Ja sam politička lezbejka. To znači da sam imala iskustva sa
muškarcima i rešila sam da prekinem sve vrste odnosa sa njima. Sve
je počelo kada sam ušla u aktivizam. Moj aktivizam je centrirao žene, lezbejke.
Nisam nalazila nikakav smisao u vezama sa muškarcima. Nisam osećala da je to
što radim i živim u međusobnom skladu. Kao da na kraju dana odem sa
neprijateljem. U mojim vezama sa muškarcima bilo je dosta nerazumevanja za to
što radim, za moj aktivizam, moje vreme, i sve za šta se zalažem. Ja sam bila
sa tim tipom veoma dugo, a bilo mi je besmisleno da budem sa njim. Bila sam sa
muškarcima i ženama pre nego što sam čula za političko lezbejstvo, pre nego što
sam čula da žene ne moraju da budu sa muškarcima. To je posledica toga što sam
odrasla u tom konceptu - born this way (rodjena kao lezbejka). U tom
konceptu ako nisi od početka lezbejka ti si manje vredna.
Pre nego što sam čula za političko lezbejstvo, spomenula sam
drugarici da nema smisla što sam sa njim, i da više ne bih da budem sa njim, ne
zato što je on odvratan lik, nego zato što ne vidim smisao u tom odnosu, i da
bih radije bila sa ženama. Njen komentar bio je - zašto bi se ograničavale. Ja
sam to čula toliko puta od tih anarho-levičarki: “da ne treba da se
ograničavamo, zašto da isključujemo muškarce, treba da ih imamo u našim
životima” i slične stvari. Iznova i iznova sam to slušala. Nikad nisam čula –
“Ostavi ga”. Čula sam to kao damp him, hihi, i te fore, koje su
uglavnom bile u nekom liberalnom kontekstu. Više kao neka šala nego kao realna
politička opcija. Nikad ozbiljno, dok nisam jedne godine otišla u međunarodni
feministički Karavan.
Sve dok nisam popričala sa drugaricom iz Karavana, i dok mi
ona nije rekla, šta zapravo znači političko lezbejstvo. Ona mi je
objasnila da je suština u tome da ne moraš da budeš sa muškarcima. Meni je
to bilo jako teško da prihvatim, jer sam odrasla u konceptu - born this
way. Žene koje se preobuju (koje su bile sa muškarcima pa su ih
ostavile), ali se ne deklarišu se kao političke lezbejke već podrzavaju koncept
born this way, one su u zajednici prihvaćene. Zašto je to okej, a nije okej da
odlučiš da nećeš da budeš sa muškarcima, i da doneseš političku odluku da hoćeš
da izađeš iz heteroseksualnosti?
Ja sam bila prisiljena da budem sa muškarcima. Dolazim iz
malog grada i nikada nisam imala priliku da čujem da je ok da budeš sa ženama,
nego sam, naravno, učena da treba da imam dečka, da treba da budem lepa, bla,
bla, bla. Iako nikada nisam bila konvencionalno lepa, ne mislim da sam ružna,
nego me nikada nije interesovala šminka, ta konvencionalna lepota me nije
interesovala.
Tek kad sam prvi put čula da mogu da izaberem da ne budem sa
muškarcima, sve je imalo smisla. Počela sam da pričam sa drugaricom i shvatila,
koliko, zapravo, ima malo lezbejki koje su gold star, odnosno veoma je
mali broj lezbejki koje su imale tu sreću da budu samo sa ženama. Ja nemam
problem sa tim terminom, meni je mnogo drago zbog njih. S druge strane, žao mi
je što ne poznajem više žena koje su imale mogućnosti da budu samo sa ženama,
od onih koje su morale da imaju iskustvo sa muškarcima, ali je fakat da je
mnogo veći broj žena koje su bile sa muškarcima. I to mi je jasno, nažalost
biti hetero je norma, moraš da budeš hetero i kao da nema alternative.
Koliko god ljudi mislili da je sada
brojniji LGBT... pokret da je veća svesnost, i dalje je
norma biti strejt. Zato mi je mnogo značilo da čujem iskustva drugih žena koje
su ostavile muškarce, koje su srećne i kao sve je ok. Meni je to jako teško
palo. Trebalo mi je dve godine da to prihvatim. Da prihvatim da je okej što ne
želim da budem sa muškarcima, da je to u redu, da je to validno.
Meni je koncept političkog lezbejstva mnogo značio u tom
procesu samoprihvatanja. U tome mi je pomogla teorija, čitanje, ali ipak
najviše iskustva drugih žena. Sve žene imaju pravo da budu političke lezbejke,
ali u društvu nije validno kad mi kao žene donesemo takvu odluku. Ako se to
nekako desi, trebalo bi da bude prihvaćeno. Medjutim, kada osvestimo šta tačno
nije u redu, kad kažem - ja sam donela izbor da izađem iz patrijarhata, da
izađem iz heteroseksualnosti, neću da budem deo toga, neću da reprodukujem te
obrasce, to često ne bude prihvaćeno u našoj sredini.
