Mislim da je biti lezbejka jako teško, a ne bi trebalo da
bude. Sama činjenica da si žena u patrijarhatu dovoljno te ograničava da zaista
budeš ono što jesi. Kada se mizoginija ukrsti sa lezbofobijom, a ti odbijaš da
živiš po nekim pravilima koja su ključna za održavanje strukture patrijarhata
(heteroseksualnost i heteroseksizam je nešto što održava patrijarhat), onda
diskriminacija postaje dvostruka. Tada imaš dva izbora: da li ćeš biti javno
aut i trpeti korektivne posledice, ili nećeš biti javno aut. Ja sam imala tu
sreću, iako je jako tužno što to nazivam srećom, da nisam preživela korektivna
silovanja, iako jesam silovana, takođe i u lezbejskom odnosu. Ali se jesam
susretala sa nasiljem, koje je ukorenjeno u lezbofobiji, kada su me čekali
likovi ispred kluba, zato što sam im rekla da nije okej da drkaju na lezbejke
na lezbejskoj žurki. Tako da imaš izbor da ćutiš i da se povlačiš i da se ne
suočavaš sa takvim situacijama koje ti
život dovode u pitanje, ili da ideš smelo glavom bez obzira i govoriš
javno i glasno i rizikuješ neretko i bukvalno svoj život. I sad, to ćutanje i
povlačenje je veoma bizarno, jer ti živiš u državi u kojoj je lezbejka
premijerka. Tako da s jedne strane imaš osećaj da bi trebalo da imaš sve
slobode na ovom svetu, ali u tvojoj stvarnosti, zapravo, nije tako.
Moja trenutna egzistenija je takva da se u javnosti dosta
kontrolišem, samosankcionišem se i pokušavam da ne potpadnem pod kontrolu
desničarskih i nasilničkih radara, jer trenutno nemam kapaciteta da se nosim sa
javnom osudom, izopštavanjem i sa nasiljem koje se koristi kao korektivna
metoda za svako odstupanje od heteroseksualne, patrijarhalne matrice. Što se
tiče toga, to je moj izbor, odluka da živim na taj način i da prioritizujem
svoju bezbednost. Seksualnost, sa druge strane, nije moj izbor, nije nešto što
mogu da kontrolišem. U situaciji u kojoj nemam izbora, biram ono što je
najmanje bolno za mene. Ali kakav god izbor da napravim u patrijarhatu, nije
nešto što me čini srećnom i što me čini vernom sebi. Svaki izbor je iznuđen i
onda to nije izbor. Stalno moram da se prilagođavam okolnostima, bukvalno da
bih mogla da preživim u nekim situacijama.
S druge strane, ono što me čini snažnom u mom lezbejskom
identitetu je to što dozvoljavam sebi da budem besna kada su muškarci nasilni.
Mislim da heteroseksualne žene i bi žene nemaju to pravo, jer su one u odnosu
na muškarce. A ja kao lezbejka jednostavno ne centriram svoj život u odnosu na
njih, tako da mi je dozvoljeno da budem ljuta. I kada odgovaram na napade zato
što sam lezbejka, mislim da taj jasno artikulisani bes ne bih mogla da osetim
da sam na neki način zavisna ili u vezi sa muškarcem.
Ja kao lezbejka imam pravo na autentičnost. Imam pravo da
kažem “ti (muškarac) mi oduzimaš nešto što meni pripada, a ne tebi, nešto što
apsolutno nema nikakve veze sa tobom, što nije tvoja stvar. Ovo je moj život”.
S te strane mnogo mi znači ta autonomija, jer sama činjenica da nisi u odnosu
sa muškarcem daje ti prostora da se izmakneš i zaista sagledaš situaciju takvu
kakva jeste, da vidiš patrijarhat, da vidiš heteroseksizam, da vidiš
mizoginiju, da vidiš seksizam generalno, baš zato što ti ne zamagljuju oči
emocije prema nekom muškarcu. I ne predstavlja ti problem da uočiš da će
muškarac, makar bio i najdivniji na svetu, uvek biti deo tog sistema i
reprodukovaće neka ponašanja koja omogućavaju postojanje lezbofobije,
mizoginje, seksizama i nasilja prema ženama. Na kraju krajeva, među njima
postoji ono prećutno slaganje u vezi sa tim da je nasilje prema ženama okej sve
dok se one ne uklapaju u patrijarhalne okvire, bilo da su odbile da skuvaju
ručak ili da imaju bilo kakav seksualni kontakt sa njima jer to ne žele ili zato
što su lezbejke.
