Nadam se da ću ovim člankom izbrisati ovu poslednju rečenicu, tumačenjem principa lezbejskog feminizma: da se objasni homoseksualcima da nijedna neobična individua neće biti slobodna dokle god postoji seksizam, zato što je muška nadmoć u korenu opresije prema homoseksualcima i homofobije. Pokazati ženi da "nijedna žena" neće biti slobodna da bira da bude šta hoće, sve dok nismo slobodne, takođe, da izaberemo da budemo lezbejke, zato što je dominacija heteroseksualnosti glavno uporište muške nadmoći. I iznad svega, pokazati lezbejkama (kao homoseksualnim muškarcima i ženama), da su ova dva dela opresije prema nama povezana, i ne samo da ne treba, nego i ne smeju da budu odvojeni, u našoj borbi za oslobođenje.
Razvoj lezbejsko-feminističke teorije počeo je, za većinu nas, kada smo na određenom nivou shvatile da je u kulturi muške nadmoći heteroseksualnost politička isto kao i slobodan seksualni izbor, i da je tako lezbejstvo u političkom smislu političko koliko i lično.
"Ženski identifikovana žena", jedan od ranijih lezbejsko-feminističkih dokumenata, koji su izdale radikalne lezbejke 1970, ukazivao je na političke implikacije lezbejstva, u kome se navodi: "Na nekom nivou, ona (lezbejka), nije bila u stanju da prihvati granice i opresiju koje su joj nametnute kroz njenu najosnovniju ulogu u društvu, a to je ženska uloga". Taj dokument, kao i razgovor koji je usledio, nastavili su analizu koja je razvila političku moć i svesnost lične odluke da se bude lezbejka, u društvu muške nadmoći; to je odluka, bila svesna ili ne, kojom žene izazivaju kulturu u kojoj je ženski život izgrađen oko muškarčevog. Oslanjajući se na ovo prepoznavanje, koncept ženske identifikacije predstavlja zacrtavanje životnog stanovišta ženskog samopotvrđivanja i ljubavi prema ženama. Primarna identifikacija sa ženama, koja daje energiju kroz pozitivno osećanje sebe, razvila je odnos sa nama samima, a ne kroz odnos sa muškarcima.
U ovom kontekstu, lezbejski feminizam dobija na političkom značaju. To nije samo lični izbor životnog stila, mada se uključuje u duboko lični intimni način života.
Građanska prava neobičnih su najviše ograničena, mada bi prava jednakosti, kao i pravo na posao, morali biti apsolutno i suštinski garantovani svima. Ono što se u skorije vreme pojavilo, je više od dinamične ženske kulture i zajednice, mada je to ključno za naš opstanak i moć kao ljudskih bića.
Lezbejski feminizam u svom razvitku u poslednjoj deceniji, uključuje sve ovo, ali kao politička teorija predstavlja uglavnom kritiku heteroseksizma – institucionalne i ideološke dominacije heteroseksualnosti, kao osnove muške nadmoći. Ova teorija proširuje feminističku analizu seksualne politike, do analize same seksualnosti kakva je danas ugrađena u naše društvo. Njena praktična primena uključuje orijentaciju ženinog života oko žena, (ženska identifikacija) i obavezu žena, kao političke snage sposobne da menja društvo kao i naš životni stil.
Pre nego što nastavim razmatranje lezbejsko-feminističkih analiza, dopustite mi da razjasnim moju upotrebu termina, koja često izaziva konfuziju. Lezbejska-feministička teorija, kao kritika muške nadmoći i heteroseksizma je ugao, analiza i obaveza, koju mogu da prihvate svi homoseksualci i heteroseksualci, žene ili muškarci – baš kao što su socijalizam ili panafrikanizam, teorije koje svi, bez obzira na svoju rasu, pol, ili klasu, mogu da prihvate. Lezbejka je žena, čiji je seksualni-emotivni izbor, žena, i koja usled toga odbija neke aspekte tradicionalne ženske uloge, pri čemu može, ali i ne mora, da prihvati lezbejsku feminističku političku analizu. Ženski identifikovana žena je feministkinja, koja usvaja lezbejsku-feminističku ideologiju, i sprovodi je u svom životu, bez obzira da li je lezbejske orijentacije, ili ne. Nisu sve lezbejke ženski identifikovane, a nisu ni sve feministkinje ženski identifikovane; ali jasnije razumevanje lezbejskog feminizma treba da, i jednima i drugima, omogući da se ujedine oko zajedničke identifikacije.