Kada smo svesne to drugima nije u redu. I imala sam dosta
komentara, i online i u životu generalno. Da sam ja samo biseksualna, ili
isfrustrirana, i da radim isto što radi i trans pokret. Da hajdžekujem lezbejstvo.
Da objašnjavam lezbejkama šta je lezbejstvo, iako ja ništa ne govorim
lezbejkama, niti me zanima, niti želim da budem okružena takvim ženama koje će
me videti kao manje vrednu.
Zbog svega toga meni je teško da kažem da sam lezbejka,
najprijatnije se osećam kad kažem da sam politička lezbejka. I o tome retko
govorim. Poražavajuće je i to što i u feminističkom pokretu i dalje nailazimo
na žene koje su višegodišnje aktivistkinje, a ne razumeju koncept političkog
lezbejstva, čak i neke žene koje sebe smatraju radikalnim feministkinjama ne
znaju šta je političko lezbejstvo. Ako one ne znaju, šta da očekujemo od
ostalih NGO-a. Uobičajeno je mišljenje da su političke lezbejke bi ili strejt
žene, a pod time mislim da održavaju sve odnose (emotivno, seksualno,
elkonomski su investirane u muškarce ili zavise od njih) sa muškarcima, ali su
podržavateljice lezbejki. To mnogo govori o feminizmu generalno.
Političko lezbejstvo je deo feminizma: i teorije i
prakse. Ja nemam problem da nekoj objasnim, kada neka želi da čuje,
i da priča o tome, ali zbog potencijalnih svađa biram gde i sa kojom razgovaram
o tome. Imam utisak da se dosta lezbejki oseća ugroženo, jer misli
da ja preuzim njihovu egzistenciju, čak i lezbejke koje su bile sa muškarcima,
i koje su prestale da budu sa muškarcima, koje su uradile isto što sam i ja
uradila, samo što sam ja to ovako imenovala za razliku od njih.
Da uopšte postoji taj koncept - born this way, pa
sve bi od početka bile samo sa ženama. Mislim, ako ćemo tako uprošćeno da
rezonujemo. A ništa nije tako prosto. Ja se generalno osećam skroz dobro,
jer sam u kontaktu sa ženama i prija mi da razgovaramo, delimo iskustva i čujem
njihove priče. Veoma su mi značili radikalno feministički kampovi u Francuskoj.
Bilo mi je važno da budem okružena ženama sa kojima mogu da pričam o tome, koje
te neće osuđivati, i diskreditovati, držati po strani kao da je tvoje iskustvo
nebitno. Ja jesam čitala, ne mnogo, ali sam čitala i bila mi je važna Adrienne
Rich i Prisilna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija. Sheila
Jeffreys naravno - Biblija.
Ja apsolutno podržavam lezbejstvo i lezbejski pokret, i to
je jedini aktivizam kojim se posebno bavim već godinama, jer daje priliku
ženama da izađu iz heteroseksualnosti i patrijarhata, tako što će
dekonstruisati heteroseksualnost, koja je kao i sve ostalo društveni konstrukt.
To za mene znači da smo naučene određenim pravilima. Političko lezbejstvo nam
daje priliku da izađemo iz tih nametnutih okvira. Prvi put sam razmišljala o
tome sa devetnaest godina, a imala sam dvadeset jednu godinu kada
smo otišle u Karavan. I tada se desio taj razgovor sa drugaricom o političkom
lezbejstvu. Taj Karavan mi je bio važan u ovom procesu, jer je bio samo ženski
orijentisan, to je bila samo ženska komuna, koja je i te kako doprinela da, pre
malo više od dve godine donesem odluku - ja sam politička lezbejka.
Što se tiče mesta koja mogu izdvojiti frendli orijentisana
prema lezbejkama. Mi nemamo lezbejska mesta. Postoji taj Prajd info centar
u kome sam bila jednom, ali više ne idem, jer nema radionica koje pokrivaju
teme koje mene interesuju. Bila sam u Le studiju, to je alternativno
pozorište blizu Pančevačkog mosta, tamo je drugarica lezbejka držala radionicu
na kojoj su se skupljale ženske priče i to mesto mi je je bilo kul, jer je bilo
samo za lezbejke.
Izdvojila bih i Magacin, mesto na kome smo organizovale
četvorodnevno Lezbejsko proleće. Iako je trebalo da to bude samo ženski
prostor, ljudi iz Magacina nisu poštovali dogovor i pustili su da ulaze
muškarci koji tu rade. Meni to, na primer, nije bilo u redu. Važan mi je i
Centar za kulturnu dekontaminaciju, jer se tamo završio Lezbejski marš, jedna
od akcija iz programa Lezbejskog proleća.
