Autorka: Grejs Ču
Uvod urednice:
„Još 2010. godine, četiri
godine pre svoje smrti, AfterEleni (nadimak „AfterEllen“ znači „PosleElen“) se
ukazala srećna okolnost da intervjuiše Stormi de Larverije. Iako se o njoj pisalo
svašta, de Larverije je hrabra buč lezbejka koja je inicirala Stounvolsku revoluciju. Stoga njeno
zaveštanje zaslužuje svako poštovanje.“
Ime Stormi de Larverije možda
ne zvuči poznato, no trebalo bi da bude.
Neki su je zvali „Roza Parks
gej zajednice“. Borila se protiv policije za vreme Stounvolske pobune 1969.
godine, a mnogi su je prepoznavali kao legendarnu „stounvolsku lezbejku,“ kako
se i sama nazivala. Policijski napad na nju tokom uličnih nereda pretvorio se u
ključni faktor koji je masu demonstranata podstakao na akciju.
Takođe, ona je kao pevačica
išla na turneje po zemlji u svojstvu „emsija“ i kros-dreserke ispred čuvenog „Džuel
boks rivjua“ („Jewel Box Review“, odnosno Revija „Kutijica za nakit“ u okviru kog je bila jedina žena među
performerima. „Siti mjuzik hol“ („City Music Hall“) radio, „Apolon“ pozorište i
„Kopakabana“ su samo neka od mesta na kojima je nastupala, bilo ispred „Džuel
boks rivjua“ ili kao frontmenka različitih bendova. O njoj su snimljena
najmanje tri dokumentarca, uključujući i Stormi,
čiji producent je bio njen prijatelj Sem Beset, a koji je prikazan 11. jula
2010. godine u „Vebster holu“ (Webster Hall), i Stormi: Dama Džuel boksa koji se trenutno prikazuje na izložbi
„Krosing baundaris“ („Crossing Boundaries“, odnosno „Prelaženje granica“) na
Menhetnu. Danas je osamdesetdevetogodišnjakinja koja živi u skromno nameštenoj
sobi na šestom spratu doma za negu ostarelih u Bruklinu.
Grejs Čou: „Tokom Prajd
vikenda, 26. juna, otišla sam do Udruženja stounvolskih veteranki/veterana,
kada je bilo najavljeno da će se pojaviti. De Larverije i dalje nosi titulu
ambasadorke Udruženja stounvolskih veteranki/a. Nadala sam se da ću uspeti s
njom da porazgovaram o njenom iskustvu kvir džender-bending žene u zabavljačkoj
industriji, kao i o njenoj ulozi u Stounvolskoj pobuni. Nije došla. Saznala sam
da joj je dom u kojem je živela zabranio izlaske. Nije se pojavila ni na Prajd
maršu, a njeno odsustvo je bilo do te mere upadljivo da je uspelo da privuče
pažnju reportera Njujork tajmsa, koji
su obišli dom za negu ostarelih lica u kom je smeštena da bi saznali gde je i
kako je.
Prošle nedelje sam s njenom
prijateljicom, Hilari Ferel, otišla do doma za negu ostalelih lica da je
posetim. Rastužilo me je ono što sam videla. Unutrašnjost doma podsećao je na
psihijatrijsku ustanovu. Patina na zidovima izgledala je kao papir koji je od
starosti poprimio žućkasto-sivu boju. Ventilatori su zakucani u sklepane okvire
od drvenih gredica koje preteći vise sa zidova i plafona. Liftu je trebalo sto
godina da stigne. Bilo je nezamislivo da će ikona borbe za gej građanska prava,
performerka koja je blistala na pozornicama „Apolona“ i „Siti mjuzik hol“ radija,
koja je toliki deo sebe dala zajednici, poslednje godine svog života provoditi
sama u takvom beživotnom i sumornom ambijentu.
Tokom nekoliko decenija dom
joj je bio Čelzi hotel, građevina bogata istorijom koja je, u periodu dužem od
jednog veka, služila kao dom mnogim umetnicama i umetnicima, pisacima i
književnicama, zabavljačicama/zabavljačima i šarolikim ličnostima. Pod zaštitom
Grada Njujorka kao lokacija od kulturnog i istorijskog značaja, ova građevina
bila je dom velikankama i velikanima oko kojih su se raspredale legende. Mark
Tven, Bob Dilan, Dženis Džoplin, Džek Keruak, Uma Turman i Antoni Kidis su samo
neki od pisaca i muzičarki/muzičara koji su stanovali u ovoj zgradi.
