Neke od nas iz feminističkog pokreta smo 70tih i 80tih
godina prošlog veka počele da napuštamo heteropatrijarhat. Jedna po jedna, a
posle i kao ekipe drugarica. Bile smo na samom početku dugog procesa
zajedničkog otkrivanja šta znači biti lezbejke - šta je to. Takvi radikalni
procesi otkrivanja mučnih osobina hetero-ptatrijarhata dešavali su se u mnogim
mestima u svetu, i u meni. Moja lična transformacija se dogadjala u dve potpuno
različite decenije, socijalističkoj 1980-oj i nacionalističkoj 1990-oj, u
Beogradu - gradu koji je bio prestonica dve različite države, socijalističke
Jugoslavije i nacionalističke Srbije. Da bi vam dočarala društvene zamke u
kojima su se nalazile žene koje su volele žene u ova dva perioda, ispričaću vam
par životnih priča i pokušati da vam opišem kako je istorijski i politički
kontekst odražavao moju želju. Mi, feminiskinje, nismo uzaludno govorile
famozni slogan 'lično je političko' - mi insistiramo na toj istini jer kao
lezbejke svakodnevno osećamo i mržnju prema ženama i lezbofobiju. Naše
lezbejska ljubav je u srcu naše politike – ona nam otvara kapije novog sveta
uživanja i u isto vreme nas navodi da se borimo ispred 'zatvorenih kapija'
ovog društva i njegovih vrednosti.
Ja nisam devojka, ja
sam sekira
Ja nisam rupa, ja sam čitava planina
Ja nisam glupa, ja sam preživela
Ja nisam biser, ja sam čitav Atlanski okean
Ja nisam dobra prilika, ja sam britki žilet.
Pogledaj me kao da nikada ranije nisi videla ženu.
(Grahn, 1971)
Socijalističko uređenje Jugoslavije je napravilo veliki skok
unapred u pravcu oslobodjenja žena: većina žena je bila pismena u to vreme,
mnoge su bile radnice u samoupravnom sistemu, abortus je skoro potpuno bio besplatan
i bezbedno urađen u državnim bolnicama, postojala su državna obdaništa,
školovanje i lekarska nega. Svaki veći grad je imao narodno pozorište i
kulturni centar, kao i u mnogim zemljama Istočne Evrope. Radnički sindikati su
vodili računa da radnice i radnici, uključujući i čistačice, mogu da idu na
godišnji odmor, najčešće na Jadransko more. Međutim, generacije naših majki
teško da su imale dozvolu za seksualno zadovoljstvo, ili pak prostor u telu da
osete erotsku ljubav prema ženama. Baš kao što nam feministička i lezbejska
filmska direktorka Maria Takács (2009) pokazuje u svom dokumentarnom filmu
'Tajne godine' koji prikazuje svedočenja žena koje vole žene u socijalističkoj
državi Mađarskoj - ćutanje u društvu je maskiralo trajno fabrikovanje mržnje
prema lezbejkama, kao i prema gej muškarcima. Jedna od prvih dobrih opisa ovog
potpunog civilizacijskog ćutanja, je u istorijskom prvom paragrafu Džonatana
Ned Ketza (1976, strana 1) u knjizi Gej Američka istorija: Lezbejke i Gej
Muškarci u Sjedinjenim Američkim Državama (Gay American History: Lesbians and
Gay Men in the USA):
Mi smo bili manjina koja ćuti, ućutkana manjina -
nevidljive žene, nevidljivi muškarci. Navodna veličina našeg 'poroka' je
opravdavala negiranje našeg postojanja, čak i naše fižičko uništenje. Naš
“zločin” nije bio samo protiv društva, niti samo protiv čovečanstva, nego
'protiv prirode' - mi smo bili prestupnici kosmosa [...] Dugo vremena bili smo
opaženi kao da smo van vremena, van mesta - društveno nepodobni, bez istorije -
potomstvo mutanata dobijeno iz nekih heteroseksualnih veza, nakaze. Ostali smo
nepoznati narod, a naše ličnosti oklevetane.
Nesvesna da je lezbejska žudnja demonizovana, zaljubila sam
u ženu 1986 - 'to je to'. Kao i mnoge među nama u tim godinama, mislila sam da sam
jedina lezbejka u gradu. U to vreme, mi, aktiviskinje iz Beograda smo se često
susretale u feminističkoj grupi 'Žene i društvo', koja je sestrinska grupa
istoimene grupe iz Zagreba. Veoma brzo sam saznala da su u stvari, u mojoj
grupi bile neke koje su gajile istu tu, skrivenu ljubav. Ovo su bile godine
sakrivanja kada su lezbejke morale da postaju namerne lažovke. 'Pero mora da
piše podzemnim vodama i neka tako bude', jednostavno je rekla Adriana Rich
(1973).
