Thursday, November 7, 2013

NAŠE EMOCIJE U JAVNOM PROSTORU ~ LGBT ZAJEDNICA: osećamo se sigurno i snažno ~ Kako se sistematski priremamo za Prajd?





Uvod:  Prajd marševi na Balkanu

PARADE PONOSA su ulične proslave ljubavi lezbejki, gej muškaraca, trans i queer osoba.  Prva Parada ponosa u svetu održana je u Njujorku 28 Juna 1969.  Do sada Parade ponosa se organizuju na svim kontinentima, u više od 55 zemalja u oko 400 gradova.  Na Balkanu, Parade ponosa su organizovane u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Sofiji, Budvi, Podgorici.  Od balkanskih zemalja, proslave ljubavi bez straha održavaju se u Atini - sedma godina, sa oko pola miliona ljudi na ulicama, i u Solunu drugi put 2013.  Sve ulične proslave Ponosa uspeh su dugogodišnjeg rada hrabrih aktivistkinja i aktivista pokreta za ljudska prava lezbejki, gej muškaraca, trans i queer osoba.

Na našem području, prve aktivnosti su počele osamdesetih u Sloveniji, a nakon toga u Hrvatskoj i Srbiji.  Sada je pokret aktivan i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu i Albaniji.  Medjutim, političke elite aktivno daju prostor ultranacionalistima da zastrašuju LGBT aktiviste i manifestacije.  Pro-nacionalističke političke partije i religijske institucije na Balkanu proizvode militarističke i nacionalističke vrednosti - koje su uvek seksističke i homofobne kampanje i služe da zastrašuju gradjanke i gradjane.

U našem regionu, organizovano nasilje nad LGBT osobama je počelo 2001 na prvom Pride Beogradu, zatim se u manjem obimu nastavilo na prvom Zagreb Pride-u 2002, na Queer Festivalu  u Beogradu i Sarajevu 2008, Pride Beogradu 2010, Split Pride 2011, Budva Pride i Podgorica Pride 2013. Nasilje se ispoljava kroz: verbalne pretnje, vredjanje, zastrašivanje preko interneta i medija, masovna organizovana pojavljivanja ultra nacionalista-navijača, izvikivanja izraza mržnje, bacanje predmeta na  povorke, bacanje petardi, dimnih bombi, kamenica, fizičke napade i u poslednje vreme kroz kontra-manifestacije u znak slavlja 'porodičnih vrednosti'.

U ovoj informaciji zabeležena su iskustva korisna za sistematsku pripremu onima koje-i su odlučile-i da izadju na ulicu na Prajd parade u zemljama u regionu u kojima ultra-nacionalisti najavljuju nasilje.



Uvod:  emocije su važne

Ako planiramo da izadjemo na javne manifestacije u kojima postoji mogućnost da ćemo osećati strah, evo nekih osnovnih znanja o emocijama koje nam mogu biti od pomoći:

·         sve vreme osećamo

·         osećati je dobro - naše emocije su naše blago

·         svaka emocija je dragocena, jer je naša

·         važno je prihvatati svoje emocije – to je proces koji traje za ceo život

·    nasilje proizvodi stres ili traumu - emocije koje su obično posledica su: strah, panika, bespomoćnost, krivica, sramota, osećanje inferiornosti, situacija poniženja, ljutnja, bes, tuga.

·      odgovorno ispoljavanje naših emocija je dobro za nas, ali i za zajednicu.  Za nas: zato što je isceljujuće za našu dušu, a za zajednicu, jer govori da smo snažne jer ispoljavamo emocije i tu smo zajedno sa svojim strahovima, bolom, ljutnjom -- na ulici smo i suprotstavljamo se organizovanoj mržnji.

·  odogovorno ispoljavanje emocija znači ispoljavanje emocija tako da ne ugrožavamo druge.  To je hrabro. Recimo, ako plačemo to je dobro.  Ako smo ljute zbog nasilja, možemo vikati.  Ako smo u strahu, možemo pitati nekoga da li može da nas drži za ruku.  Dobro je pitati druge za podršku, dobro je biti pitan-a, to samo govori o tome da smo snažne-i i asertivne-i.

·         važno je znati da su osobe koje su prvi put na Paradi ponosa, ili su iz drugih gradova sa  patrijarhalnim iskustvom, ili su iz višestruko diskrminisanih grupa – posebno osetljive.



PRE ULICE

Dobro je dopustiti svojim osećanjima da jednostavno postoje.

