Aliks Dobkin, glavna lezbejka

 

„Postoje samo dve reakcije na slobodu. Jedna od njih pokušava da drži sve pod kontrolom. A druga nam nalaže da postanemo kreativne i preuzimamo rizike.“

Aliks Dobkin, 1994.

Aliks Dobkin, pevačica i autorka pesama i lice s legendarne fotografije sa parolom „Budućnost pripada ženama“ na majici, mirno je preminula u snu od aneurizme i šloga 19. maja, okružena svojom porodicom. Imala je 80 godina.

Aliks Dobkin rođena je u Njujorku 1940. godine u jevrejskoj porodici punoj ljubavi. Detinjstvo je provela slušajući muziku Pola Robsona (koji je jednom prilikom posetio njenu porodicu),Pita  i Pegi Siger, Lidbelija, hor Crvene armije, kao i omiljene pesme iz brodvejskog muzičkog pozorišta. Njeni roditelji su bili članovi komunističke partije Amerike iz koje su se iščlanili kad je ona bila tinejdžerka.  Aliks je od roditelja nasledila strast za ljudskim pravima i društvenom pravdom.

Iako je studirala slikarstvo u Tajlerovoj školi likovnih umetnosti pri Univerzitetu Templ, ljubav prema muzici bila je na prvom mestu. Po završetku studija uzela je svoju gitaru i počela da nastupa po klubovima u kojima se svirala folk muzika širom Filadelfije i Njujorka.

U Njujorškom folk klubu pod nazivom „Plinska lampa“ Aliks je upoznala svog muža, Sema Huda, koji je bio suvlasnik tog kluba. Otišli su iz Njujorka da bi otvorili ogranak tog kluba na Floridi; kasnije, 1970. godine, otvarili su folk klub „Slon“ u Vudstoku, u državi Njujork. Tog leta je rodila se Edrijen Hud, njihova kćerka. Uskoro su se preselili u Njujork gde je Sem radio kao producent u klubu  „Meksov Kanzas Siti“, a Aliks se brinula o bebi.

Krajem 1970. godine, Aliks je saznala za Pokret oslobođenje žena, zbog čega joj se život iz korena promenio. Naime, jedne noći, dok je ležala u krevetu i slušala intervju s Džermejn Grir na radiju shvatila je da će  taj pokret postati okosnica njenog života. Pridružila se jednoj grupi za podizanje svesti, napustila muža i započela samostalan život. Ponovo se vratila gitari i napisala pismo producentkinji, koja je uradila veoma inspirativan intervju, u kome je zamolila da odsvira nešto u njenom programu. One noći kad je Aliks svirala uživo u emisiji, Aliks i ja (producentkinja programa) smo se zaljubile  i ubrzo posle toga počele da živimo zajedno, sve s Aliksinom kćerkom Edrijen koja je tada imala 11 meseci. Aliks je tad bila Lezbejka, sa velikim L.

Njena genijalnost odlikovala se u ideji da moze da stvara muziku samo za žensku publiku, i tako je postala osnivačica žanra sad poznatog pod nazivom Ženska muzika. Nedugo zatim upoznala je izvođačicu klasične muzike, Kej Gardner, s kojom je osnovala bend Lavender Džejn. Pošto nijedna producentska kuća koja je izdavala albume nije smatrala interesantnim da investira u neku ženu koja je želela da stvara muziku samo za žene,  Aliks je osnovala sopstvenu produkcijsku kuću pod nazivom Ženske voštane figure. Ta kuća je producirala prvi snimljen album lezbejske muzike pod nazivom „Lavender Džejn voli žene“ 1973. godine na kojem su radile isključivo žene, od muzičarki do tonkinja i onih koje su objavljivale ploče. Na albumu je bila ilustracija koji je Aliks nacrtala, a njene prijateljice su par noći lepile kopije tog crteža na omot ploča.