1980-ih, dok sam bila u svojim 30-im godinama, bila sam
politički aktivna u Međunarodnoj mreži alternativa psihijatrije. Auto-stopirala
sam od jednog susreta mreže do drugog po različitim gradovima Zapadne Evrope, a
tamo je već ženski pokret cvetao. Tada sam pronašla i novi fenomen istorije: ženske
knjižare! Za feminiskinju je bilo pod obavezno da poseti prodavnice sa knjigama
i kafom koje su žene osnivale i vodile, u Amsterdamu, Atini, Rimu, Berlinu...
Ta mesta su bila očaravajuća i baš onakva kakve sam ja volela da budu: s lenjim
macama koje se šetkaju gore dole, tamponima koji vise u kupatilu i lezbejkama
iza pulta. Ove knjižare su bile izlozi velikih novosti za nas sa Istoka: one su
nam pomogle da shvatimo da je ženski pokret već izmislio lezbejke, ponosne na
sebe kao lezbejke! U ovim knjižarama sam, prepuna žara u telu, otkrila knjige
feminističkih lezbejki - one koje su mi dale moje prvo izabrano mleko-za-bebe.
Tako na primer, morala sam da nabavim kultnu knjigu 'Les Guérillères' od
Monique Wittig, u originalu na francuskom, iako sam razumela svaku petu reč,
ili knjigu Passionate Politics od Charlotte Bunch, zato što mi se svideo
naslov! Ove knjige su imale novu političku viziju lezbejske žudnje - one su
bile znakovi pored puta, moje prvo lezbejsko gnezdo. Biram da citiram tekstove
nekih od autorki koje su me promenile:
Uzimaš me ljubavi,
morskog skeleta
puniš me tobom
& ja postajem trudna
s ljubavlju
porađam
revoluciju
doći ću do mojih sestara, neposlušna
doći ću jaka.
(Parker, 1974)
U decembru 1987, feminiskinje iz slovenačke feminističke
grupe Lilit su odlučile da organizuju prvi Jugoslovenski feministički skup i
pozovu feminiskinje iz Hrvatske, Slovenije i Srbije. Oko četrdeset
aktivistkinja se skupilo na ovoj uzbudljivoj konferenciji. Bilo je puno tema,
ali dve su bile poptuno nove za sve nas i celu dotadašnju istoriju: imenovale
smo po prvi put muško nasilje nad ženama i lezbejsku ljubav. Ove dve teme do
tada nisu bile na dnevnom redu socijalističkih ženskih pitanja. Ovde se desio i
prvi susret sa nekoliko autovanih lezbejki: Suzana Tratnik, aktivna u
organizovanju lezbejki u Ljubljani, Slađana Marković i ja iz Beograda i par
lezbejki koje su bile na putu da postanu lezbejke. To je bilo mesto kada sam
prvi put u životu videla devojku odgovornu za tehničku opremu. U stvari, to je
bilo prvi put za sve nas, da vidimo šarmantnu buč koja rukuje mikrofonima i
elektrikom sa profesionalnom stručnošću. Osećale smo se kao potpuno nove u
istom starom svetu. Tamo, među nekolicinom jugoslovenskih strastvenih
feminističkih lezbejki, pronašla sam moje novo lezbejsko gnezdo. Na
konferenciju u Ljubljani stigla sam sa svojom devojkom iz Italije, koja je bila
odlučila da plati hotelsku sobu. Ovo je bio prvi put za nas obe da ulazimo u
hotel i pitamo sobu za dve. Htele smo famozni 'francuski krevet', ali kako da
to pitamo? Mene je bilo sramota i mislila sam da je lakše njoj da pita zato što
je strankinja. Ona se tresla i mislila da je lakše meni da pitam zato što smo u
mojoj zemlji. Meni je bilo 33 godine i nikad pre toga nisam spavala u hotelu. U
socijalističkom periodu mnogi su smatrali hotel za buržoaski izum - to nije
bilo mesto gde radnici odlaze. Ceo život do tada, kada se putovalo spavalo se
ili kod rođaka ili u privatnom smeštaju. Nisam umela da pitam za 'sobu za
dvoje', još manje dok stojim pored žene koju volim. Jedino što je moglo da mi
pomogne su bili slike u glavi iz holivudskih filmova... recimo Vanesa Redgrejv
u svom otmenom stilu, ulazi u hotelski foaje. Ali ja nisam bila iz njene klase
niti imala njen hetero status ni njenu govornu veštinu. Moj mozak nije mogao da
pronađe nikakav uzor, nijednu sliku, priču, anegdotu o dve lezbejke koje ulaze
u hotel. Šta će me pitati? Da li će videti sve na mom licu? Šta li ce pročitati
s mog lica? Strah utelu se komešao. Moja devojka se preznojavala.
