Iz lezbejskih zapisa: Taj osećaj nepravde

Lezbejka, radi honorarno u Beogradu, 32 godine

Baba je prodala kuću i doselila se kod nas u naš grad gde sam živela sa roditeljima. Od tih para je njoj kupljen manji jednosoban stan i isplanirano je da se kupi još jedna manja garsonjerica u gradiću u kom smo živeli. Baba je i pričala najviše o tome kako bi ona kupila jednu manju garsonjericu koju bih ja trebala da koristim, tj. ona bi bila meni namenjena zato što su sestre u tom periodu obe imale svoj stan. E sada, to je isto tako bio period kada sam se ja mojima i autovala. Nisam više mogla da to držim i krijem u sebi jer sam imala devojku tada. I tako se baš potrefilo, u tom periodu kad je baba odlučivala šta će sa tim ostatkom para, ja se autujem i odjednom baba menja odluku i ne da da se kupi garsonjera, već da se te pare rasporede na moje druge dve sestre. Samo je rekla da neće garsonjeru i jednom je prokomentarisala kako ću ja tu da dovodim svoje kojekakve.

I eto, zato što sam lezbejka baba je odlučila da ja ne treba da dobijem garsonjeru. Novac se rasporedio na sestre, pošto su one pod kreditom. Nismo imale neke prepirke ni svađe, tako je ona odlučila i niko se nešto nije posebno bunio. Što je najgore, ni ja se nisam nešto posebno bunila. Imala sam tada 30 godina. Moje sestre nisu ništa od tih para meni dale. Ja sam nekako mislila da je to ok da njima ide taj novac, jer kao njima više treba, one imaju porodice, a ja sam sama. Tad u tom momentu sam verovala da to tako treba. Ne žalim ni sada, ali nekako uvek će to tako biti - zato što imaju porodicu ili brak one će zasluživati više od mene, a ja zato sto sam lezbejka - meni ne treba.  

Glupo mi je što ja to tako prihvatam, nekako je to ušlo i u mene da to tako treba, ali kada porazmislim sada - prosto nije fer! I taj babin komentar mi je potvrdio da je plan promenjen samo zato sto sam lezbejka, da nije bilo tog komentara ne bih ni znala razlog zbog kog se predomislila. Njoj se nisam ni autovala direktno, već je to sigurno čula od mame.

Kasnije sam imala utisak kao da je baba najbolje prihvatila moje autovanje, zato što je to najčešće i pominjala od svih mojih. Dolazila sam kod nje sa tadašnjom devojkom, pa je onda baba jednom sela sa nama i rekla nam da se ne svađamo, već da se volimo. To mi mama i sestre nikada, na primer, ne bi rekle.

Dalje, delom se i nastavila ova priča oko stana. Baba je umrla, a taj stan u kom je ona živela je prepisan na mene. Međutim, pošto sam ja došla u Beograd, mi smo to uzeli da izdajemo, a od te kirije sam računala da će to biti moje pare i da ću ja ovde moći da plaćam makar deo svoje kirije. Međutim, mama se nije složila sa tim, jer ona smatra da to pripada njoj, a stan je požurila da prepiše na mene kako bi plaćala manji porez. I to mi je bezveze, jer kao stan je na moje ime i kad sam živela u njemu kratko to je bilo ok, a sada kada ga mama izdaje pare idu njoj. Glupo mi je i jesam malo bila razočarana. Imam baš osećaj nepravde, kada je to sve sa babom bilo, mislila sam ''Neka, to možda tako treba'', ali nekako ovo sada mi je krivo. 

Malo se i mama naljutila, jer je videla da se i ja ljutim i to mi je baš bilo iznenađenje i razočarenje, taj osećaj nepravde. Nisam pričala sa drugaricama o ovome, jedino sam ispričala svojoj bivšoj devojci. Nekako, kada sam malo sa mamom i pričala o tome da mi je krivo, ona je rekla ''Pa eto ti taj stan, živi ti u njemu, šta ćeš u Beogradu''. I sve da joj kažem baš iskreno šta mislim, ne verujem da bi postigla ništa sa tim, jedino bih se možda ja bolje osećala kada bih joj rekla da me je to povredilo i zašto. Možda bih joj i otvorila oči i možda bi shvatila, ali i ovako su nam zahladili odnosi, tako da mislim da se ne bi promenilo ništa.