Ferel, koja je u Čelzi hotelu
stanovala u sobi do de Larverijerine, zatekla ju je u domu u dezorjentisanom
stanju a zatražila je i pomoć, što joj je inače bilo nesvojstveno. Dehidrirala je
i tresla se, tako da je odvedena u obližnju Bolnicu svetog Vićentija gde joj je
ukazana pomoć. Potraga za najbližim srodnicima bila je bezuspešna, a nije imala
ni partnerku. Prijateljice kažu da je bila u dugogodišnjoj vezi s jednom akrobatkinjom
i performerkom burleske, ali da je to bilo „pre sto godina.“
Pošto, dakle, nije postojala
osoba u njenom životu koja bi imala pravno ovlašćenje da donosi odluke u vezi s
njenim zdravstvenim stanjem, Jevrejsko udruženje za usluge starijim osobama je
sudskim putem zaduženo za zdravstveno starateljstvo nad njom. Zadržana je u
bolnici radi ispitivanja mogućnosti da se stara o sebi. Međutim, pošto je
Bolnica svetog Vićentija iznenada bankrotirala, te bila zatvorena, prebačena je
u pomenuti dom za negu ostarelih lica.“Sejdž“ (u originalu akronim „SAGE“),
odnosno grupa za lobiranje za negu starijih osoba u okviru LGBT zajednice,
takođe joj je pružala pomoć. Njeni prijatelji i prijateljice kažu da nemaju moć
i pravno ovlašćenje da joj pomognu i poboljšaju situaciju u kojoj se nalazi
iako se komunikacija s pomenutim udruženjima i grupama pokazala neadekvatnom i
frustrirajućom.
Kad smo Ferel i ja ušle u sobu
609, zatekle smo de Larverije kako nepokretno leži na svom velikom krevetu,
bezizražajnog lica i sivo-plavih očiju čiji je pogled besciljno lutao po sobi.
Razvedrila se čim je ugledala Ferel, odmah joj saopštivši da je početkom te
nedelje pala, no da se sad oseća dobro. Predstavila sam joj se, na šta se ona pridigla,
sela i
rekla „pitaj me šta god želiš“.
De Larverije boluje od demencije. Za vreme našeg
razgovora, na momente je mislila da je još uvek u Čelzi hotelu, mada su joj
sećanja iz detinjstva kao i na ključnu noć ispred Stounvolskog kluba, važne
osobe i razne događaje u njenom životu bila sasvim sveža. Ferel i ja smo s njom
neobavezno razgovarale o njenim životnim iskustvima, od onih koja su joj
promenila život do onih običnih iz svakodnevice.
Jedna od prvih stvari u sobi
koje su mi zapale za oko bile su uredno poređane fotografije na polici pored
kreveta. Na jednoj od njih bila je ona s nekim mladićem kako se drže ruku pod
ruku. „Ko je to“, pitala sam. „To je jedno od moje dece“, odgovorila je. Ferel
mi je objasnila da de Larverije sve mlađe osobe u gej zajednici s kojima se
sprijatelji zove „svojom decom.“ „On je đubre“, dodatno mi je predstavila
čoveka na fotografiji, uz prigušen smeh. Potom mi je objasnila da je mlađe gej
osobe upoznavala po raznim barovima i klubovima širom Njujorka. „Znači, vi
mlade gejeve s kojim se upoznate zovete „svojom decom?“, pitala sam. „I
lezbejke isto“, ispravila me je.
De Larverije je rođena 1920.
godine u Nju Orleansu. Otac joj je bio bogati belac, a majka Afro-Amerikanka
koja je radila za njegovu porodicu. Pitala sam da li je imala problema
odrastajući kao dete rasno različitih roditelja na američkom jugu tada poznatom
po rasnoj segregaciji. „Jesam“, naglasila je odgovor. Deca iz kraja su je
maltretirala. Da nije želela da se vrati u ta sećanja, rekla mi je grimasa
neprijatnosti koja se prevukla preko njenog lica kad sam je pitala šta su joj
deca govorila, a koja je značila „Ne želim da ponovim njihove reći“.
Dvojica nasilnika među decom
su se, međutim, izdvajala svojom odvratnošću, koja joj je, kaže, jednog dana
dozlogrdila tako da im je uzvratila. „Lupila sam im glave jednu o drugu.
