Lične granice i autonomija

Lične granice se odnose na iskustvo i doživljaj sebe kao odvojene i kao celovite jedinke u svetu. One se mogu opisati kao zamišljena

linija koja opisuje naš lični prostor (u prostornom smislu) ili deli za nas prihvatljive reakcije prema sebi i drugima od neprihvatljivih. Slikovito gledano, naša granica je zamišljeni krug oko nas koji nas okružuje i koji sadrži sve ono što čini naš doživljaj sebe kao zasebne osobe. 

Kada dve žene uđu u odnos, one postaju dva takva kruga koja plove u kontinuumu kontakta, stapanja i razdvojenosti. Jedan krug napravi kontakt sa drugim, granica dodirne granicu, ukoliko se stapanje desi, možemo imati onaj osećaj 'gubitka sebe'. Međutim, naše granice su tu čak i tad, mi smo i tad zasebne jedinke. 

Ukoliko osoba nije razvila jasne granice, to je kao da naš imaginarni krug ima slabe tačke. Kada je ovo slučaj – kretanje između razdvojenosti, kontakta  i  stapanja  može  biti  neugodno  i  zastrašujuće.  Tada  se često trudimo da održimo odnos na jednom mestu, kako bi minimizirale neugodnost. Ukoliko ne verujemo svojim granicama, možemo zbog toga skroz izbegavati bliske odnose, ne riskirati, kakose ne bi osećale suviše izloženo, osetljivo, ranjivo. 

Da bismo dobro bile sa drugom, potrebno je da imamo čvrsto izgrađene granice. Sa druge  strane,  mi  kao  žene  se  socijalizujemo  tako  da  nam  je potreban neko kako bi bile kompletne, 'naša druga polovina bez koje nismo cele' i sl. Možemo zapostaviti sebe baveći se drugom i odnosom. Možemo postaviti potrebe partnerice na prvo mesto, zanemarujući svoje. Žene su naučene od ranog doba da budu više usmerene na ispunjavanje potreba drugih nego svojih.

Kada se završi faza romanse i kada se vratimo svojim ranijim aktivnostima   i   prijateljstvima,   to   može   biti   šok   za   partnerku. Najčešće dolazi do toga da smo osetljive na distancirano ponašanje druge, jer smo kao žene uslovljene da se fokusiramo na zajedništvo. U ovom procesu je važno da partnerka kojoj treba više prostora nauči kako da svoje granice jasno i nežno postavi. Ona koja u tom trenutku  ima  veću  žudnju  za  zajedništvom  bi  trebalo  da  radi  na

tome da se ne oseća napuštenom zbog činjenice da druga uzima prostora  za  sebe,  već  da  ovo  vidi  kao  potrebu  druge  i  to  ne povezuje automatski sa sobom. 

Štaviše, kada nam druga postavi granicu, dobro je da je prihvatimo sa dobrodošlicom. To znači da je imala poverenja u nas da nam tu granicu stavi, da nas na neki način i štiti time što nam je jasno stavila do znanja gde su njene trenutne potrebe i ograničenja. Veoma nam može biti od pomoći da stalno  i iznova podsećamo sebe na ovaj kontinuum stapanja, razdvajanja i kontakta, na to da ne možemo uvek obe biti na istom mestu i da jeto sasvim u redu i da nije ugrožavajuće ni po nas same ni po naš odnos.

* Tekst je odlomak iz publikacije"Lezbejski partnerski odnosi: brošura za podršku stvaranju srećnih partnerskih odnosa"

*Autorka teksta je višegodišnja aktivistkinja feminističkog i lezbejskog pokreta Tijana Popivoda