Priprema, detaljna
-  podsećamo se kako obično reagujemo na javnom mestu kada dodje do nasilja. Svako reaguje različito, a za nas je važno da unapred identifikujemo moguću reakciju na strah:  neko se ukoči, neko ima potrebu da beži, nekome idu suze, neko bi da se tuče... itd. Svaka ova reakcija je dobra.

-  ukoliko su nam rekacije straha nasilne, dobro je unapred osmisliti kako da ispoljimo agresiju a da ne budemo nasilne prema drugima oko nas.  Možemo osmisliti radnje koje će biti podržavajuće za sve, recimo mahati zastavom duginih boja što zahteva puno telesnog angažmana, ili  pevati glasno osnažujuće pesme, ili ponavljati osnažujuće slogane, ili lupati bubnjeve svom snagom.

-  dobro je unapred se dogovoriti sa nekom od prijateljica – prijatelja u vezi toga kako ćemo medjusobno podržavati jedno drugo, a u odnosu na svoje različite reakcije.

-  dobro je dogovoriti se sasvim precizno šta ko očekuje od druge-drugoga ako dodje do nasilja.  Strah je normalna emocija kad smo u prisustvu nasilja.  Na primer, neka-o želi da je druga osoba drži za ruku, ili da samo pita kako si, ili da bude u blizini, a kad želi da ode dalje da joj se javi.. itd.

- na primer, u prirpemi za Split Prajd 2012, bilo je reči da će možda biti nasilja, pa se nekoliko aktivisktinja unapred dogovorila sa prijateljicama koje su bile voljne da se drže za ruke u slučaju da ih obuzme strah. Sam dogovor je već ublažio strah, a i za vreme povorke one su se sve držale za ruke, što je pokrenulo simpatije okoline i pozitivne reakcije drugih.  

-  ako se niste dogovorile-i unapred sa nekom od prijateljica-prijatelja, možete to učiniti na samom početku manifestacije. Obično ima vremena za dogovor. Nadjite osobu od poverenja da vam bude blizu. 

-  deo pripreme je i dogovor sa onima koji neće izaći na ulicu, koji će gledati TV, biti na internetu, slati poruke preko mobilnog telefona ili posmatrati dogadjaj iz drugog ugla i podržavati nas.  Njihova podrška je jednako važna tamo - kao i onih medju nama.

-  ponudite se da vi budete osoba od poverenja drugome.  Naš strah se može kontrolisati i tako što ćemo se brinuti za druge.  

-  iskustva su pokazala da može biti važno da se ponese neki predmet ili deo odeće koji nas osnažuje i podseća na energiju dobronamernosti prema samoj sebi.  Imamo puno primera tog tipa, na primer, jedna lezbejka je svake godine na Split Prajdu nosila lezbejsku zastavu preko ramena koja je s jedne strane štitila a s druge strane joj pružala sigurnost, neki su nosili omiljene kape koje su ih štitile od kamenica i davale im snagu....

Priprema, spoljni izgled

-- odeća :   dobro je unapred smisliti šta nam je važno, kako hoćemo da izgledamo na danu Ponosa. Naš izgled je politički stav, ali isto tako može biti i naša zaštita: iskustvo nekih aktivista-aktivistkinja je da žele da se obuku na uličnoj LGBT manifestaciji baš tako kako nikad ne mogu u homofobičnoj svakodnevici, sa svim oznakama, lančićima, bedževima, itd.  Druge-i žele da ih niko ne prepozna i zato koriste npr. tamne naočare, ili se uviju u zastave, ili se obuku drugačije od svog uobičajenog izgleda, šminkaju se, itd.

-- obuća: iskustvo nekih je da im je važno da obuju ravne cipele, patike ili čizme, jer im to daje sigurnost, a i spremni su da potrče ako zatreba.

-- glava: nekima je kapa ili marama važna za manifestacije, jer ih štiti od sunca ili od tvrdih predmeta koje nekad nasilnici bacaju na nas. Neke vole da iscrtaju lice bojama, šljokicama ili karminom.

-- fiziološke potrebe: pre odlaska na javne manifestacije dobro je isplanirati sve što nam je važno u odnosu na jelo, piće, hladnoću ili vrućinu, itd.

-- torbe - rančevi:  važno je isplanirati da li ćemo nositi torbu/ranac koji nam neće smetati, a može nam koristiti za sve što nam treba, ili sve što nam treba možemo imati u džepovima.