Za one od nas
koje smo žigosane strahom
kao s bledom linijom posred našeg čela
(Lorde, 1978)
Dvoje hotelijera srednjih godina, žena i muškarac, kojih se
još uvek sećam, nisu rekli ništa. Kasnije, u sobi na drugom spratu, nas dve smo
najzad same. Dvaput smo zaključale vrata. Strah je pulsirao telima, namakle smo
zavese, zapalile cigarete.
Čak i u našim najlošijim vremenima
neki deo nas
pronađe jedna drugu
(Parker, 1974)
Koliko bučan lezbejski par može da bude u hotelu Istočne
Evrope ‘80-ih? Koliko lezbejki i do dan današnji prepoznaje fenomen
'zadržavanja daha', sprečavajući bilo koji zvuk lezbejske žudnje koja dolazi
iz tela. Koliko žena prepoznaje 'progutani orgazam' tako da ućutkana želja
nastavlja da negira našu egzistenciju. Ako niko ne čuje, znači da ne postoji:
ni roditelji u susednoj sobi, ni susedi u iza hodnika, ni hotelski gosti iza
zida, ako ih uopšte ima. U imidžima istočno evropskih zemalja vladala je
potpuna odsutnost reprezentacije lezbejskog vođenja ljubavi. Ništa. Bez tragova
istorije žena koje vole žene, bez poljubaca dve žene, bez ženskog dodira žene,
čak i bez simbolizma klitorisa u medijima ili kulturi. 1970-ih Simon de Bovoar
je već postavljala pitanje samoj sebi, u svom tipičnom filozofskom maniru, da
li žene uopšte postoje? Šta onda lezbejke mogu da očekuju?
Bilo šta što radimo zajedno čisti je izum
mape koje su nam dali zastarele su već godinama
(Rich, 1978)
Prvi Jugoslovenski feministički susret je bio skroz uspešan
i istorijski po mnogim pitanjima. Nove teme su identifikovane. Poslednje noći
smo odlučile da radimo na zaključcima konferencije. Sedele smo u maloj sobi,
što na na stolovima, što na stolicama, pune uzbuđenja, sa posvećenošću koja je
zračila, imenovale smo teme na kojima smo htele da radimo: nasilje nad ženama,
žene na poslu, u politici, u zdrastvenom sistemu... i naša izvan-redno glasno
izrečena želja 'da napravimo lezbejsku grupu u svakom gradu ove zemlje'
(Dobnikar & Pamukovic, 2009, s.16). Jugoslavija je te večeri dobila novu
struju strastvenih feministkinja aktivistkinja. Te večeri, obećale smo jedna
drugoj koje političke odgovornosti ćemo preuzeti.
Kasnije smo shvatile da su mnoge od nas ispunile obećanja
koje smo zadale same sebi te noći. Na primer, te godine prva lezbejska grupa se
osnovala u Sloveniji, LL - Lezbični Lilit. Posle toga, 1989, feminističke
lezbejke u Zagrebu su formirale Lila inicijativu. Lezbejke iz Beograda su
počele ad hoc lezbejske diskusije unutra feminističke grupe 'Žene i društvo'.
Lezbejska pitanja su se raspravljala na sledeća tri godišnja Jugoslovenska
feministička susreta. Zaključujući moj bilans 'Na raskršču opresija'
1980-ih godina, mogu reći da mi je Jugoslovenski feministički pokret dao
'svetlost' da mogu da intervenišem u svetu koje smo mi tumačile kao prinudna
heteroseksualna institucija. Svet u kome sam počela da osećam da mu ne pripadam
uopšte ali sam iz njega stigla i tu moram naći svoj put. 'Pogledaj me kao da
nikada ranije nisi videla ženu' (Grahn, 1978). Naša feministička lezbejska bića
su bila već toliko različita da je to značilo da su neke od nas već ‘Druge’ u
svojim porodicama.
