Ove beleške se bave
odnosima između žena. Kada kažem "lični odnos" mislim na odnos između
dve žene. U tekstu će biti jasno kad govorim o ženskim odnosima sa muškarcima...
Laže se rečima, a i
ćutanjem.
Žena koja laže u svojim
ličnim odnosima može ali i ne mora da planira ili izmišlja svoje laži. Ona čak
ni ne mora da proračunato misli o onome što čini.
Pokrenuta je tema koju
žena koja laže želi da izbegne. Ona mora hitno da ode da ne bi platila kaznu za
parkiranje. Ili treba da telefonira, što je trebalo da učini još pre jedan sat.
Postavljeno joj je,
direktno, pitanje koje može da odvede u bolan razgovor: "Kako se osećaš
zbog onoga što se događa između nas?" Umesto pokušaja da opiše svoja
protivrečna i konfuzna osećanja, ona pita: "Kako se ti osećaš?" Ona
druga, zato što pokušava da stvori osnovu za otvorenost i poverenje, počinje da
opisuje svoja osećanja. Shodno tome, žena koja laže sazna više nego što sama
ispriča.
Ona takođe može i sebe
da laže: kako se više brine o osećanjima one druge nego o sopstvenim.
Ali žena koja laže brine
za sopstvena osećanja.
Žena koja laže živi u
strahu od gubljenja kontrole. Ona čak ne može ni da želi odnos bez manipulacije
jer biti ranjiva u odnosu na drugu osobu za nju znači gubitak kontrole.
Žena koja laže ima mnogo
prijatelja/ica. Ali živi u velikoj usamljenosti.
***
Žena koja laže pati od
amnezije. Amnezija je ćutanje nesvesnog.
Lagati iz navike, kao
način života, znači izgubiti kontakt sa nesvesnim. To je kao uzimati tablete za
spavanje, one omogućavaju san ali zamračuju snove. Nesvesno želi istinu. Ono
prestaje da govori onima koji nešto drugo žele više od istine.
Pričajući o lažima
neizbežno stižemo do problema istine. Ne postoji ništa jednostavno ili lako u
vezi sa ovom idejom. Ne postoji "apsolutna istina", "pojedinačna
istina" – istina nije jedna stvar, čak ni sistem, ona je kompleksnost koja
se uvećava. Šema šara na tepihu je površina. Kada se bliže zagledamo, ili kada
postanemo tkalje, saznamo za mnogobrojne male niti koje se ne vide u celovitoj
šari, za čvorove na donjoj strani tepiha.
Zato je napor da se
govori pošteno tako značajan. Laži su obično pokušaji da se stvari učine
jednostavnijim – za osobu koja laže – nego što u stvari jesu, ili treba da
budu.
U laganju drugih
završimo time sto lažemo sebe. Poričemo značaj nekog događaja, ili osobe i time
sebe lišavamo dela svog života. Ili koristimo jedan deo prošlosti ili
sadašnjosti da zaklonimo neki drugi. Time gubimo veru čak i u sopstveni život.
Nesvesno želi istinu,
kao i telo. Složenost i plodnost snova dolazi od složenosti i plodnosti
nesvesnog koje se bori da ispuni tu želju (potrebu, čežnju). Složenost i
plodnost poezije su proizvod iste borbe.
***
Jedan častan ljudski
odnos – to jest onaj u kojem mi imamo pravo da koristimo reč "ljubav"
– je proces, delikatan, žestok, često zastrašujući za obe uključene osobe,
proces pročišćavanja istina koje možemo da razmenimo.
Ovo je važno raditi zato
što razbija ljudsko samoobmanjivanje i izolaciju.
Ovo je važno raditi zato
što čineći to činimo pravdu sopstvenoj složenosti.
Ovo je važno raditi zato
što možemo računati na toliko malo ljudi koji će sa nama krenuti ovim teškim
pravcem.
***
Vraćam se na pitanje
ženske časti. Istinoljubivost se nije smatrala važnom za žene, sve dok bi
ostajale fizički verne muškarcu, ili čedne.