-- mobilni telefoni:  važno je pripremiti telefone sa dovoljno kredita za telefoniranje i poruke, ili dogovoriti sa onima koji će ostati kod kuće kada da nas nazovu.

podsećamo se da smo na ulici u svoje ime, ali da istovremeno i
predstavljamo svoju LGBT zajednicu
Priprema, mentalna
-- mentalna priprema za manifestaciju je važna. Nekad se ona sastoji u tome da se smisli rečenica koja nas osnažuje.  (Na primer, govorimo u sebi ili na glas: Gej je OK, Lezbejska sreća je najveća, kvir je kul  i sl.)  

-- medjunarodna iskustva su pokazala da su sve vrste priprema primarne i ključne za osećaj sigurnosti u okolini koja je nesigurna, krizna.  Na primer, izbor letaka koje delimo, natpisa koje nosimo, upotreba pištaljki, planiranje sa kime ćemo hodati, u kom delu kolone ćemo biti, napred da nas fotografišu ili pozadi da nas manje vide... itd. Isto tako, važno je da unapred znamo kojim ulicama ide kolona i ko su osobe iz organizacije.

-- iskustvo je pokazalo da je dobro unpared isplanirati s kime i gde ćemo otići posle ulične manifestacije. 

-- za organizatore je važno da znaju da je potrebno posvetiti posebnu pažnju aktivistima iz malih mesta, konzervativnih zemalja i problematičnih sredina.

-- podsećamo se da je Parada ponosa naše ljudsko pravo, i da će istorija pokazati da smo mi u pravu. 

naše prisustvo na ulici je politički čin


NA ULICI

ako dodje do nasilja i mi smo u intenzivnim emocijama:
odlučimo šta je sigurno uraditi u tom trenutku: stajati na istom mestu, skloniti se …

  • zapažamo ono što osećamo u tom trenutku bez prosuđivanja ili analiziranja svojih osećanja.

·     dišemo sa svešću o svojim osećanjima.

·         dobro je dopustiti osećanjima da samo postoje tu gde jesu. 
     Ne moramo ništa raditi sa njima, samo prihvatiti da je to ono što osećamo i pričati o tome. Sve što je u našem  telu je dobro. Na primer, svesne smo da nam srce kuca brže, da nam je disanje   uznemireno, da nam se ruke znoje... i znamo da je sve to normalno. 

  • odgovorno ispoljavamo svoja osećanja - tako da ispoljavanje ne ugrozi druge. Ako npr. osećamo bes i imamo potrebu da ga izbacimo to ne znači ući u tuču i obračun sa policijom ili nasilnicima kako bismo se rešile-i te emocije, ali možemo reći na glas ono što imamo potrebu da im kažemo.

·      ako nam se plače, dajemo sebi dozvolu da plačemo.

·    možemo sebi da kažemo reči koje nam je potrebno da čujemo u tom trenutku, na primer: “Ja sam dobro, ja sam na sigurnom“.

·        ne reagujemo nasiljem na nasilje, jer to neće promeniti situaciju.

·      hodanje pored osoba koje imaju javnu moć može da nam da osećaj sigurnosti, na primer pored političara, stranih gostiju ili javnih ličnosti.


·   koristimo informacije/podršku od onih sa kojima smo u kontaktu preko telefona a koji nisu sa nama u koloni.


POSLE ULICE

  • unapred se dogovoriti tako da po završetku manifestacije ne ostanemo same-i, da znamo s kim i gde  ćemo otići da porazgovaramo. Važno je da je prostor (kafić, stan) u blizini dešavanja, ali i da možemo slobodno da razgovaramo.

  •  iskustvo je pokazalo da je nakon manifestacije važno sastati se sa prijateljicama i prijateljima (aktivistkinjama-ima) u cilju razmene iskustva.  Najbolje ćemo znati šta treba uraditi sledeći put tako što ćemo razgovarati o tome šta se dogodilo na Paradi ponosa, šta smo uradile, osetile-i, šta su naša iskustva, šta smo ovog puta naučile-i.

  • emocije koje su nam se javile na ulici obično su naše emocije od pre.  Ako smo doživele jak strah, to osećanje se može zadržati i dugo posle dogadjaja. Važno je da naše emocije shvatimo ozbiljno, da tražimo podršku, pričamo, čitamo, organizujemo konsultacije ili radionice.

  • nagradimo sebe za hrabrost za učešće u istorijskom dogadjaju. 



Autorke teksta: Lepa Mladjenović i Sunčica Vučaj
Konsultacije za lezbejke:  sos.lezz@gmail.com

No comments:

Post a Comment