Elana Dykewomon~ Partnerkina negovateljica i njene prijateljice

Ovaj tekst je lični esej o mreži podrške lezbejskih prijateljstava koja prizivamo onda kada lezbejka mora da preuzme odgovornost brige o majci koja umire, a naročito kada brine o partnerki kada oboli od demencije i umire. Glavne teme su: kako prijateljstva formiraju etičku osnovu zajednice,  kako se snalazimo u prijateljskim mrežama koje se preklapaju, na koje sve načine žene prevazilaze teške situacije i koja je uloga naših organizacija u stvaranju „prijateljstva“. U osnovi ovih tema je kako mi kao lezbejke formiramo neformalne grupe kako bi mogle da propitujemo, informišemo se i donosimo teške odluke. 

Prvobitna  ideja za ovaj esej, nastala tokom leta 2016, bila je da se ispita kako prijateljske mreže istovremeno podržavaju i preispituju ulogu „negovateljice“, kako se vrednosti prijateljstva prenose na prijateljstva prema onima koje računaju na nas i kako nas ta razmena međusobne podrške osnažuje u teškim vremenima.

A onda je krajem oktobra 2016. umrla Susan Levinkind, moja partnerka sa kojom sam provela 27 godina.  Najmanje dve godine pre smrti, obolela je od demencije (dijagnostikovana joj je “demencija sa Levijevim telima“) i tokom tih godina bila sam njena glavna negovateljica, a u tom procesu pomoglo mi je plaćeno medicinsko osoblje a ponekad i prijateljice.

Ovaj esej je i dalje o prijateljstvima, o tome kako nam prijateljice pomažu da preguramo teške situacije, koliko je važno da negujemo prijateljstva pored partnerskih odnosa i koliko podržavamo partnerke da čine isto. Takođe je o tome kako „prijateljstvo“ mora da bude deo političke posvećenosti – mora da se prenosi sa naših „ličnih“ na naše organizacije i na naše ponašanje prema drugima. Dok sam razmišljala o ovome, shvatila sam da ono što radimo u prijateljstvima, kako se postavljamo, postaje naš etički okvir. 

Početkom sedamdesetih sam čitala delove dnevnika Anais Nin – koliko se sećam jedna od njenih važnih tema je bila značaj prijateljstva. Premda sam se slagala da je prijateljstvo bilo važno na ličnom nivou, u svojim dvadesetim sam potcenjivala ideju da je prijateljstvo ono što se „najviše računa“ u životu. U to vreme, prijateljstvo je delovalo individualno, individualističko – neophodna mreža podrške u najboljem slučaju, a buržujski mehur ometajućeg komfora u najgorem (iako sam naizgled ulagala mnogo energije u prijateljstva). Morale smo da napravimo revoluciju, zar ne? Zar nismo? Trebala nam je pobuna, nove institucije, slogani, vizije, pesme, razlozi koji će okupiti mase ljudi u nove oblike samoorganizovanja, zaustaviti patrijarhat, zaustaviti hijerarhije, akcije koje će stati na put rasizmu, seksizmu i klasizmu.

Sve te stvari nam i dalje trebaju  - kao i prošireno razumevanje da revolucija podrazumeva invaliditet, veličinu tela, starenje, seksualnost, rodni identitet i izražavanje, duhovnost, porodicu i različite načine kako  se porodica razume u drugim kulturama.  Sve nam je to potrebno naročito za žene koje nemaju prijateljice. Zato što je prijateljstvo lično ali i zajedničko. Ukoliko neka napuni 50 ili 60 godina (ili 25) a nema bliske prijateljice,  prijateljstva naših organizacija bi trebalo da joj pomognu i da je podrže. Ovo se ponekad dešava, ali svakako ne dovoljno često.