Od nas se očekivalo da
lažemo telima; da budemo blede, rumene, da ispravljamo ili kovrdžamo kosu,
čupamo obrve, brijemo pazuha, nosimo umetke na raznim mestima, ili da se
oblačimo u čipku, sitno koračamo, lakiramo nokte na nogama i rukama, nosimo
odeću koja naglašava našu bespomoćnost.
Od nas se tražilo da
govorimo različite laži, u zavisnosti od toga šta je muškarac tog vremena
trebalo da čuje. Viktorijanska supruga ili bela južnjačka dama, od kojih se
očekivalo da nemaju senzualnost, da "mirno leže",
"slobodna" žena dvadesetog veka od koje se očekuje da glumi orgazme.
Od nas se istina o našim
telima krila ili iskrivljavala; držane smo u neznanju o svojim najintimnijim
mestima. Naši instinkti su bivali kažnjeni: kliterodektomija za
"pohotne" kaluđerice, ili za "teške" supruge. Bilo je
takođe teško razlikovati laži našeg saučesništva od onih kojima smo verovale.
Laži o "srećnom
braku", o ljubavi prema domu – u kojima smo bile saučesnice, kreirale su
fikciju o dobro proživljenom životu, sve do dana kada budemo svedočile na sudu
o silovanjima, prebijanjima, psihičkim maltretiranjima, javnim i privatnim
ponižavanjima.
Patrijarhalne laži su
manipulisale ženama kako svojom netačnošću, tako i ćutanjem. Činjenice koje su
nam bile potrebne, bile su nam nedostupne. Lažni svedok je upotrebljen protiv
nas.
I tako, moramo uzeti za
ozbiljno pitanje istinoljubivosti žena i istinoljubivosti među ženama. Kako
prestajemo da lažemo svojim telima, kako prestajemo da uzimamo zdravo za gotovo
ono što su muškarci rekli o nama, ne nastaje li tako istinski ženska ideja o
časti?
***
Žene su bile
prisiljavane da lažu muškarce da bi opstale. Kako da se žene oduče laganja među
sobom?
"Žene su uvek
lagale jedna drugu."
"Žene su uvek
šaputale istinu jedna drugoj."
Oba aksioma su istinita.
"Žene su uvek bile
podeljene jedne protiv drugih."
"Žene su uvek bile
u tajnom dosluhu."
Oba aksioma su istinita.
U borbi za opstanak reći
ćemo laži. Šefovima, čuvarima zatvora, policiji, muškarcima koji imaju moć nad
nama, koji zakonski poseduju nas i našu decu, ljubavnicima kojima smo potrebne
kao dokaz njihove muškosti.
Postoji opasnost kod
ljudi bez moći: da zaboravljamo da mi lažemo, ili da laganje postaje oružje
koje potom prenosimo u odnose sa ljudima koji nad nama nemaju moć.
***
Želim da ponovim da kada
pričamo o ženama i časti, ili o ženama i laganju, pričamo u kontekstu muškog
laganja, laži moćnih, laži kao veštačkog izvora moći.
Žene moraju da promisle,
da li želimo, u našim međusobnim odnosima, onu vrstu moći koja se stiče kroz
laganje.
Žene su zaluđivane,
izluđivane, ućutkivane vekovima, time što nam se odricao doživljaj i naši
instinkti u kulturi koja vrednuje samo muške doživljaje. Istina o našim telima
i umovima bila nam je mistifikovana. Prema tome, naša primarna obaveza jedne
prema drugoj je: ne potkopavati osećaj realnosti zarad celishodnosti; da ne
ućutkujemo jedna drugu.
Žene se često osećaju
ludima kada su razdvojene od istine svog doživljaja. Naša budućnost zavisi od
duševnog zdravlja svake od nas, i imamo dubok interes, van granica ličnog, da
radimo na opisivanju naše stvarnosti onoliko otvoreno i potpuno, koliko možemo
jedna drugoj.
***
Postoje fraze koje nam
pomažu da ne priznamo sebi da lažemo: "moja privatnost",
"sopstvena posla". Izbori koji su u osnovi ovih fraza zaista mogu
biti opravdani; ali bi trebalo da mislimo o punom značenju i posledicama takvog
jezika.
