Moja priča počinje 1983. Imala
sam 27 godina i bila u trećoj „ozbiljnoj vezi sa ženom“. Upoznale smo se preko
prijateljice, bila je prava šarmerka. Ja sam bila hronično depresivna i imala
sam vrlo loše mišljenje o sebi, ali tada nisam bila svesna toga – samo sam
okrivljavala sebe zato što sam „poptuno beskorisna“.
Završavala sam jednogodišnji kurs
na fakultetu, radila bezvezne poslove kako bi se izdržavala, išla na žurke, u
klubove i uzimala spid.
U poređenju sa iskustvima drugih
ljudi, moje iskustvo nije bilo ekstremno, nije dugo trajalo, ali nisam uspela
da prepoznam upozoravajuće znake.
Upis na fakultet je za mene bio
ogroman korak. Verovala sam da je moj
život upropašćen i borila sam se da
„uradim nešto“ povodom toga.
Mislim da je prvi znak da nešto
nije u redu sa našom vezom bio u tome da je moja partnerka bila protiv mog
odlaska na fakultet. Ona je poticala iz radničke porodice u kojoj su i otac i
braća bili nasilni. Razmetala se hrabrošću. Neprestano je ulazila u malu sobu
koju sam namenila za učenje, prekidala me i ismevala moje pokušaje da učim i
ponižavala i mene i fakultet.
U jednom trenutku sam se ozbiljno
razbolela. Nisam čak mogla da odem sama do kupatila. Odbijala je da me odveze
kod lekara i govorila da „preterujem“.
Nastavile smo da idemo u klubove,
puno pijemo i koristimo spid. Mislila sam da moram da ostanem na toj sceni da
ne bih bila dosadna i konzervativna. Bilo mi je stvarno teško da studiram,
radim i idem na žurke. Ona je postajala sve agresivnija i razmenjivale smo
mnogo ljutitih reči. Zatim me je jednog dana udarila. Tad mi je napravila prvu
masnicu na oku.
Onda su usledila izvinjavanja i
„mirenje“. Obe smo to objasnile kao dramu izazvanu spidom i na tome je ostalo.
Sećam se da je prijateljica prokomentarisala masnicu i bila ljuta. Ja sam
zauzela odbrabeni stav i i odbacila sve njene komentare. Ne sećam se da su
druge dve žene sa kojima smo živele bilo šta rekle – ali moje sećanje iz tog
perioda je prilično maglovito.
...moja feministička politika u tom periodu je značila da ne treba ni
zbog čega da ’krivim’ drugu ženu jer nas sve ugnjetava ’patrijarhat ’...
Nisam potražila podršku ni od
kakvih grupa ili organizacija jer nisam
mislila da je to što mi se dešava ’partnersko nasilje’. Objašnjenje sam
nalazila u korišćenju droge i tome da je preživljavala nasilje u detinjstvu.
Jedan deo mene je želeo da je spase i delovalo mi je vrlo ne feministički i
pogrešno da krivim neku za njeno ponašanje, znajući da je odrasla u nasilnom
okruženju.
Veza se pogoršavala i počela je
da odlazi na žurke bez mene, i dovodi druge žene kući. Jednog jutra sam ’pukla’
nakon što je dovela još jednu ženu . Zapretila sam joj, a onda me napala i
napravila mi drugu (i poslednju) masnicu na oku.
Mislim da me upravo fizičko
nasilje trglo i dovelo do toga da vidim prikrivenu kontrolu i dominaciju koje
su sve vreme bile tu. Podnosila sam ponižavanja, ismevanja i emotivnu
manipulaciju. Kad neko u startu ima loše mišljenje o sebi onda je vrlo lako da
se i to malo samopouzdanja svede na nulu.Nakon toga sam odlučila da spasem to
malo preostalog dostojanstva. Otišla sam. Mesecima sam nastavila da plaćam stanarinu
jer sam osećala krivicu, a bila sam i prisiljena da plaćam i zlostavljana .
Dolazila je svake nedelje da pokupi
novac za stanarinu od mene, bila je tačna kao sat, a ja sam joj revnosno davala
novac. Tek nekoliko meseci kasnije sam
saznala da stanarina uopšte nije plaćena. Krala je novac od mene i na kraju ’zbrisala’
iz kuće.
Osam ili devet godina kasnije sam
bila u vrlo kratkoj vezi (tri meseca) sa ženom (još jednom šarmerkom) za koju
nisam shvatila da je alkoholičarka. Prepoznala sam upozoravajuće znake mnogo
brže, uz podršku prijateljice. Bila sam pod velikim pritiskom da joj pravim društvo
u opijanju – počinjala bi da pije oko 10 ili 11 ujutru i nastavljala sve do
kasno u noć. Primoravala me da radim sve zajedno sa njom i da sav novac trošim
na izlaske. Bila je ljubomorna, koristila prisilu i manipulaciju, bila je agresivna
i pretila mi je. Jedne noći kad je bila ekstremno pijana agresivno je pokušavala
da me natera da imamo seks. Bilo je zastrašujuće. Osećala sam se jako glupo ali
nisam potražila nikakvu pomoć. Uspela sam da se ispetljam iz te veze ali je ona
nastavila da me uznemirava tako što mi je još neko vreme nakon raskida slala
nasilna pisma.
Iako sam mislila da u tom periodu
(ili bilo kojoj od situacija) imam pravo da se obratim grupama za podršku nisam
sebe videla kao žrtvu. Jednostavno sam mislila „da sam sama kriva jer sam
toliko glupa, jadna i nisam sposobna da se borim za sebe“. Takođe mislim da je
u to vreme moja „feministička“ politika bila da ne treba da krivim drugu ženu
jer nas sve ugnjetava ’patrijarhat’ i da bi bilo posebno pogrešno da krivim
drugu lezbejku.
Mislim da su me ove situacije
naučile da budem veoma oprezna kad se radi o znacima manipulacije i nasilja u
bilo kakvim međuljudskim odnosima. Zbog njih sam postala nemilosrdna u pogledu
svoje nezavisnosti i pretarano osetljiva na komentare i šale od strane drugih –
naročito moje partnerke. Postala sam svesna da nam je potrebna kultura koja
podržava razvoj žena/lezbejki koje imaju snažnu svest o sebi, jako samopuzdanje
i svest o tome da imaju pravo na nenasilne odnose. Takođe su nam potrebni i
pravni sistemi, zdravstene službe i osoblje koji su obučeni i opremljeni da
rade sa osobama koje su preživele nasilje u istopolnim partnerskim odnosima.
Moj predlog drugima u sličnim situacijama
je ’Nemojte kriviti sebe, to je deo kruga nasilja i kontrole. Druga osoba mora
da preuzme odgvornost za svoje ponašanje, bez obzira na to u kojim je životnim
okolnostima odrasla ili u kojim se trenutno nalazi . Potražite pomoć i
prekinite taj odnos’.
Rut (48)
No comments:
Post a Comment