Kada govorimo o „lezbejskoj zajednici“ [1]mnoge od nas misle na drugarice – grupu žena približno naših godina, sa kojima smo delile neke aspekte političkog/ kulturnog/ ekonomskog/ društvenog organizovanja, od kojih  su  nam neke (ili mnoge) bile ljubavnice u nekom trenutku. Naše organizovanje je dovelo do postojanja organizacija koje su prerasle u institucije. Da, imamo institucije: ovaj časopis koji čitate, sve objavljene  publikacije, organizacija Stare lezbejke se organizuju za promenu (OLOC), Astrea lezbejska fondacija za pravdu, Nacionalni centar za lezbejska prava, Ženski istraživački centar za karcinom, Medijski umetnički projekat obojenih kvir žena (od 2005 stvaraju  zajednicu putem filma i umetnosti u San Francisku). Ovo je vrlo parcijalni spisak organizacija gde su lezbejke dobrodošle i mogu da steknu nova prijateljstva ili da se informišu o oblikovanju prijateljstva (posmatrajući prijateljice koje rade zajedno).  Mnoge žene iz moje generacije su stekle prijateljice preko političkog organizovanja, kao i genericije pre mene (mislim na Ligu ženskih sindikata) i isto tako će biti i sa generacijama koje dolaze. 

Moja generacija je daleko manje bila vezana za mesta u kojima smo odrasle nego što je to bilo u prethodnim. Razlog je delimično u sve većem broju žena koje su odlazile na fakultet ili su se selile u potrazi za poslom (žene koje su napuštale svoje domove za „potrebe rata“ tokom Drugog svetskog rata bile su naše prethodnice).  Neke od ovih stvari su obeležile slobodu šezdesetih – prati turneje muzičkih grupa, idi u San Francisko, pridruži se komuni,  inspiriši se socijalističkim revolucionarima, onda odbaci mušku retoriku i pronađi najbliži ženski centar, knjižaru, muzički festival  ili zemlju. Dok smo ulazile u te nove prostore, često bez odobrenja naših tradicionalnih porodica, morale smo da  pronalazimo nove načine kako da se oslanjamo jedna na druge. Bile su nam potrebne prijateljice i prijateljice prijateljica na koje smo mogle da računamo da će nas prihvatiti.

Sad nam je potrebna definicija. Šta je prijateljstvo? Šta je „prijateljska naklonjenost“ ? Neću da koristim rečnik.  Ovo  je moje razmišljanje: otvorena želja da  iskreno i sa ljubavlju komuniciramo sa drugom; poziv da delimo ljubaznost, znatiželju, avanturu i podršku. Često se javlja sa pojavom uzajamne privlačnosti – nekad, posebno kad smo mlade sa seksualnim uzbuđenjem. Delimično je to razlog zašto su mnoge od naših dugogodišnjih prijateljica naše bivše ljubavnice – nakon što nam fizička intimnost nije donela ono što nam je bilo potrebno (ili što smo mislile da nam je potrebno) iskreni poziv je ostao ali je presumeren  (ukoliko   bio iskren u  početku). Tokom  procesa  rada na toj privlačnosti, razvile smo osećaj da su name sudbine međusobno povezane. Ako nameravamo da ispoštujemo taj osećaj, onda uspemo da ga prevaziđemo.[2]  Za ta dugogodišnja prijateljstva  se ispostavi da su najbolji pokloni koje nam život daje (u mnogome onako kako je Nin obećala).  Prijateljice nam pomažu da se prilagodimo čak i situacijama velike tuge ili suočavanja sa teškim odlukama. Bila bih značajno drugačija žena da nemam prijateljice.

A „prijateljska naklonjenost“?  To je sposobnost da brinemo za druga bića koja srećemo, želja da ih otovreno i sa poverenjem uključimo u naš život! Ah, otvorenost! Mnoge od nas smo se puno puta opekle zbog te naše otvorenosti. Pre ili kasnije se desilo da neka izneveri naše poverenje, uzme resurse, ogovara, uradi nešto što nas je razočaralo, govori loše o nama nakon što smo napravile neke greške. I mnoge od nas su svesno ili nesvesno radile to isto drugima i ispaštale zbog toga što je nama urađeno. Da li se zatvorimo? Često. Da li se vratimo u zajednicu pokušavajući da učimo iz naših iskustava, pronalazeći nove načine da budemo otvorene? Ponekad. Prijateljice nam pomažu da prebrodimo teške periode na svim nivoima. A dobre prijateljice nam pomažu kada pogrešimo.