Mislili su da su opasni frajeri. A završili su na zemlji, jedan na drugom!“ U
Besetovom filmu, prisećala se, „Kad odrastaš kao što sam ja odrastala, draga, bolje
bi ti bilo da imaš oči na leđima, jer kad me deca crnaca nisu proganjala,
proganjala su me deca belaca, a ako ne ona, onda su mi za petama bili psi, ili
su me jurile zmije. Neko me je uvek jurio - dok nisam prestala da bežim.“
Prijateljice kažu da su maltretiranja toliko uporno trajala da ju je otac
poslao u drugu školu na nekoliko godina, da bi živela u bezbednijem i manje
haotičnom okruženju.
Kao tinejdžerka pridružila se
Cirkusu braće Ringling, „Skakala sam s konja na konja u galopu,“ pričala je imitirajući
poskakujuće pokrete rukama. „I to s jednog ženskog sedla (tzv. žensko sedlo je prilagođeno za jahanje bez opkoračivanja konja,
kada noge vise sa strane jedna do druge, kako su u prošlosti obično jahale
žene—prim, prev.) na drugo“, dodala je. U Besetovom filmu duhovito je
prokomentarisala neudoban osećaj koji osoba koja jaše ima ako koristi žensko
sedlo. „Nešto da vam kažem. Učenje jahanja konja s ženskim sedlom može da
izazove povredu dupeta.... Moje dupe bilo je kao isprebijano!“ Pad s konja,
koji se završio s nekoliko slomljenih kostiju, okončao je njene jahačke dane.
Kako kaže, prvi put je
shvatila da je gej oko svoje osamnaeste godine. Sećala se dana kada se nejasan,
nebulozan osećaj da je na neki način različita od ostalih konačno iskristalisao
u nešto izvesno. „Jednog dana, probudila sam se i rekla, 'aha'“, pričala je dok
je rukom vrtela imaginarnu sijalicu iznad glave. Primetila sam da kasne 1930-te
i rane 1940-e verovatno nisu bila dobra vremena za gej ljude, da tada nije
postojao gej identitet i da, verovatno, tada nije ni postajala reč za to da je
neko gej. No ona reče, „Itekako je postojala reč. Biti gej nazivalo se tada 'kvir'. Tako su nas
zvali.“ Ta reč koristila se kao uvreda.
Tokom 1950-ih i 1960-ih de Larverije
je bila članica legendarne dreg trupe „Džuel boks rivju“. Priča ona meni, „Bilo
je tamo oko 25 gejeva i samo ja jedna“. Muškarci su izvodili performanse
obučeni kao žene dok je ona, kao jedina performerka u trupi, na binu izlazila
odevena kao muškarac. U dobu koje je još uvek bilo obeleženo segregacijom,
„Džuel boks rivju“ je promovisao i crnce i belce kao performere, a privlačio je
mejnstrim rasno raznoliku publiku. Predstave ove trupe su se redovno davale u
Pozorištu „Apolon“, a išla je i na turneje širom zemlje. Trupa je nadživela
svoj formalni kraj tragom koji je ostavila u popularnoj kulturi.
Brodvejski mjuzikl Ansambl sadrži monolog o „Džuel boks
rivjuu“. De Larverijeino učešće u „Džuel boks rivjuu“ inspirisalo je
dokumentarac koji je snimio filmski umetnik Majkl Parkerson. Film Stormi: Dama Džuel boksa prikazuje njen
muški nastup i pojavu u okviru „Džuel boks rivjua“. Analiza ovog filma nalazi
se na spisku literature za fakultete. De Larverije nekoliko puta je pomenula da
se usred Njujorka šetala u muškoj odeći. „Ja sam to radila, a onda su i [druge
lezbejke] počele to da rade“, rekla mi je.
Razgovor se osvrnuo na noć u
junu 1969. godine i Stounvolski klub, kada je de Larverije ušla u istoriju.
Priličan broj prijateljica i prijatelja, književnica i književnika i
istoričara/istoričarki tokom niza godina posle Stounvolske revolucije sećao je
se kao „teške“ kros-dreserke i buč lezbejke koja je pretrpela batinanje
njujorške policije, što je izazvalo dovoljnu količinu revolta i besa okupljenih
da ih podstakne na akciju. Ona je inspirisala lik pod imenom Stounvolska
Lezbejka u knjizi Čarlsa Kajzera Gej
metropola, a njen sukob s policijom je nekoliko puta u poslednjih nekoliko
decenija pomenuo i Njujork tajms.