Kako je sve više lezbejki prepoznavalo političku važnost lezbejstva, počele smo da shvatamo, da heteroseksizam funkcioniše u svim institucijama koje su feministkinje prikazale kao opresivne prema ženama: radno mesto, škola, porodica, mediji, organizovana religija, itd. Sve društvene institucije bazirane su na pretpostavci, da svaka žena ili jeste, ili želi da bude vezana za muškarca, i ekonomski i emotivno, i one se zasnivaju na ideji da je heteroseksualnost jedina prirodna i superiorna forma ljudske seksualnosti. Ove pretpostavke ideologije heteroseksizma pomažu održavanju institucionalne opresije nad svim ženama, kao i nad onim muškarcima koji otvoreno odstupaju od heteroseksističke muške norme.
Porodična opresija, i opresija nad ženama unutar porodice, je očigledno zasnovana na heteroseksizmu, kao što su različite forme diskriminacije usmerene protiv žena-pojedinki, koje žive same, ili svake one, koja živi van porodičnog jezgra. Manje očigledna, ali jednako važna, diskriminacija protiv žena na radnom mestu, je takođe podržana ideologijom heteroseksizma. Žene su definisane i iskorišćene kao sekundarne ili marginalne radnice, shodno pretpostavci da rad nije naša primarna obaveza: čak iako radimo van kuće celog svog života, pretpostavlja se da smo mi primarno obavezne prema svojoj porodici, i da imamo drugog (glavnog) donosioca hleba (muškarca) koji nas izdržava. Ova pretpostavka se stalno pokazuje kao pogrešna, ne samo za lezbejke, već i za mnoge druge, naročito za žene trećeg sveta, kao i žene iz nižih klasa. Ipak, legenda pobeđuje. Ideologija heteroseksizma povezana sa institucijom jezgra porodice, nastavlja da opravdava poslovnu diskriminaciju, i odbija shvatanje posla kao ozbiljnog cilja i za žene.
Slično se može objasniti kako heteroseksistički stavovi uslovljavaju sve druge institucije našeg društva. Možda je najvažnije kako je heteroseksizam korišćen da porekne žensku snagu, da porekne njenu samokoncepciju i preživljavanje bez muškaraca. Društvo dosledno propisuje, ako nisi sa muškarcem, ti nisi potpuna žena; bilo da si u celibatu ili lezbejka, viđena si kao "čudna". Ako si nezavisna i agresivna u svom životu, nazvana si "muškaračom", bez obzira na seksualni izbor. Takve etikete se koriste da uplaše žene, da zadrže heteroseksualne žene na njihovom mestu, a lezbejke izoluju.
Etikete nisu samo nazivi. Iza svake etikete je naglašena pretnja (društvena, ekonomska ili fizička odmazda – poricanjem sistema za održavanje života, ili čak samog života), ako prekoračimo granice. Stoga, najprodornija i najpodmuklija stvar, koja održava dominaciju heteroseksualnosti, je kontrola davanja ili oduzimanja ženskih heteroseksualnih privilegija: društvena i porodična prihvaćenost, ekonomska sigurnost, muška legitimnost, pravna i fizička zaštita. Stepen do koga prihvataš ove beneficije zavisi od rase, pola, i klase, i koliko se ti pridržavaš patrijarhalnih pravila. Kroz heteroseksualne prednosti, ženi se daje oslonac u "ispravnom" ponašanju (ili, u slučaju lezbejke, u pretvaranju da se ponaša "ispravno") i, na ovaj način, u podržavanju sistema koji proizvodi njenu sopstvenu opresiju. Žene, bez obzira koje su seksualne orijentacije, ili u kakvim ličnim vezama sa muškarcima, moraju da shvate da je poslednji oslonac ženskog preživljavanja više vezan za sve žene nego i za jednog muškarca.
