U junu 1997. godine grupa od petnaest lezbejki iz Beograda i Novog Sada odlazi na Prvu lezbejsku nedelju u Sloveniju – skup lezbejki iz država bivše Jugoslavije, pod nazivom „Lezbejska prava su ljudska prava“. Prvu lezbejsku nedelju organizovala je Feminističko-lezbejska grupa Kasandra u saradnji sa Labrisom, na Pohorju od 25. do 30. juna 1997.
Program se uglavnom sastojao od radionica:
- Energija straha, Comming out − Jelena Labris,
- Lično je političko − Lepa Mlađenović, Moje telo, moja duša, moj izbor,
- Lezbejska poezija, Marine Cvetajeve − Štefa Markunova,
- Pravni aspekti nasilja nad lezbejkama i zakonodavna praksa − Ria Konvents,
-Lezbejsko roditeljstvo − E. L., Telo i seksualnost − Ljiljana Živković,
- Lezbejski identitet − Ana, Antonia,
- Istorija lezbejskog pokreta u Sloveniji − Suzana Tratnik, Foundraising − Rejčel. Organizovane su i sportske aktivnosti, koje je vodila Vendi, kao i druženja. Tokom skupa održana je i proslava povodom 27. juna, Dana ponosa LGBT osoba.
U završnom dokumentu, između ostalog, stoji: „Okupile smo se na Pohorju, lezbejke iz Novog Sada, Maribora, Skopja, Ljubljane, Beograda, Zagreba i Splita, nas četrdeset i pet, da bi na jedinstven način, po prvi put u istoriji, razmenile iskustva. Da bismo kroz ovaj susret ojačale odnose i lezbejsku solidarnost među nama. Da bismo probudile i izdiskutovale znanja lezbejskih i feminističkih teorija. Da bismo podržale nove inicijative organizovanja lezbejki, pogotovo u mestima gde ih još nema.
Tokom ovih šest dana, slušale smo jedna drugu, čule smo različita iskustva o kompleksnosti lezbejske egzistencije u heteropatrijarhalnom društvu. Radile smo kroz radionice (…). Pokazalo se da smo prevazišle nacionalne i državne granice i susrele se kroz iskustva naših lezbejskih egzistencija.
Potvrdilo se da je mržnja prema lezbejkama, legitimizirana kroz društvene, državne i kulturne institucije, isto tako deo našeg ličnog života; i da je oslobođenje od homofobije proces u kome smo potrebne jedna drugoj. (…)
Dogovorile smo se: da ćemo međusobno sarađivati, nastaviti sa susretima svake godine, raditi na lezbejskoj vidljivosti na svakom mestu, da ćemo podržavati jedna drugu u osnivanju novih grupa i drugih političkih aktivnosti u promociji lezbejskih ljudskih prava, da ćemo podržavati jedna drugu u rekreiranju lezbejskog svetskog pokreta, da ćemo formirati feminističko-lezbejsku radnu
grupu koja će analizirati političke sisteme država bivše Jugoslavije i razraditi plan akcije za uspostavljanje građanske jednakosti lezbejkama.
"Važno nam je da smo različite i da nosimo hiljadu normalnosti s kojima menjamo svet.“
Utisak sa Prve lezbejske nedelje zapisala je jedna od organizatorki skupa iz Beograda, Dragana, a tekst je objavljen u dvobroju 4−5 Labris novina 1997. godine:
„Teško je u par rečenica napisati ono što osećam. (…) Sve je počelo kao predlog na papiru, a pretvorilo se u divan san, tj. u nešto što je za svaku od nas i u svakoj ostavilo dubok trag. Moram početi od samog početka (…). Posle silnih problema sa pasošima i vizama, našle smo se ispred hotela Park, da bismo krenule u Sloveniju. Sve smo imale tremu pred put, a ja ponajviše jer do sada nikada nisam imala pasoš, a ni iskustvo sa prelascima preko granice. Ali kada smo konačno ušle
u autobus i krenule, moj strah je svakim kilometrom postajao sve manji. Nalazila sam se u grupi lezbejki koje nisam najbolje poznavala, ali samo njihovo prisustvo davalo mi je sigurnost. Na svakom zaustavljanju autobusa od strane nekih čudnih vojnih lica, shvatila sam da smo mi u stvari celina iako se ne poznajemo. Sve vreme smo se držale zajedno, ta količina energije nas je prevela preko svih granica, šesnaest sati puta je prošlo kao da smo samo par sati putovale. Zahvaljujući nekim lezbejkama, koje su neprekidno nešto pričale, komentarisale smo i jele, jele najbolju štrudlu od oraha, koja je i nakon šesnaest sati puta bila topla.
