Udžbenici iz medicine puni su anatomskih prikaza penisa dok se klitoris gotovo i ne pominje. Štaviše, mnogim stručnjakinjama i stručnjacima iz oblasti medicine vidno je neprijatno da se upuste i u običan razgovor o klitorisu.
Profesorka Kerolajn de Kosta (Caroline de Costa) iščekuje odgovor. Naime, pre nekoliko meseci je, u svojstvu urednice Australijskog i novozelandskog časopisa za akušerstvo i ginekologiju (Australian and New Zealand Journal of Obstetrics and Gynaecology), uputila zvaničan poziv svetski poznatoj urološkinji iz Melburna da napiše uvodni tekst za temat o problemu koji je de Kosta definisala kao nedostatak istraživanja, odnosno – a što je još alarmantnije – kao hroničan nedostatak znanja o ključnom delu ženskog reproduktivnog sistema. Urološkinja o kojoj je reči, profesorka Helen O'Konel (Hellen O'Connell) je poziv i prihvatila. Međutim, nedelju dana nakon što je pomenuti uvodni tekst objavljen, de Kostin inboks je bio i dalje neuobičajeno tih. Njene izveštene za naučnu raspravu na temu ženskih genitalija koleginice i kolege je, kako je de Kosta pretpostavila, verovatno bilo suviše sramota da joj se jave s utiscima o pomenutom tekstu.
Tema pomenutog uvodnika bio je klitoris, organ čija jedina funkcija je da omogući ženski orgazam. A broj profesionalaca i profesionalki kojima je neprijatno da vode naučnu raspravu na tu temu još uvek je alarmantno visok.
„To je tema o kojoj se ne vode naučne rasprave,“ kaže de Kosta, koja i sama predaje akušerstvo i ginekologiju na Univerzitetu Džejms Kuk (James Cook University). „Ja učestvujem na konferencijama, pohađam radionice, uređujem jedan stručni časopis a druge čitam. Sve vreme sam upoznata s temama koje se obrađuju u stručnim člancima, ali nikada ne nailazim na pomen klitorisa“.
O'Konel se nalazila na čelu tima koji je sproveo prvu anatomski iscrpnu studiju klitorisa, a koja je publikovana 1998 godine. Potom je 2005 godine organ ispitan metodom magnetne rezonance. Kako je O'Konel otkrila, nije u pitanju tek majušna kvržica erektilnog tkiva koja je u nekim tekstovima definisana kao „loš homolog“ penisa. U pitanju je, zapravo, nesvakidašnji oblik, gde nervima premrežen čvorić predstavlja tek spoljašnje ispupčenje organa koji se širi ispod karlične kosti i obmotava vaginalni otvor, a čije tremne glavice nabubre kad osete nadražaj. Dražica liči na orhideju. O'Konel je otkrila njenu lepotu.
Tokom 20 godina, koliko je proteklo od kad je objavljena ova revolucionarna studija, klitoralna anatomija je i dalje uglavnom nezastupljena kako u medicinskom kurikulumu, tako i u medicinskim istraživanjima. Tim koji je predvodila O'Konel sproveo je pregled postojeće literature za potrebe pisanja pomenutog uvodnog članka objavljenog u Australijskom i novozelandskom časopisu za akušerstvo i ginekologiju i utvrdio da je na svetu objavljeno samo 11 članaka na temu anatomskog preseka klitorisa od 1947 godine. Nasuprot tome, na stotine članaka sadržalo je naučne rasprave o klitoralnoj anatomiji isključivo u vezi s procedurama koje za cilj imaju povraćaj osećaja nakon sprovedene kliterodektomije, odnosno genitalnog sakaćenja žene. I pored postojanja takvih radova, O'Konel piše da „mi i dalje nailazimo na literaturu u kojoj se izražava sumnja u značaj ženskog orgazma, a koja se nadovezuje na argument da, iz perspektive evolucije, ženski orgazam se može shvatiti i kao nusproizvod selekcije muškog orgazma“.
