„Ne mogu da dišem.“
Ove reči su, grozničavo i mahnito, izgovarali mnogi koji su umrli od posledica virusa Covid-19.
„Ne mogu da dišem.“
Erik Garner, Džordž Flojd i Ilajdža Meklejn su izgovorili ove reči u trenutku umiranja od posledica policijske brutalnosti. Te reči izgovarali su i oni koji su širom sveta marširali za vreme demonstracija protiv sistemskog rasizma.
„Ne mogu da dišem.“
Indeks opšteg kvaliteta vazduha dosegnuo je opasno visoke vrednosti duž Zapadne obale Sjedinjenih Americkih Država primoravajući mnoge ljude da ostanu kod kuće... udisanje vazduha postalo je nezdravo.
Disanje je život. Osećaj žalosti se često doživljava kao snažan pritisak u grudima. Telesno zdravlje, osećaj sigurnosti u svetu koji nas okružuje i čistoća vazduha više nisu nešto što se može uzimati zdravo za gotovo. Pravo na ove dragocene darove stičemo rođenjem; ipak, u današnje vreme te darove moramo zaštiti. Disati punim plućima u vremenima u kojima se događaji brzo smenjuju prestavlja čin hrabrosti.
Stres, trauma i naše disanje
Odnos koji imamo prema stresu se reflektuje na naše telo. Kad smo pod stalnim pritiskom, naš nervni sistem počinje da radi ubrzano, zbog čega se često dešava da vazduh unosimo u kratkim, snažnim udisajima, gornjim delom grudnog koša. Ovakav način disajnja je priprema za naše telo da se pokrene na beg ili da se upusti u borbu, a usled opasnosti koja nam preti. Postoji izvesna mudrost u tim mehanizmima odbrane, koje je naše telo razvilo, ali dugotrajno izlaganje takvim mehanizmima je neizdrživo.
U idealnom slučaju, mi možemo pronaći način da se opustimo i oporavimo telo i dušu. Ali, potrebno je da smo na sigurnom mestu. Dugotrajna izloženost stresu, odnosno traumi (među kojima spadaju i izloženost pandemiji, sistemskom rasizamu i uticaju klimatskih promena kao što su razorne pojave uragana, tornada i velikih požara) mogu dovesti do pojačanog osećanja straha, pa i do napada panike.
Ukoliko smo izloženi iskustvu hroničnog stresa, možemo imati osećaj da nismo u stanju da da sebi pomognemo. Možemo se osećati potpuno iscrpljeno, depresivno ili kao da više nemamo snage da podnosimo stresne situacije. U tim sitacijama će mozda naše disanje biti kratko i moguće je da će se javiti i pritisak u grudima. Možda ćemo imati osećaj da ne možemo duboko da udahnemo. Takve situacije nam sugerišu da se naše telo u potpunosti oslanja na odbrambene mehanizme parasimpatičkog nervnog sistema, koji je zapravo skladište energije potrebne za preživljavanje.
U svakom slučaju, tada treba da se prisetimo naše telo radi najbolje što može da nas zaštiti. Često se dešava da telo u stresnim situacijama bude u odbrambenom stanju i odreaguje ovakvim disanjem, iako su nam tada najpotrebniji relaksacija i odmor. Mi ipak možemo da uložimo napor da iznova uspostavimo osećaj sigurnosti tako što ćemo se fokusirati na svesno disanje. Na taj način pomožemo sebi da se usmerimo na sadašnji trenutak ovde-i-sada, osećanje koje donosi telesno i duševno olakšanje.
Telo u žalovanju
U tradicionalnoj kineskoj medicini, doba jeseni dovodi se u vezu sa plućima i osećanjima tuge i žalosti. Na našoj planeti trenutno se dešava mnogo toga -- pandemija Covid-19, nasilje uzrokovano viševekovnim sistemskim rasizmom i klimatske promene. Pri tom, mi smo duboko međusobno povezani kako jedni s drugima, tako i sa planetom. Ako vas trenutno preplavljuje osećaj žalosti, niste jedini.