Zatim je u broju Časopisa „Karv“ (Curve
Magazine) pisac Patrik Hajnds objavio detaljan intervju s njom, u kojem je
ona samu sebe prozvala Stounvolskom Lezbejkom. Iz tog intervjua izdvajamo
sledeći odlomak:
„[Policajac] je tada vikao 'Rekao
sam ti da se pomeriš, pederu'. Sigurno je mislio da sam muškarac. Kada sam
odbila da se pomerim, dohvatio je pendrek i počeo da me udara po licu.“ Tada je
masa ustala na noge i počela da gađa policiju bilo čim što im je palo šaka,
rekla je de Larverije.
Kolebao sam se oko poslednjeg
pitanja koje sam želeo da joj postavim. „Da li ste čuli za Stounvolsku
Lezbejku? Ženu koju su pendrecima prebili ispred bara, a čiji identitet nikada
nije obelodanjen?“ De Larverije je odgovorila potvrdnim klimanjem glave
istovremeno trljajući deo brade s ožiljcima koje je tu ostavilo četrnaest
šavova od saniranja posledica batinanja. „Da“, tiho je izgovorila, „tako su me
zvali“.
A onda, gotovo uzgred, upitao
sam, „Zašto nikada niste javno zatražili priznanje zasluga za sve što ste
učinili?“
Razmišljala je o odgovoru
nekoliko sekundi. „Zato što se to nikoga nije ticalo.“
Pitala sam je da li se još
uvek seća te noći. Odgovorila mi je potvrdno. Kada ju je pandur udario po
glavi, uzvratila mu je udarcem pesnice. „Udarila sam ga,“ rekla je. „Bio je sav
krvav“.
Kao zaštitnica po prirodi, de Larverije
je radila kao obezbeđenje u nekoliko lezbejskih barova u gradu. Razgovala sam i
sa njenom prijateljicom, Lajzom Kanistrači, s kojom se poznaje oko dvadeset pet
godina. Danas je Kanistrači jedna od vlasnica lezbejskog bara „Henrijeta
Hadson“. Ispričala mi je da je de Larverije 1985. godine počela da radi kao
službenica obezbeđenja u prvobitnom Kabi Houl („Cubby Hole“) klubu koji se
nalazio u Hadson ulici 438. Kabi Houl klub je kasnije preseljen na lokaciju
koja se nalazi na uglu 4. Zapadne ulice („4th West Street“) i 12. Zapadne ulice
(„12th West Street“). Potom je u Hadson ulici 438 otvoren „Henrijeta Hadson“
bar, gde je de Larverije nastavila da radi do 2005. godine. „Do svoje osamdeset
pete godine?“ - pitala sam je. Kanistrači je potvrdno odgovorila.
Dokumentarni inserti prikazani
u Parkersonovom filmu prikazuju de Larverije kako dežura ispred kluba
koračajući razmetljivo, na sebi svojstven način, naokolo i deleći zagrljaje
mušterijama na izlasku, ali i režeći na problematične tipove koji su umeli da
se zalepe na prozore kluba i bulje unutra.
Kanistrači je dodala i da je
de Larverije imala dozvolu i licencu za rad u obezbeđenju, kao i da je imala
pištolj. Za vreme našeg razgovora u domu, de Larverije mi je u jednom trenutku
i sama pomenula da je imala pištolj i da je „dobro gađala“. Rekla je da je
čitavog života baratala oružjem, a u duhovitoj i detaljno opisanoj digresiji o
malenom ručnom pištolju zvanom derindžer ispričala mi je da je bilo moguće
sakriti nekoliko takvih pištolja u odeću tako da ih niko nikada ne bi mogao da
pronađe.