U razgovoru s australijskim Gardijanom[1] obavljenim u njenom kabinetu u istočnom Melburnu, O'Konol je rekla da i dalje preovlađuje stanovište po kojem je klitoris u najboljem slučaju beznačajan, a u najgorem sramotan. Ovom prilikom se prisetila razgovora sa svečane ceremonije dodele nagrada na kojoj je jedna njena studentkinja dobila nagradu za istraživanje suspenzornih ligamenata koji fiksiraju klitoris.
„Izuzetno cenjen profesor, koji je sedeo preko puta mene za stolom, je smatrao da je rad moje studentkinje – ja sam joj bila mentorka, mada mislim da on to nije znao – potpadao pod voajerizam,“ rekla je.
„I dok je moja studentkinja sprovela naučno istraživanje o anatomiji, u njegovom svetu, to je...“. Zastala je usred rečenice. „Šta se njemu desilo u životu kad on, pošto ugleda mladu ženu koja radi takav projekat, o tome može da razmišlja samo kroz seksualnu insinuaciju. To je, zapravo, nemislivo neblisko načinu na koji moj mozak radi.“
Buntovnički doktorat
Kad je tokom 1980-ih godina O'Konel bila studentkinja medicine strašno ju je razljućivalo to što su udžbenici iz anatomije sadržali mnoštvo detaljnih anatomskih crteža penisa, dok se klitoris pominjao tek u fusnoti.
„Ustaljena norma je muško, dok ono što nije muško postoji kao nekakva podgrupa s druge strane,“ pričala je. „Jedine karakteristike te podgrupe su različitosti... sve je ukazivalo na to da pripadnice ove podgrupe nisu bile sasvim ljudi na način na koji ovi prvi to jesu, te stoga nisu ni zavređivale da im delovi tela dobiju upotpunjen naučni opis.“
Tokom specijalizacije iz urologije O'Konel je uočila da, premda se velika pažnja posvećivala tome da se prilikom hirurškog zahvata kojim se uklanja prostata ne oštete nervi spojeni s erektilnim tkivom penisa, na osnovu istraživanja koja su prvi put sprovedena tokom 1970-ih, zahvata analognih tome, koji bi pratili klitoralne nerve, nije bilo. I tako je ona sprovela istraživanje na 12 leševa, gde je pratila nerve duž kičmenog stuba. „Bilo je kristalno jasno da smo mi tada proučavale nekakvu senku organa, a ne organ u punom smislu te reči,“ objasnila nam je.
Nakon toga, da bi mogla da istražuje anatomiju klitorisa O'Konel je upisala doktorat.
„Činilo mi se gotovo nemogućim da neki kolega uoči nedostatak naučnih radova na tu temu, budući da to nisu uočavale ni moje koleginice,“ pričala je. „Izgleda da sam ja vaspitavana u pomalo buntovničkom duhu.“
Opis oblika klitorisa danas je moguće izraditi uz pomoć 3D štampanog modela koji je O'Konel razvila u saradnji s doktorkom u penziji Iom Maligan (Ea Mulligan) iz Adelejda, koja je proizvodnju i distribuciju hiljada anatomski preciznih klitorisa pretvorila u svoj hobi. Maligan ove modele deli po konferencijama i zdravstvenim seminarima, a planira i da postavi tezgu s besplatnim klitorisima na Fešti (Feast), adelajdskom festivalu kvir umetnosti i kulture koji bi trebalo da se održi u novembru.