Motivisana sopstvenom odlukom da piše pesme za žene Aliks je komponovala na desetine pesama koje su i danas poznate po dirljivom i duhovitom tekstu, kao i umešno sastavljenim rimama. Oslanjajući se na iskonsku povezanost s folk muzikom, brodvejskim muziklima i tradicionalnim vokalnim pesmama s Balkana, Aliksine pesme su predstavljale svojevrsno pripovedanje i prizivanje različitih trenutaka ne samo iz njenog, već i iz života žena čije priče je slušala tokom svojih putovanja. Jedna od najpoznatijih i najpopularnijih njenih pesama je „Lezbejski kod“  u kojoj navodi reči kojima lezbejke žargonski nazivaju druge lezbejke. Aliks je zapisivala te nazive na putovanjima širom sveta a često i u sred koncerta dok su oduševljene lezbejke iz publike dobacivale nazive za lezbejke popularne u toj sredini. Aliks je uzimala beleške i zapisivala u malo blokče sa spiralnim povezom. Govorila je da je to bilo njeno istraživanje iz oblasti lezbejska antropologija.

Još jedan hit bila je obrada abecedne pesme „A— kao Apsolutno obožavana“  koju je ona preradila u „A—kao Amazonka“ . Na jednom koncertu Aliks je saznala od obozavateljke da je originalnu pesmu napisao njen gej ujak  što je Aliks oduševilo, te je kao poslednju stvar na svakom koncertu svirala „Amazonsku abecedu“ i prepričavala tu priču.

Kako se muzika koju je Aliks izvodila razvijala tokom 1970-ih i 1980-ih razvijao se i žanr Ženske muzike uporedo sa feminističkim kafićima, klubovima, muzičkim distributivnim kućama, ženskim knjižarama, izdavačkim kućama, diskografskim kućama i festivalima koji su se održavali širom Sjedinjenih Američkih Država. Aliks je učestvovala na svim festivalima zbog čega je i stekla nadimak „glavna lezbejka “. Tih godina snimila je još pet albuma i organizovala redovne turneje po Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Australiji, Engleskoj, Velsu, Irskoj, Novom Zenlandu, Italiji, Danskoj i Nemačkoj, i uvek je nastupala pred dominantno ženskom publikom. Bila je poznata ne samo zbog svoje muzike već i kao duhovita pripovedačica. Iako je njen osnovni muzički žanr bila folk muzika, Aliks je bila spremna da eksperimentiše i s drugim muzičkim formama kao što su Jidiš pesme, ali i pop, disko i rep muzika.

I dok se ženski pokret razvijao, a Aliks je nastavila je da nastupa,  ali je sve više vremena je posvećivala obavezama koje je imala kao članica upravnog odbora i jedna od osnivacica grupe koja se bavila javnim zagovaranjem pod nazivom „Starije lezbejke organizuju se za promene“ (skraćeno „OLOC“). Godine 2009. izdavačka kuća Alison („Alison Books“) objavila je memoare Aliks Dobkin pod naslovom „Moja crvena krv“ („My Red Blood“) u kojima je opisala svoje odrastanje kao „bebe u crvenim pelenama“u komunističkoj porodici, kao i pocetke u muzickoj karijeri.

Poslednje godine je provela radeći za OLOC, ponekad nastupajuci i pomažući oko troje unučadi koje je mnogo volela.

Kad je zivela u Vudstoku, država Njujork, Aliks su zvali i „baka Aliks“. Ljudima koji su je poznavali, Aliks je bila dragocena osoba koju će pamtiti po njenim šetnjama gradom sa slušalicama vokmena na ušima, pevanju i sviranju gitare, ali i po razvijanju testa za picu kao najpopularnija „baka koja kuva“ u produženom boravku vudstočke škole. A nekoliko njih imalo je cak sreće da prisustvuje njenom izvođenju pesme „Bugi ugi ugi“ na nedavno održanoj školskoj priredbi.

Među ožalošćenima su njena ćerka Edrijen Hud, zet Kris Lofaro, unuci Luka, Marli i Semi, brat Karl Dobkin  i snaja Pet Dobkin, sestra Džuli Dobkin i dve sestričine, bivše partnerice i mnoštvo prijateljica i fanica.

 

Autorka teksta je Liza Kauen, umetnica, dizajnerka i onlajn trgovkinja. Ona je i bivša urednica kvartalnog časopisa „DAJK“ („DYKE, A Quartely“).

 

S engleskog prevela Ivana Pražić

Tekst je objavljen 19 maja

Izvor:https://www.feministcurrent.com/2021/05/19/alix-dobkin-head-lesbian/