Mislim o tome kako prijateljstva, vremenom, postaju etički okvir.  Mnoge religije imaju pretpostvku da treba da se ponašamo prema komšiji onako kako bismo želele da se prema nama ophode (premda mnoge nemaju široku definiciju komšije, koja obuhvata one van njihovog plemena – deluje prilično teško evolvirati iz koncepta „mi“ protiv „njih“). Lezbejke, često  izbačane iz religijskih zajednica i familija[3], moraju da se oslanjaju na prijateljstva kako bi razradile sopstveni sistem uverenja. Provele smo sate raspravljajući o ekonomskim i političkim sistemima, šta je reforma, a šta revolucija, kako da naši prostori postanu pristupačni, kako da definišemo buč i fem, kako da razumemo rod, kako da inkorporiramo antirasizam ne samo u našu politiku, već i u naše domove. Razgovarale smo o ovome u grupama na fakultetima, protestima, konferencijama, skupovima i koncertima, preko interneta i u krevetu. (Adrienne Rich , je pre mnogo godina napisala da je mislila da bi  odgovor na klasično pitanje iz sedamdesetih „ali šta vi devojke radite u krevetu?“ mogao da bude: pričamo jedna sa drugom).

I svi ti razgovori, raspravljanja, tokom godina ličnih i organizacijskih trvenja, doveli su do lezbejske verzije „ponašaj se prema drugima, onako kako želiš da se drugi ponašaju prema tebi“ koja uveliko prevazilazi plemenski sistem (moja grupa, ali ne i tvoja),  i sve se više proširuje; približava nas sve više tako da očekujemo dubinu odgovora, želju da damo sve od sebe, razumevanje da možda nećemo uvek moći da uradimo sve što verujemo da bi trebalo, sposobnost da oprostimo, ohrabrimo i prihvatimo ono što je dato. To je istovremeno prijateljstvo u najspecifičnijem i najširem mogućem smislu.

Ne uspe svaka lezbejka da napravi krug prijateljica i razlozi za to su brojni. Zbog toga smo stvorile organizacije da obave jedan deo posla, da nam budu prijateljice. Otvorena kuća, na primer, obezbeđuje smeštaj, ekonomske mogućnosti i psihološke/socijalne usluge za stariju LGBT populaciju u San Francisku (https://openhouse-sf.org). Otvorena kuća je prijateljska na način na koji ja to ne mogu, mada mogu istovremeno da podržavam i da odlazim tamo. Ali nije dostupna svakome kome je ovakva vrsta institucionalne podrške potrebna.

Prijateljice su nam potrebne za mnogo toga što nas čeka u procesu starenja. Mnoge od nas će se naći u situaciji da negujemo roditelje ili partnerke[4] ,  i nama  samima će biti potrebna nega.  Biće nam potrebno da nam prijateljice budu podrška u susretu sa različitim institucijama – medicinskim, osiguravajućim društvima, vladinim programima, mrtvačnicama – sa svim njihovim odredbama i pravilima kroz koje moramo da prolazimo kako starimo. 

Takođe nam je potrebna pomoć prijateljica pri donošenju teških moralnih odluka. Na primer, kad je Suzan obolela od demencije, znala je da ima „problem sa pamćenjem“, ali je verovala, poput mnogih koji imaju demenciju, da to nije ništa strašno. Kada joj je dijagnostikovana „demencija sa Levijevim telima“  i kada je razumela da je povezana sa Parkinsonovom bolešću, kao i da će u završnim fazama izgledati kao Parkinsonova bolest, postala je odlučna u tome da okonča svoj život pre nego što simptomi preovladaju. 

Ova odlučnost nije bila nova – godinama je bila u grupi  žena koje su proučavale različite opcije vezane za pravo na smrt. U Kaliforniji je nedavno usvojen zakon koji reguliše „pravo na smrt“, ali demencija nije bolest koja je obuhvaćena ovim zakonom. Iako je žena  u potpunosti svesna svog neizlečivog  stanja, suočiće se sa brojnim preprekama pre nego što od doktora dobije lekove s kojima može da okonča život (među kojima je jedna od težih prepreka kako naći lekara koji ima razumevanja).  Suzan je provela nedelje čitajući o pravu na smrt i pravila beleške. Od trenutka kada je neurološkinja prijavila njeno stanje (koje je bilo dodatno komplikovano zbog iznenadnih napada) službi koja reguliše pitanja  u vezi sa vozačkim dozvolama, počela je da priča o samoubistvu.