I dok razgovara sa mnom telefonom iz svog doma u Adelajdu, Maligan nudi da mi pošalje jednu od tri spakovanih kutija, sa po 200 klitorisa u svakoj, uredno poslaganih na tremu njene kuće. Jednu kutiju je već poslala O'Konel, još jednu de Kosti, a treću osobi koja predaje anatomiju na medicinskom fakultetu na Danidanu (Dunedin) na Novom Zelandu, a koja je prethodno u nastavi koristila patološki uzorak klitorisa koji „izgleda kao ostatak prošlonedeljnog pečenja.“
„Srela sam mnogo medicinskih studentkinja i studenata, kao i stručnjakinja i stručnjaka, koji kažu 'Ju, pa nisam znala/o da je toliko veliki', što ne čudi s obzirom na to da je klitoris u medicinskog literaturi umanjen,“ objašnjava Maligan. „To je jako lep školski primer nevidljivosti tema značajnih za žene u nauci, odnosno medicini.“
U vreme kad je Maligan studirala medicinu, tokom 1970-ih, u upotrebi je bio udžbenik iz anatomije u kojem je anatomski prikaz vulve dat na jednoj stranici, dok su „na pet stranica prikazani penisi iz svih mogućih uglova.“
Danas jedva da je nešto bolja situacija u tom smislu. Na Univerzitetu Džejms Kuk, gde de Kosta predaje, postoji samo jedno jednočasovno predavanje na petoj godini studija o ulozi klitorisa u seksualnom odnosu. Kurikulum jednog koledža koji prati kurikulum Kraljevskog koledža Australije i Novog Zelanda za akušerstvo i ginekologiju (Royal Australian and New Zealand College of Obstetricians and Gynecologists), premda sadrži obrazovnu materiju koja obrađuje polnu funkciju i poremećaje iste, uopšte se ne odnosi na funkciju klitorisa. Taj koledž nam je rekao da nastoji da motiviše studente da „samostalno uče,“ ali i da „priznaje postojanje duge istorije neadekvatnog razumevanja ženske anatomije i ženske seksualnosti.“
„Kraljevski koledž Australije i Novog Zelanda za akušerstvo i ginekologiju podržava svaki napor usmeren ka poboljšanju znanja o genitourinarnoj anatomiji, fiziologiji i patofiziologiji, s ciljem uobličavanja praksi najboljih za očuvanje i uspostavljanje zdravlja žena,“ kaže se u pismenoj izjavi koju je izdao pomenuti koledž.
Klitopismene[2]
Vraćam se O'Konel u njenom kabinetu, gde se čudim njenom neverovatno svežem izgledu, s obzirom na to da je prethodne noći u mrtvačnici bila do jednog sata posle ponoći. Vršila je seciranje u cilju izrade anatomske mape uretre, u skladu s globalnim nastojanjima usmerenim ka suzbijanju karcinoma uretre kod žena, kako je rekla australijskom Gardijanu.
Sa svojim naočarima i suvoparnim, tehničkim žargonom, teško bi se moglo pomisliti da je O'Konol nekakva buntovnica. Ali kada počne da govori, savršeno mirno, o temama koje bi njene kolege i koleginice naterale da pocrvene od stida, ipak se iz nje promoli buntovnica.
Da uzmem primer orgazama. O'Konel je 2016. objavila koautorski rad u kojem se, na osnovu niza makroskopskih anatomskih seciranja, utvrdilo da nema dokaza o postojanju erektilnog tkiva u vaginalnom zidu – drugim rečima, ovaj članak je utvrdio da ge tačka ne postoji. (O'Konel je naglasila da je neophodno nastaviti istraživanja na tu temu, uključujući i ona koja se bave uretrom, da bi se došlo do konačnih zaključaka.) U ovom trenutku, jedino poznato erektilno tkivo u ovoj regiji je klitoris, na osnovu čega bi se mogla izvesti preliminarna hipoteza o tome da je ge tačka zapravo skup nabubrelih tremnih glavica nadraženog klitorisa, a koje je moguće osetiti kroz vaginalni zid.
Treba naglasiti da je neophodno postići stimulaciju klitorisa kako bi se ovaj osećaj javio. Ovo nije novost za osobe s vaginom, ali je širenje ove informacije važan deo pokušaja da im se osigura zdrav i zadovoljavajući seksualni život.
Uostalom, „opšte je mesto“ da većina žena i osoba s vaginom mora da oseti klitoralnu stimulaciju da bi dosegla orgazam, kaže O'Konel. „Prosto je nemoguće ignorisati klitoris i ponašati se kao da on nije centralna tačka za orgazam“.
Ona nastavlja da promišlja naglas – prethodno mi naglasivši da ovog puta ne govori iz pozicije urološkinje – o tome kako su vekovi seksizma uz dodatno ojačanje u vidu nerealnih holivudskih prikaza seksa doveli do nastanka mita o ge tački, istovremeno minimalizujući značaj uloge klitorisa. Sve ovo dovelo je do toga da se ljudi „seksualno angažuju na izvesno kontraproduktivan način.“
„Ljudi hoće da dožive nešto čarobno, tj. da pošto njega uzbuđuje vaginalna penetracija, upravo taj izvor njegovog zadovoljstva bude i izvor njenog zadovoljstva,“ kaže O'Konel. „Gotovo niko neće stići do tog cilja zato što orgazmi naprosto nisu osmišljeni na ovaj začaran način koji bi se uklopio u ideju o dostizanju orgazma isključivo penetracijom“.
