Društvena homofobija i lezbejski partnerski odnosi

Društvena homofobija ima za proizvod i mnoge druge specifičnosti koje lezbejski odnosi imaju: često ostvarujemo odnose na daljinu, jer ukoliko živimo u manjim mestima nemamo mogućnosti da upoznamo drugu lezbejku koja bi nam se svidela, jer smo nevidljive. Često se kao parovi selimo u druge gradove, kako bi napravile što veću distancu od naših roditelja da ne bi saznali da smo lezbejke. Često, vrlo brzo nakon upoznavanja započinjemo zajedno da živimo, jer nemamo finansijsku osnovu da svaka ima svoj prostor, a to može da ubrza proces izgradnje odnosa.

Jedan od bitnih faktora koji utiče na dinamiku naših odnosa je i pitanje koliko smo otvorene u vezi svoje lezbejske egzistencije u odnosu na svoje okruženje, odnosno u kojoj meri smo odmakle u svom procesu coming out-a. Ponekad se partnerke među sobom mogu razlikovati u tome koliko daleko idu sa tim da pokažu svoju egzistenciju i svoj partnerski odnos svetu. Ukoliko je samo jedna od nas otvorena sa svojim lezbejskim identitetom ka spolja, u odnosu se mogu pojaviti problemi i nesuglasice u odnosu na to prema kome i kada ćemo biti vidljive kao par. Ona koja je odmakla dalje u procesu `coming out-a` može se osetiti povređeno, poniženo, ljuto, manje voljeno, imati osećaj da druga negira njeno postojanje. Ona druga može imati osećaj stida ili krivice, ili osećati strah u vezi sa tim da i ona može biti izložena javnosti kao lezbejka, te živeti u strepnji i nesigurnosti. Obe se usled toga možemo osećati nezadovoljno našim odnosom i okrivljavati jedna drugu. Evo jednog primera:

Dok hodam ulicom volim da uhvatim svoju devojku za ruku, ali ona svaki put kada se to desi izmakne svoju ruku. Ponekad pomislim da me ne voli i da joj nije stalo.

U našoj svakodnevici se susrećemo i sa ozbiljnijim pitanjima gde se možemo razmimoilaziti, kao što su odluke o zajedničkom životu, kako predstavljamo jedna drugu okolini i sl. Ono što nam može pomoći u ovakvim situacijama je da imenujemo to kao problem društvene homofobije, a ne kao lični problem ili nedostatak koji neka od nas ima zbog kog ćemo se okrivljavati. Problem je negde drugde, a ne u nama, a mi treba da vidimo kako ćemo se nositi sa njim. Važno je da najpre probamo da razumemo okolnosti zbog kojih se neka ponaša kako se ponaša, i da kontinuiranim razgovorima zajedno dođemo do nekih praktičnih rešenja od situacije do situacije. Dakle, ako se vratimo na primer koji je naveden, za lezbejku iz para je važno da proba da razume da to što njena devojka ne želi da je drži za ruku na ulici ne znači da je ona manje voli, da to nije čin manje ljubavi prema njoj. Već da oseća strah od nasilja, da će biti napadnuta ili popreko pogledana od strane prolaznika ili pak biti otkrivena kao lezbejka nekom poznatom.

* Tekst je odlomak iz publikacije

 Lezbejski partnerski odnosi: brošura za podršku stvaranju srećnih partnerskih odnosa, SOS Konsultacije za Lezbejke & Savetovalište za lezbejke Novosadske lezbejske organizacije NLO, Novi Sad, 2013

*Autorka teksta je višegodišnja aktivistkinja feminističkog i lezbejskog pokreta Tijana Popivoda

Faze lezbejskih partnerskih odnosa

Svaki odnos je proces konstantne promene. Iako je svaki odnos različit, poseban, postoje neki slični izazovi sa kojima se susrećemo. Kao par možemo kružiti kroz ove faze; neke od nas ostanu na јеdnoj od njih i nikada ne prođu kroz sve faze, a neke ne krenu sa prvom ili drugom fazom. Ne postoji ni pravilo koliko dugo se zadržavamo u kojoj fazi, kao ni koliko puta se možemo vraćati na neku. Ove faze nam mogu biti od pomoći da steknemo uvid u širi okvir našeg odnosa, kako bismo ga bolje razumele.

I FAZA – ‘Očekujem da mi čita misli.’

Ovo je faza početka odnosa, upoznavanja i zajedničkih izlazaka. Za lezbejke je karakteristično – a usled homofobičnog okruženja u kom živimo, ali i česte pojave da odnosi započinju između žena koje žive u različitim gradovima ili zemljama – da dosta komuniciraju putem sms-a i chata. Kao i da ova faza dosta kratko traje. Ključni zadatak u ovoj fazi je da pravimo izbor da li želimo da se investiramo da više upoznamo drugu i sa njom počnemo da gradimo odnos.

