Razvijanje i negovanje svesnosti o našem
unutrašnjem svetu u trenucima kad nas obuzme intenzivna emocija, predstavlja
moćan, praktičan način da se odmaknemo od momentalog reagovanja, pronađemo mir
i otkrijemo šta je adekvatano za nas.
Kada smo van sebe od besa ili nas preplavi
duboka tuga, ili neko drugo snažno osećanje, često je dovoljno da se samo povežemo
s unutrašnjim svetom, kako bismo stekle uvid u to što nam se dešava. Doduše,
dok nas obuzima neko osećanje (ili osećanja), čini nam se da ne znamo ni kako
da započnemo taj proces.
Jedan način da otkrijemo šta se dešava u
nama je da prihvatimo da su komplikovane emocije - kao što su bes, strah i
krivica - gotovo uvek sačinjene od kombinacije konceptualnih i somatskih
(telesnih) elemenata. Konceptualni deo predstavlja one delove situacije koji
aktiviraju emocije, to je „narativ“. Somatska komponenta odnosi se na način na
koji doživljavamo određenu emociju unutar sopstvenog tela. Kad se naljutimo na nekog, postoji narativ,
nešto što je ta osoba rekla ili uradila ( na primer, to nije fer ili to što si rekla/rekao nije u redu ili što se
praviš da ne znaš) a što je bio okidač za naš izliv besa. A tu je je i telesna reakcija: lupanje srca,
komešanje u stomaku ili stezanje mišića ramenog pojasa.
Jedan od važnijih razloga zbog kojih je toliko teško nositi se s komplikovanim osećanjima je to što su misli i telesna reakcija uzajamno povezani i jedno drugo podstiču. Ponekad, čak i kad se telo smiri, ako nam kroz misli proleti sećanje na nemili događaj, telo će ponovo odreagovati. I obrnuto, čak i kada uspemo da stvari da posmatramo iz drugog ugla, ako nas zapljusne novi talas telesne neprijatnosti, vratićemo se prethodnom načinu razmišljanja.
Da bismo uspele da procesuiramo
komplikovana osećanja moramo pronaći način da se iskobeljamo iz klupka isprepletanih
konceptualnih i telesnih elemenata. Budući da konceptualni, odnosno misleći um
obično dominira situacijom, zbog čega smo sprečene da steknemo jasan uvid u ono
što nam se dešava u telu, prvo što treba da učinimo je da zaustavimo tok misli.
To znači da svesno moramo učiniti napor da prekinemo tok misli o datoj
situaciji da bismo stvorile prostor koji će nam omogućiti da se povežemo s onim
što osećanja bude u telu.
Sledeći izazov na koji nailazimo sastoji se
u razumevanju činjenice da telesnu
reakcija čine dva nivoa. Prvi nivo sačinjavaju uočljive telesne reakcije kao
što su grčenje mišića od besa, drhtanje od straha, ili jecanje u žalosti. Drugi
nivo se sastoji od suptilnijih senzacija koji se obično nazivaju „doživljenim
osećajima“, a koji se nalaze ispod uočljivih fizičkih doživljaja i uglavnom ih
nismo svesne. Upravo se u tim skrivenim doživljenim osećajima nalazi ključ za
rešavanje tih dubljih izvora naših muka kao i uvidi u korake koje treba da preduzmemo.
PROCESUIRANJE SLOŽENiH OSEĆANJA
Na kratko zaustavite tok misli
Počnite tako što ćete opustiti telo i svu
pažnju usredsrediti na disanje. Pratite kretanje vazduha koje u vašem telu
izaziva svaki udah i izdah. Postepeno i svesno produžavanje izdisaja će
pokrenuti proces slabljenja intenziteta emocije i umiriti telesnu reakciju.
Dišite onoliko dugo koliko vam bude potrebno da biste se osetile smirenom.
Prizovite u sećanje doživljeni osećaj
Drugi korak podrazumeva svesno prizivanje
doživljenog osećaja. Počnite tako što ćete se na trenutak prisetiti toka misli
iz te situacije, samo onoliko koliko je neophodno da ponovo prizovete taj
trenutak. Zatim se koncentrišite na osećaj u grlu, grudnom košu i trbuhu kako
biste osvestile telesna osećaje koji su pratili tu emociju. Neke stvari ćete
odmah uočiti: recimo, deo tela u kom osećate zategnutost odnosno težinu, bol
ili ustreptalost. A nekada će vam se činiti da ništa ne osećate. I to je u redu
- samo nastavite da blago pratite šta se dešava na telesnom nivou. Podsetite se
da su u pitanju suptilni osećaji u telu koji mogu biti nejasni, krhki i sporadični.
Ključno je da imate prijateljski, dobronameran, neosudjujući stav i da prihvatate koji god vam se osećaji jave.
Pravite društvo emociji
Treći korak predstavlja nastojanje da
pravite društvo vašoj emociji. Možete zamisliti da pravite društvo malom detetu
koje je uzmenireno zbog nečega, ali nije u stanju da vam objasni zbog čega.
Najvažnije u ovom koraku je da budete prisutne na blag, brižan i - pre svega - strpljiv
način. Naše emocije žele da budu prepoznate, primećene i prihvaćene, kao i da
im se dozvoli da bude prisutne baš takve kakve jesu.
Uspostavite komunikaciju
Četvrti korak nastupa kada zamolite emociju
u telu da vam kaže nešto više o sebi. (Napomena: ovaj korak nije obavezan - neretko
je najbolje da emociji pravite društvo sve dok je potrebno, odnosno dogod vi
osećate da tako treba da bude). Nakon što ste neko vreme u tišini pravile
društvo emociji u telu, pokušajte da naslutite da li bi bilo u redu da joj
postavite neko jednostavno pitanje, na primer:
Šta ti je potrebno (ili šta želiš?)
Šta te plaši (šta te brine?)
Šta bi trebalo učiniti da bi se osećala
bolje?
Šta mi poručuješ?
Kako bi se osećala da problemi nestanu?
Možete da se obraćate emociji direktno, kao
da je u pitanju unutrašnje dete/devojčica. „Šta te zabrinjava?“ „Šta bi moglo
da te učini da se osećaš bolje u vezi svega ovoga?“ Uz malo vežbe, pronaći ćete
ona pitanja na koja će unutrašnje dete odgovoriti.
Znaćete da postupak funkcioniše kad vas obuzme
iznenadni osećaj intuitivnog uvida, takozvani „aha!“ momenat koji prati telesni
osećaj oslobađanja, otvaranja, ili neke vrste naleta energije. Kad se to dogodi
nastojte da odvojite par trenutaka da osetite tu energiju, unesete je u sebe, i
u potpunosti prihvatite.
Posle toga, možete razmisliti o praktičnim
uvidima koje ste stekle. Da li postoji nešto što biste preduzeleu u odnosu na
situaciju koja je izazvala emotivnu neprijatnost? A možda je prepoznavanje i
prihvatanje onog što ste otkrile dovoljno da nastavite dalje sa novom
energijom.
S engleskog prevela Ivana Pražić
Izvor: https://www.mindful.org/making-friends-with-difficult-emotions/
No comments:
Post a Comment