Ne mogu više da zahtevam
majku od puti
oca od kosti
Ja, Žena moram biti
dete od sebe
(Parker, 1974)
Ali na ulicama mog grada ništa se nije prepoznavalo od mojih
drugih identiteta – posmatrali su me uglavnom kao hetero devojku, moguću metu
seksualnog uznemiravanja, za koje sam kao feministička lezbejka trebala dobro
da se pripremim. Nekad bih išla sa skalpelom u džepu, nekad sa šrafcigerom...
kasnije smo nosile rer-spej a posle su nam feministkinje iz inostranstva
donosile pravi suzavac sprej. Sve to mi je davalo hrabrost, ali mi nije uvek
pomagalo protiv muškog nasilja.
Ja nisam dobra prilika
Ja sam britki žilet
(Grahn, 1971)
Na čijoj si strani: ratne podele 1990-ih
Godina 1990-a je bila ključna i različita. Kada je Berlinski
zid pao novembra 1989, novi entuzijazam je zahvatio celu Istočnu Evropu, sa
mnogim političkim inicijativama svuda pa i u Jugoslaviji. Alternativna kultura
i lokalne rok grupe su već bile na sve strane. Neke feministkinje su već radile
na SOS telefonima protiv nasilja nad ženama, druge su organizovale ženske
letnje kampove (Slovenija), mnoge su diskutovale o ženama u politici kao što su
Ženski lobi u Zagrebu i Beogradu, onda Ženski parlament, Ženska stranka, i tako
redom. Aktivistkinje su bile zauzete pisanjem, prevođenjem, objavljivanjem u
studenskim papirima i časopisima izlazeći na ulice sa peticijama i
feminističkim zahtevima. U toj godini lezbejke i gej muškarci u Beogradu
su počeli da se organizuju u grupi Arkadija, u Ljubljani se već održavao osmi
Gej i lezbejski flimski festival. Feminizam se širio u Jugoslaviji, mi smo
putovale da bi se susretale jedna s drugom, razgovarale i insistirale na
sestrinstvu. Međutim, rat je počeo leta 1991. Nacionalizam je počistio ulice, uleteo
u porodice i institucije kao tajfun, uneo sukobe, svadje, tuče i pitanje 'Koje
si nacionalnosti'?, ‘Na čijoj si strani?'. Ove bolne teme su razdvojila ljude,
brakove, komšije, prijateljice, isto tako i aktivistkinje u ženskim grupama.
Morale smo da prekinemo Jugoslovenske feminističke susrete. Nije više bilo
Jugoslavije, a uskoro nije više bilo ni vlaka ni voza ni autoputa do Zagreba,
Ljubljane, Sarajeva. Granice zatvorene, i telefonske linije. Vesti su
najavljivale prve muške žrtve sa fronta. Moj život se potpuno promenio. U
Beogradu i Zagrebu su se otvorili anti-ratni centri. Mi, feminiskinje smo u
naletu aktivizma 1991 osnovale Žene u crnom protiv rata da bi protestovale
protiv srpskog kriminalnog režima, 1993 smo osnovale Autonomni ženski centar protiv
seksualnog nasilja da bi radile sa ženama koje su preživele rat i nasilje.
Lezbejke su se redovno susretale tako da pred kraj rata u Bosni i Hercegovini,
krajem 1995, osnovle smo lezbejsku grupu Labris u Beogradu. U 1990-im sve
diskusije oko identiteta su nas prisilile da se fokusiramo na jednu temu -
nacionalizam. U novim centrima za ljudska prava, nije postojao prostor ni vreme
u kome bi lezbejska i gej prava mogla da se razvijaju jer su centri bili
koncentrisani na rat, izbeglice i suprostavljanju nacionalističkoj ideologiji.