Lezbejski marš predstavlja za mene jedan od najbitnijih
događaja u čijoj organizaciji sam učestvovala. Tada sam bila bi. Do tada nisam
ni bila svesna koliko je to moćno, koliko je bitno i šta mi zapravo radimo.
Mislim da smo zato to i izvele na taj način, jer da sam bila svesna cele
situacije mislim da bih odlepila od stresa. Tih dana, dok smo se bavile organizacijom
događaja, nisam čestito ni spavala. Trebalo je toliko stvari uraditi. Spavala
sam dva sata dnevno. Bilo je baš intenzivno. Ali to je bio događaj sa
nenormalno ludom energijom da nisam ni osetila nedostatak sna. Posle toga sam
se komirala. I taj Marš je bio ludilo. To je bio prvi Lezbejski marš na
Balkanu, koji su organizovale žene za žene. I sad kada razmišljam o tome, ne
znam odakle bih počela, niti šta mi je važnije. U ovom svetu nemaš ženskih,
lezbejskih prostora, mislim ima ali retki su. Takođe, što se tiče političkih
događaja, žene se baš retko pojavljuju, i nerado dolaze. Samo kada su žurke
onda je prostor pun.
Ovo je za mene bio poslednji veliki lezbejski događaj,
ženski, feministički, koji je imao jaku i jasnu političku poruku da je posvećen
ženama, i da se preuzimaju ulice zbog lezbejki. Tada uopšte nisam bila
svesna tolikog značaja. Znala sam šta radimo i šta se događa, ali
sve je bilo nekako usredsređeno na logistiku: izgubile smo kablove, gde je
prostor... Sve mi je bilo zanimljivo, i opet bih, da se razumemo, sve to
ponovila. Tada mi je značilo – da imamo neki događaj samo za žene, posebno za
lezbejke, i da delimo naša iskustva. Lezbejsko proleće je podrazumevalo mnogo
radionica na različite teme: rasizam, pravljenje transparenata, postavka
izložbe, projekcije filmova. Bilo je mnogo različitih lezbejki iz bivše
Jugoslavije, ali i žena iz Karavana koje potiču iz - Portugala, Francuske,
Kanade... Gledale smo film od Mirijam Fuže, lezbejke iz Kanade, kao neku odu
lezbejskom pokretu 70-ih u Americi. Bilo je raznog sadržaja i razmenjivanja
znanja, i ono što je baš važno žene su se povezivale.
Sve se dešavalo u malom prostoru, bilo je intimno,
intezivno, a toga više nema toliko mnogo. Činjenica je bila da je to
jasan politički protest, ne samo protest već događaj koji je trajao nekoliko
dana. Na Lezbejskom maršu sam osećala... (počinje da plače). Sećam
se svega. Nisam očekivala da ću se rasplakati. Ovo su suze radosnice. Meni
je to bilo takvo jebeno ludilo. Toliko sam se moćno tada osetila. Mi smo
toliko vikale po gradu, imale smo parole, muziku. Sve te žene koje su došle...
Sad mi je nadrealno. Srećna sam i ispunjena nekom divnom energijom. Osetila sam
se toliko slobodno, prihvaćeno. Jebeno je nestvarno da se to desilo na ulicama
i da smo mi to organizovale i da su sve žene bile tu. Da smo toliko srećne i
toliko svoje, toliko slobodne. Tako se baš dugo nisam osetila, kao tada, na toj
ulici, na toj maršruti.
Posle toga, dešavali su se različiti verbalni napadi zato
što je prostor bio namenjen isključivo ženama. Ja nisam ništa očekivala od LGBT
zajednice, ono što me je mučilo bilo je to što je nas par bilo u Karavanu, van
Beograda, i razmišljala sam samo o ženama koje su ostale i same se suočavale sa
tim napadima. Volela bih da sam bila tamo da ih podržim. To me je kočilo i
osećala sam se loše zbog toga. Što se tiče ovih koji su napadali, bilo me je
baš briga. Očekivano je da će gej muškarci da kritikuju, to je njihova stvar.
Ali prema tome nisam imala nikakvu emociju. Više mi je bilo žao što su neke
žene ostale same da se sa time nose.
Lezbejski Beograd zamišljam utopistički. Prvo zamišljam da
imamo samo lezbejski prostor. Da je taj prostor veći, kao Rex. Gde imamo salu
za konferencije, kancelarije, a i neki kafić. Da imamo komunu gde žive lezbejke.
Tu bismo imale svoju autonomiju. Da druge žene mogu, takođe, da dolaze. Ja se
trudim i nadam se da ću jednog dana napraviti tu komunu. Baš zato što sam
živela u Karavanu, u samo ženskoj komuni, sada znam i šta hoću, kako hoću, gde
su mi granice, i šta mi jeste a šta nije okej. Lezbejska komuna je moj san.
No comments:
Post a Comment