Našle smo se u Mariboru. Neke od nas su odmah krenule da igraju košarku, a ja sam i dalje pričala i jela štrudlu. Zatim su se pojavile naše domaćice. Došle su da nas, prebace kolima i shvatile da imamo toliko stvari da ne samo da neće moći da nas prebace već da ni naše stvari neće stati u kola.
Moram da napravim malu dramsku pauzu, da bih opisala jedan od najbitnijih događaja sa puta. Došle smo do podnožja Pohorja i saznale da se na Pohorje najbrže stiže žičarom, koja je najbezbedniji prevoz iako je stara četrdeset godina. Sve je to bilo super, ali su naše domaćice zaboravile da nam ukažu na par
„sitnica“: da u gondolu staju samo četiri osobe, da se penjemo na nadmorsku visinu od 1.000 m i da ne gledamo dole. Prvih par minuta je sve bilo OK, a onda smo krenule da se penjemo.
Meni su se odsekle noge, ali zahvaljujući mojim saputnicama, koje su mi dale podršku, taj deo puta sam preživela. Kad smo konačno stigle na čvrsto tle, spontano sam krenula da se grlim i pozdravljam sa svima njima.
Kada smo stigle do našeg kampa, već je bilo kasno popodne. Smeštene smo po bungalovima, a one zimogrožljive u hotel. Posle super večere bile smo na zvaničnom upoznavanju plana i programa. Podeljene su nam skripte sa tačno određenom satnicom, ustajanja, doručka, ručka, slobodnog vremena i radionica. Kasnije smo, uz pomoć liderki sve to malo istumbale onako kako nam svima odgovara (pevale smo i igrale pod njihovim prozorima, tako da ni one nisu mogle rano da ustaju). Slomljene od puta i uzbuđenja, neke od nas su otišle na spavanje, a neke su pravile zabavu. Ja sam tu noć prespavala, ali sam zato na sve ostale stizala.
Ni sama ne znam odakle nam tolika snaga i energija, da nisam ništa rekla, da nije postojala jezička barijera, da nas je bilo sa svih strana i sve smo jako dobro komunicirale i funkcionisale kao da se znamo oduvek. Ne, nismo se znale oduvek već smo se savršeno osećale. Jedna moja nova prijateljica mi je jedne noći rekla: „Nešto kao da nije uredu sa ovim zvezdama iznad Pohorja. Tu iznad nas i oko nas struji neka struja, struja lezbejske snage“.
Kad ona bude čitala, neka ne zameri što je nisam najbolje citirala, ali i ja sam bila puna tog nekog osećanja, tog dela ravnoteže među zvezdama. Pitale su me svakog jutra:
„Kako tako sveže izgledaš, a nisi spavala ni par sati“, ja bih samo slegla ramenima i rekla da ne mogu da zamislim da spavam pa da nešto propustim. Bila sam svuda i na svakom mestu, čak sam aktivno učestvovala na skoro svim radionicama. Mislim da je za sve to kriva energija koju smo međusobno razmenjivale.
Oh, kada bih sve ovo što osećam mogla da prenesem na papir. Naravno, taj skup nije mogao da traje večno, morale smo da se pakujemo i da krenemo kući. Razmenjivanje adresa, sitnih poklona i velikih poljubaca, poneka suza… Ja sam lično izbegla velike rastanke, jer sam znala da se moramo rastati da bi se ponovo srele. Toliko sam bila uzbuđena tim rastancima, da nisam imala mesta u glavi da razmišljam o žičari kojom smo se spuštale. Nas desetak smo bile pozvane u Ljubljanu, kod naših novih prijateljica u goste. Ovo moram da pomenem, jer je to u stvari bio nastavak prijateljstva sa Pohorja.
Do Ljubljane smo došle vozom. Naše prijateljice su nas sačekale na stanici, a onda zagrljaji i poljupci kao da nismo, samo pre par sati, bile zajedno. Povezanost koja se pojavila među nama, prerasla je u jaku vezu. Slovenke su bile fantastične domaćice i trudile su se da ugode svakom našem hiru i zahtevu, a mi smo htele samo što i one, da budemo što duže zajedno. Jedna prijateljica me je zamolila da, kada budem pisala izveštaj, negde kroz neki deo provučem jednu poruku, jednoj ženi sa očima boje lešnika, da je ne samo zaljubljena veverica, već da je ona veverica koja je voli.
Sada mi je opet teško, jer sve ima kraj pa i ovaj izveštaj. Ne mogu vam pisati o rastanku jer ću vas sve opet rastužiti. Mislila sam da će nas sačekati neki drugi Beograd, ali se naizgled ništa nije promenilo; dekor isti, gužve na ulicama, ali mi drugačije, jače unosimo deo snage i energije. Držimo se jedna druge; kada smo krenule, jedna o drugoj smo znale samo imena, a vratile smo se kao prave prijateljice. Bežim u san, jer samo dok spavam sam opet u Sloveniji.“
No comments:
Post a Comment