U početku sam joj govorila: „Samo zbog toga što ne možeš da voziš? Naći ćemo žene, prijateljice, službe koje ćete voziti gde god želiš kad ja ne mogu.“ Trudila sam se da joj skrenem misli od sve većih ograničenja sa kojima se suočavala i nezadovoljstva zbog istih, najbolje što sam mogla. Međutim, kako se demencija pogoršavala i još dodatno kada je dijagnostikovana demencija sa Levijevim telima, postala sam svesna da će doći trenutak kada ću morati da biram između toga da je smestim u neku instituciju ili da joj pomognem da umre (Mogu da pišem o ovome jer je umrla prirodnom smrću, zbog prekida rada srca kada su napadi postali toliko jaki i učestali da je na kraju imala 20 do 30 napada tokom jednog dana). 

Ali izbor koja sam mislila da moram da napravim je bio mučan – da joj pomognem da umre ili odugovlačim toliko da dođe do toga da više nije u stanju da donese odluku, a da ja pritom ne budem u stanju da je negujem kod kuće. Šta radim kad imam problem? Idem da pričam sa prijateljicama. One su mi pomogle da shvatim da ne bih mogla da smestim Suzan u neku instituciju – to je upravo ono što nije želela.  Bila je vrlo izričita u tome da ne želi da bude ni u jednoj bolnici duže od jednog dana. Nije želela „vanredne mere“. Nije želela pejsmejker. Želela je da umre kod kuće i da sama odluči kada to postane neophodno. Bila je izričita u vezi tih stvari mnogo pre bilo kakve demencije. Ali, da li sam mogla da joj pomognem?  Prijateljica je poznavala savetnicu u Jevrejskoj službi za porodicu, koja je pružala podršku članovima porodice prilikom umiranja i smrti bližnjih – lezbejka mojih godina, čija je partnerka rano umrla što je podstaklo da se bavi time.  Dala mi je knjigu koju je napisala o umiranju, formular  „Pet Želja“[5] (u kojem možete da navedete eksplicitno kakvu palijativnu negu želite, koji svako treba da ispuni)[6] i ohrabrila me da pomongnem Suzan najbolje što mogu. Ona, koja je bila prijateljičina prijateljica, je bila otvorena i prijateljski naklonjena prema meni – profesionalna kakva je trebala da bude, ali je razumela moju dilemu kao da smo ravnopravne.

Imala sam prijateljice koje su pomogle roditeljima ili partnerkama da umru. Pričala sam sa njima dugo. Bilo mi je potrebno da razumem  koje su pravne posledice toga što će Suzan izvršiti samoubistvo i šta će uslediti nakon toga. Odlazila sam da spavam pored nje znajući da će uskoro umreti, i budila se misleći: Ne mogu to da uradim...Moram to da uradim. Ne mogu to da uradim. Bilo bi surovo da ne uradim ono što ona želi.

Pričala sam o tome sa Suzan. Pitala sam kako će znati da je pravo vreme, a ona je smislila odgovor: „Kada više ne budem mogla da izvadim sudove iz mašine“. Rekla sam joj da će morati da ima poverenja u mene da ću joj reći kad bude došao taj trenutak. Rekla je: „Ako mi budeš rekla da je mesec, nedelja, dan, verovaću ti.“ Plakale smo.

Moje prijateljice.