Ono što je karakteristično u ovom periodu našeg odnosa je to da se obe trudimo da ostavimo dobar utisak, pozitivan imidž, te ne delimo otvoreno sve o sebi, iz straha da nas druga neće prihvatiti. Pravimo pretpostavke, mislimo da druga treba da nam čita misli.

Žene su naučene da je 'čitati misli' deo ljubavne komunikacije: Ukoliko stvarno voliš neku, znaćeš šta joj je potrebno i šta želi, a da ti ona to i ne kaže i Ukoliko moram da ti kažem šta mi je potrebno, to onda nije prava stvar.

Ključan mehanizam podrške u ovoj fazi je to da budemo otvorene sa sopstvenim očekivanjima, stavovima i potrebama. Kao žene smo uglavnom socijalizovane da ako dajemo dovoljno, da ćemo i dobiti ono što nam treba, pa ovo podstiče ideju da ne treba da pitamo i kažemo. Dajemo dosta, a ne dobijamo zauzvrat šta nam treba, te, na kraju, dođemo do osećaja da smo iznevereni. U ovoj fazi je važno da jasno formulišemo i iskažemo svoja emotivna očekivanja, a drugu da pitamo koja su njena.

II FAZA – ‘Blaženstvo će biti večno.’

Ovo je faza romanse koju obično najviše volimo i u kojoj najviše uživamo. Tokom ove faze mi međusobno razmenjujemo naše snove i fantazije. Osećamo da nas druga strana potpuno razume, voli i prihvata. Usmerene smo skroz jedna na drugu i imamo osećaj kao da smo stvorene jedna za drugu. 
Da će cela naša budućnost izgledati kao što izgleda sadašnjost. 


Vrlo često zapostavljamo odnose sa našim prijateljicama, kako bi što više vremena provodile sa partnerkom. Naše prijateljice mogu imati utisak o nama kao da smo jedno, da ne mogu sa nama razgovarati odvojeno kao sa pojedinkama - ne zna se gde jedna počinje, a druga završava. U ovoj fazi obično ima i dosta uzbuđenja, često je seksualna žudnja jaka i intenzivna.

Opasnost ove faze je ta što trudeći se da damo najbolji deo sebe, može da se desi, sve u nastojanju da održavamo tu najpozitivniju moguću sliku sebe, da ne budemo svoje. Glavni izazov ove faze je da nastavimo da gradimo zajedništvo sa našom partnerkom, ali da u isto vreme mislimo o svojoj autonomiji i gradimo je unutar tog odnosa. Podržavajući mehanizmi za ovu fazu nam mogu biti ti da malo usporimo, da damo šansu sebi da više upoznamo drugu, da budemo iskrene u vezi sa sobom i svojim očekivanjima.

III FAZA – ‘Šta ja radim u ovoj vezi?’

U ovoj fazi postajemo svesne da osoba pored nas nije ona u koju smo se zaljubile. Pitamo se šta mi to radimo u tom odnosu. Počinjemo da otkrivamo razlike u vezi ključnih životnih pitanja. Postajemo razočarane kada shvatimo da ne dobijamo sve što očekujemo od nje. Počinjemo da primećujemo neke njene osobine ili ponašanja koja nam se ne dopadaju, a nekad nas i nerviraju. Ovo je faza gde se odnosi često prekidaju, jer nemamo dovoljno znanja da prođemo kroz nju, ili su pak razlike među nama prevelike, a nismo sebi dale dovoljno prostora u prvoj fazi da ih spoznamo. Jedna od stvari koja nam može pomoći u ovoj fazi je da napravimo razliku između problema koji su rešivi i problema/razlika koje su konstanta. Radimo na tome da prve rešimo, a da druge prihvatimo ili ne. Važno je da imamo na umu da možemo imati srećan odnos bez rešavanja svih naših koflikata! Štaviše, nikad ih ne možemo sve razrešiti, uvek ćemo morati da učimo da živimo sa nekima od njih, ukoliko su prihvatljivi po nas. Jedan od konstruktivnih načina kako da nastavimo da živimo sa njima je da ih prihvatamo sa humorom.