Izvan medicinskih krugova, O'Konelin istraživački rad je s oduševljenjem prihvaćen. Američka umetnica Sofija Volis (Sophia Wallace) je pokrenula kampanju pod nazivom „Klitopismene“, putem koje nastoji da žene informiše o sopstvenoj anatomiji.
Volisin umetnički rad izvlači organ s mračnom istorijom na svetlost dana, priča mi O'Konel, uz opasku: „To je baš kul, je l' da?“ Neskriveno je oduševljena idejom da je nenamerno pokrenula čitav pokret u feminističkoj umetnosti. „To je super!“ kaže. „Ko bi ikad pomislio da će se desiti ovakvo nešto?“
Umetnice su, ona se nadovezala, „nesumnjivo“ obavile mnogo bolji posao u pogledu inkorporacije klitoralne anatomije u svoj stvaralački rad nego što je to učinio Kraljevski koledž Australije i Novog Zelanda za akušerstvo i ginekologiju.
Sidnejska umetnica Ali Sebastian Volf (Alli Sebastian Wolf) napravila je 2017 godine anatomski precizni zlatni model klitorisa u proporciji 100:1 koji je nazvala Glitoris.
„Imala sam oko 25 godina kada sam videla kako zaista izgleda klitoris. Prvo sam odlepila koliko je božanstven, a onda sam pomislila, jebote, kako to da nama ovo nikada nisu pokazali u školi, zašto nikada ništa o njemu nismo učili? Pritom sam dobro znala i pre puberteta kako izgledaju jajovodi i kakav oblik ima materica. Što, kapiraš, u mom svakodnevnom životu ne igra neku ulogu,“ ispričala je.
Iako Glitoris može da bude izložen u galeriji, popularnost je stekao na društvenim mrežama posle Ženskog marša, Mardi Gra festivala i drugih javnih događaja na koje ga je Sebastian Volf nosila, a u saradnji s Klitopismenima – odakle je poznata fotografija Sebastian Volf s prijateljicama u zlatnim helankama i s modrim perikama.
„Mnogi ljudi su mislili da je to nekakva pozlaćeno-lignjolika kreatura, dosta njih mislio je da su to pluća, ili vilin konjic, ili testisi,“ priča ona. „Srela sam i nekoliko osoba koja se profesionalno bave ginekologijom, odnosno akušerstvom, a koje nisu znale kako klitoris izgleda dok nisu videle moju skulpturu, što je baš jezivo.“
Sebastian Volf kaže da je nekim ljudima lakše da se upuste u razgovor o seksu i polnim organima na nekakvom festivalu, sa ženom u helankama s šljokicama, nego sa lekarem. Ova umetnica trenutno pravi višemetarski zlatni klitoris na naduvavanje, mada kaže da se nada da će poznavanje klitorisa uskoro postati toliko rasprostranjeno da će umetnost na tu temu biti bar onoliko prevaziđena koliko je to umetnost koja za temu ima penis.
„Nadam se da će moj umetnički rad uskoro postati potpuno irelevantan,“ kaže ona. „Super bi bilo kad bi u vezi s mojim radom ljudi najviše pitali 'Auuu, pa kako si uspela da namestiš tolike šljokice?', a ne 'Šta je ovo i zašto mi ništa o tome ne znamo?'“
I O'Konelin cilj je, slično tome, skroman: da se ženskoj anatomiji prida podjednaka važnost kao muškoj. A da bi se to desilo, neophodno je da se prevaziđu institucionalne i društvene predrasude na štetu žena koje uživaju u sopstvenoj seksualnosti. Odnosno, klitoris se mora proučavati.
Prevod teksta: Ivana Pražić
[1] The Gardian, novina u kojoj je objavljen ovaj članak – prim. prev.
[2] U originalu „Cliterati“, odnosno neologizam koji označava opismenjenost o klitorisu – prim. prev.
No comments:
Post a Comment