Brigu o sebi, koja je ključni feministički princip,
praktikujem tako što biram ličnu bezbednost. Sama činjenica da postojim u
patrijarhatu ovakva kakva jesam i dok sam živa, dok živim svoj život, mislim da
je to šamar u lice patrijarhatu. Kada bih rizikovala svoju bezbednost i bila
sprečena da živim na način na koji živim, mislim da bi to bila pobeda patrijarhata,
jer bi me na taj način ućutkao. Svaka treba da se izlaže u onoj meri u kojoj
misli da može da prođe bez fizičkih i psihičkih povreda. Mislim da je jako
važno da razmišljamo o bezbednosti. Ne samo zbog sebe nego i zbog druge. Ne
želim da ja budem hrabra, a da neka druga žena koja je sa mnom nakon toga bude
korektivno silovana ili prebijena, jer ja, na primer, mogu da se odbranim, a
ona možda ne može.
Generalno, kada deluješ u odnosu na patrijarhat, moraš da
razmišljaš o bezbednosti. Ali kada živiš život na način na koji ja živim, kada
si na svim nivoima orijentisana u odnosu na žene, onda je veoma važno da imaš
aktivistički pristup životu, jer ćeš komunicirati i sa drugim ženama. To za
mene znači da ćeš moći da razgovaraš sa njima, da ćete razmenjivati iskustva i
da ćemo zajedno dolaziti do toga da je moguće praviti i promišljati
alternativne vidove delovanja, i življenja u patrijarhatu. Da je drugačiji put
moguć. Meni je bitno da sutra neka devojčica, koja istražuje svoju seksualnost, promišlja o sebi, i bori se sa
internalizovanom mizoginijom i lezbofobijom, može da vidi da je moguće da se
odupre patrijarhatu, ali i da ima život u kome je srećna i ispunjena, i uprkos
tome ali i zahvaljujući tome što je lezbejka.
Tako da kriterijum po kome ćemo birati način javnog istupa u patrijarhatu definitivno mora
biti bezbednost. Mislim da čak i u okviru naših ženskih krugova, ne nužno širih
lezbejskih krugova i ne nužno partnerskih ličnih odnosa, postoji prostor za promenu,
koji je isto tako subverzivan, možda subverzivniji u odnosu na patrijarhat.
Moja feministička pozicija je pre svega radikalno
feministička pozicija i zaista verujem u ženske prostore, i u ideju
separatizma. Kada sam počela da izlazim sa lezbejkama, nije bilo nijednoga
mesta koje je bilo isključivo lezbejsko. Postojala su različita mesta na kojima
su se organizovala ženska, feministička okupljanja i događaji, gde su
dominantno bile lezbejke, ali muškarcima je bio dozvoljen ulaz. Već sam
spomenula jednu takvu žurku na kojoj su su muškarci masturbirali. Žene su
bežale i morale su da napuste taj prostor. Taj prostor nije bio zatvoren za
muškarce. Da im je bio onemogućen pristup, to se ne bi desilo. Ali, mislim da
nije poenta ni da se getoiziraš na taj način, jer si onda u stalnom bekstvu. Mislim
da svakako treba da imamo prostore koji će biti samo naši, samo ženski. Ali i
prostori koji nisu nužno naši, moraju biti prostori u kojima ćemo se osećati
bezbedno da bismo bile svoje, i da bismo mogle da budemo to što jesmo. Mislim
da nam to generalno fali. Nedostaju prostori koji su samo lezbejski, mi u
Beogradu nemamo takav prostor. Ako je u glavnom gradu tako, mogu da zamislim
kako je u ostatku zemlje. Nemamo, na primer, kulturni centar, a postoji cela
politička priča iza lezbejstva, postoje istorijski događaji, postoji i deo
feminističke teorije i prakse koji se odnsi na lezbejke u Pokretu. Nedostaje
nam prostor za sve to, jer bez njega lezbejska egzistencija se neprestano
briše. A nedostaju nam i prostori u kojima ljudi jednostavno nisu zlonamerni,
prostori u kojima mizoginija i lezbofobija nisu dozvoljene. Ceo ovaj grad je
moj grad. Ja ne želim da se ograničavam na neke lokacije. Želim da se u svakom
kutku ovog grada osećam bezbedno, pre svega kao žena, a zatim i kao lezbejka.
Ne želim da se kontrolišem da li ću i na koji način pogledati neku ženu, da li
ću je uhvatiti za ruku, ili joj skloniti kosu s lica, razmišljati kako sam
obučena i da li imam neki nepodoban bedž. Mislim da ceo grad treba da bude naš,
a ne da imamo samo dve tri oaze gde ćemo moći da budemo ono što jesmo, a onda u
devedeset devet posto grada da se pazimo i samokontrološemo.