Ženska ljubav prema
ženama je bila predstavljena gotovo potpuno ćutnjom i laganjem. Institucija
heteroseksualnosti je prisilila lezbejku da se pretvara, da bude etiketirana
kao perverzna, kriminalka, bolesna ili opasna žena itd. Lezbejka je, tada,
često bila prisiljena da laže, kao i prostitutka ili udata žena.
Da li život u ćutanju o
lezbejskoj egzistenciji – laganje o sebi, možda neophodno, šefovima,
stanodavcima, klijentima, kolegama/inicama, porodici zato što su zakon i javno
mnjenje zasnovani na laži – da li ovo može da se proširi i u privatni život,
tako da laganje (opisano kao diskrecija) postane lak način da se izbegnu
konflikti ili komplikacije. Može li strategija postati toliko ukorenjena da se
koristi i među bliskim prijateljima i ljubavnicama?
Heteroseksualnost kao
institucija je takođe utopila u ćutnju erotska osećanja između žena. Ja sam
proživela pola veka u laži tog poricanja. Ta ćutnja nas sve čini do nekog
stepena varalicama.
Kada žena kaže istinu,
stvara mogućnost za više istine oko sebe.
***
Žena koja laže vodi
život neizrecive usamljenosti.
Žena koja laže je
usamljena.
Ali mi smo sve
usamljene; bez straha mi postajemo manične, ohole, samodestruktivne. Koji je to
poseban strah koji opseda ženu koja laže?
Ona se plaši da njene
sopstvene istine nisu dovoljno dobre.
Ona se plaši, ne toliko
zatvorskih čuvara ili šefova, već nečeg neimenovanog u njoj.
Žena koja laže boji se
praznine.
Praznina nije nešto što
je stvorio patrijarhat, ili rasizam, ili kapitalizam. Neće izbledeti sa
njihovim nestankom. Ona je deo svake žene.
Virdžinija Vulf ga je
imenovala kao "tamno jezgro", pišući o svojoj majci. Tamno jezgro.
Ono je iza ličnosti, iza onog ko nas voli i ko nas mrzi.
Mi krećemo od lišenosti,
od tame i praznine. To je deo ciklusa koji razumeju samo paganske religije, a
koju materijalizam poriče. Iz smrti, ponovno rođenje; ni iz čega, nešto.
Praznina je creatrix,
materica. Ona nije samo šupljina i anarhija. Kod žena ona je izjednačena sa
nedostatkom ljubavi, neplodnošću, sterilnošću. Terane smo da popunimo svoju
"prazninu" decom. Od nas se ne očekuje da se spustimo u tamu jezgra.
Ipak, ukoliko možemo da
podnesemo tako nešto, ono što se rodi iz ništavila je početak naše istine.
Žena koja laže u svom
strahu želi da ispuni prazninu, bilo čime. Njene laži su poricanje njenih
osećanja, način da se održi kontrola.
****
Zašto se osećamo pomalo
lude kada shvatimo da su nas u nekoj vezi lagale?
Toliko mnogo stvari na
svetu uzimamo zdravo za gotovo. Ti mi kažeš: "1950. sam živela na severnoj
strani ulice Bikon u Somervilu." Ti mi kažeš: "Ona i ja smo bile
ljubavnice ali smo sada već mesecima samo dobre prijateljice." Ti mi
kažeš: "Napolju je 70 stepeni farenhajta i sunce sija." Zato što te
volim, zato što ne postoji čak ni pitanje laganja među nama, sve ove činjenice
uzimam na poverenje: tvoju adresu od pre 25 godina, tvoju vezu sa nekim koga znam
samo iz viđenja, jutrošnje vreme. Bacam nesvesne udice verovanja, kao tanke
zelene niti, izjavama kao što su ove, izjavama koje su tako nedvosmisleno date,
bez tona ili senke ispitivanja. Ugrađujem ih u mozaik svog sveta. Dopuštam svom
svetu da se promeni u minuti, na značajne načine, na osnovu stvari koje si mi
rekla, na osnovu mog poverenja u tebe.