De Larverije je posle
Stounvola nastavila da peva i nastupa u svojstvu „emsija“ na raznim gej i
dobrotvornim dešavanjima. Vilijamson Henderson, njen prijatelj i predsednik
Udruženja stounvolskih veterana mi je ispričao da je učestvovala u godišnjem
večernjem gej dešavanju kao domaćica večeri. U pitanju je bio događaj poznat
kao „Bal barskog gej naroda“ („The Gay Bar People's Ball“), gde su okupljale
sve glavne face noćnog gej života u Njujorku i kojima su se tu delile i
nagrade. „To je bio čuveni i veoma značajan događaj,“ rekao je Henderson. U
filmu Sema Beseta, de Larverije priča da je nastavila da peva na dobrotvornim
žurkama za žene i decu žrtve nasilja u porodici jer je, objašnjava u filmu,
smatrala da je važno da nekog bude briga. Ljudi kažu, 'Zašto se i dalje baviš
time?', a ja im kažem, 'Iz sasvim jednostavnog razloga: da nije bilo ljudi
kojih je bilo briga za mene dok sam, kao dete crnkinje, odrastala na jugu
Amerike, ni mene sada ne bi bilo'.“
Kakva budućnost čeka de Larverije?
Kanistrači mi je ispričala da je trenutno u toku proces organizovanja peticije
čiji je cilj da joj zakonski omogući da postane de Larverijeina starateljka.
Kanistrači se nadala da će na taj način uspeti da de Larverije prebaci u
prozračniji i moderniji dom za negu ostarelih, s većim brojem zaposlenih
negovateljica/negovatelja i aktivnostima za korisnice/korisnike doma. U tom
domu već boravi osoba iz bliskog kruga de Larverijeinih
prijateljica/prijatelja. „Ona je bila zaštitnica zajednice, a [situacija u
kojoj se trenutno nalazi] je očajna,“ kaže Kanistrači.
U članku Njujork tajmsa posvećenom de Larverije, Kanistrači je iskazala
svoje ogorčenje u odnosu na ravnodušnost gej zajednice u vezi s teškom
situacijom u kojoj se de Larverije nalazila.
„Mislim da je gej zajednica
zaista mogla da organizuje protest, ali nije,“ rekla je Lajza Kanistrači,
dugogodišnja prijateljica gospođice de Larverije i vlasnica lezbejskog kluba
Henrijeta Hadson u kom je gospođica de Larverije radila kao izbacivačica.
'Mlađa generacija gejeva i
lezbejki nije ni čula za nju,' rekla je Kanistrači, 'a i većina današnjih
aktivistkinja/a su mlade osobe. U dvadesetim i tridesetim godinama života.
Zajednica koja za nju zna se sve više smanjuje'.“
Nažalost, u kojoj se nalazi de
Larverije nije neuobičajena, nego rečiti primer nekih od problema s kojima se
stariji gejevi i lezbejke suočavaju. Nije poznato da li de Larverije nema
članove rodbine koji su još uvek živi ili je samo vremenom prestala da bude u
kontaktu s njima. Mnoge starije osobe su se otuđile od svojih porodica bilo
zbog toga što ih porodica nije prihvatila, bilo zbog toga što su se odselile u
veće gradove s brojnijim gej i lezbejskim zajednicama, gde su ostali daleko od
njihovih očiju, daleko od njihovih srca. Ako i završe u staračkom domu,
postavlja se pitanje da li druge osobe u domu imaju problem da prihvate njihovu
seksualnu orijentaciju. Uz to, u mnogim državama Sjedinjenih Američkih Država,
istopolne partnerke/istopolni partneri nemaju zakonska ovlašćenja da se staraju
o svojim partnerima/partnerkama, te u slučajevima kad ne postoji član rodbine
koji bi se o njima starao brigu o njima preuzima država. Pošto je Roza Parks
gej zajednice došla u situaciju da završi u domu okružena tuđincima/tuđinkama —
što je slučaj s mnogim zaboravljenim starim ljudima — krajnje je vreme da se
nešto po tom pitanju i preduzme.
Kad je došlo vreme da Ferel i
ja pođemo, de Larverije je krenula da nas isprati do vrata. Malo se pomučila da
ustane iz kreveta. Nas dve smo glasno protestovale, „Ma ne treba, idemo same!“
A ona — ni da čuje. Uspravila se i odlučnim korakom krenula pravo prema
vratima. Starost i činjenica da je nekoliko dana pre toga pala nisu mogli da
osujete njene džentlmenske manire. Ferel ju je uhvatila za desnu ruku, ja za
levu, i tako smo sve tri zajedno stigle do vrata. Obe nas je poljubila u obraz
i pozdravila se s nama. Rekla je, „Čuvajte se, drage.“
(Preuzeto sa: https://www.afterellen.com/people/77167-an-interview-with-lesbian-stonewall-veteran-storm-delarverie#i8hmeeuEa67hMS5q.99)
Prevoditeljka: Ivana Pražić