Heteroseksualne prednosti nisu dugotrajne beneficije ili moć, nego mala, kratkotrajna podmićivanja, zauzvrat odricanju od trajne samorealizacije i kolektivne moći.
Ako iz drugog ugla ispitamo etikete, i jezik koji se koristi protiv nas, otkriva se potencijalna moć i lezbejstva i ženske identifikacije. Zašto društvo izjednačava žensko samo potvrđivanje, nezavisnost i samosvojnost (sposobnost da se živi bez muškarca), sa izrazima: "lezbejka", "muškomrzačka lezbejka", "buč" (muška oponašateljka ili moćnica), "kastrativna žena", itd. Jezik koji se koristi protiv nas je jezik moći i bitke. U prisustvu lezbejki, muškarac se oseća ovlašćenim da se buni, da preti njihovoj "nadmoćnosti". Oni "primećuju" ovu potencijalnu moć, pre no što je mi same razumemo, i nastoje da potisnu našu seksualnost, kao jedan od vidova naših mogućnosti i za nezavisnost od njih i za promenu društva.
Lezbejsko-feministička teorija nije nastala u vakumu; razvila se iz naših iskustava coming out-a (slobodnog i javnog ispoljavanja kao lezbejki), iz reakcija protiv nas, i naročito iz naših napora da razumemo i analiziramo tu reakciju. Većina nas koja je prošla coming out, i potvrdila naše pravo na biti "lezbejka, žena i ponosna", kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, nije u potpunosti razumela kakvu pretnju predstavljaju naše izjave i akcije za patrijarhalno društvo. Bile smo upozorene od "starijih lezbejki" o opasnostima, ali smo i same učile šta je opasno lezbejstvo, po reakcijama koje smo doživele u društvu i pokretima koje znamo, za građanska prava, feminističkom, levičarskom, čak i kod muškaraca-homoseksualaca. Zatim smo naučile da smo pobunjenice. Shvatile smo da nije prihvaćeno biti lezbejka u Americi. I naučile smo da to nije prihvaćeno iz razloga koji su daleko iznad individualnih stavova i fanatizma. Nije prihvaćeno, jer nezavisne žene, žene koje vole sebe, su izazov ideji da su muškarci nadmoćni, ideji koja jača patrijarhalne institucije, i koja od njih zavisi.
Lezbejka je najjasnija antiteza za patrijarhalnost – uvreda njegovoj osnovnoj dogmi, koja se zasniva na mržnji prema ženama; mi volimo žene. Patrijarhat traži žensku poslušnost i mogućnost da ih oblikuje; mi tražimo snagu, potvrđivanje i dostojanstvo za žene. To bazira snagu u određene uloge, određeni pol i druge fizičke oblike; mi radimo van polno određenih uloga i tražimo novu osnovu za određivanje moći i odnosa. Naša egzistencija je napad na sve ono što su muškarci definisali kao "svoju" teritoriju. Budućnost lezbejke ne leži ni u predavanju niti poziciji "pobunjenice", nego u prihvatanju i korišćenju svega toga, za ostvarivanje promena u patrijarhalnom društvu. Naša situacija kao pobunjenica je upravo ono što nam daje mnogo snage i maštanja, da dovedemo u pitanje muške definicije nas samih, kao i društveni poredak. Neki od ranih lezbejskih slogana i naslova, osvetlili su suštinu te moći: Zloba Lavande; Furije; Sablast; Mi Smo Žene Tvoja Majka Te Je Upozorila Na To.
Dok radimo za svoja građanska prava i prostor, da razvijemo svoje sopstvene životne stilove i institucije, ne smemo da mislimo da možemo biti prihvaćene u patrijarhatu kao takvom. Moramo biti oprezne pri korišćenju strategije "mi smo baš kao vi". Mi smo različite. I društvu je potrebna naša različitost: naša sposobnost da volimo žene u svetu koji mrzi žene; naša snaga i samodovoljnost u društvu koje kaže da moraš da imaš muškarca; snaga naše imaginacije i otkrivanje novih mogućnosti koji dolaze iz potrebe za stvaranjem naših života bez modela ili podrške postojećih institucija. Ni sve lezbejke očigledno nisu iste, pa takođe nismo iste kao heteroseksualke. Osporavati naše razlike, znači osporavati posebnu opresiju nad nama, i posebnost naših snaga. Moramo naša iskustva i razlike da predstavimo svima koji hoće da razviju novu realnost za žene, a time i za muškarce. Neke od ovih razlika će biti bliske drugima koji se ne uklapaju u društvene norme, boje, godišta, fizičke izglede, bračna stanja, klase, itd. Ustvari, što je žena više spremna da istupi iz društvenih stereotipa o tome šta ona treba da bude, ona je tim više "čudna", i više može da uoči, kako seksističke i heteroseksističke pretpostavke ograničavaju nju, individualno, i žene kao grupu.