Takođe imam poverenja u
tebe da mi govoriš stvari koje bi trebalo da znam; da ne kriješ činjenice od
mene trudeći se da poštediš mene, ili sebe bola.
Ili u najmanju ruku, da
ćes reći, "Postoje stvari koje ti ne govorim."
Kada otkrijemo da nekome
kome smo verovali više ne možemo da verujemo, prisiljene smo da ponovo ispitamo
svoj svet, da preispitamo ceo instinkt i koncept verovanja. Neko vreme
potisnute smo na istu ogoljenu, izbočenu ivicu, u mraku kroz koji prodiru
plamenovi vatre, ugašene nanosima kiše, u svetu pre nego što srodnost,
imenovanje, ili nežnost nastanu; približavamo se bezobličju.
***
Žena koja laže može se
opirati suočavanju, poričući da je lagala. Ili može da koristi drugi jezik:
zaboravnosti, privatnosti, nečije zaštite. Ili hrabro može da se proglasi
kukavicom. Ovo joj dozvoljava da nastavi sa laganjem, jer je to ono što
kukavice čine. Ona ne kaže, bila sam uplašena, jer bi ovo otvorilo pitanje
čega se zapravo plaši.
Mogla bi da kaže, nisam
htela da prouzrokujem bol. Ono što ona u stvari nije htela, je da se nosi
sa bolom drugih. Laž je prečica kroz tuđu ličnost.
***
Istinoljubivost, čast,
nije nešto što u plamenovima izranja sama iz sebe; ona mora da nastane između
ljudi.
To je tačno u političkim
situacijama. Kvalitet i dubina politike koja nastaje od grupe ljudi velikim
delom zavisi od njihovog razumevanja časti.
Veći deo onoga što je
usko definisano kao "politika" izgleda da počiva na čežnji za
izvesnošću čak i po cenu poštenja, jer analize koje su jednom uspostavljene ne
moraju više biti preispitivane. Takav je ćorsokak – za žene – marksizam našeg
vremena.
Istinoljubivost svuda
znači povećanu složenost. Ali to je pokret u evoluciji. Žene tek počinju da
otkrivaju sopstvene istine; mnoge od nas bi bile zahvalne za malo odmora u toj
borbi, bilo bi nam drago da legnemo sa krhotinama koje smo tako bolno otkrile,
i budemo time zadovoljne. To često osećam kao iscrpljenost u sopstvenom telu.
Politike koje vredi
imati, veze koje vredi imati zahtevaju da kopamo još dublje.
***
Mogućnosti koje postoje
između dvoje ljudi, ili u grupi ljudi, su neka vrsta alhemije. One su
najinteresantnije stvari u životu. Osoba koja laže neprekidno gubi iz vida ove
mogućnosti.
Kada su veze određene
manipulacijom, potrebom za kontrolom, one mogu da poseduju tužnu, svađalačku
dramatičnost, ali prestaju da budu interesantne. One se neprekidno ponavljaju;
udar ljudske mogućnosti prestaje da odjekuje kroz njih.
Kada mi neko kaže deo
istine koja mi je bila prećutana, a koja mi je bila potrebna da bih videla svoj
život jasnije, to može doneti akutni bol, ali takođe i hladnu, oštru plimu
olakšanja. Često ovakve istine dolaze slučajno, ili od stranaca.
Ne zato što, da bih
imala časnu vezu sa tobom, moram da razumem sve, ili da ti kažem sve odjednom,
ili moram unapred da znam sve što treba da ti kažem.
To znači da veći deo
vremena ja čekam, čeznem za mogućnošću da ti kažem. Da ove mogućnosti mogu da
mi izgledaju zastrašujuće, ali ne i destruktivne. Da se osećam dovoljno jakom
da čujem tvoje ispitivačke i oprezne reči. Da obe znamo da sve vreme pokušavamo
da proširimo mogućnosti istine među nama.
Mogućnosti života među
nama.
Prevele Milica Minić i
Nataša Milenković
Iz: Adrienne Rich: Women
and Honor: Notes on Lying, Duxford Press, 1978
No comments:
Post a Comment