Gajim ljubav prema devojkama

Bio je to moj prvi coming out. Imala sam 16 godina i živela sam u to vreme sa mamom i babom. One su osetile da imam neki problem (a koga ja lično nisam bila svesna) i shodno tome su me pozvale da porazgovaramo. Sele smo za sto u kuhinji, sve tri i one su počele da me propituju da li imam nekih problema, šta se sa mnom dešava... Rekle su mi da njima mogu da ispričam ako imam nekih poteškoća. Nisam se osećala tada da imam nekih problema, ali je u meni nešto tinjalo i ja sam znala da sam kod sebe primetila da mi se dopadaju devojke, a ne muškarci.

U to vreme sam upoznala jednu devojku u školi sa kojom sam to podelila. Ona je već imala devojku i iskustva u vezi sa tim. Tada je TO sve krenulo u meni. Pretpostavila sam da bi to moglo biti ono što su mama i baba primetile...

Nisam imala problem da im to kažem, ali mi i nije bilo baš sasvim lako. želela sam prosto da im to iskreno kažem. «Ja gajim ljubav prema devojkama», rekla sam im baš ovim rečima.

«Jao, pa to je strašno!», uzviknula je baba, nastavljajući: «Ja sam imala jednu frizerku koja me je muvala, to je bilo užasno...» Mama ju je uštinula ispod stola i prekinula je, rekavši: »OK, Tanja, i ja sam imala problem kad sam bila mlada. Sanjala sam da sam spavala sa nekim svojim dobrim drugaricama. To će proći, nije ništa strašno.» Smirivala me je.

Ja sam veoma dobro ZNALA da to nije moj prolazni period. To je bio deo moga života.

Bilo mi je krivo što je moja baba tako reagovala, ali s obzirom da je ona bila ‘33. godište, bilo mi je jasno zašto ona tako razmi{ljala. Malo me je povredilo {to je to tako grubo rekla u smislu «kako je to odvratno i grozno», ali nije ni uticalo pretera-no na mene. Odvojila sam to, nekako, sa strane.

Bitno mi je tada bilo ono što mi je majka rekla. Ja sam joj i kasnije mnogo puta u životu rekla da ću ja uvek biti sa ženama. Ona je to na neki način prihvatila, odnosno toleriše moj izbor, iako me i dandanas povremeno pita kad ću da na|em dečka. Rekla mi je da se užasno boji da ću ostati sama.

Posle dosta godina od tada, rekla sam i svom bratu pošto je on mlađi od mene dvanaest godina. Rekla sam mu da volim devojke, a on se samo nasmejao i rekao: «Znam ja to, a i znam ko su ti bile devojke.»

Danas kada razmišljam, i da me nisu mama i baba pozvale na razgovor za stolom prilično sam sigurna da bih im i sama to rekla, onda kada bih bila spremna na to.

Mislim da lezbejke treba da imaju coming out onda kada se osećaju dovoljno jakim, spremnim i sigurnim u sebe da saopšte nekome ko im je bitan. Kada to kažu onda su – slobodne. One koje su to već učinile, smatram da treba da nastave taj put i saopštavaju onima i u onim situacijama koje su važne za njihov život. Ne po svaku cenu.

Na kraju, za coming out je najvažnije da te neko podrži. Ako podrške nema, onda je teško, ali ja mislim da svaki problem može da se prevaziđe.

Ja sam od osnovne škole osećala ljubav prema devojčicama i to je bio deo mog svakodnevnog života, naročito u igri, kada sam ja uvek bila neki dečko. Sve dok nisam upoznala tu devojku u školi, ja sam sve vreme verovala da sam ja jedina lezbejka na svetu. Mislila sam ponekad da ću crći, jer nisam znala šta da radim. Kada sam srela tu devojku, bilo mi je mnogo lakše. Ona je bila opuštena i govorila mi je kako se ona ljubi sa devojkom i da je to sve normalno. Osim nje, nisam imala u Beogradu od koga to da čujem. «Ako postoji još jedna lezbejka pored mene, onda postoji još hiljadu», počela sam polako da mislim i ja. Bilo mi je lakše. Sve je bilo lakše.

Kad sam savladala taj problem sledeći mi je bio kako da smuvam neku devojku. Opet, moja iskusna drugarica je mirno rekla na to: «Sad, kad odeš na more, prvu devojku koja ti se dopadne ti smuvaj!»

Stvarno je tako i bilo.

T.K. Beograd

Tekst je preuzet sa http://labris.org.rs/publikacije/labris-izdanja/