Znam da postoji ta neka unutrašnja snaga

Koja je to situacija koju si preživjela zato što si lezbejka?

Sigurno je bilo mnogo takvih situacija, sada pokušavam da se setim šta bih izdvojila, možda ovaj na poslu. Tamo sam imala neke situacije gde se jednostavno nisam osećala dovoljno sigurno u tom okruženju da otvoreno da kažem ko sam, i ne samo to, bukvalno sam imala pritisak da upadam u taj neki normativ koji se očekivao od mene u poslovnom smislu, a koji je bio u suprotnosti sa mojim lezbejskim identitetom i onim što sam ja izabrala. Znači od ponašanja, oblačenja, ne znam... Pošto sam se bavila poslom koji je zahtevao dosta sastanaka, prezentacija i javnih nastupa, a ja sam nekako uvijek furala taj svoj stil, a od žena u firmi se uvijek nekako očekuje da odu na sastanak pa da one sad tu nešto zabavljaju te ljude,  da flertuju, da budu simpatične saradnicima koji bi nam ostavili pare, koji su nam klijenti ili šta već. Meni je to bilo baš grozno, mislim meni niko nikad nije rekao da ti sada moraš da izgledaš ovako, moraš da budeš našminkana, moraš da pokažeš grudi ili šta već, ali nekako znaš kroz kontekst da se to od tebe očekuje i to mi je bilo užasno nelagodno. Iako deluje banalno, ali kada je to konstantno to već počinje da bude neki hronični pritisak, a koji nije direktno u vezi sa tim da li sam ja njima rekla da sam lezbejka ili ne, već više sa tim nekim očekivanjem koje je njima podrazumevajuć, a apsolutno nije u skladu sa mojim lezbejskim identitetom i onim što sam ja izabrala da budem. Tako da to mi je dosta bilo u poslednje vreme upečatljivo.

Da li si još zaposlena tu?

Ne nisam više, to je bilo pre dve godine. Bila sam zaposlena tu oko dve godine i jednostavno mnoge stvari se tu nisu poklopile i više ne radim tamo.

Kako si se nosila sa tim da preživiš te dve godine dok si radila?

Pravila sam kompromise, često sam izlazila iz svojih granica da bih se prilagodila i onda sam se osećala jako loše zbog toga i skontala da ne treba to da radim i da jednostavno kažem ''ne'' tome i da ne pokušavam da budem to što se od mene očekuje.

Kako su onda oni reagovali?

Pa nije tu bilo nikakve reakcije, sva ta situacija se prilično odigrava samo u mojoj glavi, ja nikad nisam otvoreno razgovarala sa kolegama o tome, ali je moglo u nekim situacijama da se vidi da oni to ne podržavaju, da i dalje imaju ta očekivanja od tebe. Mislim, to sada dosta djeluje apstraktno i slojevito, ali je zapravo bilo uvek prisutno iako se nikad nije pričalo o tome direktno.

Da li si pričala sa drugaricama o tome?

Pričala sam sa drugaricama, ali vrlo retko zapravo, možda sam sa jednom ili dve drugarice to podelila. Nije sada to neka tema o kojoj sam pričala, jer uvek nekako imaš utisak da postoje bitnije stvari, postoje druga polja na kojima smo diskriminisane, postoji nasilje, uvek mi je taj moj problem delovao malo u odnosu na druge, kao da nije vreme da se o tome govori jel? Tek kada sam se malo izmakla iz tog okruženja gde sam radila, kada je prošlo neko vreme, potpuno sam se izmestila iz te situacije i danas znam da sigurno ne bih ostala tamo ni dva dana, a ne dve godine. Ali u tom trenutku mi je to delovalo kao nešto mizerno. Onda uvijek nalaziš neka opravdanja - pa dobro oni su okej, plaćaju ti na vreme, niko te ne smara, fleksibilni su i onda zanemaruješ te neke stvari koje su ti podjednako bitne za kvalitet tvog rada i tvog života, da se prosto osećaš okej tamo gde radiš.

Koje su tvoje unutrašnje snage da se nosiš sa takvim situacijama?