Mrzim kad ljudi kažu, „Ja ne bih to mogla da uradim da sam na tvom mestu.“ Ne znamo na šta smo spremne dok okolnosti ne traže da damo sve od sebe. Videla sam  da mnogo žena prihvate svoju sudbinu. Neki ljudi pokleknu ili odu. Ponekad bi mi prijateljice rekle „Moraš da vodiš računa o sebi“, što bi me često razbesnelo (iako je vrlo prirodno reći to – i ja sam to govorila prijateljicama u različitim situacijama). Htela sam da vičem: Nemojte da mi govorite da brinem o sebi. Dođite da operete veš, sudove, donesete večeru, provedete popodne sa Suzan.  Ali i bez vikanja mnoge su došle. Dolazile su i pomogale mi da namestim krevet, okupam psa, pomognem Suzan prilikom tuširanja, rešavale su slagalice, čitale sa njom, odvodile je u zaliv da vidi ptice.

Suzanina najbolja prijateljica, koja je joj takođe bila asistentkinja u  računovodstvu, prešla je da živi kod nas usled sinhronizovanosti svih naših potreba. Njoj je bio potreban stan; nama je bila potrebna pomoć ukoliko u toku noći Suzan padne ili posteljina treba da se promeni. Tokom poslednje godine je volela i podržavala Suzan na stotinu načina. Tragam za načinom sada da razumem odnose duboke povezanosti, uzajamnog oslanjanja i poverenja koji se ne pretvore u intimno prijateljstvo. Suzanina prijateljica i ja delimo vrednost prijateljstva, očekivanje časnog delovanja u teškim situacijama i taj okvir kovan u širem krugu prijateljstava je izdržljiv. Deleći te vrednosti, delovale smo kao prijateljice jedna prema drugoj u teškom periodu, poštujući različite odnose koje imamo sa Suzan. Interesantno je primetiti kako dve osobe koje nisu primarno izabrale jedna drugu za prijateljice, mogu da postanu dobre prijateljice kada okolnosti to zahtevaju. Počele smo da se divimo jedna drugoj zbog načina kako smo postupale i ta povezanost ostaje.[7]

Počela sam da tražim od Suzaninih prijateljica da provode vreme sa njom. Neke, od kojih smo očekivale da se pojave, su nestale ili ponudile nekoliko poziva – ali to se dešava svima koji proaze kroz zdravstvenu krizu. Suzan je imala preko sedamdeset godina i neke njene prijateljice nisu fizički bile u stanju da voze do naše kuće ili su i same imale zdravstvene probleme. S druge strane, pojavile su se neke žene, a da nam uopšte nije ni palo na pamet da ih kontaktiramo.

Neke od njih  koje sam jedva poznavala, ali one su znale i mene i Suzan, zbog aktivnosti u organizaciji Starije lezbejke se organizuju za promene, ili zbog izdavaštva,  ili iz aktivizma u zajednici, ili smo imale zajedničke dugogodišnje prijateljice, i došle su da provedu vreme sa nama. Jedna žena je dolazila svakog utorka i čitala ili rešavala slagalice sa Suzan; prijateljice prijateljica koje su videle Suzan na žurci su dolazile nekoliko puta mesečno da čitaju sa njom; dugogodišnja prijateljica je dolazila svakog četvrtka uveče i ponekad donosila večeru – Suzan nije imala „sindrom sumraka“ (kada sumrak donese jaku anksioznost) ali ja sam ponekad imala. Suzanina najbolja prijateljica se doselila i bila je tu kao podrška u sred noći, i bila je druga osoba koja je imala medicinsko punomoćje, u slučaju da ja nisam mogla. Druge su je vodile na ručak kad su i ona i one mogle. Imale smo neverovatnu sreću da smo mogle da angažujemo lezbejku, koju smo obe poznavale kao neku koja je bila deo naše šire mreže prijateljstava, da pomaže po šest sati tri dana u nedelji (postala nam je obema dobra prijateljica) a druge prijateljice su preuzele četvoročasovne smene tokom vikenda.

Tokom leta 2016. Suzan je bila dobro zahvaljujući  kombinaciji lekova protiv Alchajmerove bolesti, lekova protiv napada i antianksiolitika. Bila je toliko dobro da sam odlučila da idem na neophodnu operaciju zamene kolena ukoliko nadjem prijateljice i rodbinu dok sam na rehabilitaciji i tokom nedelja oporavka kada ne bih mogla da učinim mnogo za Suzan.  Suzanina ćerka je došla prve nedelje, jedan od moje braće je bio tu pet dana, ali najveći deo vremena su tu bile tri žene s kojima sam se sprijateljila kad smo imale dvadeset godina, dve su bivše ljubavnice.

