. Rich, A. (1978). The dream of a common language: Poems, 1974-1977. New York: W. W. Norton & Company. Takács, M. (2009). Secret years. Budapest, Hungary: János Vészi Production Prevod Maja Berilažić iz knjige Ed. by Bojan Bilić and Sanja Kajinić, Intersectionality and LGBT Activist Politics: Multiple Others in Croatia and Serbia, Palgrave Macmillan, 2016.

Online sesija Obuke „Istorija lezbejskog pokreta i lezbejski doprinos feminizmu“

 

Online sesija u toku KzL Obuke „Istorija lezbejskog pokreta i lezbejski doprinos feminizmu“ održana je u proširenom sastavu jer su nam se uz učesnice i facilitatorke pridružile su i saradnice koje su bile zainteresovane za ove teme. Uz pripremljenu prezentaciju pričale smo o stvaranju lezbejskog pokreta na Balkanu (prvim pokušajima samoorganizovanja, inicijativama, grupama i formalnim organizacijama), kao i zalaganjima za ravnopravnost i bolji položaj žena u društvu.

 

Izveštaj III i IV dan Obuke teme: Višestruka diskriminacija i briga o sebi

 

U toku sesije o višestrukoj diskriminaciji razgovarale smo o iskustvima diskriminacije, o lezbofobiji i mizoginiji. Učesnice su imale priliku da putem žive biblioteke saznaju više o tome kako je živeti egzistenciju lezbejke sa invaliditetom. Intersekcionalnost Romske lezbejske egzistencije predstavljena je kroz studiju slučajeva.

Na temu brige o sebi izlagale su dve facilitatorke koje su terapeutkinje geštalt orijentacije a takođe imaju iskustvo lezbejske egzistencije. Učesnice su takođe kratko upoznate sa pojmom emotivne pismenosti i predstavljanjem feminističke perspektive iste. Bile su zainteresovane za temu i zanimala ih je razlika između emotivne inteligencije i emotivne pismenosti što im je nakon diskusije pojašnjeno. Učesnice su radile individualnu vežbu mapiranja svojih resursa, a kroz diskusiju koja je usledila predstavljale su različite resurse koje su prepoznale. Radionica je završena igricom povezivanja koja je pokazala da su se tokom obuke upoznale i zbližile i povezale što su i u usmenim komentarima na kraju rada potvrdile.

Pored važnosti teme brige o sebi koju je većina učesnica ocenila najvišom ocenom, učesnice su imale priliku i da predlože teme kojima bi volele da se posvete u nekom narednom periodu.