U isto vreme u našim ženskim grupama, kada smo pokušavale da pričamo o ratu,
aktivistkinje bi reagovale s puno emocija i izgledalo je da nas je sve
podelilo: i nacionalizam i rat a i pacifizam. 1990-ih sam radila kao konsultantkinja
sa ženama koje su preživele rat. Autonomni ženski centar je bio otvoren za žene
izbeglice i sve koje koje su bile izložene muškom nasilju. Pružanje emotivne
podrške za žene koje su preživele rat je bilo ključno, bile smo dobro
organizovane ali sam posle izvesnog vremena shvatila da nešto ponovo nije u
redu. Radeći sa žrtvama rata je značilo da se patrijahalni etički poredak
ponovo prelama na moje telo: morala sam da razumem da je fenomen žrtava rata
bio 'ispisan' sa moralnom čistoćom, nevinošću i pravdoljubivosti (Helms, 2013)
ispred čega je bilo nužno da skrivam svoj lezbejski život, koji se još uvek
video kao 'nemoralne prestupnice’ one što su ‘protiv prirode’. Nisam znala kako
da spojim ova dva fenomena zajedno - moju ('nemoralnu') lezbejsku želju i moj
rad sa ('moralno čistim') ženama žrtvama rata. Kako da držim dostojanstvo pred drugima da radim užasno važnu stvar saosećajući sa žrtvama rata da ti
drugi isto znaju da sam i lezbejka. Tada nisam mogla ni da izgovorim ova dva
termina u jednoj rečenici. Kao da se u javnom prostoru zabranjivalo lezbejkama
da imaju bilo kakvu profesiju, jer bi ta profesija dobila pečat ‘nemoralne
prestupnice’. Bilo je samo par nas, autovanih lezbejki iz Beograda, koje smo u
javnosti imale i svoju profesiju pored toga što smo zastupale lezbejska prava,
boreći se sa društvenom mržnjom. To je značilo da jezik mržnje ulazi u naša
tela i nekad nam ne daje mira, posećuje nas tokom dana ili u noći u snovima.
Dakle morale smo da založimo javnosti naše najdraže intimno jezgro, činjenicu
da nam je žudnja u smeru žena, da bi mogle da napravimo politički prostor,
potvrdu da su lezbejke isto tako i profesionalke.
Oni ne mogu da uteraju ćutanje u naša usta;
mi uzimamo ljubavnice u naša usta
(Nestle, 1998)
Mnoge feminiskinje su učestvovale u antiratnim aktivnostima.
Neke od nas su pripremale pakete za žene koje su živele u Sarajevu bez struje,
bez vode i bez grejanja ali sa privrženom posvećenošću, tražeći prodavnice koje
drže specifične hranjive namirnice koje su smele da se pakuju. I tih dana,
pisala sam opet o sledećoj dilemi: Pisala bih pisma solidarnosti u paketima
nepoznatoj ženi u Sarajevu, koja živi pod opsadom, misleći da li bi jednoga
dana ta žena bila zbunjena kada bi videla lezbejku koja joj je napisala pismo,
ispred njenih vrata? Da li bi bila razočarana sa mnom? Da li bi se kajala što
je uopste primila prijateljske reči od lezbejke (Mlađenović, 2012, s. 132).
Mržnja u ratnim vremenima dolazi sa svih strana, iz porodice, od komšija, od
građana u javnom prevozu... iz medija - ali za antiratne aktiviste, vesti iz
ratne zone su bile svakodnevna obaveza. Za lezbejke, postoji i još jedna
dimenzija mržnje a to je naša sopstvena internalizovana lezbofobija. U stvari,
najveća dilema je bila u mom sopstvenom, ljubavnom krevetu i ja sam 1997
napisala :
Nekada, kad bih vodila
ljubav sa ženom, radio tranzistor bi objavio najnovije vesti sa ratišta. Jedine
vesti o ratu koje su bile vredne slušanja su se emitovale iz Praga ili Pariza.
Bila bih u krevetu i ne bih znala šta da radim, da li bi trebalo da ustanem iz
toplog zagrljaja, ugasim radio tranzistor i nastavim? Ja sam lezbejka, imam
srpsko ime, kako mogu da ugasim radio? Ljudska bića, moje komšije zaklane su u
moje ime i ja moram to da znam. Ako ne isključim radio, danas nema više vođenja
ljubavi, samo moj očaj od groznih vesti iz Bosne i Hercegovine; upalila bih još
jednu cigaretu i napravila još po jednu kafu za nas dve. (Mlađenović, 2012, s.
132).
Mnogo godina kasnije, našle smo nekoliko svedočenja od
lezbejki iz ratnih zona u Gvatemali, Libanu, Palestini i drugim mestima odakle
nam govore o sličnim sukobima u samima sebi, i kako je teško uklopiti
identitet antiratne aktivistkinje zajedno sa željom ljubavi prema ženama.
Znamo da neke lezbejke isto tako biraju da napuste ratišta, a neke idu
direktno u vojsku. Za mnoge, erotika prebiva unutar naših već zarobljenih
bića.