Ono što vidim kao rešenje za prevazilaženje ovog
problema, jeste povezivanje među ženama, jer povezivanje i solidarnost među
ženama je to što nas čini jačim. Treba da pravimo mreže podrške za lezbejke,
kako bi izašle na kraj sa nasiljem i sa internalizovanom lezbofobijom, kako
bismo preispitivale sebe i svoje odnose, ali ne na način na koji to čini
patrijarhat, već na način na koji bismo se patrijarhatu izmakle u najvećoj
mogućoj meri. To što si žena, to što si lezbejka, to te ne pelcuje protiv
internalizovane mizoginije i lezbofobije i reprodukcije i perpetuiranja
određenih patrijarhalnih modela ponašanja, i prema sebi, ali i prema drugim
ženama. Važno je da smo povezane, jer smo onda jake i možemo da delujemo kao
grupa i tako zajedno da se direktnije i artikulisanije borimo protiv nasilja.
Nama je potrebno da budemo takve žene, da se udružimo kada se nasilje dešava,
da podržimo jedna drugu i da budemo solidarne. U nekoj utopijskoj situaciji
trebalo bi da postoje i drugi muškarci, koji će da osvešćuju sopstvena
nedopustiva ponašanja i ukazuju drugim muškarcima na njih.
Konkretno što se tiče mesta, a nadovezuje se na priču o
solidarnosti među ženama, to je taj momenat kada sam sa prijateljicama izvela
akciju stensila. Prolazile smo pored Hrama i videle smo desničarski grafit koji
je bio urađen u blizini. Jedna od nas je nacrtala dva ženska znaka, odnosno lezbejski znak baš preko tog
desničarskog grafita. I onda se nekako samo nadovezalo da smo nastavile da
idemo ulicama Vračara i da ga crtamo potpuno nasumično. Dok smo radile ove
grafite, oećala sam se slobodno. Znam, blesav odgovor. Bila je noć, nismo se
nešto ni krile, ni zaklanjale jedna drugu. Samo smo išle i crtale. Očito smo
dobro procenile da nismo ugrožene. Taj momenat da možeš da ostaviš trag svega
što ti jesi, ali i to da se taj grafit ne odnosi samo na tebe lično već na sve
nas, to je moćan momenat. Ti postojiš simbolički na nekoj fasadi, i opstaješ
tu. Simbolično poništavanje desničarskih poruka, na koje neprestano nailazimo,
da citiram njihov narativ - “drvo koje roda ne rađa siječe se i u oganj baca”,
u meni istovremeno budi i bunt i solidarnost. To mi je zaista dalo snagu. Dobro
je što se ne zna koja je to radila, i ni ne treba, jer ako ne znaš koja je onda
je to svaka mogla, onda svaka jeste. Dalo mi je snagu i to što sam čula od žena
da im je značilo kada su videle te grafite.
To smo radile pre dve-tri godine, a ti znakovi i dalje
stoje. Ja mislim da to jeste momenat jačanja solidarnosti, jer ti svim ženama
koje su lezbejke poručuješ da nisu same i da nas ima mnogo. Dok s druge strane,
ovi desničari oni ne znaju šta to znači, mislim da je to razlog zašto i dalje
ostaju ispisani. Da je pisalo lezbejke, posle dva dana bi neko dopisao ubij, zakolji. Na ovaj način, radeći
direktne akcije, poručuješ da je ceo grad tvoj, odbijaš getoizaciju. Kada to
vidiš na zidu dobijaš poruku da je ok da ovde budeš to što jesi, jer sam ja
bila tu i bila sam ono što jesam - lezbejka. Mislim da je to početak. Bilo bi
odlično da radimo i neke nalepnice. Da budu suptilne. Ja zaista svoju
seksualnost, emotivni razvoj, niti bilo šta drugo ne fokusiram u odnosu na
muškarce, tako ne želim ni svoj aktivizam da fokusiram na njih. Onda mi je
bitno da komuniciram sa drugim ženama. A mislim da ovi grafiti upravo i
komuniciraju isključivo sa drugim lezbejkama. Mi smo ograničenih kapaciteta, i
zato na bilo koji način ne želim da svoju energiju trošim na muškarce. Za mene
je poenta lezbejskog aktivizma međusobna komunikacija, umrežavanje, jačanje
solidarnosti između različitih lezbejki, a potom i između strejt i bi žena i
lezbejki.
Ono što bih nadalje volela da radim su stensili u toaletima
srednjih škola, jer mislim da su mlade lezbejke ugrožene. One se bore sa svojom
seksualnošću, a toalet jeste mesto gde ćeš da pobegneš kada te neko zlostavlja.
Volela bih da se sve dovoljno ohrabrimo, uzmemo markere i sprejeve i da svaka
od nas, gde god nađe za shodno, zabeleži svoju poruku, po klupama u parku,
wc-ima klubova i kafića, svuda. Mislim da se tako osvaja prostor. Malim
koracima, ali da širiš poruke da nismo same. Jer to što nas teraju da mislimo
da smo same, budi u nama osećaj nemoći, a kada znaš da ima još žena poput tebe,
onda sve postaje potpuno drugačije.
H29, aktivistkinja, feministkinja, lezbejka
No comments:
Post a Comment