Pošto je lezbejsko-feministička teorija takođe zasnovana na našim iskustvima opresije nad ženama, došle smo do stupnja da shvatamo da su homofobija i opresija nad homoseksualcima, čak i prema muškarcima, zasnovane na seksizmu i institucionalnoj moći muške nadmoćnosti. Muškarci homoseksualci imaju neke muške privilegije u društvu, naročito ako ostanu prikriveni, ili na drugi način distancirani od heteroseksualnih muškaraca koji mrze žene. Ali oni, ipak, ostaju prezreni kao manje vredni muškarci, ili kao žene. I to će tako biti, sve dogod su žene prezrene, i dogod "pravi" muškarci moraju da imaju seksualne odnose sa ženama, i dominiraju "pravim" ženama u patrijarhatu. Njihovi dugoročni interesi, stoga, ne leže u identifikcaciji i pokušajima dobijanja više muških privilegija, nego u napadanju muške nadmoći i heteroseksualne dominacije. Muškarci homoseksualci se suočavaju sa sličnim izborom kao i heteroseksualke: oni mogu da prihvate društvene ponude za kratkotrajne beneficije (muške privilegije za jedne i heteroseksualna privilegija za druge), ili oni mogu napadati patrijarhalnu osnovu tih velikih privilegija i nastojati na dugoročnom otklanjanju celokupnog sistema seksualne opresije.
Lezbejke kao homoseksualke, i kao žene, nemaju nikakav pravi razlog za održavanje bilo kog aspekta seksualno-bazirane opresije, i treba da budu najbrže: da shvate važnost lezbejskog feminizma, i da deluju politički i lično. Tu je zatim lezbejsko nepoznavanje ili ravnodušnost prema lezbejskom feminizmu koje ja ocenjujem kao najveću konfuziju. Da prihvatimo naš položaj pobunjenica i napadnemo dvostruki moral seksizma i heteroseksizma, ne mora uvek da bude najbolji izbor: to je, međutim, najjača i ispunjavajuća varijanta. Bez obzira na nečiju sferu aktivnosti, perspektiva je ono što pruža osnovu za individualnu i grupnu snagu u borbi za dobijanje kontrole nad našim životima, i ostvarivanje osnovne promene u društvu. Ponekad se čini lakše zahtevati prihvatanje pod patrijarhalnim uslovima, ali ultimativno. Naša sloboda manje zavisi od društvenog prihvatanja, a više od promena osnovnih društvenih dogmi.
Razmatrajući lezbejsko-feminističku teoriju i lezbejke kao pobunjenice protiv patrijarhata, ja ne govorim koje posebne taktike treba da se koriste (promena zakonodavstva, ili demonstracije). Radije, upućujem na naglašavanje analize i pristupa koji imamo u svakoj političkoj akciji, u pogledu toga kako se heteroseksizam i muška nadmoć uzajamno pojačavaju u održavanju naše opresije. Taktike će varirati široko u skladu sa okolnostima, ali lezbejke moraju učvrstiti sebe u lezbejsko-feminističkoj teoriji. Sa ove tačke gledišta možemo da odlučimo koje teme da nastavimo, i na koji način, i možemo da se udružimo sa drugim individualkama i grupama koje takođe razumeju da patrijarhat nikako ne služi ni njihovim individualnim interesima, niti interesima pravednijeg i humanijeg svetskog poretka.
(Iz knjige eseja
Charlotte Bunch, Passionate Politics, St. Martin's Press, New York 1987)
No comments:
Post a Comment