U ovoj fazi je važno i da probamo da pustimo našu partnerku da utiče na nas. Šta ovo znači? Zapravo, to da smo u sebi napravile prostor da čujemo i prihvatimo drugu, sa njenim osećanjima i stavovima, i da uzmemo to u obzir kada donosimo neke naše odluke i formiramo stavove. To ne znači da treba da žrtvujemo svoju autonomiju i integritet. Što više prostora budemo napravile u našem odnosu da smo sigurne da izađemo sa našim razlikama i neslaganjima, to je veća šansa da ćemo kao par preći u narednu fazu. Važno je da našim razlikama ne pridajemo neko negativno značenje, da ne vrednujemo više svoje stavove nego njene – već da ih poštujemo. Svaki par treba da napravi toplu dobrodošlicu za neke individualne karakteristike koje su im zajedničke, kao i za one koje ih čine posebnim i različitim od druge.

IV FAZA – 'Smirivanje nakon bure.'

Ova faza se može okarakterisati kao faza prihvatanja. U njoj smo prihvatile jedna drugu kao bića za sebe, sa svim manama i vrlinama koje imamo. 

Umesto da se međusobno okrivljujemo, gledamo kako možemo da doprinesemo da se problem reši. Neslaganja u odnosu vidimo kao priliku da učimo jedna o drugoj i jedna od druge, a ne kao čin nadmetanja. U ovoj fazi imamo više mogućnosti da učimo o sebi i o drugoj sa nekog malo izmaknutog mesta, kao i o tome kako naše lične istorije i neki obrasci iz prošlosti utiču na dinamiku našeg odnosa.

V FAZA – ‘Odustajem od savršene partnerke.’

Ovo je faza gde smo odustale od očekivanja da naša partnerka bude savršena, ali i od odustajanja od ideala savršene 'princeze na belom konju'. Shvatile smo da takva ne postoji. Osećamo duboku povezanost, privrženost i ljubav. Imamo želju da odnos traje i puno volje da radimo na njemu i na problemima i preprekama. Imamo jasne dogovore oko budućnosti i poverenje jedna u drugu. Ali, isto tako, došle smo i do znanja da ne postoje nikakve garancije da neki odnos može biti 'do kraja života'. Naučile smo da razlike ne prihvatamo kao gubitke ili pretnje, da konflikte ne vidimo kao opasnost da će se odnos završiti, već kao šansu da našu vezu još više obogatimo. Prihvatile smo da je podjednako lepo kada smo zajedno, kao i kada smo odvojeno i kada se svaka bavi nekim drugim stvarima u životu.

 Izazov ove faze može biti taj da smo suviše ušle u udobnost odnosa, da postajemo opuštene jedna pored druge, što može dovesti do stišavanja intenziteta seksualne žudnje. Možemo prestati da inspirišemo i uzbuđujemo jedna drugu i na drugim poljima života. Vrlo često lezbejke govore o tome da se seksualna žudnja stišava kada se započne zajednički život. Seksualna intimnost nije jednostavno pitanje, bez obzira da li živimo zajedno ili odvojeno. Kada prođemo kroz period izlazaka, kroz to uzbuđenje početka i otkrivanja nečeg novog, kroz inicijalno uzbuđenje koje imamo jedna oko druge, kada dođemo do tačke odnosa kada osećamo mir jedna pored druge – to je mesto na kom treba da počnemo da se trudimo oko naše seksualne intimnosti, da učimo kako da je održavamo i dalje gradimo na, možda, neke drugačije načine. 

Neke od nas tada dođu do tačke kada vođenje ljubavi mora biti planirano, kada za to treba da se izdvoji vreme kako bi imale šansu da imamo fokus jedna na drugoj. Bez tog fokusa, seks prosto može da prestane da se dešava, čak i ako su svi drugi aspekti našeg odnosa odlični. Nekada može biti od pomoći da kreiramo neke svoje rituale, npr. da svake subote uveče imamo zajednički izlazak, sastanak jedna sa drugom, kao u vreme dok smo počinjale da se zabavljamo. Da to jedno veče u nedelji učinimo posebnim i drugačijim od drugih, da izađemo iz svakodnevice. Da kreiramo vreme u kom ćemo imati šansu da budemo usmerene i koncentrisane jedna na drugu, pa makar to bilo samo pola sata preko dana. Nekad je od pomoći i to da se setimo svih razloga zašto volimo svoju partnerku, šta je to što volimo kod nje, da joj to i kažemo s vremena na vreme.

* Tekst je odlomak iz publikacije
 Lezbejski partnerski odnosi: brošura za podršku stvaranju srećnih partnerskih odnosa, 
SOS Konsultacije za Lezbejke & Savetovalište za lezbejke Novosadske lezbejske organizacije NLO, Novi Sad, 2013

*Aurorka teksta je višegodišnja aktivistkinja feminističkog i lezbejskog pokreta Tijana Popivoda