Nekako to što sam navikla da sve to procesuiram sama i, ne znam, pronađeš tako neke načine da to prevaziđeš. Mislim, ne znam ni ja kako da to definišem, znam da postoji ta neka unutrašnja snaga čim sam izašla iz toga, možda je to bila neka sposobnost da se snađem, da dam otkaz, da krenem dalje, bez obzira na to što je to bio neki siguran posao itd. I definitivno taj osjećaj - time što ne pristaješ i time što se buniš ćeš uraditi nešto dobro ne samo za sebe već i za nekog drugog i samim time staviti i tom nekome do znanja da ne može tako da ima očekivanja. Možda je to taj unutrašnji drajv, ako ćutimo nikad se ništa neće promeniti, ajde da se pobunimo koliko ko može u datoj situaciji i u datom momentu.

Kako si to procesuirala?

Da, pa idem na terapiju i pričala sam dosta o tome i terapija mi je baš, baš pomogla u tom poslovnom smislu da se ostvarim. Prvo da odem iz te firme, a drugo da počnem da radim nešto drugo što me više ispunjava. Definitivno je pshioterapija bila tu najveća podrška. Nisam o tome pisala, ali umem i da kroz pisanje, ne dnevnika, već više beleški, kad mi dođe neka emocija da je izbacim.

Koje si sve emocije osjećala tada?

Bio je uvijek prisutan taj osjećaj da nisam dovoljno dobra, bez obzira što te stvari koje su kor tvog posla obavljaš dobro, pod tim prećutim pritiskom kojeg sam dobijala iz tog okruženja sam uvijek imala osećaj da nisam dovoljno dobra, da ne zaslužujem to mesto, da treba da budem zahvalna što sam tu. Znaš kao potpuno obrnuto neko shvatanje,  onda sam osećala dosta da sam nekako zarobljena, da ne mogu da izrazim to što sam, a imam ogromnu potrebu da tako bude tj. da bude to neko zdravije okruženje koje bi meni odgovaralo. Onda jednostavno ne znaš kako to da uradiš zato što nailaziš svakodnevno na gomilu komentara, preporuka kako to sve treba. Ništa to nije bilo direktno upućeno meni, ali kroz te neke svakodnevne situacije skontaš da se odnosi između ostalog i na tebe. To je taj neki osećaj da si zarobljen i da nikada nećeš moći da se izmestiš iz toga, to jest da prevaziđeš i to da si nedostojna tog mesta na kome si. Nekako zanemariš sve svoje zasluge i sve svoje kvalitete zbog tog pritiska koji konstantno osećaš jednostavno ne vidiš ništa drugo.

Kako uvećavaš svoju radost zato što si lezbejka?

(osmeh) Pa družim se sa drugim lezbejkama. Primetila sam da sam sve više ujedinjena sa tim identitetom lezbejke i da sve više govorim o tome i samim tim što pričam sada sa tobom ovde i to mi je kao jedan od načina da podelim tu radost i taj ponos zato što sam lezbejka. Primećujem da se sve više družim sa lezbejkama i sve više uviđam koliko smo genijalne i da upravo te zasluge koje same sebi često ne dajemo - treba da počnemo to da radimo da i jedna drugoj to dajemo, a i same sebi ta neka priznanja. Sada recimo iz ove perspektive gledam na to kao na neko super iskustvo, iako mi tada nije bilo uopšte prijatno na poslu. Sada to gledam kao super, naučila sam mnogo stvari, dobro sam radila svoj posao, ponosna sam na to što sam negde uspela da se oduprem tim pritiscima i ostanem to što sam. Neke lezbejke, na žalost, zauvek ostaju u tome, to sam viđala milijardu puta i na poslu i u porodici. Udaju se da bi udovoljile mami i tati, rađaju decu da bi udovoljile mami i tati. Sada iz ove perspektive sam nekako baš sretna što se sve to tako odigralo i verovatno je trebalo tako da bude.

A što se tiče priznanja važna je ta solidarnost  koja treba da postoji među nama i definitivno treba to češće da radimo jedna drugoj, da se međusobno solidarišemo i podržavamo i da kad neka uradi nešto dobro joj se stavi do znanja. To je užasno značajno jer ti kao lezbejka trpiš ogroman celoživotni pritisak samim tim što živimo tu gde živimo, pa još plus sve ostalo, i te neke male stvari koje dolaze od poznanica, prijatelja i prijateljica mogu baš mnogo da znače.

Kako voliš sebe?

Mislim da najviše volim sebe tako što radim na sebi, što idem na psihoterapiju i što se trudim da budem nežna prema sebi i prema drugima. Mislim da je to nekako to što je najvažnije meni da na taj način brinem o sebi. Mogla bih da prestanem da pušim. Eto recimo to bi isto bilo korisno.

Selena Jović, 31 godina, radnica, Beograd