Deset dana nakon operacije, Suzan je ponovo počela da dobija napade. Pošto je počela često da pada, morala je da se kreće u invalidskim kolicima i bila joj je potrebna pomoć pri oblačenju i odlaženju u toalet. Svi su bili neverovatno podržavajući. Moje prijateljice su uspele.  Neke od žena koje su delile sa mnom viziju „revolucije“ – postale su baštovanke, terapeutkinje, borkinje za prava životinja, za zaštitu životne sredine, aktivistkinje za rasnu i ekonomsku pravdu, nastavnice, umetnice – porasle smo.  One koje su mi ostale prijateljice, postale su moji resursi, oslonac u neočekivanim promenima razorne realnosti u kojoj je moja partnerka živela.

Bilo je jasno kad sam organizovala da sve one dođu da nisam imala predstavu o tome da će morati da pružaju tako intimnu negu za Suzan. Jedna od njih se zatekla u trenucima umiranja i razgovarala sa policijom u sred noći (gej komšija je došao u 12:30 noću da nam pomogne da joj promenimo položaj i ustanovio da je umrla – čin velikog prijateljstva). Suzanina prijateljica iz prizemlja se popela čim sam je pozvala. Moja lokalna najbolja prijateljica je došla u dva sata ujutru i spavala na kauču nedeljama; naša prijateljica koja je bila primarna negovateljica je došla u 6 ujutru. Zatim je sledeća prijateljica došla da mi pomogne oko sahrane i podrži me dok sam prolazila kroz shiva (nedelja žaljenja). Dve nedelje nisam bila sama. I bila sam veoma zahvalna, iako sam to jedva mogla da izrazim.

Ali šta rade ljudi koji nemaju bliske lokalne mreže, koji nemaju prijateljice ili nemaju posvećenost, novac i vreme da provedu sa njima? Imam prijateljicu čija partnerka  ima Alchajmerovu bolest poslednjih šest godina i koja u svojoj blizini nema ove mreže koje bi mogle nešto da promene. Ponekad razgovaramo. Pokušavam da je uputim kome bi mogla da se obrati. Donekle imaju podršku porodice. Recepcionarka koja radi u ordinaciji moje zubarke je prvo brinula o ocu, pa zatim o mužu dok je imao demenciju i dugotrajnu bolest. Iako sam se nadala da ima prijateljice i rodbinu koji mogu da joj pomognu, ta pomoć mi je delovala kao minimalna. Videla sam izdržljivost žena koje se svakodnevno suočavaju sa hitnim stanjima. Poznajem nekolicinu koje se bore da žive sa demencijom sa Levijevim telima – imaju jaku zajednicu, ali mnoge od njih su u težoj ekonomskoj situaciji nego što smo Suzan i ja bile. Otvorile su internet stranicu preko koje prikupljaju novac, ali to će samo zagrebati površinu troškova neophodnih za konstantnu negu.

Znam da sam u stanju da napišem ovaj esej tri meseca nakon što je Suzan umrla jer su me prijateljice podržavale, brinule o meni, slale poruke, pozivale me na doručak, dolazile da prespavaju jednom nedeljno. Bez njih bih „prebrodila to“, ali sumnjam da bih mogla da pišem o tom iskustvu, a ima još mnogo toga da se kaže. 

I da se analizira.  Kako proširujemo krug prijateljica koje nas podržavaju od spolja? Kako gradimo – i finansiramo - organizacije koje će brinuti o nama kada to bude bilo potrebno? Gde ćemo naći energiju, posvećenost, novac da platimo negovateljice u ovoj razornoj političkoj atmosferi koja naročito pogađa ranjive? A sve lezbejke su ranjive.

Prijateljstvo je mesto od kojeg treba krenuti. Zatim, moramo da proširimo sve što smo naučile kroz prijateljstva, pronalazeći način da prevaziđemo izolaciju. Moramo da nastavimo da razgovaramo i da hitno pronađemo načine kako da prijateljstva postanu fundamentalna vrednost naših života.

