VOLETI ŽENU
Lezbejski život i veze
Ljubav među ženama je čudo i zadovoljstvo.
Biti identifikovan ženom znači učiniti ženu svojim prioritetom. Lezbejstvo je
način života, a ne samo pitanje sa kim želimo da spavamo.
Oslobađanju svih žena od opresije u mnogim
zajednicama, najviše su doprinele lezbejke-aktivistkinje. Emotivna i ekonomska
nezavisnost od muškaraca nam daje mogućnost da sve ovo činimo i da budemo
objektivnije, aserativnije i moćnije. To je sloboda kojom treba da formiramo
svet.
Kada pozitivno govorimo o lezbejstvu,
heteroseksualnim prijateljicama se čini da kritikujemo njihov izbor – muškarca;
što nije istina. Često se dešava da su ljubomorne na naše uspešne veze, koje
one ne uspevaju da ostvare u heteroseksualnom odnosu. Esencijalni deo našeg
lejzbejstva jeste briga za druge žene, što uključuje i žene čiji je izbor
drugačiji od našeg.
Poglavlje o lezbejkama, u originalu "Naše
telo i mi", napisale su žene iz cele zemlje putem pisama, pričajući o
svojim iskustvima, tražeći savete, vesti, kontakte i podršku. Mnogo se toga
promenilo za lezbejke odkada se originalno poglavlje pojavilo. Nekoliko
lezbejki je odlučilo da radi zajedno na nadogradnji ovog teksta. Rangirajući
godišta od dvadesetčetiri do sedamdesetšest, došle smo do raznovrsnih pozadina
i iskustava.
Želimo da putem informacija i podrške dopremo
do žena koje tek počinju da ispoljavaju lezbejski identitet, kao i do lezbejki
koje se osećaju izlovanim od drugih lezbejki. Takođe, želimo da
heteroseksualnim ženama pružimo jasniju sliku o našim životima (Nijedna od
sadašnjih spisateljica nije radila na tekstu iz 1973. godine: "U Americi
nas zovu Dajk". Presudnu podrušku i inspiraciju kod nekolicine od nas
pobudili su naši prvobitni comin out-i. Napisale smo poglavlje koje se prilično
razlikovalo od tona i fokusa originalnog, koristeći kraće priče, oslobađajući
time prostor za veći broj tema).
Tokom poslednjih deset godina lezbejska
zajednica je porasla. Lezbejke su brojne u etničkim grupama, ekonomskim klasama
i političkim krugovima. Mi smo radnice u fabrici, učiteljice, prevoditeljke,
doktorke, studentkinje, vlasnice, stjuardese, političarke, liderke,
atletičarke... Neke od nas su invalidkinje, druge imaju ili planiraju da imaju
decu, neke su sigurne da ne žele decu i u tome pronalaze oslobađajući izbor,
jedne imaju veze koje traju čitav život, dok druge žive u celibatu. Ima i onih
koje su udate za muškarce i ne mogu lako da napuste brak, a identifikuju se kao
lezbejke. I pored toga što je većina istorijskih dokumenata učinila lezbejke
nevidljivim, istraživanja otkrivaju lezbejsku kulturu koja datira još od
drevnih vremena. Oduvek smo postojale i borile se za slobodu naše ljubavi,
ponekad istupale javno, zbog toga proglašavane vešticama i spaljivane na
lomači. Kulturno nasleđe koje su nam ostavile naše drevne sestre, namerno je
pogrešno interpretirano, tumačeno, prevođeno u heteroseksualni kontekst, i
često uništavano.
Mi koje pišemo ovo poglavlje uzbuđene smo zbog
tog nasleđa. Iako srećne što živimo u vremenu kad lezbejke donekle mogu da žive
i vole otvoreno, predrasude i opresija i dalje su svakodnevica. Nadamo se da će
ovo poglavlje pomoći drugim lezbejkama – našim sestrama, da izgrade
razumevanje, ponos i moć.
http://www.womenngo.org.rs/sajt/sajt/izdanja/autonomni_zenski_centar/nasa_tela_mi/voleti_zenu.htm
Iz knjige „Naša tela, mi“ knjiga koju su
pisale žene za žene, Beograd, 2001
No comments:
Post a Comment