Naša tela. Naša srca. Naša bića (Mi) -odlomak

  

Najvažnija istina koju znam je da nijedna od nas nije rasla u slobodi. Nijedna od nas ovde ne zna kako bi izgledalo imati život tela u biću koje može da se zamisli slobodnim. Sve smo razvile strategije da živimo u svojim telima. Da budemo sigurne u svojim telima. Da osetimo zadovoljstvo u svojim telima. Ali to su sve, manje više, strategije sa kojima smo odrasle živeći u neformalnom ratu.

Ali kako bi izgledalo da smo odrasle u slobodi? Kakvi bi životi naših tela bili? Kakvim bi jezikom govorila? Ni jedna od nas to ne zna, zato što ni jedna od nas nije odrastala ili živela život u slobodi. Tako da pitanja koja postavljamo i odgovori koje dobijamo, formiraju granice oblika naših tela činjenicama da ih neko mrzi, voli.

Keti Beri je u svojoj knjizi „Žensko seksualno ropstvo“ (1978) govorila o telu kao kolonizovanoj teritoriji. I to kako smo interiorizovale ideologiju kolonizatora. Tada je bila u pravu, a i sada je. Ovo nije mesto gde želim da se završe naša pitanja i neki odgovori do kojih stižem, ali je, mislim, mesto sa kog treba da počnemo da formulišemo dublje, složenije i zahtevnije.

Malo sam govorila o svom telu. Našim telima. Lekcije o podeljenosti koje su centralni aspekt rodne socijalizacije devojaka i žena. O muškom nasilju i ličnom i institucionalnom/strukturnom ugnjetavanju. I individualnom izrazu „slobode“.

Dozvolite mi da sada govorim o našim srcima...

1987. godine sam vodila grupu samopomoći za žene. Sastajale smo se jednom mesečno tokom četiri godine. Bio je divan dan. Svaka žena bila je otvorena, velikodušna, strpljiva, otkrivajuća, uključena. Interakcije su bile nežne, uporne, izazovne i veoma veoma ozbiljne. Kada se dan završio, rekla sam bez prethodnog razmišljanja: „Znate, kad bi me neko pitao šta smo danas radile, rekla bih da smo vodile ljubav. Ali ako bi bilo koja od vas otišla kući i rekla to, prva slika koja bi ljudima pala na pamet bili bi isprepletani udovi. Gomila tela.“  Kada su sve otišle, razmišljala sam dugo o tome šta ja stvarno podrazumevam pod vođenjem ljubavi. O hrabrosti da se nadmaši zlonamernost. Da se rizikuje maštom. Jer, posle svakog čina vođenja ljubavi, vraćamo se ulicama našeg dnevnog života kao žene. Pomeramo se od onoga što je moguće da stvorimo, od vođenja ljubavi do onoga što postoji. Obična svakodnevnica mržnje žena. Potrebno je mnogo hrabrosti da dozvolimo sebi da živimo unutar tih zagrada. Svesne i prisutne. Ljubav je radikalni čin stvaranja.

Hoću da predložim da uključimo srca kao seksualne organe, da pitamo kakva je priroda uma neophodna da bi čule naša srca koja lupaju? Da osetimo kako se slamaju, ali i da ih sačuvamo. Da se pokrenemo ka različitosti, ne ka istosti, ali i ka povezivanju. Da počastvujemo povezivanje. Za ceo život ili za veče. Da bismo znale telo kao provodnik od mesa koji nas vodi u duboku celovotost. Iza fragmentacije za koju smo izvežbane.

Da bismo vodile ljubav, u specifičnom telu, srce i biće zahtevaju da budemo umne. Da unesemo naše umove, našu inteligenciju u jezik seksa, i vođenja ljubavi. To je kontekst u okviru koga možemo da se približimo viziji celine. Sebe i drugih.

Vođenje ljubavi, biti seksualna zahteva mozak, telo, srce, punoću onoga što jesmo. Vođenje ljubavi uključuje dnevno, obično. Svaki obrok. Svaki momenat razgovora. Izbor reči – pažljiv, učtiv. Svaki zagrljaj. Svaki trenutak. Ne samo komplikovano zadovoljstvo tela – fizičkog, već razumevanje da sve može postati vođenje ljubavi. Neočekivano i otvarajuće. Telesno, podrhtavajuće, žudno, promišljeno, noseći nas sa sobom na reci koju ne možemo mapirati.

 Sandra Batler 

*Sandra Batler je lezbejka, feministkinja, konsultantkinja, jedna od osnivačica prvog Incest  centra u San Francisku. Trenutno prikuplja intervjue žena čije majke pripadaju prvoj  generaciji lezbejskog pokreta.

Prevela: Tea Nikolić

Same sebi na prvom mestu : priručnik, uredila Sunčica Vučaj ; prevod Ana Imširović Đorđević, Tea Nikolić, Beograd : Žene na delu, 2011

fotografija: Natasca Belo