Beleška o autorki

Elana Dykewomon je nagrađivana autorka osam knjiga u kojima su lezbejke glavne junakinje, uključujući romane Beyond the Pale, Risk i Riverfinger Women. Najnovija knjiga poezije What Can I Ask – nove i izabrane pesme 1975 – 2014 , je objavljena kao Sapfik Klasika, objavio je Sinister Wisdom /Midsummer Night’s Press. Elana je dugogodišnja aktivstkinja za socijalnu pravdu, urednica i nastavnica. Živi u Oakland-u, u SAD-u i izaziva nevolju kad god je to moguće. Videti www. dykewomon.org za informacije o časovima pisanja, uredništvu i izdanjima.

 Elana Dykewomon, The Caregiver and Her Friends, Journal of Lesbian Studies, 2018,volume 22(1), page 94-101 https://doi.org/10.1080/10894160.2017.1301174,

Copyright Elana Dykewomon, 2017. Reprinted with permission.
Prevela Jodie Roy

---

[1] Postoje drugi načini da razumemo zajednicu koji podrazumevaju iscrtavanje kruga oko ljudi u posebnoj kategoriji: lezbejke, nastavnice, barmenke, članice  anonimnih alkoholičara, spisateljice, bivše zatvorenice, ili sva rodbina: ili ljudi koji žive u istoj geografskoj oblasti, ili su povezani religijom (izvan geografskih granica) ili etnicitetom ili rasom. Prijateljica mi je skrenula pažnju da ne treba da spajam zajednicu i prijateljstvo, ali se pitam da li je to za mene uopšte moguće! Moje prijateljice i ja delimo osnovne vrednosti, iako se ne slažemo oko svega. One ne čine čitavu moju zajednicu, ali jesu njen centar.

[2] Dok je Suzan bila bolesna, nekoliko prijateljica me je pitalo da li sam ogorčena zbog toga što radim za nju stvari koje ona neće moći da uradi za mene, ili da li se brinem ko će mi pomagati kad budem ostarila. Iako sam ponekad bila ogorčena, zbog vremena, organizovanja i fizičkog napora koji su odlazili na to da ona ima najbolji mogući život, uvek sam znala da bi ona uradila isto da su uloge bile obrnute. Kako je vreme prolazilo bila sam sve manje u otporu da radim ono što joj je bilo potrebno. I negde tokom tog procesa sam počela da verujem, možda naivno, da ću biti dobro ako/kada više ne budem mogla da brinem sama o sebi. Imam prijateljice i one imaju prijateljice.

[3] Naravno da nismo sve bile izbačene – ovo je više važilo za lezbejke koje su odrastale u vreme pre nego što smo postale prihvaćenije na nekim mestima.

[4] Dok sam pomagala majci tokom poslednje dve godine njenog života, počela sam da primećujem da to što sam buč, bar onako kako sam ja to osećala, počinje da se spaja sa tradicionalnim „ženskim poslom“ negovanjem. Bilo je to poput udarca u glavu. I nova ideja o kojoj sam pričala sa prijateljicama.

[5] http://thelastvisit.com resources/advance-directives/five-wishes-a-planing-tool/

[6] Postoji još jedan , nesretniji nivo neuspelih prijateljskih mreža: pre mnogo godina sam pozvana kao govornica na univerzitetu u zapadnom delu SAD-a. Jedna od lezbejki koja me pozvala je imala partnerku koja je koristila invalidska kolica. U gradu nije bilo puno pristupačnih mesta za druženje za lezbejke. Neke njene prijateljice su dograđivale kuću, i ona je verovala da će dodati i rampu kako bi njena partnerka mogla da dođe kod njih. Ali se to nije dogodilo. Da li je mogla da ih pita ili da im pomogne da to isplaniraju? Da li su trebale da budu svesnije? Kako da razvijemo etiku koja obuhvata i ono što drugima treba i podstiče nas da imamo želju da to obezbedimo?

[7] Jesam vikala na jednu od mojih najbližih prijateljica dok smo šetale. Ponekad prijateljice, slušaju i ne shvataju lično kad ste pod stresom i brbljate.