Da si moj dom
Ja bih bila tvoja bašta.
(Dykewomon, 1995/2015)
Rezimirajući moje viđenje 'Na raskršću opresija' 1990-ih,
mogu reći da je feministička antiratna politika i lezbejski aktivizam pojačao
moj osećaj ne-pripadnosti nacionalističkoj kriminalnoj državi u kojoj sam bila
državljanka, kao i ne-pripadanje nacionalnosti koju nosi moje ime i prezime. U
tim danima, mi radikalne aktivistkinje iz Srbije smo stvarale činove otpora
protiv 'svakodnevnog fašizma', razrađujući feminističko znanje koje se
protivilo konstrukciji 'etničkog' ili 'nacionalnog'. Razgovarale smo,
raspravljale, delovale na jedna drugu, marširale na ulicama. I ponovo, radost
aktivizma je bila susretanje prijateljica - feminističkih lezbejki iza
zatvorenih granica susednih država i onih sa svih strana sveta. Pisma, darovi,
telefonski pozivi od amazonki drugarica, kako ih ja nekad zovem, sve to je
razvilo plodno tolo za osećanje doma u nesigurnim vremenima. Moje lezbejsko
gnezdo je postalo solidarnost moje lezbejske dijaspore. Da vas podsetim, jedno
moguće značenje 'dijaspore' je: razbacani izvan svoje domovine po mestima na
zemaljskoj kugli, šire svoju kulturu tamo gde dođu. Ova definicija, može u
stvari da se odnosi na svaku od nas feminističkih lezbejki u ratnim vremenima -
razbacane izvan lezbejske zemlje – domovine koju nikad nismo imale, mi živimo u
dijaspori u našim gradovima gde smo se rodile. Jedna od ovih feminističkih
lezbejki je moja drugarica Čarna Ćosić iz Novog Sada, koja se nikad nije
osećala kod kuće u svom mestu po rođenju. Ona se samo-definisala kao izgnanica
i umrla mlada, kao mnoge lezbejke koje su svoju borbu protiv mržnje shvatale
ozbiljno, do srži. Pre nego što je preminula, napisala je:
Zovem se izuću svaku čizmu
koja me tlači,
(Ćosić, 2008).
References Ćosić, Č. (2008). Lutkice za devojčice. Novi Sad:
Novosadska lezbejska organizacija NLO. Dobnikar, M., & Pamuković, N.
(2009). Jaz, ti, one… za nas: Dokumenti jugoslovanskih feminističnih srečanj
1987–1991. Ljubljana and Zagreb: Društvo Vita Activa and Centar za žene žrtve
rata ROSA. Dykewomon, E. (1995). Nothing will be as sweet as the taste. London:
Onlywomen Press. Dykewomon, E. (2015) What can I ask: New and selected poems
1975-2014. Berkeley, CA: Sinister Wisdom and New York, NY: A Midsummer Night's
Press. Grahn, J. (1971). Edward the Dyke and other poems. Oakland, CA: Women’s
Press Collective. Helms, E. (2013). Innocence and victimhood: Gender, nation,
and women’s activism in postwar Bosnia-Herzegovina. Madison, WI: University of
Wisconsin Press. Katz, J. N. (Ed.). (1976). Gay American history: Lesbians and
gay men in the USA. New York: Harper & Row. Lorde, A. (1978). The black
unicorn: Poems. New York: W.W. Norton & Company. Lepa Mlađenović, L.
(2012). Notes of a feminist lesbian in anti-war initiatives. In Bilić, B.,
& Janković, V. (Eds.), Resisting the evil: [Post-]Yugoslav anti-war
contention (pp. 127-136). Baden Baden: Nomos. Nestle, J. (1998). A fragile union:
New and selected writings. San Francisco: Cleis Press. Parker, P. (1974). Child
of myself. Oakland, CA: Women’s Press Collective. Rich, A. (1973). Diving into
the wreck: Poems 1971-1972. New York: W.W. Norton & Company. Rich, A.
(1978). The dream of a common language: Poems, 1974-1977. New York: W. W.
Norton & Company. Takács, M. (2009). Secret years. Budapest, Hungary: János
Vészi Production Prevod Maja Berilažić iz knjige Ed. by Bojan Bilić and Sanja
Kajinić, Intersectionality and LGBT Activist Politics: Multiple Others in
Croatia and Serbia, Palgrave Macmillan, 2016.
No comments:
Post a Comment