Žalovanje karakteriše izrazita ranjivost, a u svojoj srži, zapravo je oblik društvene komunikacije. Svesno odvajanje emotivnog prostora za žalovanje predstavlja neophodan korak u isceljenju kolektivnih rana. Ako nastojimo da budemo tu jedni za druge u periodu žalovanja, od velike je važnosti da upamtimo da žalovanje zahteva prisustvo. Ništa više. Nije nužno da kažemo „pravu“ stvar, jer „prava“ stvar koju treba izreći ne postoji. Nekad nije potrebno da damo odgovor, jer ponekad odgovora ni nema. Jedino što je važno jeste da jedni drugima stavimo do znanja da smo tu i da se ne plašimo. Nekada to podrazumeva da smo tu i da sedimo zajedno, u tišini, dišući ili povremeno klimajući glavom sa dosta razumevanja. Biti tu za onu koja prolazi kroz proces žaljenja znači da ćemo telesno biti u blizini ožalošćene osobe. Tako ćemo omogućiti da se pozabavi svojim unutrašnjim putovanjem koje je potrebno da prođe u tom periodu duboke ranjivosti. Biće dana kad će nam drugi davati podršku, a biće i onih kada ćemo mi pružati podršku drugima. Dokle god svi učestvujemo u ovom procesu razmene, mi pomažemo medjusobnu povezanost zajednice.[1]
Potrebno je mnogo hrabrosti, da u periodu dubokog bola i žalovanja, nastavimo dalje otvorenog srca i spremni na uzajamnost. U trenucima kad se osećamo beznadežno, biti u stanju da delimo naše talente s drugima postaje čin hrabrosti. Potrebna je ogromna hrabrost da nastavimo da živimo u svetu koji nas je izneverio... i koji može da nas izneveri ponovo.
.............................
Kako disati
I tako, nakon mnogo godina učenja, joge i pranajama tehnika disanja, zaključeno je da ne postoji samo jedan način disanja koji bi bio ispravan.
Naš nervni sistem prolazi kroz različita stanja koja su tu da nam pomognu u različitim životnim situacijama. Naš zadatak je da razvijemo fleksibilnost nervnog sistema kako bismo mogli da tolerišemo različita stanja, a ne da smo zaglavljeni samo u ekstremnim stanjima (visoka ili niska pobudjenosti) . Postoji čitavo mnoštvo tehnika i obrazaca disanja kojima nas pranajama podučava. Svaka od njih nam može biti od koristi u različitim situacijama. Ako ih dobro istražimo, možemo primeniti različite strategije disanja u različitim životnim situacijama kako bismo očuvali osećaj blagostanja. Neke od ovih tehnika služe da uvećaju našu energičnost, neke nam služe da se opustimo, a ima onih koje nam omogućavaju da se pročistimo, ali i onih čija primena će nam omogućiti da uspostavimo ravnotežu između duha i tela.
Najvažnije od svega je da poznajemo svoje telo i signale koje nam upućuje naš nervni sistem. Da bismo to ostvarili, neophodno je da imamo svest o tome kako naše telo komunicira s nama u toku dana. Svako može da nauči da osluškuje signale koje nam upućuje telo, a koji nam ukazuju na potrebu za hranom, vodom, pokretom, dodirom i/ ili odmorom. Što više eksperimentišemo s različitim tehnikama disanja i osluškujemo reakcije našeg tela u različitim situacijama, to ćemo lakše sebi rastumačiti šta nam telo poručuje – v koja nam je metoda disanja potrebna u različitim životnim situacijama. Disanje i vagusni nerv ukazuju na našu sposobnost osluškivanja i povezivanja s istinom... to je, zapravo, mudrost koja je nerazdvojivi deo našeg tela.
No comments:
Post a Comment